СЛОВОСЛОВЉЕ

1.Кључ одгонетке о разлогу страдања србске историје и језика лежи у поријеклу самог изгнанства. Ко га је осмислио и реализовао? Коначно, је ли дошло вријеме да се у стварности догоди оно што је мисаони Салман Ружди продуховљено дефинисао ријечима: „Изгнанство је сан о славном повратку”, а што би значило да Срби коначно поврате изгубљену истину о себи и својој славној прошлости. Бечким унијатским договором Србима је у име западне науке, настале као резултат протестантизма и његовог порока капитализма, била украдена историјска тапија на србску штокавицу, која је по упутама фишкалске нордијске школе срозана на ниво дијалекта и као таква изједначена са по својој заступљености минорном чакавицом и кајкавицом. Потом им је на Берлинском конгресу пројектовано отета историјска тапија на бројне српске земље, прије свих Босну и Херцеговину, која је била у саставу Босанског пашалука, а тада дата под окупацију Аустроугарима до 1908. године, када је била анектирана, затим Рашку, као и србске земље преко Дунава. Од тада је отпочело западном науком координисано и смишљено колонизовање српскога народа, како би тим прије пало у заборав памћење и ко смо и шта смо и одакле смо. Тада отпочета унутрашња окупација кнежевине, а доцније Краљевине Србије и осталих српских земаља, претворила се у огорчену геополитичку борбу великих сила за овај важан геостратешки простор, који је стајао на путу завојевачких циљева Нијемаца у њиховом планираном продору на Исток.

Предводили су их у првом реду србомрзачки Аустроугари, који вуку хируршке потезе за превласт на Балкану како би се што прије смањио евентуални утицај Русије, коју успијевају отјерати са ових наших простора.

Драматично тешке биле су по Србе посљедице Берлинског конгреса, јер су наши властољупци зарад царска земљаског и пролазне овоземаљске славе – признања Краљевине Србије од стране великих сила – жртвовали оно најсветије што нас као народ чини народом: одрекли су се историјског права на староставност и тако изгубили национално достојанство, заувијек искривили поимање државне свијести, тако да ништа више није било свето, ни језик ни славна историја. У данашњици то има за посљедицу да смо скоро па изгубили државну тапију на најсветију српску земљу, Косово, док се процес расрбљавања и даље незаустављиво одвија.

Од Берлинског конгреса, на коме је Аустроугарска добила мандат да окупира османлијски Босански пашалук на тридесет година, а Србија за аустријско заступништво овој обећала Новопазарски санџак, србска историја била је утамничена и осакаћена; њу су пљачкали сви одреда, Хрвати понајвише, а посебно за вријеме богомрског Јосипа Броза, уз прећутну сагласност србских комуниста, који су одбили да се боре за свијетли образ пред науком.

Те ислужене Брозове апологете и наши унесрећитељи и данас воде институције науке и културе, које су само кобајаги србске. Коме данас воду носе, ако не евроатлантским унијатама?

2. Од Берлинског конгреса, као кључа одгонетке о коријену наше несреће и најважније тачке од које историјска наука мораотпочети размотавање прећутане србске историје, од тада када нам је надирући пангерманизам издиктирао како треба да се односимо према себи па све до данас траје смишљена антисрбска завјера против једног незаштићеног староставног народа, штавише народа најстаријег, као и демонизовање србства, да би нас у садашњем времену сатанизовали и настојали свим средствима уништења коначно и докрајчити. Смутно доба србске историје отпочело је када је на Берлинском конгресу, у једној политичкој трговини, дата Босна за статус Србије као краљевине. Тада су велике силе дале Аустрији право да окупира Босну, али и Санџак, тачније Рашку, што се намјерно заборавља. Све је, на концу, било урађено да Србија не би имала ни метар заједничке границе са братском Црном Гором.

Од тада је историјска наука претворена у показну псеудонауку, која и данас влада умовима покорене србске интелигенције, усмјеравајући је да и даље не примјећује толике противрјечности, које пркосе здравом разуму, попут оне највеће лажне теореме србске историографије – преупрошћене фабулозне скаске о некаквом досељавању Срба (Словена) на Хелм. Њу већ вијек и по, иако се ради о првој великој лажи нордијске школе, као заморчад понављамо на часовима историје, обучени да покорно вјерујемо у ову заглупљујућу лаж, као што смо сервилно хипнотисали разум сербокроатистичким надриистинама о рођеном језику и другим бесмислицама срецијално скројеним за наше распамећивање.

Под колонизаторским геслом – Са Србима против Срба! – шта све нисмо потпуно некритички прихватали, потврђујући дакао народ евидентно имамо проблем с елементарним логичким закључивањем! Чини се да ниједан народ на свијету нема као србски толико измишљотина о властитој историји, лажи које су нам скројили други, а наша одрођена интелигенција потпуно некритички прихватила. Мали је број оних незаведених синова и кћери србскога рода што нису послушно испуњавали туђе мрачне циљеве и нису били спремни да слиједе оне које је преобратила германска историјска школа, пристигла из славистичког центра бечког универзитета. Предводио их је отмичар наше духовности,

германофил Стојан Новаковић, правник и кум Милана Обреновића, министар просвјете и, које ли случајности, школски друг из Шапца великог Милоша Милојевића. Он је послије Берлинског конгреса добио задатак да пише нову, неистиниту историју Срба по упутама бечко-берлинске квазиисторијске школе, баш као и архимандрит Иларион Руварац, најгори србски монах свих времена и аустријски агент. Доцније нас је наставио уништавати сопствени интелектуални изрод, најгори издајници и злочинци, који су заводили аутоокупацију, чувајући тиме интересе страних душмана.

3. Дакле, од 1878. године наши историчари били су претворени у незаштићену, слијепу и послушну гомилу пангерманских букача који живе у илузији о умишљеној властитој историји, изабраних из наше средине ради управљања нама самима, да нам ампутирају и колонизују свијест уз много присиле и лицемјерства, парола и принципа о слободи, једнакости и братству. Није се презало ни од подмићивања србских синова чланством у водећим институцијама науке и културе до академија наука. Од тога времена античка Србија отета је од Срба, да би постала званична тајна, а оправдање ћутања о староставној србској историји имало је бљутав укус, јер се мало ко нашао да храбро изрекне истину која нас једино може избавити из духовног ропства: да су Хелм и Европа србска постојбина! Све што је икад било написано о античкој Србији сакривено је у западне библиотеке и забрављено посебним кључем, који су посједовали само изабрани чланови цркве и тајних друштава, а умјесто оригиналних дјела из тог времена на столове библиотека изнијете су хагиографије које су представљале ординарно ментално смеће, а сви наши оригинални извори проглашени су научно непоузданим, превазиђеним, случајно сличним, у контрадикцији са научно утврђеним чињеницама. Већина дјела њемачке историјске школе до 1850. године не могу се сврстати у научна, већ политикантска дјела, настала како би оправдала будућа германска освајања, у чему им је као језичка платформа послужила стандардизација

штокавице, којом је реализован стари језуитски план отвореном прозелитском платформом, план звани „теологија моста” –

изједначавања католика и православних у језику, што је било нужна

степеница која би водила планираном вјерском уједначавању, јасно

– у корист католичке цркве.

Подругојачивање србске културе

1. Геноцидни план уништења србске историје, језика и културе Срба на Балкану наметањем туђих културних образаца који су је преименовали, подругојачивали, преосмишљавали, „преличавали” (Ј. И. Деретић) након што се са њега повукла Турска, припреман је у германским лабораторијама још давно прије Берлинског конгреса, и то уочи Бечког књижевног договора, којим је бирократском педантношћу, под ореолом научног приступа, најављена научна диктатура, научна тиранија према Србима, која је значила губитак историјског права на србски језик, тј. штокавицу, и затирање православне националне свијести, трајно уписане у србском језику, коме се није смјело поменути ни име, тезом о Србима сва три вјерозакона. Будући колонизатори, користећи своје богато искуство потчињавања извртањем чињеница и убацивањем фалсификата, што је резултовало свјесним одрицањем од истине, систематски су лишили Србе везе са сопственом књижевнојезичком традицијом, србскословенском и рускословенском, која је нагло прекинута и бачена у заборав стандардизовањем народног језика. Бечки катедристи имали су спознање о томе да је србски језик обруч који Србе држи на окупу, и зато је тај обруч требало покидати тако што ће србској штокавици придодати њој туђе несрбске чакавицу и кајкавицу, те тако помијешане поново дијелити, али не по језику, него по вјери.

Све то лукавство расуђивања добило је легитимитет измјеном псеудонаучних протокола које је западна наука уводила кад год је то од ње захтијевала колонизаторска политика, она иста која је била верификована Берлинским конгресом, а посебно тајним анексом, тзв.Тајном конвенцијом тога мировног договора, којом су тамне силе кроз густу мрежу лажи и параграфа оковале тек признату хришћанску краљевину на Балкану, Краљевину Србију.

Заборавља се чињеница да су Хрвати у Троједној царевини, да би избјегли мађаризацију и германизацију, у Хрватском сабору говорили

латински, иако је он одавно био мртав језик и користио се само у богослужбене сврхе. Иван Кукуљевић био је први који је промовисао србски језик у службени језик и тако га присвојио у име изворних Хрвата – чакаваца и новохрвата – кајкаваца. Подсјећамо како су само Јевреји на самом почетку XX вијека успјели да оживе свој 18 вијекова мртви хебрејски језик. И као што је јеврејска етноконфесионалност у директној вези са јудаизмом, то су се и Хрвати радије национално идентификовали са латинском вјером и њеним латинским језиком него са језиком окупатора, свјесни да нема националног идентитета без језичког идентититета, колико год садашња германска социолингвистика тврдила да је таква врста идентификације м и т, као и онај о идентификацији нације и писма.

Због чега би иначе србскојезичким Хрватима штокавцима, које нови србисти на вуковском трагу називају Србима католицима, иако Хрвате чине и српскојезички чакавци и кајкавци, као и други хрватизовани народи, чим им је била наметнута хрватска националност, с аустроугарском окупацијом била наметнута латиница умјесто дотадашње ћирилице – од Далмације до Дубровника? Исто је потом учињено и у БиХ послије преокупације, када се из турског упало у још горе, аустријско ропство умјесто да се, како се оправдано очекивало, на Берлинском конгресу БиХ ослободи од туђинског турског јарма?

Срби су, наиме, на Берлинском конгресу искусили сву погибељност служења туђим интересима и учињени су неспособним за самостално мишљење и расуђивање, те тако на концу били творци властитих заблуда. Добили су, додуше, статус краљевине, али им је заузврат отето много шта и нанијета национална срамота, толика да се од тог духовног пораза до данас нисмо опоравили. Од тада се, наиме, Срби политички везују за Аустроугарску, грабљивицу која је само чекала да се чим прије дочепа србских простора након што се они ослободе турског јарма. Напушта се спољна политика везивања за Русе, са којима је пријатељство било развргнуто руским стајањем на страну Бугарске у Санстефанском мировном договору.

Зарад признања краљевине, Србија је била уцијењена да убије истину о себи. Србско стријељање властите нације, чију етногенетску основу чине Пра-Срби, који су допринијели напретку укупне европске цивилизације, зрачећи и на Исток и на Запад из свог подунавског средишта, срамни је пораз у име земаљског за малена царства чију цијену као народ плаћамо до данас.

2. Нико до сада није желио испитати праве разлоге, проучити историју, слиједити догађаје, видјети у какву је трагедију тај србски народ био увучен, рећи ће једном Патрик Бесон поводом савремених догађаја, у којима су Европљани све национализме – хрватски, албански, бошњачки, словеначки – сматрали потпуно легитимним и бранили их, док је само србски нaционализам био оквалификован као шовинизам. Исто се може рећи и за Берлински конгрес, на којем је устоличен нови европски културни и политички поредак, а чија је непосредна жртва био србски народ, културно обогаљен порицањем постојања античке Србије, чиме је прекрштена његова историјска истина те оспорено

историјско право на србске земље преко Дрине и Дунава, јер то, наводно, није било њихово. Права истина о позадини Берлинског конгреса била је: не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила, у шта се, по пројекцијама, могла претворити Србија.

Зато ју је ваљало укољенчити, и то мировним документима који, поред осталог, први пут предвиђају уставно право националним мањинама, међу првима јеврејској, уз слабљење србског етноса, који бива подијељен на три дијела. Краљевина Србија трампила је на Берлинском конгресу памћење да су Срби прије седмог вијека икад били на Балкану за четири округа који су јој накнадноприпојени: нишки, пиротски, топлички и врањски.

Берлинским конгресом отето нам је много. Добили смо наређење да преправимо властиту историју, да у тако преправљеној историји сами себе оклевећемо и заборавимо да смо као народ постојали на овим просторима прије седмог вијека и имали династије прије Немањића, да смо имали писмо прије Ћирила, да смо имали властити календар, културу, технологију, имали музику, градитељство. Бројне понижавајуће клаузуле овог конгреса налагале су и просвјетну реформу, коју ће провести, номинално, сервилни министар просвјете, њемачкар Стојан Новаковић, ђак Ватрослава Јагића, тако што ће, доносећи „свјетлост знања” са Запада, уз остало, поред ијекавице стандардизовати и екавицу, која ће постати и до данас остати језичка ознака србијанског говора, иако је србски језик Бечким договором стандардизован управо преко најраспрострањеније ијекавице. То само значи да је и србска екавица стандардизована такође према накнадном аустријском диктату, што је заборављена лингвистичка истина, у циљу разбијања језичког идентитета србског народа, уз губљење

права на прекодринску ијекавицу.

3. Све ове чињенице до данас су пале у сјенку присилног политичког заборава, којим је затрто србско историјско право на територије, на језик, на државу; којим су биле продате у бесцијење концесије на властиту прошлост и србске етничке територије у Босни, Рашкој и преко Дунава зарад пролазне краљевске круне намјесто кнежевства. Тиме нам није само украдена прошлост него и будућност, и то ријечима: Идите одакле сте дошли! Посебно се то односи на садржај накнадно потписане Тајне конвенције са црно-жутом монархијом из 1881. године, конвенције коју је потписао Чедомиљ Мијатовић, и то на симболички важан датум, на Видовдан, 28. јуна, а која је двадесет година остала непозната србској јавности све до 1902. године! Њоме се Србија систематски почела одрицати не само самосталне спољне политике, те просвјетног, економског, државног и националног суверенитета (о свему томе морала је

да пита Аустрију) него и националне свесрпске политике, што је значило губитак православне и националне свијести, умну и моралну дегенерацију. Заузврат, Аустрија се обавезала да ће штитити престо свог „клијента”, краља Милана. На основу Тајне конвенције Србија је са три стране била окружена Аустријом, јер је било предвиђено: ни педаљ преко Дрине, ни милиметар заједничке границе с Црном Гором и ни педаљ јужно од Косовске Митровице! Тајна конвенција предвиђала је узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске, при чему се Србија обавезала да на своме подручју неће трпјети политичко сплеткарење против фрањојосифовске монархије. С друге стране, Аустоугарска је обећала да ће ургирати код великих сила да се Србија прогласи за краљевину, па је 21. фебруара (6. марта) 1882. године Србија коначно добила краља. Суштина одлука везаних за дугорочно трасирану судбину Срба на Берлинском конгресу забиљежена је била преко Тајне конвенције, као наставка Берлинског конгреса, при чему је закључак Тајне конвенције био важнији од јавно обзнањеног текста Берлинског конгреса, гдје су објављени закључци, али не и истине

које су остале двадесет година сакривене у Тајној конвенцији.

4. Смисао Тајне конвенције није само значио узајамну пријатељску политику двије земље већ је Србију обавезивао да трајно развргне традиционално пријатељство братских народа, Срба и Руса, што је било регулисано тајним парафом. Искоришћена је, наиме, била руска наклоност према Бугарима и стављање Русије на страну формирања Велике Бугарске при потписивању Сан- стефанског мировног споразума, којом су Бугарима дате велике концесије, што је тада кнез Михаило доживљавао „као гроб српског народа”, како је говорио аустријском посланику у Београду.

Реакција српског кнеза била је таква да се он од 1881. године потпуно везао за Аустрију, што је ова вјешто искористила, тражећи на Берлинском конгресу много шта, између осталог, под притиском злочиначког рада подземних јудеомасонских организација, које су као архитекте контроле дјеловале иза Берлинског конгреса, у једној вјероломничкој погодби званој Тајна конвенција, да Срби сами себе као народ духовно поробе. Тражили су, дакле, од препродаваца србске истине да се Срби лакоумно одрекну своје трихиљадегодишње традиције, било каквог својатања српских земаља западно од Дрине и сјеверно од Дунава, те да се у устав унесе равноправност Срба и банкара Рима – Јевреја. Слично се већ било десило и на Бечком договору, којим је, номинално, требало да се усагласи то како „књижевност сложити и ујединити”, а њиме је, уистину, била уговорена предаја србскога језика на употребу „браћи са Запада”, од којих се заузврат ништа није тражило, па чак ни то да прихвате србско име језика на који су колективно прелазили!

Био је то договор пун тешких дезинформација; који је заговарајући прокатоличке реформе обавезивао само Србе који су постали

жртве католичког плана, што је предвиђао језичко унијаћење Срба – у коме је један аутодидакт, приучени научник Вук, доведен. Чим се Александар Обреновић почео окретати Русији, масонерија га је убила у Мајском преврату 1903, сатанистички, уз обредно скрнављење тијела краља и краљице. Такав је био и Иларион Руварац, тзв. „оснивач критичког приступа у српској историји”, чији је поборник био Станоје Станојевић, који је напао Кратку повјесницу Срба Симе Лукина Лазића.

5. Невидљива рука која се након пропасти Турске надвила над српске земље није тежила само томе да покори већ да и уништи Србе, а скупа са њима и мрско православље. Тада је отпочела духовна агресија Запада на србски језик и историју, као стожере србске духовне самосвијести, а ради промјене цивилизацијског кода. Овај завјеренички преокрет остварен је уз помоћ домаће поданичке културне олигархије, и то преотимањем главног знамења Србије, србскога језика, тог језика муња и грмљавине, како га је доживљавао генијални Тесла. Циљ је био спречавање евентуалног духовнога јачања Србије. Од тада се кренуло у истински духовни рат, тзв. умно ратовање богоотпадничког Запада против Срба и србског светосавља, што је окончано Првим свјетским ратом и поразом Беча. Колико је потпис Србије на Тајној конвенцији и данас значајан, свједочи податак да је на 130. годишњицу од њеног потписивања у Србију стигла Ангела Меркел!

Берлинским конгресом Русија је доживјела тежак политички

и морални пораз на Балкану, те изгубила покровитељство над

Србима, које ће повратити тек свргавањем Обреновића у Мајском

преврату 1903. године; он је значио да Аустрија тријумфује, а да

Срби од тада потпадају под пангерманско туторство, постајући

њеним пуким политичким и привредним вазалом, а уистину

жртвом завјере, те су милановски аустрофили с правом заслужили

да им пјесник Јова Змај за тај чин спјева пјесму ругалицу: „И српска

пропаст зове се миром. [...] Хвала ти, хвала, српска немајко.”

Улога лорда ДʼИзраелија

1. Да бисмо оборили лажи, морамо знати ко их је инсталирао.

То је био животни мото и Јована И. Деретића, једног од водећих

аутохтониста код Срба: „Поставио сам себи за циљ да оборим

лажи о мом народу и да сазнам ко их је и због чега пласирао као

чињенице.” У том контексту посматран, протокол којим је Србима

забрањено да гледају преко Дрине на Босну и Херцеговину, србску

земљу предату на окупацију Аустријанцима, значио је одрицање

од аутохтоности Срба на просторима лијево од Дрине, али и још

нешто: да нису на Берлинском конгресу само Нијемци Србима

забранили да гледају преко Дрине већ је то учињено уз сагласност

Обреновића, који су пристали да трампе Босну са Нијемцима

како би они заузврат признали суверенитет Србије, која ће се

прогласити краљевином. Фактички, за краљевску круну продате

су српске тапије на Босну и још много шта сакривено иза тајних

конвенција. То, је нажалост, неизречена истина о Берлинском

конгресу, опогањена цјенкањем и погодбама, а понајвише уцјенама,

при чему су кључну улогу у колонизацији Србије и прекрајању

србске историјске истине у историјску лаж одиграли Јевреји.

Уистину, ако Берлински конгрес и није јеврејски по

поријеклу, онда јесте полујеврејског поријекла. Други је његов

дио језуитски. Управо таква кабалистичко-језуитска масонерија,

која посљедња два вијека кроји, ствара и брише истину, узела

је себи као задатак да скроји Србима историјску истину, како

би их тим лакше колонизовала. Умјесто, као некоћ, искључиво

племство, на политичку сцену колонијалне Европе ступа круг

судско-парламентарне буржоазије предвођене Јеврејима, који су

су изједначили са хришћанима од времена Француске буржоаске

револуције, а потом и у вријеме Наполеона. На Бечком конгресу

одлучују управо они, и то масонизовани Јевреји147 – јудеомасони,

посебно када су у питању паклене махинације са нама Србима,

махинације које су значиле скрајање тајних планова којима би се

систематски поткопала староставна србска историја, култура и

традиција. На њеним развалинама хтјели су створити властито

царство, а Србе претворити у своје послушно робље – како би,

умјесто Срба, они били народ најстарији!

Управо Јевреји148 спријечиће присаједињење Босне и

Херцеговине Србији 1878. године, предавши је на окупацију

Аустроугарима, као што су се свим начинима трудили да задрже

турску управу у Србији што је био и интерес Велике Британије,

само да не дође до превладавања руског утицаја. Берлински

конгрес био је оружје Јевреја у борби за доминацију у Србији, о

чему не свједочи само симболизована ријеч „конгрес” већ и Тајна

конвенција; он није радио само по директиви великих сила већ и

оних који су доспјели на водеће функције у њима, а то су Јевреји

– чији су тајни интереси били потпуно другачији од онога на што

смо натјерани да сматрамо интересима Беча и Берлина, за које смо

навикнути да схватамо као њихову жељу за продором на Исток.

Прече од тога било је настојање да се у овим државама Јевреји

наметну као они који ће одлучивати о њиховој судбини. Дакле, на

Берлинском конгресу од самог почетка његовог дјеловања догађа

се запрепашћујућа нелогичност – да су велике силе прећутно

прихватиле проводити наређења јеврејских представника,

нарочито утицајног енглеског представника ДʼИзраелија. Они су

били ти који су другима издавали наређења, па и српској страни,

директно радећи у корист својих саплеменика у Србији.

Утолико су проблематична сва објашњења и образложења

Берлинског конгреса ако се немају у виду закључци у вези са бечко-

берлинском школом, која је увијек негативно гледала на Србе, а

ни Словени католици им нису прирасли срцу, закључци који

произлазе из сљедеће чињенице: ова је школа радила у непосредном

дослуху и по директиви Јевреја. Очито да је значај Берлинског

конгреса моделован тако да ова чињеница не изађе на видјело.

За њу се у вријеме одржавања конгреса знало и јавно говорило, о

чему свједочи књижевник Васа Пелагић, истичући како су „мудре

дипломате европске дозволиле да, ко ђоја, раде за мир, сигурност,

морал, правду, срећу и благостање народа под заштитом Чифута

и њихове вјере, да би тако можда и нехотице и по назнању узели у

заштиту лаж, подлост, грабеж”. Остаје горко сазнање да је управо

од Берлинског конгреса код Срба отпочело систематско одгајање

издајника међу националном елитом. Промјена самосвијести

српскога народа десила се управо уз помоћ тих ученика фарисеја,

жидовствојушћих свештеника и архимандрита, свјесних и

несвјесних помагача свјетског фарисејства, које је убирало

крвав данак од Русије до наших дана. О томе колико су Јевреји

од Берлинског конгреса били предоминантни у одређивању

историјске судбине Срба свједочи податак да је краљ Петар I од

Србије (Крађорђевић) био први свјетски суверен и масон који је

1917. године подржао Балфурову декларацију о признању јеврејске

државе, за шта му је у част захвалности подигнута кедрова

шума! Наиме, оснивање државе Израел заједничка је побједа

јудеомислећих масона и циониста.

2. Главна личност Берлинског конгреса, којим је предсједавао

Ото фон Бизмарк,149 био је лорд Бењамин ДʼИзраели (Биконсфилд),

министар-предсједник Енглеске,150 поријеклом Јевреј, стратег

британског односа према Србима, син угледног енглеског Јеврејина

Исака ДʼИзраелија, човјек који је мрзио Русе, њихову вјеру и

моћ, а преко њих и Србе. ДʼИзраели се на конгресу није понашао

само као Енглез који брани енглеске интересе већ као Јевреј који

брани јеврејске интересе, посебно интересе Јевреја у ономадној

Кнежевини Србији. Управо њему Срби морају да „захвале” што су

робовали под Турцима посљедње двије десетине година, јер су баш

Енглези свим силама настојали да одрже трулу турску царевину на

Балкану, оставивши Србе и даље у ропству јер им је то драже било

него да падну, како су страховали, под руски утицај.

На тој „злогласној берлинској конференцији”, како је

именује војвођански радикал Јаша Томић, Енглези су настојали

да спријече коначно ослобођење Срба од Турске, у којој су Јевреји

били на страни Турака, исказујући тим чином посредно симпатије

према сопственим хазарским коријенима, будући да су Хазари

били турско племе које је било примило јудаизам. Лорд ДʼИзраели

Биконсфилд, познат по својој опомињућој поруци да свијетом

не управљају они који стоје на челу држава и влада, него тајна

друштва, мислећи у првом реду на она јудеомасонска, октроисао

је, користећи преговарачке вјештине, једнакост Срба и Јевреја,

залажући се свим средствима уцјене за то да Србија мора признати

Јеврејима потпуну националну а не само вјерску равноправност,

иако су Срби своје ослобођење од Турака платили крвљу, остајући

и даље раја, а Јевреји су у свему томе били на страни Турака.

Његова теза била је да су муслимани и Јевреји браћа по крви, јер

је доживљавао Арапе као „Јевреје у седлу”, оживљавајући тиме

старе заједничке семитске пустињске коријене. Најгнусније лажи о

Србима и Србији написане у бечкој и берлинској штампи потекле

су биле управо из јеврејског пера, да би Србија за непреобратљиве

Јевреје била и остала земља свињара и мечкара.151

Горка је, наиме, истина о којој је мало ко водио рачуна, јер су

такви у старту били ућуткани и проглашени за антисемите, истина

да је утицај Јевреја на одлуке Берлинског конгреса152, сазваног ради

ревизије Сан-стефанског мира, којим је завршен руско-турски

рат, а Турци изгубили велики дио своје контроле на Балкану, за

нас Србе био чак пресуднији него ватиканско-германски. Том

приликом једино је Србији било ускраћено безусловно признање

независности. Наиме, њој је независност била условљена

изједначавањем грађанских права и пуном еманципацијом

Јевреја настањених у Србији, што је дошло као посљедица утицаја

јудеомасонског лобија на представнике великих сила. Користећи

новонасталу ситуацију, јудеомасони су извршили снажан притисак

на Србију како би прихватила све њихове ултимативне захтјеве.

Нажалост, чињенице које говоре о притиску јеврејског и масонског

лобија на велике силе тешко су доступне, почев од података о

преобраћеном, покрштеном Јеврејину Бењамину ДʼИзраелију,

свемоћном енглеском министру предсједнику (премијеру) и

масону, несклоном да призна икакву легитимност српских

ослободилачких тежњи према Босни и Херцеговини, човјеку чији је

правац мишљења познат као „дизраелизам”, а који је проповиједао

велику мржњу према Словенима и Грцима. Сличан став имао је и

француски представник, министар правде Исак Адолф Кремије153,

оснивач Опште израелске алијансе, која се борила за интересе и

грађанска права Јевреја у европским земљама и свијету. То је, иначе,

било затворено јеврејско друштво у којем није било хришћана.

Коначно, Јевреји су били и амерички амбасадори у Бечу и Берлину

– Џон Касон и Бајанд Тејлор, а по чијим се дослуху са Јеврејском

алијансом моделовао Берлински конгрес, што је све недоступно у

уџбеницима историје и тешко излази на видјело, посебно податак

да је управо ова Јеврејска алијанса, која је увијек блиско сарађивала

са масонеријом из Великог Оријента, упутила жалбу Берлинском

конгресу због наводне дискриминације Јевреја у Србији, што само

свједочи о великој бризи Кремијеа за јеврејство, не само у Србфранцуски представник, министар правде Исак Адолф Кремије,оснивач Опште израелске алијансе, која се борила за интересе и