у напуштеној пјесми.
Пустих сузу
да мрзне у камену.
Нек те чува Бог самоће -
написах му, ћутке.
Срце је заспало,
у уздаху зиме.
Сан је од бола јачи.
Умјесто мене
плачу моје руке,
и моје смрзнуте риме.
Оста,
крст љубави
у ињу да блиста.
О њему легенда
о мени истина.
Звијезде дописаше
ИМЕ ЊЕГОВО.
И ...
БИЛА ЈЕДНОМ
ЈЕДНА ЉУБАВ ЧИСТА.
Не куните ме.
Блажене су његове патње.
И мртвим уснама ме љуби.
Нема коментара:
Постави коментар