Издавачка кућа "Просвета", објавила је књигу "Срби између Русије и Европе" са пратећим коментарима приређивача, Животе Ивановића, у којој су у највећој мери сабране мисли и идеје великог руског писца Фјодора Михаиловича Достојевског, како би јужнословенски народи, а нарочито Срби, као водећа нација на овом делу Балкана, требало да се односе према Западу, а како према Русији. Занимљиво је да су, толико година касније, запажања великог писца и даље актуелна, а Србија подељена између Истока и Запада... Доносимо одломке:
Између Руса и Енглеза
(…) Већ двеста година живи Европа са Русијом, која ју је на силу нагнала да је прими у европски круг народа, у цивилизацију, али ју је увек гледала попреко, предосећајући нешто лоше као фаталну загонетку која се појавила ко зна откуда и коју неизоставно треба одгонетнути... Ко су ти Руси? Азијати, Татари? Било би добро да је тако, али није, у томе и јесте ствар што није тако...И шта представља уједињење Словена? Чему оно служи, какав му је циљ? И они налазе свој одговор, суде по себи, као и раније, као увек: "Освајање, покоравање", веле, "подмуклост", "будуће уништење цивилизације", "уједињена монголска хорда, варвари...".
Али, кад год се постави источно питање, Европа се привидне целине одмах и потпуно почиње да разбија на личне, појединачне, националне егоизме. Све проистиче из погрешне идеје да неко нешто хоће да отме и приграби, како су то увек Европљани чинили у својој историји.
Тако, кад год се постави ово фатално источно питање, почињу да боле и да се гноје одавно заборављени политички спорови и бољке Европе. Отуд је и природно да сви желе да га потисну и заташкају макар и привремено, посебно да од њега одврате Русију, да је некако заговоре, опчине, заплаше
Енглеска је та која треба да помогне Словене, али тако да од њих на вјеки вјекова учини непријатеље и мрзитеље Русије... Ослобођени и захвални Словени ће, природно, прићи Енглеској као својој спаситељици и ослободитељки, а она ће им одмах отворити очи у погледу на Русију: "...Ето ко је ваш најљући непријатељ, она под маском бриге за вас, само сања како да вас прогута и лиши вас ваше сигурне и славне будућности"....
О несумњивом постојању интриге сведоче сви дописници и сви листови у Европи: она је настала је и трајала у Београду све време од самог доласка Черњајева и руских добровољаца у Србију. Ову интригу усрдно су подупирали Енглези из политичких разлога, подржавали су је и неки Руси - мада се не зна због чега.
Нема никакве сумње да код неких најистакнутијих словенских вођа и представника заиста постоји притајено неповерење према циљевима Русије, па отуд и непријатељство према Русији и Русима... Ја не говорим о народу, о маси.
За словенске народе, за Србе и Црногорце, Русија је одувек била сунце, нада, пријатељ, њихова мајка - покровитељка, ослободитељка! Али, словенска интелигенција је друга ствар. Не говорим о читавој интелигенцији, не усуђујем се и не допуштам себи да говорим о свима, али иако ни из далека нису сви, ипак ће се чак и међу самим министарским главама њиховим наћи такви којима се стално привиђа да је Русија неискрена, само сања како да их "освоји и прогута". Не треба сами од себе да скривамо да нас Русе многи образовани Словени уопште не воле. Они на пример сматрају да су да смо ми у поређењу са њима необразовани, малтене, варвари....
Могуће је да је Черњајев у самом почетку нечим повредио самољубље српских чиновника, али је ипак главни разлог њиховог сумњичавог и необузданог беса ван сваке сумње био предубеђење многих Срба да ако Руси и ослободе Словене, то ће бити само руских интереса ради, као да ће их Русија освојити и лишити "њихове славне и сигурне политичке будућности".
Срби су, као што је познато, још пре доласка генерала Черњајева и руских добровољаца, одлучили да објаве рат Турској сањајући о томе да ће, пошто стану на чело словенског покрета и победе Султана, постати словенска уједињена српска краљевина од неколико милиона "са тако славном будућношћу".
Велика и у земљи моћна партија у Србији само о томе машта. Једном речју, били су то сањари налик на седмогодишњу децу која стављају мале еполете и притом замишљају да су генерали. Черњајев и добровољци су природно морали уплашити такву партију "освајањем до кога ће после њих доћи".
Ван сумње је да ће у Србији сада после војних неуспеха почети, и већ су почеле, велике препирке. Сви ће ови сањари у себи, а можда и гласно, почети да грде Русе и да тврде да је управо због Руса дошло до неуспеха...Али, неће то дуго потрајати и доћи ће до спасоносне реакције јер су сви ови, тренутно подозриви Срби, ипак ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали животе за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух ће оставити трагове у њиховим душама - и из руске крви за њих проливене изнићи ће и њихова срчаност. Једном ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да ниједан Рус који је за њих пао није ни помислио да их освоји и покори!
Све ово не треба да нас Словене разједини, јер постоје две Србије: Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није заживела и деловала, али зато страсно сања о будућности и већ има партије које плету интриге таквих размера (што је опет последица њиховог плаховитог неискуства) да се ништа слично не може срести ни код једне нације која дуго постоји, код оних много већих и самосталнијих него што је Србија. Међутим, поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија која Русе сматра својим спасиоцима и браћом, која воли Русе и верује им. (…)
Нема коментара:
Постави коментар