Песничка књига „Дан под грлом“ је можда будући путоказ са испреплитаним питањима и понекад одговорима како пониремо у себе у вечитом трагању за смислом живота упркос бесмислу одредишта и исхода које нам је скројила судбина. Ауторка ове књиге Владанка Цветковић, на већ препознатљив и себи својствен начин, трага за путоказима како да помири прошлост и садашњост, стварност и снове и на разрушеном, сизифовски гради темеље за дане који следе. Поетском структуром ове збирке доминирају њена превирања у души, потреба за љубављу, бег од самоће и суровости свакодневнице, као и најдубље емоције изазване подмуклим ударцима судбине (између осталог и губитак детета). Духовни хоризонт песникиње садржан је у целом циклусу песама у којима се лингвистичке слике базирају на односу живот – смрт, питања – одговори. Ипак чин самоспознаје да и преостало време има смисао суптилно је уткано у многе метафоричне делове ове збирке.
У неким песмама ауторка искакањем из лирских ритмичких форми, на себи својствен начин, трага за хармоничним сагласјем и оваплоћује рефлексије душе, свесна да је ситна јединка у свеопштем, захваћена честим ковитлацима живота црпи снагу и утеху у констатацији да нам је све што се дешава предодређено рођењем. Поетски субјекат бежи у свој унутрашњи омеђени свет из којег нам стижу метафизички импулси да се хиперболично изрази самоћа, бол, туга, залуталост у времену и простору и суочавање са својом дубоком нутрином. Ово поетско дело није формално подељено на циклусе то јест ненаглашена је подела, али су препознатљива три циклуса.
Први циклус песама у којем су као основне фигуре конструкције реторичка питања, која у себи често носе и скривене одговоре: Време измиче, Да ли, Сан и душа, Моја сенка, Харфом успаван дан, Где наћи изгубљен правац, Жестина живљења, Нити времена, Узалудна размишљања, Богатсво расипања... Други циклус нас води до самог језгра бола у души ауторке изазваним земним неприсуством најдражих, сина, мајке и баке: Кораци, Отишао је, Зелена крила, Опрости ми, У огледалу сна, На углу безимене улице, Остављена порука, Дан под грлом, Размишљања пред одлазак и Рајски гето. У трећем циклусу, кроз који се рефлектују и претходна два циклуса, стваралачка раскош песникињиних мисли и емоција отелотовљују се у живе песничке слике, којима снажно, али и духовно допире до нас, водећи нас час инверзивно, час препознатљивим следом до свог и нашег унутрашњег, скривеног Ја, да би потпуно неочекиваним заокретима, мистичним преокретима сучелила своју свест и подсвест. Ослобођена, у катарзи спознавајући раван, у покушају да уравнотежено пронађе исправан и спасоносан пут истине и хармонију, те да се ослободи сувишности небитног и лажних вредности, акциденталија које не чине суштину него привид (као последицу наноса стихијских случајности), ауторка у име свих нас трага за вечитим одговорима. Кроз песничке ниске асоцијација, хипербола, поређења, контраста, провлачи се есенцијална нота као уочљива недоумица: да ли побећи од себе и у себе, или тражити клицу живота у новом дану?! Такве премисе присутне су у песмама: Последња игра, Сеоба, Уз крило соколово, Очувај своју наду, За лет лака, Спутаност трњем немира, Дођите пријатељи, Уреци живота, Фонтана жеља, Мали разговори са собом, Ја то довршавам...
Оно што нас као читаоца затиче у поетским целинама, је да је у конклузију ауторкиног рационалног закључивања уткана велика доза отпора, неразумевања, пркоса и неприхватања одиграног, а непромењивог, те се ту сусрећемо са извесном дозом суморности, безизлаза, у чулном облику саопштеним садржајем тамних и скривених углова ауторкине повређене душе, а ипак је вешто избалансирано у поетске целине, па песимизам није надвладао.
Да је ауторка тематски-разнородан песник доказује и песма која видно искаче из оквира ове збирке "Волим што у мени има сељачке крви", те нам тиме указује да је њен стваралачки потенцијал шаролик и обећавајући.
Извесно је да нас Дан под грлом неће оставити равнодушним, неко ће ово дело доживети као смерницу, неко као опомену, а они који проникну у дубину и суштину исписаних редова, пронаћи ће одговоре како упркос немилости живота можемо да опстанемо, суочимо се са собом, кренемо даље, ухватимо „нити времена“ чак и када нам „одсеку комад бескрајног платна свемира“, летимо попут птице „на сломљеним крилима“ и избегнемо „плотуне ужаса“, побегнемо од суровости света а не “бежимо од сопствене беде”, да преживимо “пакао на земљи”, а “не одбацимо јунака у себи”, како да научимо да трагамо за идентитетом и опремо се кад “царство таме загосподари”, јер “пролазност нам маше”.
Владанка Цветковић “сенка на планети”, која у “плодним својим тишинама”, “загрљајем обухвата време и простор” и трага за импулсима живота у “пукотини времена”, “расипа емоције као да је најбогатија на свету” и док јој је живот “кратки прелет између две тајне”, а “дан под грлом”, “ у себи рађа нови свет”.
Ако је писана реч ауторкина светлост у тмини времена и димензија у којој проналази себе смирујућу, онда је захваљујући тој чињеници књижевна ризница богатија за још један бисер.
У неким песмама ауторка искакањем из лирских ритмичких форми, на себи својствен начин, трага за хармоничним сагласјем и оваплоћује рефлексије душе, свесна да је ситна јединка у свеопштем, захваћена честим ковитлацима живота црпи снагу и утеху у констатацији да нам је све што се дешава предодређено рођењем. Поетски субјекат бежи у свој унутрашњи омеђени свет из којег нам стижу метафизички импулси да се хиперболично изрази самоћа, бол, туга, залуталост у времену и простору и суочавање са својом дубоком нутрином. Ово поетско дело није формално подељено на циклусе то јест ненаглашена је подела, али су препознатљива три циклуса.
Први циклус песама у којем су као основне фигуре конструкције реторичка питања, која у себи често носе и скривене одговоре: Време измиче, Да ли, Сан и душа, Моја сенка, Харфом успаван дан, Где наћи изгубљен правац, Жестина живљења, Нити времена, Узалудна размишљања, Богатсво расипања... Други циклус нас води до самог језгра бола у души ауторке изазваним земним неприсуством најдражих, сина, мајке и баке: Кораци, Отишао је, Зелена крила, Опрости ми, У огледалу сна, На углу безимене улице, Остављена порука, Дан под грлом, Размишљања пред одлазак и Рајски гето. У трећем циклусу, кроз који се рефлектују и претходна два циклуса, стваралачка раскош песникињиних мисли и емоција отелотовљују се у живе песничке слике, којима снажно, али и духовно допире до нас, водећи нас час инверзивно, час препознатљивим следом до свог и нашег унутрашњег, скривеног Ја, да би потпуно неочекиваним заокретима, мистичним преокретима сучелила своју свест и подсвест. Ослобођена, у катарзи спознавајући раван, у покушају да уравнотежено пронађе исправан и спасоносан пут истине и хармонију, те да се ослободи сувишности небитног и лажних вредности, акциденталија које не чине суштину него привид (као последицу наноса стихијских случајности), ауторка у име свих нас трага за вечитим одговорима. Кроз песничке ниске асоцијација, хипербола, поређења, контраста, провлачи се есенцијална нота као уочљива недоумица: да ли побећи од себе и у себе, или тражити клицу живота у новом дану?! Такве премисе присутне су у песмама: Последња игра, Сеоба, Уз крило соколово, Очувај своју наду, За лет лака, Спутаност трњем немира, Дођите пријатељи, Уреци живота, Фонтана жеља, Мали разговори са собом, Ја то довршавам...
Оно што нас као читаоца затиче у поетским целинама, је да је у конклузију ауторкиног рационалног закључивања уткана велика доза отпора, неразумевања, пркоса и неприхватања одиграног, а непромењивог, те се ту сусрећемо са извесном дозом суморности, безизлаза, у чулном облику саопштеним садржајем тамних и скривених углова ауторкине повређене душе, а ипак је вешто избалансирано у поетске целине, па песимизам није надвладао.
Да је ауторка тематски-разнородан песник доказује и песма која видно искаче из оквира ове збирке "Волим што у мени има сељачке крви", те нам тиме указује да је њен стваралачки потенцијал шаролик и обећавајући.
Извесно је да нас Дан под грлом неће оставити равнодушним, неко ће ово дело доживети као смерницу, неко као опомену, а они који проникну у дубину и суштину исписаних редова, пронаћи ће одговоре како упркос немилости живота можемо да опстанемо, суочимо се са собом, кренемо даље, ухватимо „нити времена“ чак и када нам „одсеку комад бескрајног платна свемира“, летимо попут птице „на сломљеним крилима“ и избегнемо „плотуне ужаса“, побегнемо од суровости света а не “бежимо од сопствене беде”, да преживимо “пакао на земљи”, а “не одбацимо јунака у себи”, како да научимо да трагамо за идентитетом и опремо се кад “царство таме загосподари”, јер “пролазност нам маше”.
Владанка Цветковић “сенка на планети”, која у “плодним својим тишинама”, “загрљајем обухвата време и простор” и трага за импулсима живота у “пукотини времена”, “расипа емоције као да је најбогатија на свету” и док јој је живот “кратки прелет између две тајне”, а “дан под грлом”, “ у себи рађа нови свет”.
Ако је писана реч ауторкина светлост у тмини времена и димензија у којој проналази себе смирујућу, онда је захваљујући тој чињеници књижевна ризница богатија за још један бисер.
Нема коментара:
Постави коментар