(Поводом општинске одлуке у Вуковару о забрани српске ћирилице на јавним таблама)
Срби заборављају своју општу историју и историју културе, а српске институције заборављају већ девету годину на постојање Члана 10. Устава Србије или га багателишу. Зато имамо у Србији појаву да је хрватска Павелићева идеја о забрани ћирилице остварена у комунистичкој Југославији 80 одсто, а у данашњој „демократској“ Србији чак око 90 одсто у писаном језику Срба. Наиме, по свим мериторним истраживањима у последој деценији-две, у Србији је данас у употреби писмо Хрвата, и то у многим областима стопостотно, без иједног слова ћирилице и тамо где не живи ниједан једини Хрват. На пример, банке, читав трговачки сектор, исписи на производима, у декларацијама, у рекламама и слично.
У Србији већ одавно нема ни слова српске ћирилице. А тамо где је има, она је тек у десетропроцентним изузецима. Спроведен је преко институција буквални ћирилицоцид, чист помор ћирилице, то јест њена замена хрватском абецедом сачињеном средином 19. века за католичке кориснике Вуковог (српског) језичког стандарда, јер су католици листом упућени на латиничко писмо, за разлику од православних Срба који су све до Новосадског договора (1954) писали, као народ, својим православним, ћириличким писмом које су примили још крајем десетог века и писали њиме као народ све док комунисти нису донели налог средином 20. века о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“.
Тај налог комуниста спроведен је злоупотребом српских језичких институција и у њима лингвиста који су, једини на свету, формално донели правописно решење питања писма језика Срба у двоазбучју, које не познаје светска пракса изван Србије.
Разлика између насилног латиничења Срба у Хрватској у односу на латиничење у Србији јесте само у томе што у Србији није свуда примењено насилно замењивање ћирилице, него су створене околности које су се исказивале и у поданичком самолатиничењу преко ширења пропаганде о „простој“, „заосталој“, „националистичкој“, „шовинистичкој“, па у последње време и „фашистичкој“ ћирилици.
Срби заборављају своју општу историју и историју културе, а српске институције заборављају већ девету годину на постојање Члана 10. Устава Србије или га багателишу. Зато имамо у Србији појаву да је хрватска Павелићева идеја о забрани ћирилице остварена у комунистичкој Југославији 80 одсто, а у данашњој „демократској“ Србији чак око 90 одсто у писаном језику Срба. Наиме, по свим мериторним истраживањима у последој деценији-две, у Србији је данас у употреби писмо Хрвата, и то у многим областима стопостотно, без иједног слова ћирилице и тамо где не живи ниједан једини Хрват. На пример, банке, читав трговачки сектор, исписи на производима, у декларацијама, у рекламама и слично.
У Србији већ одавно нема ни слова српске ћирилице. А тамо где је има, она је тек у десетропроцентним изузецима. Спроведен је преко институција буквални ћирилицоцид, чист помор ћирилице, то јест њена замена хрватском абецедом сачињеном средином 19. века за католичке кориснике Вуковог (српског) језичког стандарда, јер су католици листом упућени на латиничко писмо, за разлику од православних Срба који су све до Новосадског договора (1954) писали, као народ, својим православним, ћириличким писмом које су примили још крајем десетог века и писали њиме као народ све док комунисти нису донели налог средином 20. века о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“.
Тај налог комуниста спроведен је злоупотребом српских језичких институција и у њима лингвиста који су, једини на свету, формално донели правописно решење питања писма језика Срба у двоазбучју, које не познаје светска пракса изван Србије.
Разлика између насилног латиничења Срба у Хрватској у односу на латиничење у Србији јесте само у томе што у Србији није свуда примењено насилно замењивање ћирилице, него су створене околности које су се исказивале и у поданичком самолатиничењу преко ширења пропаганде о „простој“, „заосталој“, „националистичкој“, „шовинистичкој“, па у последње време и „фашистичкој“ ћирилици.
Нема коментара:
Постави коментар