Марија Ненезић: Неподношљиво подударање савремене поезије

Зашто пјесници да пишу кад могу да препишу
и да своју савјест бришу?

    Ништа ново под капом небеском! Свићу нам исти дани, долазе нам исте ноћи, прикрадају се и доносе нам различите снове. Дакле, у свему истом, наше личности, наша бића разликују се по сновима. Неко сања како их гањају и хоће да их убију, неко се преда тој потери, а неко бежи и одупире се. Значи, колико људи, толико ћуди, толико различитих снова, толико писања. Данас у књижевности можемо у сваком делу писати и причати о општим местима, детаљима које сви поседујемо али из захваљујући нешем склопу личности тумачимо на различите начине. Наш склоп личности производ је наших гена, васпитања, образовања али и нашег/вашег тока живота. Да се разумемо, исто о смрти нећу певати/писати ја и Ви читаоче. Моје схватање не разликује се од вашег схватања, то примењујемо и у другим сферама.
     Примећујем, мада примећујемо, слично као и један стари песник од пре 4,000 година. Како је све већ написано, али оно што је он схватио довело нас је до тога да је до данас написано много тога новог. Много нових романа са невероватним темама, фасцинатном композицијом и тако даље. Да, можда је о свему већ писано, али није на исти начин. Дакле, имамо слободу писања, али немамо слободу да наш израз буде неподношљиво подударан са неким другим делом. Сведоци смо, ми који читамо да се сретамо са разним текстовима који сличе другим, те тада говоримо о метатекстуалности која може бити афирматвна али може бити и негативна. Углавном је та метатекстуалност, и тај прототескт веома видљив, и неки аутори, нису се стидели да упозоре свог читаоца на то. Данас, ова наша глобалана савременост кида људе, дислоцира их и доводи их пред свршен чин за један термин који можемо употребити, јер ваља користити све српске речи, а то је : крађа!

Послије пјесничке вечери у Хан Пијеску 2013. године,
поводом дана општине, с лева на десно:
Јованка Стојчиновић Николић, предсједница УК РС,
Милица Бакрач, Миленко Јевђевић,
Ирина Сантрић Черњавски,

 и Аћим Тодоровић.

      Да пређем на главну тему; јуче сам била актер једног немилог догађаја. Пред мојим очима појавио се сонет који се неваспитано наслања на сонете једног нашег песника.
     Сонете и песме ова два песника можете погледати при крају овог текста и упоредити их. 
     Оно што ме посебно повређује и боли, као читаоца јесте што и поред хајке која је покренута ка плагијаторима они и даље безбрижно раде свој ресавски посао. Не плаше се јавне осуде, која је на нашим просторима окарактерисана као брука. Оде морал.
      Вук и вучица, очњаци, крв, утроба, борбра за место вуковође, лековите биљке. Али вратимо се вуку и вучици. Добар део светске књижевности наслања се на ову животињу, из разлога што је њихово бивство људима, посебно Србима инспиративно. Верује се, да док су Срби били пагани, да је њихв тотем био ВУК. Њихов заштитник, њихово божанство, ком су се дивили али кога су се и плашили. Овом „појавом“, српске митологије бавио гласовити академик прф. др Веселин Чајкановић који је после рата умро у беди код комуниста, као и већина наших људи који су знали и умели. Који су били учени, јер ученост је сметала. Није никако одговарала псећем режиму. У српској народној митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дажбога (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.

     Хуни су сматрали да њихов народ птиче од вука, Турци су вучицу смтрали вучицу својом прамајком.   
      Др Олга Пјановић Луковић ово би убацила у своју тезу да су Срби народ најстарији.
       Можда јесмо најстарији, али смо и најлуђи. Колико људи, толико ћуди. Колико Срба толико и идеологија. Овим се опет враћамо на почетак и доказујемо колико је наша индивидуалност посебна, и тиме нема места преписивању. Позната је свима и римска митологија, према којој је Ромула и Рема отхранила вучица, а ево и података да је и у  Словачкој, а и Киру, оснивачицу Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица. А књижевност? Да, мит и митологија је заправио део књижевности. Оно наше колективно несвесно, а данас много више колективно свесно. Вук се јавља у баснама Езопа, у Црвенкапи браће Грим. А ово је само оно што се зна, што је остало записано, да не кажем преписано. У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника, и тако даље. Ту је мотив вука присутан али на «малко» другачији начин! Недодирљив начин!
       Поезија доноси нешто сасвим ново. Или би требало да донесе нешто сасвим ново. Некада се сматрало да поезију могу писати само жене, и поезија је у једном старијем периоду била ниподаштавана, јер је примат имала проза.  Ново време донело је промене, а савремено донело је скрнављење. Кажу да је лако препознати мушки и женски рукопис, тај сегмент остављам вама, на крају овог есеја да просудите о каквој је поезији реч.

Учесници књижевног сусрета у Власеници уочи Видовдана 2014.
У средини стоје: Аћим Тодоровић и Милица Бакрач

      Песник чија се песма «Вучје безмилошће», ослања на песме које ће бити предочене овде, у преписци послао ми је своје песме, и самим тим себи «забио нож у стомак», такође су овде и увелико се наслањају на песме Милице Бакрач.  

        Ово би можда све било и неважно да ми није позната чињеница да се ова два песника познају, и да је дотични песник ласкаво изјавио да је толико одушевљен њеном поезијом и да су наводно неке песме посвећене њој. 

      Скрибоманија, лудило, ћутологија, ове речи које користи наш песник Петар Милатовић описују ову ситуацију. Ћутологију сам можда ја прекинула и викнула да је ресавска школа забрањена. Питам се шта би неко ученији од мене рекао на све ово, можда господин Дончић који се тренутно бави разоткривањем плагијата. Ово сматрам својом дужношћу, да прекинем ланац преписивања, и непристојног подударања у поезији.
      И запамтите, писменост је толико одмакла, побегла је «главом без обзира» пред навалом палимпсеста, да нема потребе да се данас тиме водимо. И сетите се, у школи би били кажњени ако би преписивали. У Америци (земља толико црна и зла према Србима) избацају своје студенте са Универзитета ако открију да је једна синтагма слична некој већ написаној. А ми, ми славимо кад се нешто препише. И уместо да се самозване четничке војводе боре за Србе, за све оне потлачене Србе, они безочно краду стихове. И опет бих се позвала на Октавијана Паза и рекла већ речено: савремени песник функционише као савремени политичар који тражећи народ (публику) јефтино продаје стилске фигуре.

 

ВУЧИЈЕ БЕЗМИЛОШЋЕ

 

Покласмо се вучји, безмилошћем ума,
по дубоком снегу у свитање дана. (Тодоровић)
Препозна ме јутро озеблог дана, (Бакрач)

       Овај мотив је из песме Милице Бакрач, Песме вучје боли, и цела песма се ослања на мотиве из неколике песме песникиње Бакрач, као што су Вучје видалиште, и Промрзли сонет, док се у неким другим песмама господина Тодоровића налази мотив влати, хајдучке траве и других карактеристичних мотива за Бакрач.

Ко ће бити вођа-у чопору први?
Вуковођо, стани!
      Борба вукова дата је индиректно у песмама Милице Бакрач, а у песми Тодоровића осликава борбу вука за место Вуковође.
 

Урлицима језе чешљали дивљину.
Гаснуле су очи у сопственој крви,
и очњаци секли у топлу дубину.

     Очњаци, односно овде зуби вука јесу мотив, који се код Аћима Тодоровића јавља тек тако, а код Милице Бакрач, он је лајтмотив који гради одређена семантичка поља која су уско везана за њену поезију. Прва књига Бакрач, где се помиње мотив вука и вучице, борбе и вучјег живота изашла је 2012. године, а у нашој поезији, код наших Срба овом тематиком пре ње, бавили су се Матија Бећковић, Момир Момир Војводић, Петар Милатовић Острошки, Ранко Радовић, и оно што чини дистинкцију јесте стил, посебне речи које кроз индивидуалност песника дају сасвим ново дело!

Настао је тајац, изгинули леже.
Поломљена ребра са хрбата лижем. (Тодоровић)
И језиком врелим врелу рану лижем! (Бакрач)

      Овај стих Тодоровић модофиковао је из песме Песме вучје боли, и није ли мала случајност да кроз једну песму сретамо «превише» мотива из поезије која је изашла из штампе још пре две године.

Ево сад под ребром стигла ме је стрела!
Стих из песме Вучје видалиште, такође се наслања на стих који је већ анализиран.

Преживели усуд, с угризима, беже.
Са тринаест рана пред вучицу стижем.
Ишчитавам жудњу из топлијех зена,            
да ми задњу снагу узме плодност њена.
Кроз утробу живу трче твоја чеда!

      Стих из песме Промрзли сонет, где је песник употребио плодност која одузима снагу, и симболише крај, као и код песникиње с тим што она «позива» Вуковођу и опомиње га.
      Даље, песник у песмама које ми  је самоницијативно послао, опет користи идентичне мотиве, то јест мотиве који су код Милице Бакрач доминатни: један од тих мотива јесте Дон, који се код ње налази у песми Русија, а код Тодоровића у песми Одговор на писмо.

Помиње ми степе, усне боје крви,      Јутрос смо тиши од тихог Дона! 
шапутање ветра уз обале Дона.        И да те није, претихи Доне!

      Песма Вучја опорука, аутора Тодоровића, донела је управо оно што сам приметила да прва песма нема, а то је мотив лековитог биља и мотив цвећа:
Падаће језа на снежне влати,
и смрзле бокоре хајдучице,
хајдучица је једна од лековитих биљака које Бакрач употребљава у својим песмама.

       Књижевност је кажу саздана од општих места, да, можемо рећи да је то истина, али када се неки песник позива на неког другог песника, писца, уметника, потребно је то истаћи.

        Брисање и писање, преписиввање, савремена српска ресавска школа доноси нам много тога занимљивог.

        Није овде реч о томе да се забрањују неки мотиви, неке речи, али није ни време настанка превише удаљено, (неких стотину година, већ свега 2-3. године) и све ово анализирано и прочитано из поезије Тодоровића личи на неподношљиву лакоћу подударања.

        Нађите мотиве, шарајте са њима белине папира, кад преузмете цитирајте, кад вас неко инспирише објавите.
      Упозорење свим песницима, или можда и добронамеран савет је: не качите своју поезију на Фејсбуку, никада не знате ко ће је преузети. Мада, ни штампане књиге нису поштеђене преписивања.

Овде можете погледати бојама означено преузете мотиве и проценити да ли је реч о неподношљивом подударању!

 

ВУЧИЈЕ БЕЗМИЛОШЋЕ

Покласмо се вучји, безмилошћем ума,
по дубоком снегу у свитање дана.
Јечала је с болом залеђена шума,
кружила над нама црна сенка врана.

Ко ће бити вођа-у чопору први?
Урлицима језе чешљали дивљину.
Гаснуле су очи у сопственој крви,
и очњаци секли у топлу дубину.

Настао је тајац, изгинули леже.
Поломљена ребра са хрбата лижем.
Преживели усуд, с угризима, беже.

Са тринаест рана пред вучицу стижем.
Ишчитавам жудњу из топлијех зена,
да ми задњу снагу узме плодност њена.
 

 

ВУЧИЈА ОПОРУКА

Ове сам ноћи вук рањен, гладан.
Опасан по звериње и људе,
и лакокриле небеске птице.
Бије ме студен и ветар хладан.
Кад глуво, поноћно доба
буде пустићу слину са вилице.

Подићи главу у небо мрко,
разрезат вијом тесто тишине.
Да умре скот тога истог часа,
док буде живот рођења срко.
Због опстанка мога и дивљине,
вучије наде и задњег спаса.

Падаће језа на снежне влати,
и смрзле бокоре хајдучице,
и терат сузе из топлих зена.
Трипут ћу до зоре умирати.
Слушати одзив моје вучице
и влажна бедра, слутити, њена.

Обележићу грмље по брегу
 и пртину обојит' са крви.
Признати месецу шта ме боли.
У зору мој траг дубок у снегу
спазиће северни ветар, први
 и шапнут' вучици, вук те воли!

Ове сам ноћи, вук, рањен, гладан.
Опасан по звериње и људе,
и лакокриле небеске птице.
И када будем од хајке савладан,
мој зов ће се чути којекуде,
плашећи страхом вукоубице.

Аћим Тодоровић

 

ОДГОВОР НА ПИСМО

 Примио сам писмо написано руком
девојачком-нежном, коју сањам често.
Како дели време с вучицом и вуком
у ноћима хладним тражећ' своје место.

Помиње ми степе, усне боје крви,      Јутрос смо тиши од тихог Дона! 
шапутање ветра уз обале Дона.        И да те није, претихи Доне!
Волео бих да сам у чопору први,
док би се уз мене привијала, Она.

Дао бих све песме, осим, о керуши,
ту се месец с болом иза кома крије.
Урликом да разгнам тегобе у души,

нек' се збије, оно, што се збило није.
Да кренемо скупа под небеским луком
пределима новим с вучицом и вуком.

Аћим Тодоровић
 

      А сада, поштовани читаоци, презентујем у оригиналу три песме Милице Бакрач, за коју су Момир Војводић и Петар Милатовић Острошки казали да је једна од највећих српских песникиња.
 

Промрзли СОНЕТ

 

Чуј, ово је љубав! Вуковођо, стани!
Да ми нежност признаш, теби понос не да!
Очњаци су моји теби одабрани!
Кроз утробу живу трче твоја чеда!
 

Ја сам, она, снажна! И од сваке јача!
Побегла од стреле  и оловног зрна!
Побегла од оштрог хајкачевог мача!
Ја – твоја Вучица, Девојка и Срна...
 

Зашто ходиш за мном? Кроз пртину моју?
Зашто нежност гуташ, ти, облаче бели,
по промрзлој земљи? Дивљи вучји соју!
 

Исписујеш снегом, шта бисмо све хтели!
Зар још вучја чежња може да се скрије!
Чујем, твоја жеља тихо, вије, вије...

 

Милица Бакрач Никшић, 2011.

 

ВУЧЈЕ ВИДАЛИШЕ

Вијем, ја - Вучица, проклета да бежим,
Уз Вучјак, с црном крвљу на белој руци.
Чујеш ли како неман за мном режи?
Јари вукодави - сури давивуци!

Ево сад под ребром стигла ме је стрела!
Врх Вучјака видим. Побећи ћу, стићи!
Или ће ми сломит два очњака бела,
Да се њима диве - вукодивовићи!

А ти не дај! Спаси! Донеси ми траве,
Лати ,,чинват влати" из свог Вукодола!
И не веруј кад ти подло зором јаве

Штитовучци лажни, да свисну од бола,
Та Вучица, што вије дуге ноћи целе!
Ех! Отми им моје дар очњаке беле!

 

 

Песме вучје боли

Препозна ме јутро озеблог дана,
По пртини модрој, како стопе нижем!
Ослушкујем хајку, гладну, са свих страна,
И језиком врелим врелу рану лижем!

Доћи ће и мени моје Благовести!
Све ће вучје траве за Вучицу цвати!
А ти ћеш вијати, нећеш ли ме срести!
Одгонета тајну, док почне  да злати
 

лист јагоде дивље, и шума јавора!
јавити се нећу док је док је вучје траве!
Нити ћу јатаке тражити од чопора!
 

Бежаћу даљином! Подигнуте главе!
Путањом од крви до јазбине стижем,
где језиком врелим – врелу рану лижем!

Милица БАКРАЧ

 

Tweet