(Писана у једном дијелу по сјећању, јер је оргиналан “Есеј о лијепом” давно писан и давно изгубљен, а у међувремену су дували разни вјетрови, многе воде протицале, по нешто се промијенило, по нешто и није….)
Псовала је на сав глас. Себи, професору Сави. Само њему је могло пасти на памет да њој, својој љубимици, својој узданици, за реферат из српског језика да тему под насловом „Есеј о лијепом“. Псовала је сваколику љепоту те јесени 77. Године, а вани вријеме дивно, михољска јесен...
Љепота, по својој сумњивој дефиницији као таква, за њу и није постојала, не на начин који је професор Перовић императивно очекивао. Не у времену које је могла паметније искористити. На примјер глуварити по граду, скокнути до „Тениса“, „Стелекта“ ... било гдје осим забити нос у којекакве прашњаве књижурине и тражити дефиниције ријечи „лијепо“ и којекакве текстове о естетици. Утјешно, нема шта.
Паклено се нацерила. Синуло јој је. Е па, профо мој, неће моћи, како си наумио, чека те изненађење, грозила се у себи. Љепоту у својој форми супротставити својој супротности, а онда све то поставити насупрот своје суштине.
Магловита замисао се полако искристалисала. Змија насупрот беби, тачније новорођенчету. Заврнула је рукаве, буквално се прихватила плајваза (па у та доба компјутери нису постојали у земљи која се Југославија звала) и почела писати. Брзо, веома брзо, уплашена да јој нека мисао не побјегне. И написала је:
ЕСЕЈ О ЛИЈЕПОМ
Требало би да пишем о лијепом. У реду, али одакле кренути? Које изворе користити? У којим књигама уопште и постоји јасна дефиниција љепоте? Шта је љепота? Естетика, умјетност, форма, садржај, канони љепоте, или само ствар личног укуса. Филозофска категорија, силне слике, поезија, мода, креација у било ком виду, а да ли све то јесте и „љепота“? Да ли је Ђаконда лијепа или је лијепа она сомалијска црнкиња врата издуженог силним металним алкама и дрвеним котуром „уграђеним“ у доњу усну. И гдје је та љепота? У „објекту посматрања“ или у очима посматрача, чак и уз занемарен фактор времена и тренутно модерног. Сумњив је и приступ појму "лијепо". Односно, да ли је појам "лијепо" у односу на неки посматрани објект усвојен договорно као трајна вриједност и као такав етаблиран или је подложан упоредбама са другим објектима посматрања. У реду, ако и постоји општа дефиниција лијепог, како то доживљавају слијепи људи? Ако су боје саставни елемент неке умјетничке слике која би требало да је лијепа, како ту исту слику (као лијепу) доживљавају далтонисти? И ко су ти људи који су себи узели за право да тумаче и објашњавају љепоту и на основу чега? И најгоре од свега је то да је о лијепом написан вагон књига. Исчитати их, или барем довољну „количину“ за написати озбиљан есеј о лијепом, чиста утопија. Од чега кренути, шта писати и како завршити?
"Естетика је наука која посматра услове осјећајне перцепције." – рече Кант. Златни рез, божија пропорција, уз мало геометрије и ето га, ту је“Есеј о лијепом”, о час посла. Довољно је да се само „похватају“ разна размишљања мислилаца и да се „упакују“ мало другачије и да се „сложи“ километарска прича коју нико не би могао оспорити, а о којој би се могло разговарати данима.
Међутим, ако се појам „лијепо“ у свом формалном смислу сучели са својом супротношћу, односно ако се о суштини лијепог и нелијепог поразмисли из угла емоција које изазивају, постаје интересантно. Могуће је извести својеврстан емпиријски експеримент: Змија и новорођенче једно наспрам другог у естетској арени.
Змија (грч. Опхидиа, лат. Серпенс) гмизавци, воде поријеклом од рептила, хладне крви, веома издуженог тијела прекривеног љускама, распрострањена врста, живе на копну, у слатким водама, али и у морима. Поред разлика у величини, од веома малих до оних дугих неколико метара, основна подјела је на отровнице и неотровне. Постоји преко 500 врста отровних змија од чега је преко 50 врста смртоносна за човјека. Напознатије и најотровније змије су: аустралијски тајпан, смеђа змија, корална змија, звечарка, мамба (црна и зелена), кобра, а на нашим просторима познате отровнице су кобра и поскок. Велике змије нису отровнице, али су опасне због начина на који лове плијен, омотају га и дробе огромном снагом, те прождиру. Кроз историју, кроз разне културе и цивилизације, змија као симбол, редовно је играла велику, често потпуно различиту и контрадикторну улогу. Змија као симбол медицине (позната прича о Асклепијевом штап), повезује се и са трговином (штап Хермеса, грчког бога трговине), библијска прича о Еви, Адаму, змији и јабуци, у староегипатској митологији Апеп, господар зла, таме и хаоса био је приказиван у облику велике змије, Кецалкоатл (Кукулкан), односно “крилата змија” по легенди праотац старих Астека. У нашем народу постоји вјеровање у змију као чувара кућног прага и огњишта, а које води поријекло још из доба паганства. Сијасет прича и легенди у којима је змија у главној или споредној "роли". Данас, змија симболизује подлост, опасност.
АЛИ, све наведено, сва вјеровања не могу побити чињеницу да је змија лијепа. Стварно лијепа по свим естетским параметрима. Веома издуженог елегантног тијела, најчешће са веома лијепим шарама, невјероватних боја, елегантних клизећих покрета.
Беба, или боље речено новорођенче, или још прецизније човјеково “младунче”. Тек рођено, просјечне тежине од 2 – 4 кг, око 50 цм дужине, главе несразмјерно велике у односу на остатак трупа, танких искривљених удова, често веома буљавих очију, још чешће веома црвено или неприродно жуто, смежутано, крмељиво, балаво, плаче, вришти, балави. По свим естетским критеријима изузетно ружно мало створење. Барем по оним критеријумима којима се баве умјетност и филозофија.
Али… никада нико ником није рекао: „Лијеп(а) си као змија“. Још теже је чути: „Ружан(а) си као беба“
Кроз историју (ону забиљежену) и змија и беба у претрпјеле готово незнатне промјене у еволуитивном и визуелном смислу, те да се као такве, лако могу посматрати као непромјењивост или “трајне естетске вриједности”. Истовремено однос према лијепом (естетком) драстично се мијења из дана у дан, тако да оно што је јуче представљало појам љепоте, већ данас изазива подсмијех, појам лијепог мијења се чак и од меридијана до меридијана, од паралеле до паралеле, у уској је вези и са стањем духа посматрача, а често и са његовом образованошћу, што не рећи, са медијима и рекламом. Ипак, змија, као изузетно лијепа творевина природе, код посматрача, у свим временима и на свим просторима увијек и обавезно изазива гађење, одбојност, па и страх.
Са друге стране, за новорођенче, као изнимно ружно створење, сви и увијек тврде да је “лијепо” (уз обавезне епитете: драго, слатко, мило, дивно и сијасет других, често у суперлативима).
“Љепота је у оку посматрача”, кажу. Поново питам: Чиме ми, посматрачи и процјенитељи естетске вриједности предметног објекта посматрања, посматрамо тај објект? Очима? Разумом? Логиком_ Предрасудом условљеном утицајем медија и рекламе? Емоцијом? Нечим што се назива “душа”? Са чиме упоређујемо естетске вриједности посматраног објекта? Којом мјерном јединицом мјеримо његову естетску вриједност?
И још једно важно питање: Да ли је појам “лијепо” увијек стварно лијепо на договорни “Ђаконда начин”, као општеприхваћена теза, односно, да ли је “ружно” стварно нелијепо из посматрано из угла општеприхваћених естетских норми?
Али није занемариво упитати: Ко су, уопште те судије, или чланови “жирија” довољно стручни да процјене и оцјене љепоту? Естете? Филозофи? Умјетници? Мајке? Заљубљени? Људи?
Одоворе не знам. Истина, можда их само наслућујем….
У потпису: Та и та...
Дужна сам извињење истине ради. Оргиналан текст “Есеја о лијепом” било је много дужи, са много више информација и о змијама и о бебама, Колико се сјећам, писан је оштрије, мало бунтовније. Типично за размишљање седамнаестогодишњака. Истина је да сам по нешто и заборавила. Али то сад и није важно, Основне тезе оргиналног есеја су ту, сачуване.
Битно је рећи и да је профа Перовић у првом моменту био стварно шокиран. Брзо се прибрао, “пала петица к’о кућа” и то као закључна оцјена, а што је подразумијевало растерећено друго полугодиште те школске године, љета господњег 77.
Иако изгубљен оргинал есеја, некако чудно је наставио живот у мом памћењу. Често сам размишљала о ријечима које сам тада исписала. Ни сада нисам начисто да ли су те ријечи биле посљедица мојих свјесних или подсвјесних размишљања или обичан бунт тинејџера спремног да гурне прст у око свима, да се наруга устаљеним и општеприхваћеним тезама и теоријама. Како год, често размишљам о естетици и “љепоти”, о форми у којој се исказује лијепо, али и о садржају садржају.
Увијек сам мислила да Ђаконда није лијепа. Интересантна, загонетна, то је свакако, насликана је савршеном техником, али лијепа није. То мислим и данас. И уопште ме није брига што неколицина мојих пријатеља сликара тврде да појима немам, да је моје мишљење јерес, да сам естетско-сликарски алфанабет. Не брине ме ни чињеница да нико од њих, заљубљених у “апсолутну и непролазну љепоту многоцијењене госпе Ђаконде” није изнио ни један ваљан доказ у прилог своје тврдње. Ако неко од њих и каже нешто, једноставно га позовем у шетњу Господском улицом или било којом бањалучком улицом и да му покажем Ђаконду до Ђаконде, једну љепшу од друге. Мртва трка, побједника ни на видику.
Недавно сам прочитала нешто што нема ама баш никакве везе са љепотом или естетиком, роман “Чувај гузу и не мисли на смрт” књижевнице Далиборке Киш-Јузбаше. Тешка ратна прича са елементима документарног, рекла бих. Међутим, један мали одломак тог романа “ударио ме у плексус” и вратио не у доба рата, већ у 77. годину, или је боље рећи вратио је мој “Есеј о лијепом” мени и цитирам га:
“Исто вече бабица ми под нос гурну бебу. Новогодишњи поклон.
- Мушко је – каже.
Запрепаштено гледам у тамноплаво, љигаво створење. Уста му широм отворена. Вришти из свег гласа. Не схватам где би му требало бити очи. Ужаснух се. Јој, помислих. Родила сам чудовиште....“
Мало по читању тог романа, упознала сам то “чудовиште” о коме ауторка говори. Сада је тинејџер. Складна грађа, правилне црте лица, коврџава, тамно смеђа, дуга, густа коса, висина “таман”. Урбан момак. Истина, мало је “убрзао” процес прерастања дјечарца у мушкарца. И шарм. У огромним количинама. Лијеп младић. Стварно лијеп, по свим естетским критеријима, по суштини и форми.
Псовала је на сав глас. Себи, професору Сави. Само њему је могло пасти на памет да њој, својој љубимици, својој узданици, за реферат из српског језика да тему под насловом „Есеј о лијепом“. Псовала је сваколику љепоту те јесени 77. Године, а вани вријеме дивно, михољска јесен...
Љепота, по својој сумњивој дефиницији као таква, за њу и није постојала, не на начин који је професор Перовић императивно очекивао. Не у времену које је могла паметније искористити. На примјер глуварити по граду, скокнути до „Тениса“, „Стелекта“ ... било гдје осим забити нос у којекакве прашњаве књижурине и тражити дефиниције ријечи „лијепо“ и којекакве текстове о естетици. Утјешно, нема шта.
Паклено се нацерила. Синуло јој је. Е па, профо мој, неће моћи, како си наумио, чека те изненађење, грозила се у себи. Љепоту у својој форми супротставити својој супротности, а онда све то поставити насупрот своје суштине.
Магловита замисао се полако искристалисала. Змија насупрот беби, тачније новорођенчету. Заврнула је рукаве, буквално се прихватила плајваза (па у та доба компјутери нису постојали у земљи која се Југославија звала) и почела писати. Брзо, веома брзо, уплашена да јој нека мисао не побјегне. И написала је:
ЕСЕЈ О ЛИЈЕПОМ
Требало би да пишем о лијепом. У реду, али одакле кренути? Које изворе користити? У којим књигама уопште и постоји јасна дефиниција љепоте? Шта је љепота? Естетика, умјетност, форма, садржај, канони љепоте, или само ствар личног укуса. Филозофска категорија, силне слике, поезија, мода, креација у било ком виду, а да ли све то јесте и „љепота“? Да ли је Ђаконда лијепа или је лијепа она сомалијска црнкиња врата издуженог силним металним алкама и дрвеним котуром „уграђеним“ у доњу усну. И гдје је та љепота? У „објекту посматрања“ или у очима посматрача, чак и уз занемарен фактор времена и тренутно модерног. Сумњив је и приступ појму "лијепо". Односно, да ли је појам "лијепо" у односу на неки посматрани објект усвојен договорно као трајна вриједност и као такав етаблиран или је подложан упоредбама са другим објектима посматрања. У реду, ако и постоји општа дефиниција лијепог, како то доживљавају слијепи људи? Ако су боје саставни елемент неке умјетничке слике која би требало да је лијепа, како ту исту слику (као лијепу) доживљавају далтонисти? И ко су ти људи који су себи узели за право да тумаче и објашњавају љепоту и на основу чега? И најгоре од свега је то да је о лијепом написан вагон књига. Исчитати их, или барем довољну „количину“ за написати озбиљан есеј о лијепом, чиста утопија. Од чега кренути, шта писати и како завршити?
"Естетика је наука која посматра услове осјећајне перцепције." – рече Кант. Златни рез, божија пропорција, уз мало геометрије и ето га, ту је“Есеј о лијепом”, о час посла. Довољно је да се само „похватају“ разна размишљања мислилаца и да се „упакују“ мало другачије и да се „сложи“ километарска прича коју нико не би могао оспорити, а о којој би се могло разговарати данима.
Међутим, ако се појам „лијепо“ у свом формалном смислу сучели са својом супротношћу, односно ако се о суштини лијепог и нелијепог поразмисли из угла емоција које изазивају, постаје интересантно. Могуће је извести својеврстан емпиријски експеримент: Змија и новорођенче једно наспрам другог у естетској арени.
Змија (грч. Опхидиа, лат. Серпенс) гмизавци, воде поријеклом од рептила, хладне крви, веома издуженог тијела прекривеног љускама, распрострањена врста, живе на копну, у слатким водама, али и у морима. Поред разлика у величини, од веома малих до оних дугих неколико метара, основна подјела је на отровнице и неотровне. Постоји преко 500 врста отровних змија од чега је преко 50 врста смртоносна за човјека. Напознатије и најотровније змије су: аустралијски тајпан, смеђа змија, корална змија, звечарка, мамба (црна и зелена), кобра, а на нашим просторима познате отровнице су кобра и поскок. Велике змије нису отровнице, али су опасне због начина на који лове плијен, омотају га и дробе огромном снагом, те прождиру. Кроз историју, кроз разне културе и цивилизације, змија као симбол, редовно је играла велику, често потпуно различиту и контрадикторну улогу. Змија као симбол медицине (позната прича о Асклепијевом штап), повезује се и са трговином (штап Хермеса, грчког бога трговине), библијска прича о Еви, Адаму, змији и јабуци, у староегипатској митологији Апеп, господар зла, таме и хаоса био је приказиван у облику велике змије, Кецалкоатл (Кукулкан), односно “крилата змија” по легенди праотац старих Астека. У нашем народу постоји вјеровање у змију као чувара кућног прага и огњишта, а које води поријекло још из доба паганства. Сијасет прича и легенди у којима је змија у главној или споредној "роли". Данас, змија симболизује подлост, опасност.
АЛИ, све наведено, сва вјеровања не могу побити чињеницу да је змија лијепа. Стварно лијепа по свим естетским параметрима. Веома издуженог елегантног тијела, најчешће са веома лијепим шарама, невјероватних боја, елегантних клизећих покрета.
Беба, или боље речено новорођенче, или још прецизније човјеково “младунче”. Тек рођено, просјечне тежине од 2 – 4 кг, око 50 цм дужине, главе несразмјерно велике у односу на остатак трупа, танких искривљених удова, често веома буљавих очију, још чешће веома црвено или неприродно жуто, смежутано, крмељиво, балаво, плаче, вришти, балави. По свим естетским критеријима изузетно ружно мало створење. Барем по оним критеријумима којима се баве умјетност и филозофија.
Али… никада нико ником није рекао: „Лијеп(а) си као змија“. Још теже је чути: „Ружан(а) си као беба“
Кроз историју (ону забиљежену) и змија и беба у претрпјеле готово незнатне промјене у еволуитивном и визуелном смислу, те да се као такве, лако могу посматрати као непромјењивост или “трајне естетске вриједности”. Истовремено однос према лијепом (естетком) драстично се мијења из дана у дан, тако да оно што је јуче представљало појам љепоте, већ данас изазива подсмијех, појам лијепог мијења се чак и од меридијана до меридијана, од паралеле до паралеле, у уској је вези и са стањем духа посматрача, а често и са његовом образованошћу, што не рећи, са медијима и рекламом. Ипак, змија, као изузетно лијепа творевина природе, код посматрача, у свим временима и на свим просторима увијек и обавезно изазива гађење, одбојност, па и страх.
Са друге стране, за новорођенче, као изнимно ружно створење, сви и увијек тврде да је “лијепо” (уз обавезне епитете: драго, слатко, мило, дивно и сијасет других, често у суперлативима).
“Љепота је у оку посматрача”, кажу. Поново питам: Чиме ми, посматрачи и процјенитељи естетске вриједности предметног објекта посматрања, посматрамо тај објект? Очима? Разумом? Логиком_ Предрасудом условљеном утицајем медија и рекламе? Емоцијом? Нечим што се назива “душа”? Са чиме упоређујемо естетске вриједности посматраног објекта? Којом мјерном јединицом мјеримо његову естетску вриједност?
И још једно важно питање: Да ли је појам “лијепо” увијек стварно лијепо на договорни “Ђаконда начин”, као општеприхваћена теза, односно, да ли је “ружно” стварно нелијепо из посматрано из угла општеприхваћених естетских норми?
Али није занемариво упитати: Ко су, уопште те судије, или чланови “жирија” довољно стручни да процјене и оцјене љепоту? Естете? Филозофи? Умјетници? Мајке? Заљубљени? Људи?
Одоворе не знам. Истина, можда их само наслућујем….
У потпису: Та и та...
Дужна сам извињење истине ради. Оргиналан текст “Есеја о лијепом” било је много дужи, са много више информација и о змијама и о бебама, Колико се сјећам, писан је оштрије, мало бунтовније. Типично за размишљање седамнаестогодишњака. Истина је да сам по нешто и заборавила. Али то сад и није важно, Основне тезе оргиналног есеја су ту, сачуване.
Битно је рећи и да је профа Перовић у првом моменту био стварно шокиран. Брзо се прибрао, “пала петица к’о кућа” и то као закључна оцјена, а што је подразумијевало растерећено друго полугодиште те школске године, љета господњег 77.
Иако изгубљен оргинал есеја, некако чудно је наставио живот у мом памћењу. Често сам размишљала о ријечима које сам тада исписала. Ни сада нисам начисто да ли су те ријечи биле посљедица мојих свјесних или подсвјесних размишљања или обичан бунт тинејџера спремног да гурне прст у око свима, да се наруга устаљеним и општеприхваћеним тезама и теоријама. Како год, често размишљам о естетици и “љепоти”, о форми у којој се исказује лијепо, али и о садржају садржају.
Увијек сам мислила да Ђаконда није лијепа. Интересантна, загонетна, то је свакако, насликана је савршеном техником, али лијепа није. То мислим и данас. И уопште ме није брига што неколицина мојих пријатеља сликара тврде да појима немам, да је моје мишљење јерес, да сам естетско-сликарски алфанабет. Не брине ме ни чињеница да нико од њих, заљубљених у “апсолутну и непролазну љепоту многоцијењене госпе Ђаконде” није изнио ни један ваљан доказ у прилог своје тврдње. Ако неко од њих и каже нешто, једноставно га позовем у шетњу Господском улицом или било којом бањалучком улицом и да му покажем Ђаконду до Ђаконде, једну љепшу од друге. Мртва трка, побједника ни на видику.
Недавно сам прочитала нешто што нема ама баш никакве везе са љепотом или естетиком, роман “Чувај гузу и не мисли на смрт” књижевнице Далиборке Киш-Јузбаше. Тешка ратна прича са елементима документарног, рекла бих. Међутим, један мали одломак тог романа “ударио ме у плексус” и вратио не у доба рата, већ у 77. годину, или је боље рећи вратио је мој “Есеј о лијепом” мени и цитирам га:
“Исто вече бабица ми под нос гурну бебу. Новогодишњи поклон.
- Мушко је – каже.
Запрепаштено гледам у тамноплаво, љигаво створење. Уста му широм отворена. Вришти из свег гласа. Не схватам где би му требало бити очи. Ужаснух се. Јој, помислих. Родила сам чудовиште....“
Мало по читању тог романа, упознала сам то “чудовиште” о коме ауторка говори. Сада је тинејџер. Складна грађа, правилне црте лица, коврџава, тамно смеђа, дуга, густа коса, висина “таман”. Урбан момак. Истина, мало је “убрзао” процес прерастања дјечарца у мушкарца. И шарм. У огромним количинама. Лијеп младић. Стварно лијеп, по свим естетским критеријима, по суштини и форми.
Нема коментара:
Постави коментар