 |
| Рајка Милишић |
Киша је лила као луда, отворило се небо, а Лиз још није ушла у стан. Ходао сам горе-доле, палио цигарету за цигаретом, некако узнемирен, расијан, гледао сам кроз прозор зурећи у једну замишљену тачку. Типични лудак. Зачула се шкрипа врата, лагани и скоро нечујни кораци. Знао сам да је она. Лиз се вратила са пијаце. Није имала у виду данашњу кишу, није јој пало на памет да понесе кишобран, стога није могла избјећи кишу, ухватила ју је на сред пута ка кући. Сва је била мокра. Све се циједило и сливало низ њено, добро обликовано тијело. Али, знате шта? Имала је развучен осмијех од ува до ува. Увијек. Па, чак и сад, када је мокра, када је све сиво и тмурно, она сија, сија. Најбоље што је умијела, дефинитивно.
Примјетио сам да је све цурило сан је, само нисам једно. Нисам примјетио како се њене топле сузе сливају низ хладне, блиједе образе. Вољео бих да сам тог тренутка примјетио њене сузе, да неке ријечи нисам изговорио. Али, то је живот.
Тога дана, Лиз заправо није била на пијаци, била је на прегледу код доктора. Да се тада нисмо посвађали, вјероватно не бих ништа сазнао. А шта ми и вриједи и да јесам, кад нисам могао ништа да учиним. Сувише је било касно да би се чудо десило.
Са осмијехом на образима, причала ми је како је пијаца пуна народа, како није стигла ништа да купи, а и је почела сасвим изненадно, тако да је кући дошла празних руку.
Стојао сам и даље поред прозора, нисам је слушао, мисли су ми биле негђе вани, на некој цести, са неким људима, само не ту гђе су требале бити, као и иначе.
Истина, никада је нисам слушао, нешто претјерано марио за њу. Увијек се смијала, мислио сам тиме да је све уреду, али није била срећна. Била је само способна прикрити ствари, не и поправити их. Упутивши пар ниских удараца, тешких ријечи, стојао сам испред ње, зачуђен, кад да нисам гледао своју жену, него неку дугу. Помакела се само два корака до столице, сјела, окренувши ми своја леђа. Ја, видно изненађен, лудио сам је питањима и подпитањима, стриктно повишеним, хладним тоном. У једном трену, она се само лагано окренула, лицем хладнокрвне и укочене перосне. Тупим погледом резала ми је душу, пробадала ми срце, и само низ модне усне прокотрљаше се ријечи: Ја имам рак! Затим је устала, отишла до собе и закључала се. Тог дана умрло је све у мени. Ударао сам шакама и главом о зид, псовао шта сам год могао, кривио Онога горе, а крив сам највише био ја. Да није трпила толики стрес, не би до овога дошло.
Сјео сам на под и плакао као мало дијете. Измиче ми све што сам волио из руку, јер су ми те руке биле шупље да би је чувале.
Након пар сати, изашла је мирно из собе, баш као да се и ништа није десило. Скухала нам кафу и позвала ме за сто. Извињао сам се својој Лиз, са све ове године. Зар сам могао? Наравно да не. Слушала ме сасвим мирно, сталожену као какву будалу која не зна шта говори. Рекла ми је да је болест у највећој фази, да се не може излијечити. Да је то то. Крај. Готово. Да је нема више. Нема више моје Лиз. Моје љубави. Мене. Нестаће, прије него што је и постојала. Нека сулуда схврха живота, или шта већ.
Зато, стари моји, чувајте своје жене ако их волите. Док још можете да их сачувате, док није постало касно. И волите сваког дана своје жене, да.
Примјетио сам да је све цурило сан је, само нисам једно. Нисам примјетио како се њене топле сузе сливају низ хладне, блиједе образе. Вољео бих да сам тог тренутка примјетио њене сузе, да неке ријечи нисам изговорио. Али, то је живот.
Тога дана, Лиз заправо није била на пијаци, била је на прегледу код доктора. Да се тада нисмо посвађали, вјероватно не бих ништа сазнао. А шта ми и вриједи и да јесам, кад нисам могао ништа да учиним. Сувише је било касно да би се чудо десило.
Са осмијехом на образима, причала ми је како је пијаца пуна народа, како није стигла ништа да купи, а и је почела сасвим изненадно, тако да је кући дошла празних руку.
Стојао сам и даље поред прозора, нисам је слушао, мисли су ми биле негђе вани, на некој цести, са неким људима, само не ту гђе су требале бити, као и иначе.
Истина, никада је нисам слушао, нешто претјерано марио за њу. Увијек се смијала, мислио сам тиме да је све уреду, али није била срећна. Била је само способна прикрити ствари, не и поправити их. Упутивши пар ниских удараца, тешких ријечи, стојао сам испред ње, зачуђен, кад да нисам гледао своју жену, него неку дугу. Помакела се само два корака до столице, сјела, окренувши ми своја леђа. Ја, видно изненађен, лудио сам је питањима и подпитањима, стриктно повишеним, хладним тоном. У једном трену, она се само лагано окренула, лицем хладнокрвне и укочене перосне. Тупим погледом резала ми је душу, пробадала ми срце, и само низ модне усне прокотрљаше се ријечи: Ја имам рак! Затим је устала, отишла до собе и закључала се. Тог дана умрло је све у мени. Ударао сам шакама и главом о зид, псовао шта сам год могао, кривио Онога горе, а крив сам највише био ја. Да није трпила толики стрес, не би до овога дошло.
Сјео сам на под и плакао као мало дијете. Измиче ми све што сам волио из руку, јер су ми те руке биле шупље да би је чувале.
Након пар сати, изашла је мирно из собе, баш као да се и ништа није десило. Скухала нам кафу и позвала ме за сто. Извињао сам се својој Лиз, са све ове године. Зар сам могао? Наравно да не. Слушала ме сасвим мирно, сталожену као какву будалу која не зна шта говори. Рекла ми је да је болест у највећој фази, да се не може излијечити. Да је то то. Крај. Готово. Да је нема више. Нема више моје Лиз. Моје љубави. Мене. Нестаће, прије него што је и постојала. Нека сулуда схврха живота, или шта већ.
Зато, стари моји, чувајте своје жене ако их волите. Док још можете да их сачувате, док није постало касно. И волите сваког дана своје жене, да.
Нема коментара:
Постави коментар