понедељак, 06. јул 2015.

Бојан Речевић: Доброслав Петричевић / Живот "У сјени Голог отока"!

Доброслав Петричевић
   Доброслав Петричевић (59), књижевник из Брода, нашао је свој излаз у безизлазу пишући својеврстан биографски роман "У сјени Голог отока"!
    Наиме, ријеч је о причи о његовом оцу Вељку, који је невин преживио трогодишњи пакао овог злогласног логора и стратишта.
   - Преминуо је прије пет година, а завршио је гдје је завршио након партијске казне и без пресуде. До тада никада није био прекршајно и кривично гоњен - каже за почетак Петричевић и открива да је његов отац из Другог свјетског рата изашао као једна од највећих партизанских узданица.

Стихови Душка Трифуновића на насипу

    Доброслав је до сада објавио осам књига, а увршћен је и у први лексикон "Најзначајније личности РС". Свој свијет књижевности, прича и поезије дијели на интернету гдје му је дјела прегледало најмање 100.000 људи. Имао је промоције у Београду, Подгорици, Херцег Новом и Ријеци Црнојевића, а дијелом је заслужан што шеталиште на Савском насипу у Броду на сваких 100 метара има стихове легендарног Душка Трифуновића. Објавио је и књигу афоризама "Имао је добре намјере", па каже: Можда јесам највећа будала у граду, али ово је мали град, има много великих градова...
     Крај рата дочекао је у Београду и био међу пет кандидата у цијелој Југи којима је понуђено да постану генерали у Русији, пилоти и све што су хтјели, међутим...

Прошли голготу

    - Одбио је, јер родитељи мог оца нису били сиротиња. Доста му је било рата и хтио је да настави њихов посао пошто су имали кафану и мљекару на улазу у Сарајево - „Ибрик" на Долац Малти. Био је наиван сматрајући да ће то све остати у власништву породице... И, гле чуда, убрзо се појавило свједочење бившег четника Неђе Оплакана. Додворавајући се новој власти, он је 1948. године пренио ријечи мог оца да Русија никад није напала Југу, да је ослободила пола свијета и да је 20 пута већа. Тако је мој Вељко проглашен информбироовцем. Лежао је на Голом отоку без иједне мрље у прошлости и животу, што је, између осталог, наведено у роману. Чак и то да би признао да је знао шта треба да призна исљедницима који су га тада тукли - истиче Доброслав.
     Он наводи да је због "гријеха" његовог оца касније трпио и он и цијела породица.
     - Радио Сарајево је, на примјер, хтио да ме стипендира, али послије су рекли да никада нећу радити у јавним гласилима. Заправо, тај очев Голи оток нам је живот окренуо наопачке. Врата која су нам до јуче широм била отворена, заувијек су се затворила. Иако тих препрека у животу данас нема, рекао бих да када једном дубоко засијечете коријен у човјеку, стаблу или породици тешко је очекивати да идућа берба буде издашна. Потребно је вријеме да све зарасте и поново даје најбоље плодове - каже наш саговорник и додаје да је из његовог оца, док је био жив, увијек тешко било истјерати емоцију.
       - У њему су владали трајно неповјерење, страх и подозрење да ће га вратити на Голи оток. Због тога се кроз читав роман одвија разговор између мене и Пере. Перо није човјек, већ перо којим сам га писао и стално био с њим у сукобу. Перо није знао шта му се догодило и цијели живот је покушавао наћи одговоре. Ипак, на крају романа нашао сам одговор. Наиме, ако тражите алиби и одговорност само код другог, на примјер мог оца, кога сам сматрао кривим за наш конфликтни однос, нећете то наћи. Ни он ни ја нисмо знали боље и нико није крив за тај однос па и то што је био гдје је био. Дакле, роман је мој излаз у безизлазу и посвећен је неком помирењу. А закључак је и да је љубав једини оправдан разлог нашег постојања, чије је срце породица. Овај роман је прича о породици која живи у сјени Голог отока - објашњава Петричевић и наглашава да је спорно острво у оцу саградило камени зид чију је празнину покушао да премости романом.
     - Замислите образованог човјека који је са собом могао повести десетине хиљада људи, а коме партија након приче да је за Стаљина поништава све дипломе, враћа га на лопату па поново иде у основну школу, полаже средњу, факултет... Замислите њега како гледа ТВ дневник у којем говори  Раиф Диздаревић - предсједник државе, а он му је био командант у рату? Иако се с тим није мирио, гледао је своју голготу као цијену општег напретка и добра, а горчину је однио пред смрт када се ноћу будио у бунилу и увијек изнова преживљавао Голи оток - присјећа се Доброслав.
     Још каже да је једна од поенти романа да људи на Балкану најчешће нису ковачи своје среће већ да се њихове судбине ковитлају у сталним трвењима, глобалним кретањима, идеологијама, ратовима, револуцијама, реформама, транзицијама гђе сви имају неки свој Голи оток.

Тито погубан

   - Неки кажу да сам писао о глобалном лицемјерју у односу на огољеног појединца. Како год, моја претходна књига "Абориџини и пасје игралиште" се, с тим у вези, управо дотиче идолопоклонства према Титу гдје још у породилишту прво видиш његову фотографију па идеш оцу и мајци. С друге стране, ја њему нисам судио већ само ређао чињенице не спорећи да је био можда највећа личност на овим просторима, али ипак погубна за неке људе попут мог оца. Они који кажу да није знао за Голи оток, који је био на пушкомет његових Бриона, су смијешни - истиче овај романописац, који се у књизи дотакао и питања - зашто људи на овим просторима стално траже вођу или тзв. "главног мачка".
      - Након толико вијекова под туђом чизмом научили смо на тутора. Код нас народ више поштује силу и диктатуру него слободу. И Душко Ковачевић је недавно рекао да Ангелу Меркел морамо питати чак и које самоубиство је најбезболније... Увијек чекамо да нам кажу које вође да поставимо. Па ми смо неозбиљно очекивали да ћемо у демократији и капитализму задржати привилегије из социјализма који смо срушили. А капитализам води рачуна искључиво о капиталу и капиталистима. Радници су ту само најамна снага која гледа како да преживи - тврди Петричевић и каже да су његове везе са родним Сарајевом "отањиле" иако тамо и даље има очевину.
      - Када је мој отац умро, сви муслимани из околине су рекли да таквих људи више нема. Тако је и град на Миљацки измијенио своју слику - завршава он.




Нема коментара:

Постави коментар