Татјана Крповић: Живео, краљ Тито!

    Мој деда већ дуго није жив, али увек га се сетим кад почну да падају неке хладне кише и кад се време мења. Осетим неки чудан бол у костима и неку хладну плиму у срцу и суза ми кане некако неприметно. Деда је некако увек био само свој, испод шајкаче вирила би му проседа коса, очи плавкасто зелене, шиљат нос испод ког су били бркови као у каквог епског јунака дугачки, подвијени. Волео је Бога и видео га у свим стварима. Волео је краља и пожелео да умре оног дана кад се краљ опет врати у Србију. Бог није имао такве планове – деда је умро само неколико дана пре него што се његово краљевско височанство вратило у Србију. Слику краља деда је чувао испод иконе наше крсне славе, светог Стефана. 

    Сматрао је комунизам неком чудном заразном болешћу која ће горе поморити људе више него какав грип, рак или туберкулоза. Читао је сваког дана новине и говорио да новине и књиге никад не застаревају и да паметан човек увек може наћи у њима неку занимљивост. 

     Увек се ишчуђавао сликама друга Тита. Било му је чудно како један комуниста који не признаје Бога иде код папе и код Кенедија, онда како он тако добро лови да убија јелене, медведе, слонове, лавове….А он, ловац од малих ногу, није стигао за свога доба да убије ниједног вука.
      Чуо је деда да у наш мали градић долази Тито и да су припреме у току. Деца ће се обући као пионири, радници ће говорити: „Живео Тито!“ За долазак у наше место саграђена му је Вила Тито, све се у граду сијало и улице су се прале три пута на дан. Тог дана, кад је долазио вољени син наших народа и народности, деда је са својим коњем отишао у варош. Баба је наслутила да спрема неко зло, молила га, преклињала да не иде. Али деда је био познат по својој својеглавости што науми, тај и оствари. Његова се никад не пориче. 

     Сео је деда на терасу ресторана „Падина“, попио неколико чаша ракије с ногу. Онда је срео неке познанике и опет по три чаше ракије, и тако три по три…Деда је био пијан и једва се попео на седло коња. Кренуо је Улицом маршала Тита, главном улицом, почео прво тихо онда гласно да виче:“Живео краљ Тито!“ 

    Два народна милицајца створише се пред њим и одведоше га у Станицу милиције. Хтели су да испитују, али он је само говорио:“Сипај , грло ми се осушило!“ Деда је преспавао у станици док Тито није отишао у други град. Онда су почели да га питају о ономе јуче, деда се чврсто држао приче да се он ничега не сећа и да га овде могу и убити, и послати у Забелу, ако се он чега сећа. Старији милиционар је рекао: „Пусти овог деду, видиш да је постао сенилан!“ Деда се слатко насмејао кад је изашао из станице и кренуо кући. Нико ништа није смео од укућана да га пита где је био и где је преспавао. Ову причу сам чула тек после његове смрти и она се у нашој породици приповеда попут анегдоте или легенде.     

Tweet