Зора је тек почела да руди,пробудио ме је сноп румене свјетлости на зиду, осјећао сам мирис Васкрса, посебну радост и благодат у грудима, осјећај који је својствен васкршњем јутру.
Дјед ме је учио да на данашњи дан носимо шарено јаје на најближи мравињак.
Нисам га никада питао што јер знам да неке ствари не треба питати него их једноставно прихватити и примити као споредне уз оне које су најбитније, а најбитније је дас мо сви на дан радносног празника живи, здрави, радосни…да славимо побједу живота над смрти, дан Христовог Васкрсења.
Са истока је рудило румено сунце обасјавајући предјео.Мравињак у зору…једне прилике ми је рекао: ‘’видиш унук како су мрави вриједни, подај им да једу, немој никад ни мрава згазити’, кад ти неко удари шамар с једне стране окрени му и други образ, стрпљен-спашен’’!!!
Ја сам у тим тренуцима упијао ријечи колико сам могао и покушавао у повратку до куће да појмим њихов значај, а посебно ми је упечатљива била слика окретања другог образа, о којој тад нисам ама баш ништа знао.
Јутро над родним крајем, двадесетак година касније, природа се клања створитељу.Мрави као да очекују да им донесем храну или они заправо ни не спавају него раде вриједно и док ми спавамо. Бог зна.
Замишљен сам сјео поред мравињака и почео да мрвим комадиће јајета и дајем им да једу, да осјете и они дар…осматрајући пар ренутака изблиза ту слику мравињака, почео сам да тонем дубље у размишљања о томе како је Бог савршено поредао ствари у природи.
…Оно о чему као мали нисам никада размишљао почело је да ми пада на памет: зашто се прво јаје даје мравима, да ли зато сто су вриједни или од Бога одређени да им се тако малим и скоро невидљвим укаже мало пажње на најрадоснији дан јер је Господ даровао довољно љубави сваком створењу на земљи и много више има ствари које нас повезују него што смо тога свјесни.Имам утисак да се ми људи превише годримо и сматрамо да смо као круна Божијег стврања самодовољни и да нам је дозвољено да се према другима односимо с максиммалном непажњом, можда је ово јутро и овај обичај указивања пажње малом вриједном мраву управо одраз Христове љуабави којом нас је Бог кроз Њега Благословио да љубимо једни друге као што је он љубио нас, да је ради насег спасења досао нас вијет да се кроз вјеру у њега спасемо, али да притом не заборавимо да смо сви, од мрава до човјека подједнако у Божанској љубави и милости тројединог Бога. У тренутку мисли се смирише, топао јутрањи вјетар и сунчеви зраци озарили су росну траву.Падоше ми на памет Његошеве ријечи: ‘’Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.’’
...у том тренутку сам испустио мало веће парче бјеланцета на мраве ....имао сам утисак да је то исто као кад би неко на гомилу људи бацио хљеб тежак неколико тона...
Неки мрави који су били испод су се борили да се извуку испод терета хране.Имао сам утисак да бјеже да би преживјеил њен терет, за то вријеме други мрави су нагрнули на парче и оно је убрзо постало сасвим црно.
Да ли је сваки терет штетан по нас, да ли је сваки шамар штетан!? Можда баш треба окретати други образ и не треба се светити управо због тога јер не знамо чему нас Господ кроз тај шамар учи, коју лекцијју даје и куд управља живот наш….Да ли се други образ окреће само брату тј ближњем или и свињама пред које се не бацају бисери…гдје су границе и колико пута да окренемо образ а да не кажу да смо неспособни јер не знамо узвратити.Много дилема а мало љубави.Сада ми је потпуно јасно зашто је Господ рекао :
‘’Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско.’’ (– Јеванђеље по Матеју, глава 18:1-10
Јер дјеца су чиста - нису у злу, немају дилеме испрљане гријехом и управо зато и нисам тада као мали дјечак запиткивао како и зашто да окрећем други образ ако ме неко удари јер сам имао много љубави и нисам имао потребу да се светим, немам је додуше ни сад али сам често озлоједјен и бијесан а то је стање гријеха које нас прља.
Ово јутро ми намеће закључак да је други образ уствари оличење духовног јединства с Богом знајући да нас док смо год с њим и Он у нама не може нико повриједити, да је окретање другог образа уствари израз духовне зрелости и тежње да заволимо Бога у себи, јер је Бог сав љубав и као такав је створио свијет, а не из освете према било чему или било коме или да неком покаже снагу.Јер само с великом љубављу можемо појмити ријечи из Јеванђеља:
"Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за непријатеље своје", а постите за оне који вас гоне. Јер "каква вам је захвалност ако љубите оне који вас љубе? Не чине ли то и незнабошци? Али ви волите оне који вас мрзе", и нећете имати непријатеља.’’
Можда има шамара које смо узвратили умјесто да окренемо други образ и надамо се да ће нам их Господ опростити из велике милости своје али ти шамари свакако нису правило него изузетак.А од свиња пред које се не бацају бисери се треба чувати као и то да и сами не постанемо свиње, јер лијепо је рекао Патријарх Павле:’’Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди’’ !
Дјед ме је учио да на данашњи дан носимо шарено јаје на најближи мравињак.
Нисам га никада питао што јер знам да неке ствари не треба питати него их једноставно прихватити и примити као споредне уз оне које су најбитније, а најбитније је дас мо сви на дан радносног празника живи, здрави, радосни…да славимо побједу живота над смрти, дан Христовог Васкрсења.
Са истока је рудило румено сунце обасјавајући предјео.Мравињак у зору…једне прилике ми је рекао: ‘’видиш унук како су мрави вриједни, подај им да једу, немој никад ни мрава згазити’, кад ти неко удари шамар с једне стране окрени му и други образ, стрпљен-спашен’’!!!
Ја сам у тим тренуцима упијао ријечи колико сам могао и покушавао у повратку до куће да појмим њихов значај, а посебно ми је упечатљива била слика окретања другог образа, о којој тад нисам ама баш ништа знао.
Јутро над родним крајем, двадесетак година касније, природа се клања створитељу.Мрави као да очекују да им донесем храну или они заправо ни не спавају него раде вриједно и док ми спавамо. Бог зна.
Замишљен сам сјео поред мравињака и почео да мрвим комадиће јајета и дајем им да једу, да осјете и они дар…осматрајући пар ренутака изблиза ту слику мравињака, почео сам да тонем дубље у размишљања о томе како је Бог савршено поредао ствари у природи.
…Оно о чему као мали нисам никада размишљао почело је да ми пада на памет: зашто се прво јаје даје мравима, да ли зато сто су вриједни или од Бога одређени да им се тако малим и скоро невидљвим укаже мало пажње на најрадоснији дан јер је Господ даровао довољно љубави сваком створењу на земљи и много више има ствари које нас повезују него што смо тога свјесни.Имам утисак да се ми људи превише годримо и сматрамо да смо као круна Божијег стврања самодовољни и да нам је дозвољено да се према другима односимо с максиммалном непажњом, можда је ово јутро и овај обичај указивања пажње малом вриједном мраву управо одраз Христове љуабави којом нас је Бог кроз Њега Благословио да љубимо једни друге као што је он љубио нас, да је ради насег спасења досао нас вијет да се кроз вјеру у њега спасемо, али да притом не заборавимо да смо сви, од мрава до човјека подједнако у Божанској љубави и милости тројединог Бога. У тренутку мисли се смирише, топао јутрањи вјетар и сунчеви зраци озарили су росну траву.Падоше ми на памет Његошеве ријечи: ‘’Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.’’
...у том тренутку сам испустио мало веће парче бјеланцета на мраве ....имао сам утисак да је то исто као кад би неко на гомилу људи бацио хљеб тежак неколико тона...
Неки мрави који су били испод су се борили да се извуку испод терета хране.Имао сам утисак да бјеже да би преживјеил њен терет, за то вријеме други мрави су нагрнули на парче и оно је убрзо постало сасвим црно.
Да ли је сваки терет штетан по нас, да ли је сваки шамар штетан!? Можда баш треба окретати други образ и не треба се светити управо због тога јер не знамо чему нас Господ кроз тај шамар учи, коју лекцијју даје и куд управља живот наш….Да ли се други образ окреће само брату тј ближњем или и свињама пред које се не бацају бисери…гдје су границе и колико пута да окренемо образ а да не кажу да смо неспособни јер не знамо узвратити.Много дилема а мало љубави.Сада ми је потпуно јасно зашто је Господ рекао :
‘’Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско.’’ (– Јеванђеље по Матеју, глава 18:1-10
Јер дјеца су чиста - нису у злу, немају дилеме испрљане гријехом и управо зато и нисам тада као мали дјечак запиткивао како и зашто да окрећем други образ ако ме неко удари јер сам имао много љубави и нисам имао потребу да се светим, немам је додуше ни сад али сам често озлоједјен и бијесан а то је стање гријеха које нас прља.
Ово јутро ми намеће закључак да је други образ уствари оличење духовног јединства с Богом знајући да нас док смо год с њим и Он у нама не може нико повриједити, да је окретање другог образа уствари израз духовне зрелости и тежње да заволимо Бога у себи, јер је Бог сав љубав и као такав је створио свијет, а не из освете према било чему или било коме или да неком покаже снагу.Јер само с великом љубављу можемо појмити ријечи из Јеванђеља:
"Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за непријатеље своје", а постите за оне који вас гоне. Јер "каква вам је захвалност ако љубите оне који вас љубе? Не чине ли то и незнабошци? Али ви волите оне који вас мрзе", и нећете имати непријатеља.’’
Можда има шамара које смо узвратили умјесто да окренемо други образ и надамо се да ће нам их Господ опростити из велике милости своје али ти шамари свакако нису правило него изузетак.А од свиња пред које се не бацају бисери се треба чувати као и то да и сами не постанемо свиње, јер лијепо је рекао Патријарх Павле:’’Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди’’ !
Нема коментара:
Постави коментар