Ја смртник,
овенчан вером прадедова својих,
стојим на бедемима бесмртности.
А Светосавска светлост
над тврђавом сјаји.
У кулуку грађен
за стожерство српско
православну веру
и часноме крсту,
светиња постаде
и бедем последњи.
По теби коначе сени прадедовске,
са даном пристоје да сваком прикажу,
што је крвљу Србин заветово Богу,
никада нам други, отети не могу.
НЕДИРАЈТЕ МИ ТИШИНУ
Не дирајте ми, тишину
нећу, ни, фењере
ни кандило,
ни мирисне свеће,
ни зрачка једнога
да заискри помрчину
не, недирајте ми ни тмину.
Хоћу да чујем
звуке прапорца
на бесном коњу вранцу
да чујем,
да не видим,
јахача утвару
што душе иште пресахле.
Нећу ни да сам сам,
дајте ми,
дајте ми цигане,
нек стоје овде нечујни,
песме ћу моје чути,
у тишини, тами
и плакати,
да, и мушкарци некад плачу,
кад остану без ичега,
кад остану без љубави.
У рупу ме дубоку ставите,
нек зашкрипе кости од студени,
хиљаде стена баците,
да ми се месо одвоји,
на ломачу
да ми пламен мозак сажеже,
драконском муком мучите,
све ми, све ми узети,
само вас једно молим,
преклињем,
немојте ми дирати, тишину.
МОЈ ЖИВОТ МИ ЛУДИ
Кад би дао мој живот ми луди
млад' босиљак да ти китим груди,
да зазвече бисерни ђердани
да ми лепши буду моји дани.
Да те зрачком будим међ' булкама
по пољима носим на рукама,
са извора бисер воду лијем
са усана да ти нектар пијем.
Кад би дао мој живот ми мира
и да игра заигра лептира,
да славуји по лугу нам поје
да осетиш мила миловање моје.
И да конак коначим са тобом
све док сунце не разигра зором,
и кад јутро пољупце нам шаље
да пратимо ту милину даље.
Ех, кад би дао мој живот ми луди
да се јутром ја крај тебе буидим,
и да нема све сласти живота
била би ми та твоја милота.
КАД МЕНЕ НЕ БУДЕ
Једном кад мене не буде више
немојте жалити што ме нема
одлазим у вечност и санак блажени
са прегрштом дивних успомена.
И када сутон те вечери зађе
сети те се мене и моје милине
и немојте сузу надамном пустити
ја сам увек био влат своје судбине.
У пркости својој ја молих за наду
и никада нисам хулио на Бога
ако се и тада моја дела знаду
верујте да нисам био свестан тога.
И немојте тугу, него песму дајте
у песми сам често себе опевао
забораву ви то никада не дајте
жао ми је што вам више нисам дао.
ОТАЏБИНСКИ МАРШ
Ноћас,
мртви марширају!
Многи се светли гробови отворише
и Српске ратничке кости устадоше.
Колоне дуге, бескрајне,
бојеви часни
разликост времена светости,
и ноћас горди и поносни.
Маршеви дуги, бескрајни,
шкрипућу кости младости,
из родне груде ускрсли.
На челу крст часни,
а потом барјаци,
стегови,
заставе,
уморне вечне руке их носе
избледеле кости скелетне.
Ходају мртви, својом отаџбином.
Лукови и стреле,
копља небу дигнута,
сабље,
мачеви,
пушке, топови,
звецкају у грбној тишини,
оклопи,
ћурци,
корпорани,
шињели,
висе по бледим костима,
челенке,
шубаре,
шајкаче,
шлемови,
поигравају по голим лобањама,
колоне дуге, предуге,
разликост времена светости.
Гледају их очи песничке,
сузним очима радости,
жалом за ускраљћеном младости.
Колоне дуге, предуге,
очних дупаља испразних,
милоте живота престалих,
а љубави вечне
за радном грудом непресталих.
Марширају колоне небеске,
светлости ноћи давеше
и срце једно куцаше,
за часну веру и груду родну
животе они даваше.
СА КРСТОМ И ВЕРОМ
Ако је грех волети своју земљу
ја ћу међ` првим грешницима бити,
и ја ту љубав не желим крити.
Ако је грех волети нешто драго
ником ја дао не бих то моје благо.
То моје благо земља је моја
чија је свака грудва крвљу покапана
чија је свака стопа разрована.
И зато браћо, боримо се увек
догод не вратимо што нам је отето,
што прадедови наши крвљу сачуваше
да потомство живи слободно и смело.
Крви им не дамо, доста смо је лили
боримо се сада са крстом и вером
ево ја сам уз вас и душом и телом.
НЕМОЈ МИ БРАНИТИ
Немој ми бранити да те волим,
ја од свог живота само то још имам,
ја не могу лако све то да преболим
и да живот живим проткан опсенима.
Немој ми бранити да ти песме пишем,
и успомене моје да у њима стоје,
жудња ће ми бити докле год ја дишем
а песме ће неке увек да се поје.
Немој ми бранити по ноћи да те снујем,
јер радости такве не смеш ми отети,
да бар мила тако своју срећу кујем
не, то ми накда не можеш узети.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Славољуб Славко Јеремић (1958.) рођен у Београду. Основну школу завршио у Реснику, економску у Раковици. Несвршени студент историје на Филозофском факултету и Више економске школе у Београду. Још од раних школских дана показује интересовање у области културе и уметности. Члан је КУД-а ''Младост'' од 1970. године где је активан у фолклорној, драмској, литералној и музичкој секцији. Оснивач и покретач првог часописа икада објављеног у Реснику ''Идеја'' који је информисао ресничане о општим, културним и спортским дешавањима у Реснику као и оснивач прве рок групе која је деловала у оквиру КУД ''Младост''. Са групом истомишњеника оснива књижевно-литералну секцију при КУД ''Младост-Авала'' која 2013.године прераста Књижевни клуб ''Војислав Илић'' чији је он и први председник. Његови радови објављени су у више часописа и зборника поезије од којих издвајамо ''Други сабор духовне поезије'' у Раковици 2012.године, ''Чегарске ватре'' Ниш 2013. године, ''Врата понишавља'' 2013.године и др. До сада издао две збирке песама ''Ја вам идем са пером у руци'' 2012. и ''Све је остало иза нас'' 2013.године. У заједници са Гораном Недељковићем издао је монографију ''Доца'' о животу и раду академског сликара-графичара Милорада Доце Јанковића 2013.године. Активно ствара и ради у Реснику.
Нема коментара:
Постави коментар