Е, рече мени мој Милутин, чедо мајкино:
- Мајко, направила си грешку од давнина. Давала си много, отварала душу, срце, џепове. Дјелила несебично, опраштала и живјела од снова да се добро добрим враћа. Сада кад си се освијестила и напокон почела правилно размишљати, нико те не схвата озбиљно. Ма не да те не схвата озбиљно, него изгледаш повампирено. Као да си, Боже опрости устала из гробне тишине, па хоћеш да почнеш живјети по правди Божијој. У међувремену је лаж постала истина, истина клевета, доброта злоба. Не зато што је то неко хтио, него је вријеме уредило тако. Касно је, мајко! Касно!
Лежала је баба Милка у собици старачког дома и претурала дан по дан свога живота. Кајала се због сваке учињене грешке, молила Бога да јој опрости, захваљивала му се што јој подари здравље и срећу потомству, а кад би јој на ум пале неправде учињене њој, одмахнула би руком као да их од себе тјера и промљала:
- Ма сви ми гријешимао! Ко зна зашто се то десило!? Да није то, можда би било нешто горе. Ма боље да су по мени вршљали него да су се између себе глођали. А морали су... Велико незадовољство није могло остати незапажено.. У двије године јој се оженише сва четири сина. Наредне године се удаде и кћер. Оста баба Милка са својим Спасојем. К’о два ћука.... Кућа повелика....
Градили су је камен по камен, ексер по ексер, маштајући о срећи. И бјеше тако. Напунише је смијехом и дјечијом грајом. Одгајала их је онако како је знала. Та није у то вријеме било, као што је данас, интернета гдје можеш наћи милион савјета, па одабери што ти се чини паметно. А и родитељи су били далеко. И да су били близу, та проклета генерацијска разлика би била препрека. Увијек је постојала и постојаће. Дјеца увијек више знају од родитеља. Разлика је једино у поштовању. У вријеме бабе Милке, родитељи би се саслушали, а радило би се по своме. Сада се и не саслушају, али им дијете на лијеп или груб начин, зависи од одгоја, да до знања да се ни по коју цијену не смије мијешати у њихов живот па макар савјет злата вриједан био.
- Баба Милка, вријеме је за ручак, јави се сервирка љубазним, молећивим гласом.
Колико топлине у њеним ријечима, помисли. А то јој једино и треба.
- Бог те чувао дијете. Није свак за овај посао. Вртићи и старачки домови вапе за таквим као што си ти. Ни дјеци и старцима не треба ништа сем лијепе ријечи и осмјеха.
Налакти се баба Милка на лијеву руку а десном прихвати ходалицу, навуче папуче и пође према трпезарији. За столовима је већ било неколико њених пријатеља, са којим се зближила у протеклих пар година. Старци се брзо зближе. Не каже се залуду да су као дјеца. Измијенише осмјехе... Јели су ћутећи.
Сутрадан се баба Милка није појавила у трпезарији. Заспала је вјечним сном сањајучи да се поново смије, сањајући дуге приче и ћаскања са својим синовима. Сањала је кћерку да јој фризуру прави и нокте уређује, сањала је снаје и зета да је воле колико и она њих, сањала је унучиће како јој кроз косу прсте плету, сањала је свог Спасоја како је у наручју држи... Сањала је ....
Неколико стотина људи је стајало око ковчега спремном да у црници нестане. Дошла је и она једна једина особа из њеног живота која јој је окренула леђа, а да никада баба Милка не сазнаде зашто. Шапнула јој је опрост. Рече да је морала одабрати.
Један од синова је читао испраћајно писмо. Истиснуо је на папир своју душу, љубав која је чучала у њему. Написао је оно што је његова мајка заслужила да за живота чује, а што јој није успио рећи. Знао је да је касно и знао је да би мајка ,да је могла ,забранила ову шаблонску, отрцану манифестацију, али морао је... Често је говорила, кад умрем, немојте ми рецитовати хвалоспјеве. Пустите ме да сањам ЖИВОТ!
- Мајко, направила си грешку од давнина. Давала си много, отварала душу, срце, џепове. Дјелила несебично, опраштала и живјела од снова да се добро добрим враћа. Сада кад си се освијестила и напокон почела правилно размишљати, нико те не схвата озбиљно. Ма не да те не схвата озбиљно, него изгледаш повампирено. Као да си, Боже опрости устала из гробне тишине, па хоћеш да почнеш живјети по правди Божијој. У међувремену је лаж постала истина, истина клевета, доброта злоба. Не зато што је то неко хтио, него је вријеме уредило тако. Касно је, мајко! Касно!
Лежала је баба Милка у собици старачког дома и претурала дан по дан свога живота. Кајала се због сваке учињене грешке, молила Бога да јој опрости, захваљивала му се што јој подари здравље и срећу потомству, а кад би јој на ум пале неправде учињене њој, одмахнула би руком као да их од себе тјера и промљала:
- Ма сви ми гријешимао! Ко зна зашто се то десило!? Да није то, можда би било нешто горе. Ма боље да су по мени вршљали него да су се између себе глођали. А морали су... Велико незадовољство није могло остати незапажено.. У двије године јој се оженише сва четири сина. Наредне године се удаде и кћер. Оста баба Милка са својим Спасојем. К’о два ћука.... Кућа повелика....
Градили су је камен по камен, ексер по ексер, маштајући о срећи. И бјеше тако. Напунише је смијехом и дјечијом грајом. Одгајала их је онако како је знала. Та није у то вријеме било, као што је данас, интернета гдје можеш наћи милион савјета, па одабери што ти се чини паметно. А и родитељи су били далеко. И да су били близу, та проклета генерацијска разлика би била препрека. Увијек је постојала и постојаће. Дјеца увијек више знају од родитеља. Разлика је једино у поштовању. У вријеме бабе Милке, родитељи би се саслушали, а радило би се по своме. Сада се и не саслушају, али им дијете на лијеп или груб начин, зависи од одгоја, да до знања да се ни по коју цијену не смије мијешати у њихов живот па макар савјет злата вриједан био.
- Баба Милка, вријеме је за ручак, јави се сервирка љубазним, молећивим гласом.
Колико топлине у њеним ријечима, помисли. А то јој једино и треба.
- Бог те чувао дијете. Није свак за овај посао. Вртићи и старачки домови вапе за таквим као што си ти. Ни дјеци и старцима не треба ништа сем лијепе ријечи и осмјеха.
Налакти се баба Милка на лијеву руку а десном прихвати ходалицу, навуче папуче и пође према трпезарији. За столовима је већ било неколико њених пријатеља, са којим се зближила у протеклих пар година. Старци се брзо зближе. Не каже се залуду да су као дјеца. Измијенише осмјехе... Јели су ћутећи.
Сутрадан се баба Милка није појавила у трпезарији. Заспала је вјечним сном сањајучи да се поново смије, сањајући дуге приче и ћаскања са својим синовима. Сањала је кћерку да јој фризуру прави и нокте уређује, сањала је снаје и зета да је воле колико и она њих, сањала је унучиће како јој кроз косу прсте плету, сањала је свог Спасоја како је у наручју држи... Сањала је ....
Неколико стотина људи је стајало око ковчега спремном да у црници нестане. Дошла је и она једна једина особа из њеног живота која јој је окренула леђа, а да никада баба Милка не сазнаде зашто. Шапнула јој је опрост. Рече да је морала одабрати.
Један од синова је читао испраћајно писмо. Истиснуо је на папир своју душу, љубав која је чучала у њему. Написао је оно што је његова мајка заслужила да за живота чује, а што јој није успио рећи. Знао је да је касно и знао је да би мајка ,да је могла ,забранила ову шаблонску, отрцану манифестацију, али морао је... Често је говорила, кад умрем, немојте ми рецитовати хвалоспјеве. Пустите ме да сањам ЖИВОТ!
Нема коментара:
Постави коментар