четвртак, 02. јул 2015.

Проф. др Мирјана Стојисављевић: ДЕКОЛОНИЗОВАЊЕ СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ (VIII део)

Др Николај Велимировић

Др Николај Велимировић
Падне ли ум, онда пада све.
Св. Симеон Нови Богослов

Незнање се не објашњава незнањем.
Св. владика Николај

Срби, народ кратког памћења

    1. Рекоше  Срби су европски народ великих идеја и краткогпамћења. „Једва да је на свијету било народа жалосније и теже судбине од српског“, опомиње нас и данас наш Никола Тесла. И заиста: србски дипломати, поражени одсуством храбрости да нешто у вези с тим учине, самљевени сумњама да као народ сами икад можемо управљати властитом судбином, од Берлинског конгреса 1878. године постали су зомбиране слуге бечко-берлинске администрације и њене историјске лажинауке о Србима. Међу ријетке потомке који се нису одрекли својих предака убрајамо најсловеснијег србског филолога, чију су славу мислили помутити сербокроатистички паметари  академика Милана Будимира, једног истинског и непоткупљивог горостасног филолошког ума којег је србство имало, који се свјесно жртвовао за истину о србству, а који је читав свој вијек посветио разоткривању заташкане србске истине, трагајући за скрајнутим документима, консултујући од очију јавности под седам кључева скривену језичку грађу о нашој староставности. Био је свјестан преважног задатка филолошку науку, као моћно средство контроле над нашом прошлошћу, морамо ослободити многобројних псеудонаучних фалсификата које нам је наметнула германска школа мишљења.

    Заблагодаримо стога Господу што нам је као народу даровао овог великог прегаоца, не само на пољу класичне филологије, на кога се с повјерењем можемо ослонити, а којег се и овом приликом присјећамо како бисмо се бар дјелимично одужили за нанесену неправду која му је као научнику учињена тако што нам је украден из памћења његов епохални допринос србистици као науци о србском језику, србском писму, нашој трихиљадегодишњојисторији, култури и традицији. Ми који имамо различите очеве, али имамо само једну земљу, Отаџбину Србску, за коју су гинули сви, без разлике, ми који још ни данас не знамо гдје су границе србске државе, такође смо, нажалост, у незнању докле сеже наше историјско памћење. А оно сеже докле и наш српски језик. Један од путовођа у ту већ вијек и по забрањену србску прошлост, која нам је украдена, уништена и системски затирана  у циљу брисања историјског памћења, управо је прогањани србски филолог и јасновидац (премда бијаше ослијепио), Будимир, академик и бечки доктор наука, стручњак за старе изумрле језике, родом из Мркоњић Града, иако пред крај живота окружен злобом, мржњом, пакошћу и подсмијехом што је с презрењем одбацио кроатистичке окове, у којима је србска мисао била утамничена, својим је дјелом дубоко крочио у тамни предио прећутане србске прошлости, у којој се помиње србско име. Познат је, поред осталог, и као аутор реченице да је свака друга србска ријеч старија од педесет вијекова”! Ову пуну охрабрења мисао великана науке, овјенчаног непролазним вијенцем славе, кога као народ ни сад не умијемо поштовати, ваља схватити дословно. Она је и позив да кренемо у ново читање његовог епохалног дјела, којим је утемељио истинску србистику, на научним основама, ону која неће тврдити како је опасно сјећати се властите истине.
    Милан Будимир, тај богомудри источник србистике, коме је Господ подарио духовни вид како бисмо ми, ослијепљени од незнања у дугом тамновању под кроатокомунистима, преко њега прогледали и тако препознали бљештећу свјетлост истине,  предводник је плејаде граничника аутохтоне историје Срба забиљежене, поред осталог, у србском језику; плејаде оних који се, поред осталог, нису стидјели да признају да су православни Срби, од храброг витеза истине Милоша Милојевића, Рајића, Константина Николајевића, Панте Срећковића, Симе Лукина Лазића, Олге Луковић Пјановић, Лазе Костића, Шафарика, Никића, Милановића, Живанчевића, до хероја нашега народа које тек треба да научимо поштовати јер нису трпјели пакости бечко- берлинске школе и велика зла која су нам сервирали преко науке: Светислава Билбије, Реље Новаковића, Анђелије Станчић Спајић, Радивоја Пешића до Јована И. Деретића и Драгољуба П. Антића, свих одреда маргинализованих, забрањиваних и, зашто не рећи, омаловажаваних страдалника за србство, и то управо зато што су доказивали да је србско постање далеко старије него што се то учи на нашим окупираним факултетима и школама. Такво што тврдила су и наша многострадална руска браћа, која нису преживјела меко убијање Русије, јер су били стријељани у монтираном процесу 1937. године само зато што су знали за древност словенске историје и цивилизације, академици попут кнеза Владимира Сергејевича Трубецкова, Григора Андрејевича Илинског, Бенешевича, лорда Николаја Николајевича, Готија Бахришина Јегорова, а због одбране самобитности руске културе, морала и историјске традиције ухапшен је био и чувени руски историчар Сергеј Фјодорович Платонов са сарадницима.
    Милан Будимир кренуо је трагом забрањених предака и, користећи се достигнућима палеолингвистике, етимологије,историје, археологије, повео одлучну битку, коју као народ морамо у данашњици наставити, зарад аутохтоне србске филолошке науке, а против богомрских фалсификата бечко-берлинских катедриста, битку за истину над германским псеудонаучним кривотворинама србске и словенске цивилизације, чија је цијена каткад равна људским животима. Још као млад научник прозрео је лажи, да би доцније кренуо у одлучно разоткривање и демитологизовање  историјске обмане о наметнутој истини о нама, наметнутој јер је бечко-берлинска школа хтјела да смањи важност србског писма и писмености. Био је суочен са спознајом да ипак постоје бројни писани извори на старим изумрлим језицима који истинито свједоче да смо овдје од памтивијека  али да је та истина изсумњивих разлога, по диктату ватиканских аустрошовиниста, сва, без остатка, била сакривена. Спознао је, нажалост, и сву драму србске интелигенције, која боље зна туђу него своју културу, као и то да постоји једно знање за посвећене и оно друго, за непосвећене, у првом реду србске филологе без мозга, који су одреда морали да прођу програм порицања аутохтоности словенске цивилизације, дисциплиновани да буду послушне марионете и лакеји нордијске школе, које су ови третирали с крајњим презиром, држећи их у вазалском односу као стоку која се користи у име напретка Европе.
     Професор Будимир, једини свјетски лингвиста којег је Србство имало, најврснији истраживач ријечи, тих непоткупљивих свједока историје”, преко којих се може показати културолошка, лингвистичка линија континуитета од пет хиљада година, у својој знаменитој студији Српска рапсодија Филипа Вишњића, објављеној 1971. године у Гласнику Академије наука Босне и Херцеговине, на невеликих се шездесет страница латио претешког богом посланог задатка да крене у рашчићавања те историјске кривотворине, не плашећи се истине које се бројни Срби још и данас боје, и да тако овом кметски послушном народу, који се одрекао себе, као истраживач забрањене историјске истине ко то бјеху Срби  врати изгубљено сјећање, носећи дубоко у себи похрањено спознање да смо још од прастарог времена били настањени на овим крајевима, па и по цијену да се босанска” академија одрекне њега и његовог чланка , а он доживи осуду и до краја живота остане прогањан научник.
      2. На радост Србству, можемо с пуним повјерењем устврдити како судар прса у прса германске и аутохтоничке србске школе у историјској и филолошкој науци резултује у нашем времену почетком спасења и обећава побједу истинске србистике над гомилом лажи бечко-берлинских фалсификата, који се као црноберзијанска роба до данас перфидно протурају учењем тзв. обновљене србистике, а уистину обновљене југославистике, која нас и даље учи умијећу умирања на фазе, по тачкама од којих је најзлоћуднија она о звијери двоазбучја, којом се најтрајније гаси србска језичка самосвијест. Зарад њене обнове”, прво и најважније било је сачувати латиницу, као отров који ће и даље разједати србско ткиво, а што се могло остварити само уз пристанак самих Срба. А евроатлантски нови варвари и лихвари пронашли су их у законописцима” обновљене србистике, лажним патриотама и прикривеним латинопоштоватељима, Радмилу Маројевићу, Милошу Ковачевићу и Петру Милосављевићу, задуженима не само да строго контролишу сегмент језичке политике у србским земљама већ и да се најодлучније обрачунају са евентуалним носиоцима другачијих ставова, те да их отјерају са тзв. србистичкесцене. Они су на широком фронту водили камуфлирану битку за превласт евроатлантизма у корист прозападне политике, а, кад затреба, чак и уз формално поштапање евроазијством!
    Тако је наша ћирилица, а уистину србица, о којој је са ламентацијом својевремено писао Маројевић, и даље остала на раскршћу вијекова и миленијума, умјесто да се у посдејтонском периоду кренуло у одлучну офанзиву србизације путем србице!
   Остављена је у физички и духовно разореним србским земљама поред европског пута, згажена, од стране натовских јудеоатлантиста, ни од ког брањена, без икакве перспективе да некада постане бар равноправна латиници. Остављена је у уџбеницима и измишљотина како су Ћирило и Методије на волшебан начин измислили потпуно ново писмо и за фантастично кратко време покрстили и описменили све Словене (по званичној историји тада већ распрострањене по огромном простору) да би после само двадесетак година његови ученици са истом ефикасношћу заменили новоуведено писмо још новијим писмом”, глагољицом.
    Слово о српском језику”, дубоко на прозападном курсу, уз препознатљиво инсистирање на очувању двоазбучја и величању као полазне велике погрешне премисе Вука, тог насљедника Доситејевог масонског просвјешченија”, који је Србима донио свјетлост” са Запада, послужило је само за обману србском народу, варку да, ето, неко брине о њиховом језику и писму, иако се очекивало да Срби коначно раскину окове ропства бечким унијатским диктатима како бисмо се коначно деколонизовали и ослободили од перфидно скројеног пројекта стварања тзв. полицентричног језика на некадашњем србско-хрватско- бошњачко-црногорском простору, језика који би за темељ опет имао србску штокавицу, али овога пута без србског имена; језика за чији спас тек треба да се води одлучна геополитичка битка како би евроатлантизам у србској лингвистици изгубио превласт.

Историчари и филолози оруђе западне науке


   Поводом нововјековне србске историје, која је, без имало сумње, доказ Наполеонових ријечи историја је низ лажи са којима смо се сложили. Хенри Форд,опет, без поуздања у историјску науку, знајући како и по чијем се  диктату она пише, оставио је за собом мисао како је цјелокупна званична историја гомила бесмислица”. Поготово се ове ријечи могу односити на официјелну србску историју и филологију, које су, захваљујући немару србских академика, прије конспирологија него науке. Исти ти академици, као отпадници од истине, штавише као њени хулитељи, оставили су наш народ да вијек и по лута као стадо без пастира по беспућу властите прошлости, те да заборави постепено и ко је и одакле је. Што из незнања, што из властитог конформизма или тупавости, одбили су да се боре за признање изворне и аутентичне античке и средњовјековне србске историје и писмености, које сежу из перода прије ћирило-методијевске мисије. Изабрали су да учествују у програму порицања србске староставности, да буду папагаји и понављају гомилу туђих бесмислица о нама, из страха да не увриједе оне чија им је наклоност била кориснија, а мржња опаснија.
     Ти наши први историчари и филолози, образовани у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу, а не више у Русији, као грађански слој прозападних поунијаћених Срба који слиједе германско-католички план закулисне филологије и историографије, неупућени у нелатиничке античке изворе, ништа нису знали о србској праисторији, коју нам је Ватикан просто избрисао у XVII вијека дописивањем списа цара Константина Порфирогенета из X вијека. Од тада је, наиме, папска држава отпочела прогон србске историје преко цензуре и преправљања античких списа, фалсификујући нам историју тако да у садашњости тек понешто мутно знамо о преднемањићкој Србији. Умјесто да сачувају и заштите од злоупотребе знање и истину о себи као Србима, наши историчари и филолози, одгојени према Бизмарковим упутама, постали су отмичари наше духовности, отмичари који чувајуинтересе окупатора, издајници међу властитом националном елитом, а уз њихову је помоћ измијењена самосвијест нашег народа до тог нивоа да мрзе оно што је србско, да не воле свој род, а да то и не знају. Остало је учинило вријеме. Беспоговорно испуњавајући налоге германске историјске школе која је отпочела рат против славенске културе и цивилизације путем науке, успоставивши пуну контролу и надзор образовног система, србски историчари пристали су, као слуге, на заташкавање и забрану проучавања србске и словенске прошлости. Тиме су историјску науку ставили у службу покоравања и испирања ума властитог народа, претворивши се у ортаке и оперативце антисрбистички настројених Нијемаца  и аустријских клеронационалиста, иза којих је стајао Ватикан, исти онај коме су подруми и катедрале пуне отетих моштију православних светитеља (неке су, попут Св. Методија, избацили!), а њихове библиотеке препуне књига о античкој Србији! Залуд их држе забрављеним, јер су их поједини наши историчари, на које се може односити мисао „Будите потомци да бисте били преци“ пронашли, упркос кабалистичко језуитском обичају западњака да одређене истиносне књиге држе скрајнуте испод седам печата.
   2. Оно што ни данас многима од србских историчара и филолога није јасно јесте чињеница да западна наука, чија су хваљена чеда историја и филологија, неизоставно и политика, није дјела само убједљиве људске мудрости, већ увијек и акт агитације, којим се намеће сасма одређена идеологија у служби западне цркве.
     Као таква, западна наука била је и остала производ превареног ума, извршни орган помоћу којег се фактички, а скривено, контролом мисли успостављене кроз научне догме, управљало безмало цијелим свијетом. И не само управљало него и чврсто загосподарило срцима и умовима генерација поданика, посебно кроз пуну контролу образовног система, што је један од слободнозидарских циљева, а након што је уведена строга парцелација међу наукама како би знање које се посједује нужно било фрагментарно, а нипошто интегрално. Овакво стање траје од просвјетитељства, од када се континуирано проводи дехристијанизација хришћанског погледа на свијет, и то управо кроз науку, у којој су научне теорије уздизане до вјерских догми, добијајући карактер псеудорелигије. Стога под највећи знак питања ваља ставити вјеродостојност западне науке, као и њену аутентичност, а ово питање од свјетске је важности.
Деспотизам западне цивилизације почива на лукавству и лицемјерју. На свом путу са античких извора западна наука асимиловала је многа знања, а многа намјерно и избрисала из људског памћења или просто сакрила, претворивши их у тајна, доступна тек малом броју посвећених. Подзeмне силе, које од памтивијека управљају судбинама народа, а чији је скривени циљ овладавање овоземаљском влашћу, енергично су знале да стану у своју самоодбрану, уништавајући душу непокорних народа и њихове моралне вриједности управо преко знања. Таква судбина задесила је и нас Србе. Кроз невидљиву је омчу, коју нам је стезао око врата катедризам нордијске школе, од средине XIX вијека постепено је уништавано наше национално достојанство системом контроле мисли, који се проводио кроз тзв. научни поглед на свијет, а васпитаване су генерације Срба да се стиде сопствене културе умјесто да се поносе. Учење германске школе, која је још од XII  вијека кривотворила своју властиту историју бришући из ње словенске темеље, у XVII и XVIII вијеку прихватили су били и Руси, који су по угледу на учитеље такође почели да самопоништавају словенство на простору средње и западне Европе, постајући њемачки епигони. Ово се десило упркос томе што је германска раса према Словенима била ксенофобична, што је прерасло у мржњу, завист и љубомору, у име којих су још од XII вијека учили дјецу да никада нису постојали неки Словени на њиховој земљи. Став Руса према властитој античкој историји допринио је да је и србска праисторија веома брзо пала у заборав, да би потом звјерско њемачко бомбардовање Народне библиотеке у Београду 1941. године уништило сваки писани траг о србској староставности, траг који би сигурно водио ка забрањеној прошлости.
    3. Духовна дегенерација Срба, народа који полако нестаје управо због усмрћивања ума људског, који је до те мјере дезоријентисан да више није у стању разликовати праве вриједности од лажних, спроведена је била преко мијењања тачке гледишта на властиту историју, и то након Берлинског конгреса 1878. године, откад је по диктату европских империјалиста и колонизатора отпочело сахрањивање србске историје, што је за посљедицу имало уништавање етничке и духовне самосвијести и стварање једнообразне сиве расе без јасног националног идентитета. Од тада се актуелизује прича Нијемаца како су се, према ријечима неумрлог Милоша С. Милојевића, Срби појавили једног лијепог јутра, као печурке послије кише, Бог те пита одакле! Па и данас, након што се германско-католичка историјска школа још осамдесетих година одрекла свога учења, признавши га за фалсификат, лажни елитисти србске историографије и даље раде у корист своје штете, као најамници и шупљоглавци који и не могу више да мисле без изопачених бечко-берлинских панкатоличких диктата, изречених својевремено под туторством политичких идеологија Запада, под плаштом хуманизма и свесловенскоспаситељских савјета. Ни данас, дакле, нису наши историчари изван поданичког јарма у који су их западни мудраци упрегнули идући путем мирног освајања, преко отворених прекрајања историјских догађаја и грубих компилација.
   Једно је одавно евидентно: овако спроведено духовно поробљавање Срба нанијело нам је као народу већи национални пораз него сви ратови редом. Био је то културни рат који се водио за наш ум, како би се њиме овладало и како би га се контролисало, перфидније и погубније од сваког физичког ропства. Од тада је постало уобичајено да српска елита издаје свој народ и да сами Срби раде на властитом самоуништењу. Вирус тада посађен развија се до данас, а његово цвијеће зла цвјета у самом центру Београда, у згради испред које је смјештена масонска пирамида, зграде САНУ, одакле се најдиректније условљава тзв. званична србска историја, узор историјског фалсификата, каква је и званична србска језичка наука, коју промовише медиокритетска академска заједница преко кукавичког ћутања, полтронски се односећи према власти.
     Та отворено прохрватска институција перманентно проводи унутрашњу агресију на србско национално биће, исмијавајући забрањену истину, с обзиром на то да је неспособна урадити ишта озбиљно како би престало убијање историјске истине о нама Србима.
    Савладавши технике манипулације људским мишљењем, германска историјска школа од Берлинског конгреса отпочела је рат против савјести, рат у којем је лаж однијела побједу над нашим памћењем, и то пласирањем тезе о бесмисленом досељавању Срба на Балкан у VII вијеку. „Када нема смисла, има свега другог“, гласи jедна мудра мисао. Тако је било и са овом савршеном заблудом у коју су сви повјеровали, а тој технологији контроле ума нико није могао да умакне, осим, очигледно, тек понеког самосвјесног истраживача из групе србских тзв. аутохтоничара. Ријетки су умакли духовном поробљавању, које убија споро, али сигурно.
    Међутим, Срби су сами себе поробили без присиле  „јер такви су робови најбољи“. У томе је сажета умјетност владања доведена до савршенства: у суптилној унутрашњој диктатури, коју преко тзв. „науке“ проводе над властитим народом србски синови, а народ то ропство без роптања прихвата.
   4. Од када су Кaрађорђеви топови најавили поновниваскрс Србије, отпочела је паралелно геополитичка борба великих сила за Хелм, како је гласио стари србски назив, који ће ради затирања памћења о србској самобитности с почетка XIX вијека добити турски назив Балкан, и то кад се Турска већ повлачи са ових простора. Управо од тада турски утицај на Хелму смијенио је аустроугарски, да би се у коначници, након србских ослободилачких ратова, реализовао папиролошки, и то западном дипломатијом договорима и споразумима, а понајвише Берлинским конгресом, којим се културно и политички сузио утицај Србије, а она је упала у духовно ропство, у којем се налазимо и данас, служећи Аустроугарима и њиховој бечкој историјској лажинауци.
     Откад је на Бечком договору 1850. године перфидно први пут крштен србски језик, за потребе аустријске монархије и њене администрације и израде службене политичке и правне терминологије, а због уштеде административних трошкова  превођења на разне словенске језике и дијалекте од тада је наступио процес постепеног однарођивања србског језика од србског народа, којем су придружени чакавци и кајкавци да се србским језиком, наводно „служе“. Тим првим покрштавањем по правилима европске науке, које се није десило као резултат саморазвоја, већ идеолошког интервенционизма католичке прозелитске политике, србски је језик једном за свагда био поунијаћен.
     Срби се ни до данас нису успјели ослободити тог унијатизма како би чули тихи глас истине и ослободили се бројних митова сербокроатистике, тог бастиона антисловенства који нас је држао у канџа латинизма. Нису још увидјели, дакле, како су бездушни Вук и његови ђавољи шегрти из баснотворне србистике једна мистерија о којој се мало шта зна, а мало се може и сазнати.
    Србистика се у том домену показала као немоћна, јер садржи опаке лажи и наставља да подржава преовлађујуће догмате сербокроатистике, посебно онај о Србима сва три вјерозакона, те мит о двоазбучју, који је најревносније чуван догмат сербокроатистике.
     Такав је и мит о Вуковој непогрешивости, рангиран као највећа обмана србистичке квазинауке, као и мит о његовој некаквој „буни“. Наиме, било какав озбиљнији знак отпора догми о Вуковој непогрешивости изазива жестока противљења, а тако се спречава да се србистика ослободи тог лукавог просуђивања и привржености једној лажној теорији. Без њеног разобличавања немогуће је отпочети процес попуњавања празнине истином, као и формулисање закона опстанка и развоја аутохтоне србистике као истинске науке о србском језику. Иначе, испоставља се већ сада да је сербокроатистика само еволуирала у нову србистику, да се кроз њу „модернизовала“, тј. обновила, будући да сама ријеч „модерно“ значи управо обнову. Та обнова подразумијевала је одређену концепцију у коју се неће дирати у већ поменуте митове. Данашњи тзв. србисти, ти обновитељи сербокроатистике и послушни брбљивци модерне оријентације” масонског и атеистичког увјерења, који су се по задатку оклизнули на ћирилици, под апсолутном су паском глобалистичке мафије и натовских налогодаваца, који држе под контролом глобално србство; оно које је номинално преко Фонда истине о Србима наручило „Слово о српском језику“ како би оно било „законоправило“ србског народа у посдејтонском времену.


(НАСТАВИЋЕ СЕ)



Copyright by СЛОВОСЛОВЉЕ, Беч



1 коментар:

  1. Анониман02. јул 2015. 15:12

    Sjajno napisano I mnogo moye da se nauci ne samo cinjenicki nego I izmedju redova...da treba postovati tudje, ali to se moye samo ako se poznaje I postuje pre svega svoje nasledje...

    ОдговориИзбриши