О, Звездознанче
што невидљивим линијама
на небу спајаш светле тачке
и нехотице
одређујеш догађања след
ево ме на врху снежне планине
где своје најбоље тренутке
претварам у слике
све док ме не окује лед
нека ме нађу са погледом упртим у тмине
са отпаднутом руком
и дахом
који се претворио у иње
јер видео сам сазвежђе ново
јер њено сам видео
лице
и сав сам се
преметнуо тамо
нехотице
***
нас двоје и јесмо једна велика реч
која се лако разуме
и ћути
ми ћемо се чути и када нас сведу
на једно једино
слово
из прималног ће крика потећи
сав закаснели смисао
и безгласје ново
само си ти
већ постојала као ехо
и пре него сам те покушао изрећи
***
(јагњету)
у започетој игри откривања
скинули смо коже
на сунцу да се осуше
и прсте
умочили у очи
због мастила којим потписују се душе
зар не видиш како нас напуштају демони
када се хлебови преломе
у руци
у снохватици
срастају нам кости
а у месу голом изливени крвотоци
***
како другима објаснити значење
кад речи су престале
бити речи
због језика који чека да буде измишљен
ово је стално стање напетости
и струна
која у себи садржи
титрај среће тек откривен
замисли,
испуњавају се простори
додир је велики прасак музике
и свака реч
која се изговори
напросто се претвара у слике
***
због једног и јединог цвета
који на сунчаној страни
планине
тек треба да никне
дрхтаји ће наши покренути лавине
и натерати глечер да ка мору клизне
ми више немамо потребе да освајамо врхове
ни да умећем љубави доказујемо
како смо летовима својим
надмашили птице
ово је ерупција ватре чисте
која нас без трунке пепела и дима
изнад свега уздиже
и у свему
види исте
***
(оној која дивно сања)
"а коме смо ми свети
на овом месту
светом"
"под дрветом
испод којег хлада нема"
сви плодови већ су осемењени грехом
"телом ћу те"
и ти ћеш мене телом
вратити у "стања пре знања"
кад љубав је била
најсветија
сила
и прва
изван нашег поимања
***
"кад сенка храста кроз прозор уђе"
и уведе ме у снове
полубудне
"мушкарац без лица" на кревет седне
и прича оно што не разумем
"али кад покрене руке" све јасније буде
испод загребане коре сок се пусти
и видим да сам "дрво чији корен
све до огња сеже
и лишће сам које дрхти"
***
тај дивни додир језе када нас обузме
и врати у снове док теме
трне
из храстове коре лице се помаља
а из тела наших гранају се
руке
загрли дрво
и препознај ме
пре него у тебе уђем
као заборављени запис душе
***
храним се мудрошћу земље и влагом из мрачних дубина
и корење је моје у тами олистало
подземним листовима
у својој непомичности сплав сам на подивљалој реци
и ватра која гори у магловитој шуми
тек измишљених речи
чему сам спона
и шта је то што раздвајам
док ме светлост опија а другима је заклањам
тежина облака мене ће да сруши
и једино песма птица
пад мој
може да заглуши
***
почетак је увек из сна и слутње
видео сам очи које израњају из воде
и на телу које дрхти
своје руке
бриделе су усне које љубе
има ли друге слободе до оне која нас од нас самих ослобађа
када престајемо бити једина стварна граница
између сна и онога што нам се догађа
ко дане оживеле у сећању не позна
пре него се у времену
изгубе
тај не зна
да увек исте траже се душе
***
"можда ће од свих наших слика ова бити најистинитија
али не због усуда и судби
већ зато
што љубљење спира боје
и слика се водом која нас дуби
животу смо више него потребни
огледало сам на површини воде
у које спушташ поглед
и руке
и ја се мењам
у односу на твој покрет"
(Ова песма је настала тако што је истргнута из једног разговора са Оном која дивно сања. Низала је речи без свести о песми, а ја сам био само сведок њеног стварања.)
Жељко Медић Жац, рођен у Задру 1970. Студирао књижевност у Задру и Београду. Објавио четири збирке песама: "Побуна симбола", "У дане дивних чуда", "Проналажење белутка" и "На тихој равни свакодневице". Од 2013. члан је Удружења књиижевника Србије.
Нема коментара:
Постави коментар