Стојим на обали Дунава и слушам,
моћна ми вода нешто шапатом говори.
Тај, мени познати баршунасти талас,
звучи чудно и јако умиљато.
Препознајем боју у лепоти жубора
који ми о теби, Војводино, с љубави смислено казује.
Ту лепоту жубора, увек чедну, дивну и присну
вечно ћу да слушам и никад не заборавим.
Придружује ми страст опојних мириса,
док душа, радошћу одговара на завођење.
Видим плаветнило које овај свет не познаје
у бљеску твоје лепоте коју волети треба.
Дата нам је Божанска башта
како би увек у њој уживали и сретни били.
Чувајмо је и с љубављу делимо,
свим бићима која у њој живе.
Тај Божански врт животног изобиља
из кога су многи протерали сами себе.
Својом глупошћу, похлепом, охолошћу,
треба с радошћу да обогаћујемо нашом љубављу.
Овде сам, поред мог Дунава, под сунчаним небом,
окружен белином мисли у мирису љубави.
Постајем свестан свих болести које су ти људи носили у себи
а њен крај неће бити крај света – већ њих самих.
ЈЕСЕН НА ДУНАВУ
Хладноћа је јесења док насипом шетам
у време кад ноћ најављује свој долазак.
Слика Дунава увече има посебан сјај
јер се месец осликава на њеној површини.
Лепо се препустити тој вечерњој лепоти
и радости док те с мислима у шетњу водим.
Многи људи вечерас уз Дунав шетају
па као ја о неком маштају и размишљају?
Неко иза мене ногама разгрну лишће јесење.
Које шушти под ногама и ремети моје мисли.
Ремети мој мир док ми срце опет путује
према срцу твом тражећи сласт у сусрету.
Мало срце попут звезде љубављу испуњено
напушта свој дом и путује ка теби и срцу твом.
Долази да те нежно загрлити и пожели лепу ноћ
љубављу, сећом, миром и лепотом испуњену.
Чујеш ли глас који те дозива кроз миси твоје
Чујеш ли како ме боли самоћа без тебе?
Ти си љубав која боли и испњава срећом
јер од када те знам не личим на себе.
ВОЉЕНОМ ГРАДУ
То је град у којем сам одрастао
његове улице и тргови пуне су сенки прошлости.
Корачам урањајући у мирисе неких давних слика
уз мелодије балада из времена тамбурица.
С овог сам асфалта кренуо у непознато
тражећи срећу и изгубљени осмех срца.
Вратих се у јесен, прошетах успоменама,
а љубав ме дочекала на тргу цвећа.
Љубав у јесењем мирису умирућег лишћа
и тек тад осетих прољеће у срцу.
Љубав о којој пишем сањам
Вечерима кад осетим поветарац с Дунава.
Смеши ми се из новосадских улица
и позива у животну пустоловину.
Наслутих осмех, срце пуно носталгије
слушам шапат тамбурица са обале.
Зауставих се пред моћним Дунавом
и зачух глас који је био тек жамор носталгије.
Е мој Дунаве, ти си мамац мог повратка
у живот и лепоте моје равне Војводине.
Нема коментара:
Постави коментар