Ваљда неће к'о пахуље
ове тешке морне руке
и њихове болне жуље
стопити у кала трунке;
неће ваљда да се бруке
и бетери нахрлили
на грубеле радне руке
надају тој смешној сили
да их одбране зидови
сви од песме отргани
док се камен на њим' ори
од тежачке зоре рани.
Да их згреју те одаје
ил' одежде свиленкасте,
златне значке што се сјаје
под крагнама од замасте –
шта ли носи дрскост њина
ако нису ока бледа,
шта је топло са висина
изнад сушја и повреда?
Шумори лето мимо нас
и пољупцима медним
подсећа на празни тас
гомила тужних, непрегледних
које одричу за те хуље
све што добију од муке;
зар ће навек к'о пахуље
стопити им у кал руке?
КОВАЧИЋУ
Колико ће тане
да стане
у моје ране,
па да кријем бол оловом
сам за столом
и над јесени овом?
Нека мисле груби
тек да копне
вечне студи
и да се уз стабла пропне
пролеће ново
са трешњама и зовом.
И опет ће пре да плане
светиљка од једне ране
на мом телу изабране,
након што доцвају
све руже истрају
неће им се раскош знати
(слободно их, брате, сатри)
нити тако крв засјати
у воћњаку необрану
као она која тиња
низ ту рану
до дубина.
САЧУВАНИ ДАНИ
из ''Сањиних лироказа''
У гужвама овог града од кармина
као да свако кренуо са нешто мало наде
да ће за трен да плане оних пар додира
пролазника немих чије празне руке
намах дирну косе младе.
А косе од ветра преког
за неког се свију у нетраг
испод мараме
од збрке и ларме.
На дохвату лета црвене се леје
и паркове поспу сузицама вечерњег баршуна,
марелице љуте још помамно греје
умируће сунце
што у ропцу бунца к'о бодежи светла
међу крошњама у ноћи без шума.
А гране цвасти сачуваће сенке
најлепше сласти за уснице неке,
далеко од стакла дреке.
Туробно се гиба модра горчина
изнад мога лица наслућене драчи
и гори нежна помрчина
у којој се доме дани све краћи
и краћи.
Када земља подбула и трезна
ружом изгребана стигне дан
изникнуће из груди чуван дах давно зван,
као теби неиспричана песма.
Нема коментара:
Постави коментар