Када би се, којим случајем, Лаза Лазаревић нашао по други пут међу Србима, прошао би баш као и Марко Краљевић у причи Радоја Домановића или можда, чак, и као сам Господ у “Великом инквизитору” Фјодора Михајловича Достојевског. Јер Лаза Лазаревић данас не би разумео нити познао свој народ којем, уосталом, више није ни потребан. Лазаревић је био велики трагичар времена у којем је живео и простора на којем је обитавао. Да је, којим случајем, живео у нашем добу и на нашим просторима – био би још трагичнији.
Његов патриотизам и здрави национализам, на који су и ондашњи “европејци”, попут Скерлића, гледали са омаловажавањем и ниподаштавањем, у данашњем времену потрошен је и доведен до апсурда грубом вулгаризацијом неких нових “родољубаца”. Лазаревићева жртва за породицу и отаџбину, пројављена кроз његово одбијање да се ожени странкињом, да остане у туђини и тако презре свој род, данас делује егзотично и нестварно. Лазаревићев осећај дуга према завичају, који га је прожимао као стипендисту српске владе, послатог у Немачку да изучи медицинске науке и као лекар помогне отачаству, његово одрицање и одговорност пред Богом и народом, данас делују романтично и утопијски. Питање је да ли би се Лаза нашег времена уопште и вратио са студија из богате Немачке у сиромашну Србију, јер данашња српска интелигенција углавном “путује у супротном смеру”. Осим тога, женидба са странкињом данас jе у Србији идеална прилика за добијање боравишне визе или држављанства неке од западних земаља. За такву женидбу млади Срби плаћају енормне суме којекаквим европским удовицама, распуштеницама и бабама, не би ли се докопали страних докумената.
Међу Србима идеал жртве данас је “превазиђена категорија” о којој се говори са подсмехом. Обесвећивање сваке жртве постао је хоби разних невладиних организација и “свесних” појединаца. Ни отаџбина, ни вера, ни нација, па чак ни породица више нису довољан разлог за најмању жртву.
Још један Лазин идеал је сасвим избледео у српском роду под утицајем “новог доба”. Међу Србадијом је ишчилио осећај “дуга”. Савремени Србин не познаје осећај дуга ни према оцу, ни према мајци, чак, ни према свим оним безименим јунацима који су положили своје животе за слободу и част отаџбине од Косова до Јасеновца. Дуг се данас схвата искључиво материјалистички и изражава се у новцу. Дуг се данас књиговодствено обрачунава. Морални дуг је сасвим непозната категорија. Лаза Лазаревић је осећао морални дуг, како према отаџбини која га је послала на скупо школовање, и која је од њега очекивала да својим знањем и радом допринесе националној обнови, тако и према породици, оличеној у мајци која је очекивала од свог сина да се ожени Српкињом која ће му изродити децу, а не Швабицом која ће га одвући од завичаја, вере и језика.
У неким од својих приповедака Лазаревић истиче скупу цену жртвовања, као што је то случај у причи “Све ће то народ позлатити” у којој ратни инвалид, бранитељ отаџбине, проси пред црквама не би ли преживео. Али овде се не истиче узалудност самог жртвовања као племенитог чина, већ један пословични српски немар према свему што је достојно поштовања и пажње. Лазаревићев јунак не жали што је дао своје здравље и младост за отечество, већ зато што држава и друштво не маре за његову жртву, остављајући га на цедилу. То је, нажалост, прича која се понавља и у данашње време. Лазаревић није био разочаран у своје идеале, како то многи данас мисле, већ у државу која је те идеале презрела и одбацила. Ни данашња српска држава се, нажалост, не разликује много од ондашње.
После ових речи поставља се питање: како уопште говорити о човеку којег одавно нема и о којем данас судимо на основу девет приповедака, пар сведочанстава и неколико предрасуда? Колико је нама данас уопште близак Лаза Лазаревић и колико можемо да га разумемо у оваквој Србији и међу оваквим Србима? Неки га и данас виде као “црног арханђела – судију, који са закоником патријархалног морала и са бичем одмазде у рукама, гневан, иде светом Србије и тражи преступнике и грешнике да их казни”. У последње време неки млађи српски “есејисти” у својим писанијима исмевају родољубље Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Петра Петровића Његоша, владике Николаја Велимировића, Светог Саве… Чак покушавају и да повуку паралеле између појединих савремених “родољубаца по професији” и истинских патриота из славне српске историје који су вековима чували “светло наше вере”.
Заправо, најжалосније од свега јесте то што из данашње временске перспективе Лазини идеали изгледају, у најмању руку, наивно и утопијски. После негативних искустава у ратовима од 1991-1999. године, када се држава показала недораслом и слабом, српска омладина иде у другу крајност, одричући се свега националног и верског. Данас, када је свакој другој мајци теже да се одрекне козметике и гардеробе, неголи нерођеног детета коjeг убија у утроби, не пружајући му шансу за живот; данас, када је сваком другом сину важнији нов аутомобил, каријера или туђа жена, неголи рођена мајка и отац који умиру сами и напуштени; данас, када је држави важнији изрод него пород, углед него понос, туђа помоћ него властитo добрo, Лазина жртва изгледа далеко и нереално.
Лазаревић је био левичар у младости, да би у зрелом добу спознао дубље истине живота, окрећући се највећем левичару људске цивилизације – Христу. Једни у овоме виде метаморфозу и узрастање европског интелектуалца, други, пак, разочарење и тугу огорченог паланачког духа. Истина је подједнако далеко и од једних као и од других. Лаза је цео свој живот остао исти и свој, без већих ломова и преображаја. Бити левичар у Лазаревићевој перцепцији значило је, пре свега, бити хуманиста и човекољубац, дакле, бити истински хришћанин. Његово лутање је само “долажење различитим путевима до истог”. Његов животни пут понајбоље потврђује каснија мисао Николе Пашића: “Ко у младости није био левичар, тај није имао срца, а ко то постаје у старости, нема мозга”. Лаза је био левичар срца, члан оне малобројне армије која узима за свој животни мото хришћанску максиму: “наше је само оно што другоме дамо”. Храбро носећи свој крст кроз животне буре, Лаза Лазаревић нам је оставио тековине које нису могле бити обезвређене каснијом грубом вулгаризацијом насилних социјалних револуција. Да је данас међу нама, Лаза би нам на све наше муке и невоље, одговорио великом јеванђељском истином, оличеном у речима апостола Павла: “Све вам је допуштено, али вам није све на корист!”
Лазаревићева патријархалност, дубока приврженост и оданост породици и отачаству као највећим светињама, његова пожртвованост и поноситост представљају данас велику тековину коју нам је писац завештао, али на коју смо ми Срби заборавили. Пола века систематског разбијања породичног нуклеуса и стварања “колективне свести” најдубљи траг је оставило управо у српском роду. Комунистима је највећу сметњу на путу изградње “новог друштва и новог човека” представљала патријархална српска породица у којој се поштовао отац, држава у којој се поштовао краљ и Васељена у којој се поштовао Бог. С друге стране, тековине западне цивилизације које полако продиру у све поре нашег живота газе последње остатке патријархалног Лазиног света. Лазаревићев “отпор новом човеку” звучи данас веома познато и актуелно. Ипак, дух српства опстајава Божјим промислом у срцима малобројних српских родољуба и хришћана, који су га сачували упркос свим недаћама и искушењима савремене цивилизације.
Зато би у сваком српском дому у: Србији, Црној Гори, Републици Српској, Републици Српској Крајини у егзилу и целој српској дијаспори, поред Светог Писма и Горског вијенца, требала да се нађе и по једна књига Лазаревићевих приповедака. Нема лепшег моралног уџбеника за младу Српчад из којег ће боље научити шта је то истинско Светосавље, породична патријархалност и побожна народна традиција.
Лаза Лазаревић по други пут међу Србима потребнији нам је данас него икада пре.
Његов патриотизам и здрави национализам, на који су и ондашњи “европејци”, попут Скерлића, гледали са омаловажавањем и ниподаштавањем, у данашњем времену потрошен је и доведен до апсурда грубом вулгаризацијом неких нових “родољубаца”. Лазаревићева жртва за породицу и отаџбину, пројављена кроз његово одбијање да се ожени странкињом, да остане у туђини и тако презре свој род, данас делује егзотично и нестварно. Лазаревићев осећај дуга према завичају, који га је прожимао као стипендисту српске владе, послатог у Немачку да изучи медицинске науке и као лекар помогне отачаству, његово одрицање и одговорност пред Богом и народом, данас делују романтично и утопијски. Питање је да ли би се Лаза нашег времена уопште и вратио са студија из богате Немачке у сиромашну Србију, јер данашња српска интелигенција углавном “путује у супротном смеру”. Осим тога, женидба са странкињом данас jе у Србији идеална прилика за добијање боравишне визе или држављанства неке од западних земаља. За такву женидбу млади Срби плаћају енормне суме којекаквим европским удовицама, распуштеницама и бабама, не би ли се докопали страних докумената.
Међу Србима идеал жртве данас је “превазиђена категорија” о којој се говори са подсмехом. Обесвећивање сваке жртве постао је хоби разних невладиних организација и “свесних” појединаца. Ни отаџбина, ни вера, ни нација, па чак ни породица више нису довољан разлог за најмању жртву.
Још један Лазин идеал је сасвим избледео у српском роду под утицајем “новог доба”. Међу Србадијом је ишчилио осећај “дуга”. Савремени Србин не познаје осећај дуга ни према оцу, ни према мајци, чак, ни према свим оним безименим јунацима који су положили своје животе за слободу и част отаџбине од Косова до Јасеновца. Дуг се данас схвата искључиво материјалистички и изражава се у новцу. Дуг се данас књиговодствено обрачунава. Морални дуг је сасвим непозната категорија. Лаза Лазаревић је осећао морални дуг, како према отаџбини која га је послала на скупо школовање, и која је од њега очекивала да својим знањем и радом допринесе националној обнови, тако и према породици, оличеној у мајци која је очекивала од свог сина да се ожени Српкињом која ће му изродити децу, а не Швабицом која ће га одвући од завичаја, вере и језика.
У неким од својих приповедака Лазаревић истиче скупу цену жртвовања, као што је то случај у причи “Све ће то народ позлатити” у којој ратни инвалид, бранитељ отаџбине, проси пред црквама не би ли преживео. Али овде се не истиче узалудност самог жртвовања као племенитог чина, већ један пословични српски немар према свему што је достојно поштовања и пажње. Лазаревићев јунак не жали што је дао своје здравље и младост за отечество, већ зато што држава и друштво не маре за његову жртву, остављајући га на цедилу. То је, нажалост, прича која се понавља и у данашње време. Лазаревић није био разочаран у своје идеале, како то многи данас мисле, већ у државу која је те идеале презрела и одбацила. Ни данашња српска држава се, нажалост, не разликује много од ондашње.
После ових речи поставља се питање: како уопште говорити о човеку којег одавно нема и о којем данас судимо на основу девет приповедака, пар сведочанстава и неколико предрасуда? Колико је нама данас уопште близак Лаза Лазаревић и колико можемо да га разумемо у оваквој Србији и међу оваквим Србима? Неки га и данас виде као “црног арханђела – судију, који са закоником патријархалног морала и са бичем одмазде у рукама, гневан, иде светом Србије и тражи преступнике и грешнике да их казни”. У последње време неки млађи српски “есејисти” у својим писанијима исмевају родољубље Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Петра Петровића Његоша, владике Николаја Велимировића, Светог Саве… Чак покушавају и да повуку паралеле између појединих савремених “родољубаца по професији” и истинских патриота из славне српске историје који су вековима чували “светло наше вере”.
Заправо, најжалосније од свега јесте то што из данашње временске перспективе Лазини идеали изгледају, у најмању руку, наивно и утопијски. После негативних искустава у ратовима од 1991-1999. године, када се држава показала недораслом и слабом, српска омладина иде у другу крајност, одричући се свега националног и верског. Данас, када је свакој другој мајци теже да се одрекне козметике и гардеробе, неголи нерођеног детета коjeг убија у утроби, не пружајући му шансу за живот; данас, када је сваком другом сину важнији нов аутомобил, каријера или туђа жена, неголи рођена мајка и отац који умиру сами и напуштени; данас, када је држави важнији изрод него пород, углед него понос, туђа помоћ него властитo добрo, Лазина жртва изгледа далеко и нереално.
Лазаревић је био левичар у младости, да би у зрелом добу спознао дубље истине живота, окрећући се највећем левичару људске цивилизације – Христу. Једни у овоме виде метаморфозу и узрастање европског интелектуалца, други, пак, разочарење и тугу огорченог паланачког духа. Истина је подједнако далеко и од једних као и од других. Лаза је цео свој живот остао исти и свој, без већих ломова и преображаја. Бити левичар у Лазаревићевој перцепцији значило је, пре свега, бити хуманиста и човекољубац, дакле, бити истински хришћанин. Његово лутање је само “долажење различитим путевима до истог”. Његов животни пут понајбоље потврђује каснија мисао Николе Пашића: “Ко у младости није био левичар, тај није имао срца, а ко то постаје у старости, нема мозга”. Лаза је био левичар срца, члан оне малобројне армије која узима за свој животни мото хришћанску максиму: “наше је само оно што другоме дамо”. Храбро носећи свој крст кроз животне буре, Лаза Лазаревић нам је оставио тековине које нису могле бити обезвређене каснијом грубом вулгаризацијом насилних социјалних револуција. Да је данас међу нама, Лаза би нам на све наше муке и невоље, одговорио великом јеванђељском истином, оличеном у речима апостола Павла: “Све вам је допуштено, али вам није све на корист!”
Лазаревићева патријархалност, дубока приврженост и оданост породици и отачаству као највећим светињама, његова пожртвованост и поноситост представљају данас велику тековину коју нам је писац завештао, али на коју смо ми Срби заборавили. Пола века систематског разбијања породичног нуклеуса и стварања “колективне свести” најдубљи траг је оставило управо у српском роду. Комунистима је највећу сметњу на путу изградње “новог друштва и новог човека” представљала патријархална српска породица у којој се поштовао отац, држава у којој се поштовао краљ и Васељена у којој се поштовао Бог. С друге стране, тековине западне цивилизације које полако продиру у све поре нашег живота газе последње остатке патријархалног Лазиног света. Лазаревићев “отпор новом човеку” звучи данас веома познато и актуелно. Ипак, дух српства опстајава Божјим промислом у срцима малобројних српских родољуба и хришћана, који су га сачували упркос свим недаћама и искушењима савремене цивилизације.
Зато би у сваком српском дому у: Србији, Црној Гори, Републици Српској, Републици Српској Крајини у егзилу и целој српској дијаспори, поред Светог Писма и Горског вијенца, требала да се нађе и по једна књига Лазаревићевих приповедака. Нема лепшег моралног уџбеника за младу Српчад из којег ће боље научити шта је то истинско Светосавље, породична патријархалност и побожна народна традиција.
Лаза Лазаревић по други пут међу Србима потребнији нам је данас него икада пре.
Српски културни клуб
Нема коментара:
Постави коментар