На позив Њ.С.Свјатјејшег Патријарха Московског и Всеја Руси, Кирила и председнице Фонда Њеног Императорског Височанства, В.Кнегиње Олге Александровне, Олге Н.Куликовске Романове, члана Руског Императорског Флага, проф.Радмила Војновић, председник РОО Сербски Дом, Москва, Руски Императорски Флаг, Н.Сад, Србија, директор ЧВК "Рускаја Императорскаја Армија" одржала је предавање на 22 Међународном Рождественском образовном програму "Преподобни Сергие, Русија,прошлост, садашњост, будућност" 26.-29. јануара 2014. које објављујемо у целини. (Уредник)
 |
| Проф. Радмила Војновић |
Школа руско-српског братства-летопис руско-српских веза
У протеклих дванаест година организовали смо четири летње школе руско-српског братства за руске ученике и студенте, у Србији, на православној Фрушкој гори, у С.Карловцима, духовно-културном центру српског народа, који је од 1725.године, под покровитељством Руске Империје. Наши гости били су ученици Ховринске Православне гимназије, московског Железнодорожног колеџа, студенти и постдипломци московског Историјско-архивног факултета и ученици Православног центра св.Серафим Саровски из Москве.
Сматрамо да историја руско-српских духовних, културних и других веза треба да се проучава не само у православним гимназијама, већ да се укључи у редован школски програм историје, у руским и српским основним и средњим школама. Историјски, антрополошки, културни, геополитички аспекти теме словенства и словенског јединства не проучавају се у савременој српској школи. Без руског покровитељства, као у време турског и аустријског ропства, под притиском евроамеричког невладиног сектора, српска култура и школа, тешко може да опстане.
Блаженопочивши Патријарх Павле, благословио је нашу идеју школе руско-српског братства, 1994. године, кад смо у Новом Саду организовали Међународни православни музички сабор, на којем је учествовао Хор Московске Духовне Академије, са диригентом оцем Никифором, под покровитељством српског краљевића Томислава, чукунунука руског Императора Александра Другог.
У овом излагању желим да укажем на важне моменте из богате историје руско-српских односа. Наша школа руско-србског братства делује у разним формама-организујемо трибине, од Међународног фонда словенске културе и писмености у Москви, предавања, концерте, изложбе, у библиотекама,школама, духовним центрима, при манастирима и храмовима, широм Србије, гостујемо у медијима, и организујемо поклоничка путовања.
Поводом 90 година Првог Руског Заграничног Сабора у С. Карловцима представили смо изложбу Света Русија са концертима руске духовне и народне козачке песме, хорова св.Серафим Саровски из Зрењанина исв.Роман Слаткопојац из Петроварадина, у дванаест српских градова, од Дана словенске писмености, 2011. у новосадском Дому армије до београдског Руског дома, на Дан Победе, 9.маја 2013.године.
Тим поводом, у октобру 2011.године, организовали смо Први Крстни Ход - Русија Србија, са Табинском иконом Богородице, и оренбуршким козачким православним братством, од Руског кадетског музеја у граду Бела Црква, преко руских војничких гробаља, 40 манастира, све до Косовске Митровице, и србских енклава, до највеће НАТО војне базе у Европи, на окупираној православној словенској земљи.
Поштована браћо и сестре, на Божићне сусрете, у Трећи Рим, свету Москву, дошла сам са благословом владике Василија, из древне епархије сремске, где је живео први православни Цар Константин, оснивач Другог Рима, Цариграда. На монашкој Фрушкој гори, на Дунаву, у древном Сирмијуму, рођен је његов син Констанције и девет римских императора. Дужни смо да пренесемо знање и предање наших благочестивих предака, који су служили Богу и ближњима, на српској земљи, као граници Свете Русије младим нараштајима.
Историју руско-српских веза пратимо кроз заједничку кирило-методијевску црквено-словенску традицију, језик, и литературу. У средњем веку, руски поклоници, монаштво путују на Свету гору кроз српске земље, а српски епископи, и патријарси у северне руске кнежевине, потом Московско Царство, о чему сведоче летописи. Они размењују књиге, народну епску и лирску поезију, бајке, литерарне жанрове и мотиве. Духовна и културна размена одвијала се од Српског приморја, до руских обласних кнежевина, на јединственом православном словенском пространству, где је један Православни Символ Вере, заједнички богослужбени, црквено-словенски језик и књижевност. Познато је да су руски митрополит Кипријан и Пахомије Логофет, духовни писци и аутори житија светих били србски подвижници. Србски кнез Растко, са руским монасима одлази на Свету гору и монаши се у руском манастиру, као Сава, постаје први српски архиепископ. Близу прве српске архиепископије, код Тивта, где се чувају мироточиве мошти српских монаха, отрованих од лукавих Латина, почивају руски морнари, који су почетком 19.века, спасили српски народ од француске најезде. Тада је на молбу србског племена Паштровића, Император Александар Први послао руску флоту на Јадран.
Али, да се вратимо у 12. век, када будући светитељ Сава, од византијског цара добија запустели Хиландар, као дар српском народу, а од манастира светог Саве Освећеног икону Тројеручицу.13.век је време процвата средњевековне српске државе, док на североистоку руске кнежевине имају свој самобитни пут, уз татаромонголски иг. После руске Куликовске победе у1389. у Косовској бици, погинула су оба владара, српски велики кнез Лазари турски цар Мурат. Постепено, Турци освајају Балкан, српске земље, Бугарска и Византија од пада Цариграда губе самосталност.То је време јачања Московске кнежевине, руски кнежеви и Цареви дају грамате српским манастирима и храмовима, право да скупљају милостињу, и дарују црквене утвари, богослужбене књиге, крзна, и друго. Важно је напоменути да је Српска Царска Лавра Хиландар у Москви имала подворје на Китај городу, и да је Цар Иван Грозни 1550. године послао турском султану грамату са захтевом да ослободи од пореза светогорске, руски Пантелејмоновски манастир и Српску Царску Лавру Хиландар.
Ево примера из летописа боравка српских архијереја у Русији. 1641.године Цар Михаил Фјодорович предао је богате дарове и грамату за пећког патријарха Пајсија скопском митрополиту Симеону, који је чак остао у Русији, и постао Казански митрополит.1654. године, у Москви је боравио српски Патријарх Гаврило, у одсутству патријарха московског Никона постављао свештенике. Турци су га оптужили за шпијунажу и обесили по повратку у Београд.
У време Цара Алексеја Михајловича, после повлачења Патријарха Никона, неко време бљуститељ Патријаршијског трона био је српски митрополит Теодосије. Многи српски архијереји донели су у српске земље богате дарове, црквене утвари, књиге, иконе, које и данас красе српске храмове, од приморских до славне Студенице.
Од времена аустро-турских ратова крајем 17.века, који су изазвали Велику сеобу Срба на Север, на челу са Патријарсима Арсенијем Чарнојевићем и Шакабентом, Русија постаје и политички покровитељ јужних Словена. У то време Црква обједињава духовно, културно и политички српски народ, који живи у римокатоличкој Аустријској и Отоманској Империји. Србски патријарси, одбијајући римокатоличку унију, траже од Петра Првог да се српски народ пресели на руско-турску границу. Пројекат пресељења Срба у Русију остварен је тек у време Петрове наследнице, Императорке Елисавете Петровне 1751, описан у одличним мемоарима Симеона Пишчевића и великом роману Сеобе Милоша Црњанског. Русофил Црњански надахнуто описује веру и љубав србских официра према далекој, тајанственој, светој мајчици Русији, и Вјерују простог србског народа-Бог нанебу, и Руски Цар баћушка на земљи, Отац и покровитељ.
Пред крај владавине Петра Првог, 1725. године, у Београд стиже руска културно-просветна мисија, да подржи србски отпор Унији са Ватиканом. Максим Суворов, и други руски учитељи доносе значајну библиотеку књига на руској редакцији црквено-словенског језика, и дуго бораве у Сремским Карловцима, градићу који је после велике сеобе Срба са југа постао нови центар Српске Патријаршије.
Почетком 19 века почињу устанци балканских народа против ослабљене Турске. Русија је помагала Први српски устанак војно(генерали Цукато и Исајев, Дунавско козаштво) и материјално, и примила 1813.године после његове пропасти, вожда Георгија Петровича, званог Карађорђе и митрополита Леонтија.
Изузетан је пример руске помоћи србском народу у Аустријској Империји током 1848. године, када су мађарски побуњеници поразили аустријску армију, огњем и мачем прошли кроз србска насеља, убијајући све, жене и децу,п љачкајући и рушећи православне храмове(115). Покушај мађаризације изазвао је српску реакцију-на Мајској Народној скупштини у Сремским Карловцима, митрополит Јосиф Рајачић проглашен је Патријархом, србске области Срем, Банат, Бачка, Барања и Војна граница проглашене су Војводством Србија. Аустрија је признала србско војводствои обнову Патријаршије, коју је незаконито, у савезу са Турцима укинула Цариградска Патријаршија 1766.године.
На молбу патријарха Рајачића, Русија је спасила Аустрију од распада, победила мађарске устанике и спасила србски народ од геноцида. Русија је послала значајну материјалну помоћ, новац, и богослужбене предмете, књиге, одећу, и друго, за обнову порушених 115 православних храмова и србских насеља.
Педесетих година 19 века, руски словенофили све озбиљније прате дешавања у кнежевини Србији, и у чувеној Посланица Србима из Москве, 1860. упозоравају на опасност слепог подражавања западноевропских обичаја, институција, и културе. Пишу о последицама напуштања своје самобитне словенске духовности, језика, почетком 18 века у Русији.У другој половини 19 века руска помоћ србским земљама, Босни, Црној Гори, Херцеговини, кнежевини Србији, србском Војводству је све разноврснија. Помоћ је материјална, у новцу, књигама, богослужбеним предметима, иконостасима, војна, посебно после турског напуштања србских тврђава, седамдесетих година 19 века. Русија је давала стипендије и школовала многе Србе, у Кијеву, Москви и С.Петербургу, у богословијама, духовним академијама, и другим факултетима.
1874. године у Москви је отворено Србско подворје, на Китај городу, при храму светих Кира и Јована, које ове године слави јубилеј-140.година од оснивања. Оно је до затварања и рушења тридесетих година 20 века било не само духовни, већ и културни, политички центар, где је заседао Словенски комитет, и слао добровољце у Херцеговачком устанку, балканским и првом светском рату, новац, одећу, комплетне болнице, војно-техничку опрему, књиге, црквене утвари, у све србске земље.
1875. у јулу почео је Херцеговачки устанак против турског зулума. Император Александар Други одобрио је отварање пунктова за скупљање помоћи србским устаницима, на предлог Словенског комитета.У јуну 1876. Србија и Црна Гора објавиле су Турској рат. Најистакнутији руски добровољац у србско-руском рату био је генерал Михаил Черњаев, начелник Моравске Армије.
У московским храмовима служени су молебани за србску победу над Турцима. Словенски комитет је слао војне храмове, заставе, иконе, лекове, и војно-техничку помоћ, телеграфисте са опремом. Упркос значајној руској помоћи, Србија је закључила примирје са Турском, у октобру1876., да би крајем 1877. у оквиру руско-турског рата опет ушла у рат, који је завршен пуним признавањем независности Кнежевине Србије, опет захваљујући Русији.
Следећа славна страница руско-србских односа били су Балкански ратови. У првом рату, 1912. православне државе Грчка, Бугарска, Србија и Црна Гора коначно су победиле Турску. Руске власти, словенофили, Србско подворје у Москви су организовали помоћ, у новцу, слању санитарних одреда, лекара, и медицинског особља, опреме, добровољаца, искусних официра, разне техничке војне опреме, одеће. У априлу 1913. године, Први балкански рат завршен је поразом Турске, која је изгубила европске територије, уз пресудну помоћ Руске Империје. Бугарска у јуну 1913. под влашћу немачке династије, напада Србију у време када је Николај Други поводом 16 векова Миланског едикта родном граду Цара Константина и Царице Јелене, Нишу, послао црквене утвари, златан путир са дијамантима. Бугарска, дуго љубимица руске дипломатије, у овом рату, као и у два светска, као немачки савезник, окупирала је источне делове Србије и починила зверства над србским народом, а као чланица злочиначке НАТО алијансе учествовала 1999. године у бомбардовању Србије и окупацији југа наше државе, признала независност Косова, колевке наше државности и седишту Србске Патријаршије.
1914.године, после убиства Франца Фердинанда у Сарајеву, које је послужило за коначни обрачун са Србијом, уследио је ултиматум Аустро-Угарске 15.јула Србији, Русија је објавила мобилизацију, Немачка објављује ултиматум Русији, почиње рат, у којем је Србија изгубила скоро трећину становништва, а Русија се, уочи велике победе, старањем пете колоне, интернационалне револуционарне клике, уз материјалну, војну и политичку подршку лажних западних савезника, и јеврејског капитала, погрузила устрахоте Грађанског рата.
Преко десет хиљада добровољаца пријавило се на Србском подворју, а широм Русије, пре свега у Москви, одржане су велики скуповиу знак подршке Србији. Руска помоћ у овом рату била је огромна, новац, одећа, обућа, војна и техничка опрема, санитетски конвоји, лекари, медицинско особље, комплетно опремљене болнице, официрски кадар, добровољци,и велики број акција, концерата, под покровитељством Царске породице,власти, дамских комитета,и православних удружења.
На крају, осврнућемо се на тему руске беле емиграције. Србија се као победница у Првом светском рату проширила, примила у свој састав територије некадашње Аустроугарске насељене Србима, Хрватимаи Словенцима. На позив краља Александра Првог Карађорђевића, васпитаника санктпетербуршког Пажевског корпуса, и краљице Марије, праунуке императора Александра Другог, око 50 хиљада руских избеглица нашло је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Руско племство, војна, духовна, научна и уметничка елита, као професори, духовници, лекари, инжењери, официри, у ратом опустошеној земљи попунили су места на универзитетима, школама, државним установама, војсци, манастирима, театру, болницама. Бели емигранти, у свим областима духовног, научног и материјалног стваралаштва дали су непроцењив допринос обнови наше државе, подигли на виши ниво србску просвету, научне институције, обновили манастире, таетар, балет. Руске архитекте пројектовали су најлепше зграде између два рата, широм Југославије, а руски конструктори и пилоти подигли на највиши ниво српску војну и цивилну авиацију. Осим Београда, са 10 хиљада избеглица, било је још око 300 руских колонија, од којих су најзначајније оне у Новом Саду, Загребу, Земуну, Панчеву, Белој Цркви, Мостару, Нишу, Сарајеву. Сремски Карловци, од Петра Првог под покровитељством Русије, постали су центар Царског штаба Беле Армије, на челу са генералом Врангелом, и седиште Архијерејског Синода РПЦ, гдеје 1921. године одржан Први Зарубежни Сабор Руске Православне Цркве, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким. У Кикинди, Бечеју, и Белој Цркви била су три девојачка руска института, у Белој Цркви Николајевское Кавалеријско училиште, Кримски Кадетски Корпус, у Панчеву Руска болница, у Новом Саду руски дом за старе, библиотеке. Руска бела емиграција регистровала је у Краљевини тачно 1001 организацију - поменућемо неке: Сабор РПЦ зарубежом, Архијерејски Синод РПЦЗ, Маринское црквено сестринство у Београду, Леснински женски манастир у Хопову, Руске црквени парохије, у многим градовима, руске основне школе и гимназије, девојачки институти, кадетски корпуси, у Суботици, Сомбору, духовна братства св. С. Саровски и св. Ј. Кронштатски, св. Владимира, Православно мисионарско издаваштво.
1920. године, обновљена Србска Патријаршија сестрински јеп римила Сабор и Синод русих епископа у изганству, и велики број свештеника, који су добили парохије у оквиру СПЦ. На београдском Богословском факултету и богословијама предавали су истакнути руски богослови, на пример о. Василије Виноградов, о. Борис Селивановски, итд. Србски манастири примили су велики број руских монаха. Неки од њих постали су старешине, као игуман Сергије, манастира Манасија, архимандрит Кирил манастира св. Прохора Пчињског, епископ Митрофан манастира Раковица и Дечани, игуман Вениамин манастира св.Наума у Охриду. У фрушкогорским манастирима Беочин, Врдник, Гргетег, Јазак такође су била руска братства.У новембру 1920. у манастир Ново Хопово стиже 80 монахиња из славног манастира Лесна, с игуманијом Екатарином, а у октобру 1923. године, двадесет монахиња с игуманијом Меланијом, прешло је у фрушкогорски манастир св.Саве и Симеона Кувеждин. 1924.године у Београду је отворен руски храм Свете Тројице, а 9. априла 1933. Руски дом Свети Цар Николај Други, који је постао научни, просветни, уметнички центар.Ту су се до немачке окупације одржавали војно-научни курси, и поред париске, формирана је најбогатија руска зарубежна библиотека.
У овом кратком летопису поменули смо неке више или мањ познате чињенице из дуге и богате историје братских руско-србских односа. Сваки пасус овог реферата може бити тема посебног истраживања.
Поштована браћо и сестре, сви православни Срби су духовни држављани Свете Русије. Моју идеју да у дворцу Стефанеум у Сремским Карловцима, који је држава вратила СПЦ, буде Музеј руско-србског братства, Руске војничке славе, филијала Суворовске, или неке кадетске академије, етно изложба руског и србског народа, школа руско-србског братства са домом за децу и омладину, благословио је сремски владика Василије. Молимо Вашу подршку у овом благом делу, да у градићу који представља један од најважнијих центара Руског зарубежја, буде Руски духовно-образовни центар, на Светој Фрушкој гори, где је и храм св.Серафима Саровског, недалеко од Новог Сада, чији центар краси скулптура игумана земље Руске, св.Сергија Радоњешког, на којој пише-Србском народу од руског народа, љубављу и јединством ћемо се спасити.Амин.
Сматрамо да историја руско-српских духовних, културних и других веза треба да се проучава не само у православним гимназијама, већ да се укључи у редован школски програм историје, у руским и српским основним и средњим школама. Историјски, антрополошки, културни, геополитички аспекти теме словенства и словенског јединства не проучавају се у савременој српској школи. Без руског покровитељства, као у време турског и аустријског ропства, под притиском евроамеричког невладиног сектора, српска култура и школа, тешко може да опстане.
Блаженопочивши Патријарх Павле, благословио је нашу идеју школе руско-српског братства, 1994. године, кад смо у Новом Саду организовали Међународни православни музички сабор, на којем је учествовао Хор Московске Духовне Академије, са диригентом оцем Никифором, под покровитељством српског краљевића Томислава, чукунунука руског Императора Александра Другог.
У овом излагању желим да укажем на важне моменте из богате историје руско-српских односа. Наша школа руско-србског братства делује у разним формама-организујемо трибине, од Међународног фонда словенске културе и писмености у Москви, предавања, концерте, изложбе, у библиотекама,школама, духовним центрима, при манастирима и храмовима, широм Србије, гостујемо у медијима, и организујемо поклоничка путовања.
Поводом 90 година Првог Руског Заграничног Сабора у С. Карловцима представили смо изложбу Света Русија са концертима руске духовне и народне козачке песме, хорова св.Серафим Саровски из Зрењанина исв.Роман Слаткопојац из Петроварадина, у дванаест српских градова, од Дана словенске писмености, 2011. у новосадском Дому армије до београдског Руског дома, на Дан Победе, 9.маја 2013.године.
Тим поводом, у октобру 2011.године, организовали смо Први Крстни Ход - Русија Србија, са Табинском иконом Богородице, и оренбуршким козачким православним братством, од Руског кадетског музеја у граду Бела Црква, преко руских војничких гробаља, 40 манастира, све до Косовске Митровице, и србских енклава, до највеће НАТО војне базе у Европи, на окупираној православној словенској земљи.
Поштована браћо и сестре, на Божићне сусрете, у Трећи Рим, свету Москву, дошла сам са благословом владике Василија, из древне епархије сремске, где је живео први православни Цар Константин, оснивач Другог Рима, Цариграда. На монашкој Фрушкој гори, на Дунаву, у древном Сирмијуму, рођен је његов син Констанције и девет римских императора. Дужни смо да пренесемо знање и предање наших благочестивих предака, који су служили Богу и ближњима, на српској земљи, као граници Свете Русије младим нараштајима.
Историју руско-српских веза пратимо кроз заједничку кирило-методијевску црквено-словенску традицију, језик, и литературу. У средњем веку, руски поклоници, монаштво путују на Свету гору кроз српске земље, а српски епископи, и патријарси у северне руске кнежевине, потом Московско Царство, о чему сведоче летописи. Они размењују књиге, народну епску и лирску поезију, бајке, литерарне жанрове и мотиве. Духовна и културна размена одвијала се од Српског приморја, до руских обласних кнежевина, на јединственом православном словенском пространству, где је један Православни Символ Вере, заједнички богослужбени, црквено-словенски језик и књижевност. Познато је да су руски митрополит Кипријан и Пахомије Логофет, духовни писци и аутори житија светих били србски подвижници. Србски кнез Растко, са руским монасима одлази на Свету гору и монаши се у руском манастиру, као Сава, постаје први српски архиепископ. Близу прве српске архиепископије, код Тивта, где се чувају мироточиве мошти српских монаха, отрованих од лукавих Латина, почивају руски морнари, који су почетком 19.века, спасили српски народ од француске најезде. Тада је на молбу србског племена Паштровића, Император Александар Први послао руску флоту на Јадран.
Али, да се вратимо у 12. век, када будући светитељ Сава, од византијског цара добија запустели Хиландар, као дар српском народу, а од манастира светог Саве Освећеног икону Тројеручицу.13.век је време процвата средњевековне српске државе, док на североистоку руске кнежевине имају свој самобитни пут, уз татаромонголски иг. После руске Куликовске победе у1389. у Косовској бици, погинула су оба владара, српски велики кнез Лазари турски цар Мурат. Постепено, Турци освајају Балкан, српске земље, Бугарска и Византија од пада Цариграда губе самосталност.То је време јачања Московске кнежевине, руски кнежеви и Цареви дају грамате српским манастирима и храмовима, право да скупљају милостињу, и дарују црквене утвари, богослужбене књиге, крзна, и друго. Важно је напоменути да је Српска Царска Лавра Хиландар у Москви имала подворје на Китај городу, и да је Цар Иван Грозни 1550. године послао турском султану грамату са захтевом да ослободи од пореза светогорске, руски Пантелејмоновски манастир и Српску Царску Лавру Хиландар.
Ево примера из летописа боравка српских архијереја у Русији. 1641.године Цар Михаил Фјодорович предао је богате дарове и грамату за пећког патријарха Пајсија скопском митрополиту Симеону, који је чак остао у Русији, и постао Казански митрополит.1654. године, у Москви је боравио српски Патријарх Гаврило, у одсутству патријарха московског Никона постављао свештенике. Турци су га оптужили за шпијунажу и обесили по повратку у Београд.
У време Цара Алексеја Михајловича, после повлачења Патријарха Никона, неко време бљуститељ Патријаршијског трона био је српски митрополит Теодосије. Многи српски архијереји донели су у српске земље богате дарове, црквене утвари, књиге, иконе, које и данас красе српске храмове, од приморских до славне Студенице.
Од времена аустро-турских ратова крајем 17.века, који су изазвали Велику сеобу Срба на Север, на челу са Патријарсима Арсенијем Чарнојевићем и Шакабентом, Русија постаје и политички покровитељ јужних Словена. У то време Црква обједињава духовно, културно и политички српски народ, који живи у римокатоличкој Аустријској и Отоманској Империји. Србски патријарси, одбијајући римокатоличку унију, траже од Петра Првог да се српски народ пресели на руско-турску границу. Пројекат пресељења Срба у Русију остварен је тек у време Петрове наследнице, Императорке Елисавете Петровне 1751, описан у одличним мемоарима Симеона Пишчевића и великом роману Сеобе Милоша Црњанског. Русофил Црњански надахнуто описује веру и љубав србских официра према далекој, тајанственој, светој мајчици Русији, и Вјерују простог србског народа-Бог нанебу, и Руски Цар баћушка на земљи, Отац и покровитељ.
Пред крај владавине Петра Првог, 1725. године, у Београд стиже руска културно-просветна мисија, да подржи србски отпор Унији са Ватиканом. Максим Суворов, и други руски учитељи доносе значајну библиотеку књига на руској редакцији црквено-словенског језика, и дуго бораве у Сремским Карловцима, градићу који је после велике сеобе Срба са југа постао нови центар Српске Патријаршије.
Почетком 19 века почињу устанци балканских народа против ослабљене Турске. Русија је помагала Први српски устанак војно(генерали Цукато и Исајев, Дунавско козаштво) и материјално, и примила 1813.године после његове пропасти, вожда Георгија Петровича, званог Карађорђе и митрополита Леонтија.
Изузетан је пример руске помоћи србском народу у Аустријској Империји током 1848. године, када су мађарски побуњеници поразили аустријску армију, огњем и мачем прошли кроз србска насеља, убијајући све, жене и децу,п љачкајући и рушећи православне храмове(115). Покушај мађаризације изазвао је српску реакцију-на Мајској Народној скупштини у Сремским Карловцима, митрополит Јосиф Рајачић проглашен је Патријархом, србске области Срем, Банат, Бачка, Барања и Војна граница проглашене су Војводством Србија. Аустрија је признала србско војводствои обнову Патријаршије, коју је незаконито, у савезу са Турцима укинула Цариградска Патријаршија 1766.године.
На молбу патријарха Рајачића, Русија је спасила Аустрију од распада, победила мађарске устанике и спасила србски народ од геноцида. Русија је послала значајну материјалну помоћ, новац, и богослужбене предмете, књиге, одећу, и друго, за обнову порушених 115 православних храмова и србских насеља.
Педесетих година 19 века, руски словенофили све озбиљније прате дешавања у кнежевини Србији, и у чувеној Посланица Србима из Москве, 1860. упозоравају на опасност слепог подражавања западноевропских обичаја, институција, и културе. Пишу о последицама напуштања своје самобитне словенске духовности, језика, почетком 18 века у Русији.У другој половини 19 века руска помоћ србским земљама, Босни, Црној Гори, Херцеговини, кнежевини Србији, србском Војводству је све разноврснија. Помоћ је материјална, у новцу, књигама, богослужбеним предметима, иконостасима, војна, посебно после турског напуштања србских тврђава, седамдесетих година 19 века. Русија је давала стипендије и школовала многе Србе, у Кијеву, Москви и С.Петербургу, у богословијама, духовним академијама, и другим факултетима.
1874. године у Москви је отворено Србско подворје, на Китај городу, при храму светих Кира и Јована, које ове године слави јубилеј-140.година од оснивања. Оно је до затварања и рушења тридесетих година 20 века било не само духовни, већ и културни, политички центар, где је заседао Словенски комитет, и слао добровољце у Херцеговачком устанку, балканским и првом светском рату, новац, одећу, комплетне болнице, војно-техничку опрему, књиге, црквене утвари, у све србске земље.
1875. у јулу почео је Херцеговачки устанак против турског зулума. Император Александар Други одобрио је отварање пунктова за скупљање помоћи србским устаницима, на предлог Словенског комитета.У јуну 1876. Србија и Црна Гора објавиле су Турској рат. Најистакнутији руски добровољац у србско-руском рату био је генерал Михаил Черњаев, начелник Моравске Армије.
У московским храмовима служени су молебани за србску победу над Турцима. Словенски комитет је слао војне храмове, заставе, иконе, лекове, и војно-техничку помоћ, телеграфисте са опремом. Упркос значајној руској помоћи, Србија је закључила примирје са Турском, у октобру1876., да би крајем 1877. у оквиру руско-турског рата опет ушла у рат, који је завршен пуним признавањем независности Кнежевине Србије, опет захваљујући Русији.
Следећа славна страница руско-србских односа били су Балкански ратови. У првом рату, 1912. православне државе Грчка, Бугарска, Србија и Црна Гора коначно су победиле Турску. Руске власти, словенофили, Србско подворје у Москви су организовали помоћ, у новцу, слању санитарних одреда, лекара, и медицинског особља, опреме, добровољаца, искусних официра, разне техничке војне опреме, одеће. У априлу 1913. године, Први балкански рат завршен је поразом Турске, која је изгубила европске територије, уз пресудну помоћ Руске Империје. Бугарска у јуну 1913. под влашћу немачке династије, напада Србију у време када је Николај Други поводом 16 векова Миланског едикта родном граду Цара Константина и Царице Јелене, Нишу, послао црквене утвари, златан путир са дијамантима. Бугарска, дуго љубимица руске дипломатије, у овом рату, као и у два светска, као немачки савезник, окупирала је источне делове Србије и починила зверства над србским народом, а као чланица злочиначке НАТО алијансе учествовала 1999. године у бомбардовању Србије и окупацији југа наше државе, признала независност Косова, колевке наше државности и седишту Србске Патријаршије.
1914.године, после убиства Франца Фердинанда у Сарајеву, које је послужило за коначни обрачун са Србијом, уследио је ултиматум Аустро-Угарске 15.јула Србији, Русија је објавила мобилизацију, Немачка објављује ултиматум Русији, почиње рат, у којем је Србија изгубила скоро трећину становништва, а Русија се, уочи велике победе, старањем пете колоне, интернационалне револуционарне клике, уз материјалну, војну и политичку подршку лажних западних савезника, и јеврејског капитала, погрузила устрахоте Грађанског рата.
Преко десет хиљада добровољаца пријавило се на Србском подворју, а широм Русије, пре свега у Москви, одржане су велики скуповиу знак подршке Србији. Руска помоћ у овом рату била је огромна, новац, одећа, обућа, војна и техничка опрема, санитетски конвоји, лекари, медицинско особље, комплетно опремљене болнице, официрски кадар, добровољци,и велики број акција, концерата, под покровитељством Царске породице,власти, дамских комитета,и православних удружења.
На крају, осврнућемо се на тему руске беле емиграције. Србија се као победница у Првом светском рату проширила, примила у свој састав територије некадашње Аустроугарске насељене Србима, Хрватимаи Словенцима. На позив краља Александра Првог Карађорђевића, васпитаника санктпетербуршког Пажевског корпуса, и краљице Марије, праунуке императора Александра Другог, око 50 хиљада руских избеглица нашло је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Руско племство, војна, духовна, научна и уметничка елита, као професори, духовници, лекари, инжењери, официри, у ратом опустошеној земљи попунили су места на универзитетима, школама, државним установама, војсци, манастирима, театру, болницама. Бели емигранти, у свим областима духовног, научног и материјалног стваралаштва дали су непроцењив допринос обнови наше државе, подигли на виши ниво србску просвету, научне институције, обновили манастире, таетар, балет. Руске архитекте пројектовали су најлепше зграде између два рата, широм Југославије, а руски конструктори и пилоти подигли на највиши ниво српску војну и цивилну авиацију. Осим Београда, са 10 хиљада избеглица, било је још око 300 руских колонија, од којих су најзначајније оне у Новом Саду, Загребу, Земуну, Панчеву, Белој Цркви, Мостару, Нишу, Сарајеву. Сремски Карловци, од Петра Првог под покровитељством Русије, постали су центар Царског штаба Беле Армије, на челу са генералом Врангелом, и седиште Архијерејског Синода РПЦ, гдеје 1921. године одржан Први Зарубежни Сабор Руске Православне Цркве, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким. У Кикинди, Бечеју, и Белој Цркви била су три девојачка руска института, у Белој Цркви Николајевское Кавалеријско училиште, Кримски Кадетски Корпус, у Панчеву Руска болница, у Новом Саду руски дом за старе, библиотеке. Руска бела емиграција регистровала је у Краљевини тачно 1001 организацију - поменућемо неке: Сабор РПЦ зарубежом, Архијерејски Синод РПЦЗ, Маринское црквено сестринство у Београду, Леснински женски манастир у Хопову, Руске црквени парохије, у многим градовима, руске основне школе и гимназије, девојачки институти, кадетски корпуси, у Суботици, Сомбору, духовна братства св. С. Саровски и св. Ј. Кронштатски, св. Владимира, Православно мисионарско издаваштво.
1920. године, обновљена Србска Патријаршија сестрински јеп римила Сабор и Синод русих епископа у изганству, и велики број свештеника, који су добили парохије у оквиру СПЦ. На београдском Богословском факултету и богословијама предавали су истакнути руски богослови, на пример о. Василије Виноградов, о. Борис Селивановски, итд. Србски манастири примили су велики број руских монаха. Неки од њих постали су старешине, као игуман Сергије, манастира Манасија, архимандрит Кирил манастира св. Прохора Пчињског, епископ Митрофан манастира Раковица и Дечани, игуман Вениамин манастира св.Наума у Охриду. У фрушкогорским манастирима Беочин, Врдник, Гргетег, Јазак такође су била руска братства.У новембру 1920. у манастир Ново Хопово стиже 80 монахиња из славног манастира Лесна, с игуманијом Екатарином, а у октобру 1923. године, двадесет монахиња с игуманијом Меланијом, прешло је у фрушкогорски манастир св.Саве и Симеона Кувеждин. 1924.године у Београду је отворен руски храм Свете Тројице, а 9. априла 1933. Руски дом Свети Цар Николај Други, који је постао научни, просветни, уметнички центар.Ту су се до немачке окупације одржавали војно-научни курси, и поред париске, формирана је најбогатија руска зарубежна библиотека.
У овом кратком летопису поменули смо неке више или мањ познате чињенице из дуге и богате историје братских руско-србских односа. Сваки пасус овог реферата може бити тема посебног истраживања.
Поштована браћо и сестре, сви православни Срби су духовни држављани Свете Русије. Моју идеју да у дворцу Стефанеум у Сремским Карловцима, који је држава вратила СПЦ, буде Музеј руско-србског братства, Руске војничке славе, филијала Суворовске, или неке кадетске академије, етно изложба руског и србског народа, школа руско-србског братства са домом за децу и омладину, благословио је сремски владика Василије. Молимо Вашу подршку у овом благом делу, да у градићу који представља један од најважнијих центара Руског зарубежја, буде Руски духовно-образовни центар, на Светој Фрушкој гори, где је и храм св.Серафима Саровског, недалеко од Новог Сада, чији центар краси скулптура игумана земље Руске, св.Сергија Радоњешког, на којој пише-Србском народу од руског народа, љубављу и јединством ћемо се спасити.Амин.
Нема коментара:
Постави коментар