ни капије шкрипу да отвараш руком.
Гдје си да ме штитиш, крху и нејаку
на огњишту нашем што градисмо с муком.
Не видим те више на старом бунару
одавно те нема – није нам се дало:
некад нам је гнијездо срећом одисало,
а сад само ћуте слике на дувару.
О, гдје си сада у ове ноћи црне!
У самоћи дугој што се с тугом сплела,
да се јавиш вриском који лампе трне
и који је некад разгонио сјела.
Прикради се дођи изненада бани.
Онако к´о некад – кршан горостасан
подвикни из гласа – оштро громогласан
и на прагу куће к´о заштитник стани.
О, гдје си сада, слободо и снаго!
Да одбраниш шуме, воћњаке и њиве,
гдје откосе густе некада си слаг´о
и садио трешње, јабуке и шљиве.
О, гдје си сада, уснули Славују!
Прерано си засп´о, не чујем ти поја.
Огласи се пјесмом, да те опет чују
они што разносе капље нашег зноја.
О, гдје си сада, моја звијездо сјајна!
Што живота мога водиља си била,
док је мирним током протицала Мајна,
путања се твоја крадом угасила
.
Бар у снове дођи и реци ми како.
Лавовски се борим с гладним курјацима,
пружи сламку спаса, јер није ми лако
да очувам гнијездо нашим унуцима.
(Похвала на конкурсу –Осмех живот краси – Ниш 2013.)
Нема коментара:
Постави коментар