 |
| Мариа Викториа |
Где су све оне ноћи?
Питање теже од море.
Јутра са зорама оним...
Љубав кад шаље одговоре.
Празне пруге ка небу,
путују речи кроз сете...
А усне, недирнуте боле.
Чежње пространствима лете.
Кад живот тка путању,
а судба исплете скицу,
небо кад пољуби титрај
сунчевом зарком лицу...
и ја цу склопити руке,
за онај тренутак среће,
кад си на душу моју,
посуо чемер и цвеће....
ОСТРВО МОЈЕ ДУШЕ
(написала стихове, али мелодију
за ову песму-за дует)
Пусти да љубав рашири крила.
Живот је један и то је све.
Нек памти срце да сам ти била
више од музе и надасве...
У свакој капи тражим лед.
Твој поглед бежи, а дрхти рука.
И перо нема риму и след...
Остају само сећања пука...
Пусти нек јутро, промрзло јутро,
пољуби зору, уснули плам...
Пусти нек речи, проклете речи,
полете небом и све ти дам.
Нек нови дан, бели дан
и твојој души подари мир.
Авети прошлог, нека заћуте
и нека умре болни нам пир.
А ја ћу вечно, за тебе вечно,
писати песму, тужан стих,
јер ти си острво моје душе
и тако далек, нестваран, тих...
И још ћу увек, али, баш свагда,
на твоју слику спустити сен,
иако никад мој нећеш бити,
иако остаћеш туђ и њен...
САМО ТАЈНА
Полако израња небо,
бескрајне тајне време оћути.
Дуги су путеви Господњи.
Дуго те срце тражи и слути.
Само је тајна родила јутро
у ком су нам се руке сплеле,
нису нам путеви били исти.
Нису нас исте очи волеле.
Умириле се просуте звезде,
након љубави остало згариште,
као после битке, крв и труло.
Љубав нам дође као поприште.
Све је равно у својој тишини.
Латица игра мелодију ветра.
Жена у црном погнута, клечи,
љуби икону Светога Петра.
Ни Бог, ни време, не могу наћи,
оно што човек може да изгуби.
Кад љубав праву једном издаш,
узалуд даље усна љуби.
Само је тајна велика, света,
у својој лепоти ћути скривена.
Равнодушност је гора од греха.
Равнодушност је сестра камена.
Гледам у тебе, а кроз тебе,
кога сам волела, звездо сјајна.
Нек оде све, како је дошло.
Све нека остане само тајна.
СКРИВЕНА У СТИХУ
Кажеш - опет си се сакрила од стиха.
Ја се само од љубави кријем.
Да ли је твој, или мој стих, драги,
то ја битку у свом срцу бијем.
Победник, а поражена стојим,
сваким словом мастила и пера.
Скривена од среће, коју сама бојим
Оста пуста нада,а са њом и вера.
Нисам се ја сакрила од стиха,
већ у стиху кријем срце своје.
Опет зора истрошена зори...
Али нема тебе, лоше судбе моје.
Кажеш, опет си се сакрила од стиха.
Тако ноћу тешки бол свој кријем.
Сакрићу се и од стиха свога,
да у стиху твоме, сав чемер испијем.
ПЕСНИКУ
Пустио си ме у своју "собу од стакла."
Као да сам се у њој родила.
Нисам се са њеног прага помакла.
Хоћу да пошаљем стисак,
твојој души од пелина.
Хоћу да дам наклон,
твојој речи од патина.
Она ми сваки пут, осећања из нутрине
зачне и роди...
Кличем сваком твом стиху.
Заробљена, а на слободи...
Нек' овај дан звезде красуљице,
поспу срећом, твоје продуховљено лице.
Нек' твоја мајка,
ловорике, на твоју главу стави.
Родила те је снагом свевишње речи.
Да се памти и не заборави.
Песниче,
на овај дан, године ове,
нека све твоје трасе, оживе твоје снове.
И много здравља. И много лета.
За сва времена. И док је света.
На корицама,твоје перо и лице.
Жан Пол каже:
"Читатељке једног песника,
све су његове тајне љубавнице."
А пустио си ме у своју "собу од стакла..."
Да душу у твоје стихове свијем...
Да свако јутро, чашу мудрости,
к'о часу мелема, на искап пијем.
БОЖИЈИ ЉУДИ
Отворило се небо пред нама.
У зао час, Свевишњи суди.
Не окреци се, иди даље.
Сви смо ми само, Божији људи.
Хиљаде суза у једном дану
низ улице бола је текло...
Толико тога, на згрченим лицима
неизреченог, само је рекло...
Куд' да се вратиш, кад' прага нема?
Утопиле га, бујице,кише...
Погледом тражиш мајку и сина...
Ал' вртлог вирова тутњи и брише...
Сад' пружи руку, човече добри...
И у невољи, ослонац буди!
Исти је Бог и твој и мој...
Сви смо ми само, Божији људи.
Подигни главу и склопи руке.
Огњиште збрисано. Умрли град.
Згажене душе. Колоне људи.
Воњ и згариште. Бол и јад.
И камен плаче над' овом тугом.
Потоци река улицом теку...
Да оде душа из овог пакла...
Дечје ме сузе к'о мачем секу.
Србијо, земљо рањених људи!
Сад' буди јака, за чедо своје.
И мртав сад' те бодри и буди.
Све што је моје, сад' је и твоје.
Пружимо руке и кору хлеба,
ја сам ти сестра, ти си ми брат,
иако никад' нисмо се срели...
Живимо љубав, а не рат.
НА КИШИ
Срели смо се на киши.
Лепота у оку твом је сјала.
Улице биле су тесне.
И ништа о теби нисам знала.
Окренуо се град вртоглаво.
Цео, у твоје око стао.
Узео си ме ту и одмах.
А ништа о мени ниси знао.
Прошло је време.
Исчезао си, као капља мала.
Ништа о теби нисам чула.
Ништа о теби нисам знала.
Очајна и далека од себе,
била сам свих дугих дана.
Ту црну косу, као гриву,
у сну сам мрсила поспана.
А онда, живот, писац стари,
испише ненадане приче.
И опет,ту си,крај мене.
И све ми кише, на ону капљу личе...
Кад си ми уплео косе, јаче него и ветар,
Кад си ми срце однео и нестао у етар.
Кад си ми шаптао: Лепото.
Ја тебе звала: грех од Бога...
Кад си ме желео, кад сам те волела.
И још сам трзај вртлога тога
ИКОНА
(песма мајци)
Икона моја. Дрхтај пламена.
На спарушеној, отопљеној свећи.
Афродита и Далила.
И разлог свеколикој ми срећи.
И моја пустиња и оаза.
Ледена санта са јужног пола.
Атмосфера ти си моја,
удах живота и вапај мола.
Светица моја у шкољки златној.
Латица љиљана с цвета што пада.
Бескрајан простор, пун празнине.
Онда, кад нестане и последња нада
И Василиса и Тереза...
Марија, Петкана...све си у мени.
Икона моја, неосликана,
са вечним појем само о жени.
Сад јутро зори и копни Сунце.
Зарином врелом успавани.
Не трзај латицу! Можда заболи.
Љиљани, љиљани, опевани.
ЋУТИМ ТЕ...
Ћутим истину.
Чекам да утихну...
Валови пожуде,
чежње за тобом...
Ћутим истину.
Живот слика позадину.
На овој слици
не желим збогом.
Друмови неми су.
Ћуте. А рекли су...
да кап је крви,
од сузе јача...
Не знам да л' дувају,
ветрови љубави,
или олује плача...
Рекла бих толико тога.
Да те подигне у висине.
Вриснула име бих твоје,
ко змај у небо када се вине...
Али ћутим. Ћутим љубав.
Ћутим погледе, додире, сете...
На празној пољани сам,
с' грешком у рукама...
Сузе на длану...
Као изгубљено дете...
Зашто је судбина бодеж?
И у магновењу те, несрећо слутим...
Зашто си коб, оштрица, мач?
Што те не зовем?
Зашто те ћутим?
МУЗА
Претачеш ме у дело.
Не могу од уклесаног да се браним...
Зариваш нокте у срце моје.
Да ли да кренем и љубав сахраним?
Само сам ја забрањена теби.
Ко Божји раб, клечим и молим.
Зашто је љубав моја грех?
О, зашто не смем да те волим?
Твоја сам тајна и муза.
Скривена овим словом срама.
Бодежом прободена моја суза.
Проклети осећај, да сам сама...
Само сам ја забрањена теби.
На живу рану стављам соли...
Зашто је љубав моја грех?
Ко те још тако жели и воли?
СМЕДЕРЕВО
Не дао Бог, да косу твоју,
колевко моја, ветрови смрсе.
Да жиле твоје куцавице,
небески моћници, испрсе...
Судбини...мачу, који реже...
Граде мој...како ти прилазим...
Нешто ме оловно, тешко, стеже...
Дубоко недра разрива...
Ти си ми кула, ти си ми стамен.
Ти си ми живота капија.
У твом су крилу, године моје.
Гробови оних, које волим.
Смедерево, лепото Дунава...
Пред твојом се капијом свагда помолим.
Прилазим ти. Спаваш на реци.
Одлазим. Тужно ме гледаш.
Као да кажеш: све однеси.
Детињство, младост, то ми не даш.
Где год да одем .Кад год се вратим...
Твој ореол благо кедрово.
Не дао Бог да те не живим, да те не дишем..
Ваздух мој... Смедерево.
НЕДОДИРЉИВА
(мајци)
Недодирљива, мирис ти знам.
И како ходаш и како дишеш.
Рукописе твоје и писма читам,
као да ми још увек пишеш...
Сањам те чисто и јасно.
Крхка и бела,као дан...
Сањам те животно и дубоко.
Што ниси жива? Зашто си сан?
А напољу су љиљани. Плешу.
Твоје име на круни носе.
И твоју Љиљана, песму сеју,
за мало твога живота просе.
Тужна је свита сада на небу,
недодирљива жена плеше.
Дунуше неки хладни ветрови.
Црни облаци, црно донеше...
А твоје дете клечи и моли.
Куми их преклиње, да му те врате.
Не остављај ме...
Срце, очи, усне, руке...и кости мајко,
за тобом пате...
Мариа Викториа - Марија Живановић Вјетровић, рођена у Смедереву, где завршава основну школу и гимназију.
Од седме године пише и прва песма баш са седам год је "Песма о мајци" - писана поводом 8.марта која је на општинском и републичком такмичењу победила.
Објављује своју поезију у многим зборницима, а поезија о мајци се нашла и у "антолигији поезије о мајци." Много пута награђивана и за поезију и за прозу, Мариа поред писања, добија бројне награде на пољу ликовне уметности и соло певања. Упоредо почиње да ради као манекен, студира права, касније завршава и менаџмент.
Члан је књижевног клуба "Бранко Ћопић" у Београду и за месец дана биже јој објављена прва збирка песама " ПОЉА МАКОВА И СВИЛЕ"- са четири циклуса ( о мајци, песнику, драгом и граду), у издању издавачке куће "Чигоја." Рецезент ове књиге је проф. Миодраг Игњатовић, уредник и лектор, Димитрије Тасић, а рецензије о њеној поезији написали су драматург и ТВ лице Маја Волк, композитор и ТВ водитељ, Миња Субота и песникиња Бранислава Цветковић Витић.
Запослена је на радном месту директора продаје у Цептеру.
Нема коментара:
Постави коментар