Сања Радуловић: Ми смо се играли у пијеску љубави

Храна за птице

Тих дана
писали смо великим словима
по платнима налик књигама
великог формата.
И све је било велико.
И све је било округло.
(Као наше чуђење).
Тих дана
велика књига је пронашла
свог великог издавача
и велики број задовољних читача.
И све је било округло.
И све је било велико.
(Као наше дивљење).
Тих дана
сва слова из романа
била су усељена у наше руке,
а ми смо се играли у пијеску љубави
откривајући уснама свако зрно.

И све је било велико.
И све је било округло.
(Као наше  чуђење.
Као наше  дивљење).

 

И св(иј)е(т) је би(л)о зрно.

 

 

Модра ријека

 

О љубави!
Ја вриштим сва твоја имена на свим језицима универзума.
О љубави !
Ја ћутим најтишим најнеразумљивијим језиком
сва твоја значење на свом језику туге и бола
наизглед спокојна наизлед лепршава наизглед ја.
Свемир праском дотиче  још један стваран дан
ја храмљем и стижем тек да  га ухватим за ноћ.
Проналазим  тебе у њему и сијем нас у младост.
Преспаваним  буђењем закасним на жетву.
Стижем прекасно; кажу  ми они
који тврде да разумију  појам времена.
Ја ћутим на језицима спокоја и вјеровања
да смисао постојања не познаје ток времена.
Јутрим те, гријем те крилом мајке птице.
Ја твоје крило и твоја колијевка.
Ја твоје гнијездо и твоја прамајка.
Чујеш ли ме ?
Чујеш ли плач и дисање налик супротности свог имена ?!
Жудња има безброј  имена,
свако за себе игра у свом тиму.
Наш живот је жудња за животом.
Капљем у модру  ријеку
и претварам се у ток посматрајући те.
О љубави!
Далека,блиска, туђа, моја
бескарајно наша  свевидећа стоока и  сточудесна
отвори своје очи и погледај нас!
Ми стојимо у реду
гладни за дан, окраћали за ноћ
продужени за живот ,тобом задужени.
Ми, твоја ђеца рођена у мукама.

 

Праисконом постанка грађена истина
почива у твојим порама
тече твојом поткожном  ријеком безбола.
Пусти нас у себе и не отварај се никоме!
Куцаће на сва врата и  све прозоре
тражиће да нас скрнаве .
Не допусти да нас изломе!
Кривудави нећемо стићи до постанка,
нећемо уснити починак
и пробудити са са окусом првог подоја у устима .

 

Не отварај на куцања
 тражиће нас мајка прогона
(наша рука продана за милион обмана ).

 

 

Разлози

 

Због тебе
све моје круне  пале  су
у пјенушаву купку црвених  капи.
Дланови су пронашли  ватру
исконом  запаливши  све претходнике.
Руке  су  оставиле џепове
и сва наредна издања лирске самоће.

Због тебе
усвојила сам сва путовања
из сиротишта мапа и географских карата.
Пољубила сам плави мјесец
и претворила се у вјештог читача с усана.
Због тебе
из  ријечника сам прогнала  све границе
неизрецивошћу  да  ти  (по)кажем  небо.

 

Запис(ано) без идеје о наслову

 

Стопала су пливала црвеним ципелама
без звекета потпетица
које најављују забаву.
Исељена из сопства
посуђеним рукама умјесто поздрава
испружих длан према небу...
Све је било туђе тог дана.
И слух.
И вид.
И мирис.
И говор.
И додир.

Награђена капљом крви
из дарежљивог небеског ормара
oдјeнух усне у шарене кривине
(налик осмијеху прихватања)
с посветом даљинама.
Пустих стопала да измисле дан.
(Униформисани господин је рутински
дао знак неопходан за полазак
ускративши радно вријеме за једно зијевање...)
Његов дан је већ измишљен.

Tweet