Уместо, готово окончане, постепене замене српске ћирилице хрватском латиницом и у Србији, најављује се постепена колонизација енглеског језика и писма
Уз велику личну подршку моје маленкости најављеној једној „Победи ћирилице у центру Београда“ (што су објавила углавном интернетска средства обавештавања ових дана) и подршку макар и појединачном, постепеном враћању српске ћирилице у у живот међу Србима, корисно је да цитирам речи умног француског истраживача:: „Međutim, postoji nešto što koči odupiranje gtlotofagiji: lokalna, pre svega objektivna višejezičnost, ali i ona višejezičnost koju podstiče sam ugnjetač“ (превод с француског на српски латиничким писмом: Luj Žan Kalve, „Lingvistika i kolonijalizam — mala rasprava o glotofagiji“, BIGZ, Beograd, 1981, str. 102).
Овај француски истраживач је још 1974. године објавио своју значајну књигу у којој је обрадио питање колонизације бројчано малих и немоћних народа да се одупиру увођењу у своје земље озваничења у службеној и свакодневној употреби неког страног језика и писма.
У овом жалосном случају приморани смо да се искрено и много радујемо и да зовемо „Победом ћирилице у центру Београда“ чињеницу да ће један назив на једној државној (градској) институцији бити исписан писмом које су Устав из 2006. и српска културолошка традиција од десетак векова одредили за писање језика Срба. Радујемо се том чину док у близини, у централној београдској улици (Кнез Михаиловој), како је ових дана писано, има два исписа ћирилицом, а све остало је на хрватској латиници.
Док ћирилици није био враћен апсолутни суверенитет у писању језика Срба Уставом Србије из 2006. у тој улици је било много више ћирилице. То значи да наше градске и друге власти у Београду већ предуго (од 1954) не хају ни за српски језик ни, поготово, за српско писмо. Ту нехајност и неуставну анархију, бар што се српског писма тиче, никако да превазиђу и да раде посао (уставност је изузетно важна за сваку државу и народ) за који су од народа плаћени. Уз велико лично радовање због ове најављене „Победе ћирилице у центру Београда“ (у Новом Саду смо били бржи, па смо раније добили тај један ћирилички испис на Културном центу Новог Сада), али се тиме није могао повећати постотак ћирилице у Новом Саду.
Док ћирилици није био враћен апсолутни суверенитет у писању језика Срба Уставом Србије из 2006. у тој улици је било много више ћирилице. То значи да наше градске и друге власти у Београду већ предуго (од 1954) не хају ни за српски језик ни, поготово, за српско писмо. Ту нехајност и неуставну анархију, бар што се српског писма тиче, никако да превазиђу и да раде посао (уставност је изузетно важна за сваку државу и народ) за који су од народа плаћени. Уз велико лично радовање због ове најављене „Победе ћирилице у центру Београда“ (у Новом Саду смо били бржи, па смо раније добили тај један ћирилички испис на Културном центу Новог Сада), али се тиме није могао повећати постотак ћирилице у Новом Саду.
То је и у Новом Саду и у Београду једна, готово да се може рећи у овако трагичној ситуацији за српско писмо, „залутала ћириличка ласта“ која, ипак, нажалост не може да значи пролеће за ћирилицу. За ћирилицу у Србији још увелико влада дубока и јака „зима“ и владаће све док се не изборимо за системско решење питања српског писма у складу с Уставом и светском праксом у нормативном решењу питања српског језика у једноазбучју, какво влада у пракси свих језика и народа Европе и света.
Дакле, лепо је да се радујемо једној „Победи ћирилице у центру Београда“, али дугорочно још нема никакве сигурности ни за српски језик ни за српско писмо.
Дакле, лепо је да се радујемо једној „Победи ћирилице у центру Београда“, али дугорочно још нема никакве сигурности ни за српски језик ни за српско писмо.
Директорка Културног центра Београда некако је пристала да се убеди да, уместо хрватског писма, испише Центар ћирилицом. Али шта је урадила? Увешће, каже, поред исписа Центра ћирилицом, и испис на енглеском језику и писму. Како јој није пало на памет да су руска држава и руски народ неупоредиво више и ових дана учинили за српски народ стопиравши, за Србе намењен, појам „геноцидног народа“ (као да су Срби икада, као други, масовно убијали туђе народе у њиховим државама!), па да, ако већ хоће двојезичност и двописменост у Србији, уведе тај планирани други испис на РУСКОМ ЈЕЗИКУ И РУСКОМ ПИСМУ. Не, то јој ни у с ну није пало на памет! Пало јој је на памет, наравно, да уведе други испис на енглеском језику и енглеском писму. На језику и писму које се све више уводи као колонизаторски језик и писмо по свету, како је то тачно описао споменути Луј Жан Калве.
Враћено српско писмо у овом најављеном испису Културног центра Београда, ето, добиће као пратиоце, енглески језик и енглеско писмо. Објашњење је: „сарађује Центар с другим центрима у свету“. Сарађује, ваљда, и с Русима, па зашто нису онда ту и руски језик и руско писмо. Мало су нам ближи, познатији и прихватљивији јер нас не колонизују.
Враћање српског писма на овакав начин у Београду, много нас подсећа и на ове речи споменутог Луја Жана Калвеа: „… u tom sklučaju postoji više jezika, dok je situacija vrlo slična prvom (kolonijalizam u nastajanju) ili drugom (kolonijalizam na vrhuncu moći) stadijumu goreopisanom. U slučaju uspešno sprovesdenog kolonijalizma, do kraja dovedene glotofagije, vladajući jezik je ,progutao‘ potčinjeni jezik dajući iznova jednojezičnu situaciju, gde je jednojezičnost, istorijski gledano, proizvod rata među jezicima“ (исти малопре наведени извор, 107. страна).
Овде је рата било и језичког и општег. Онај који је успоставио своје „снаге“, свакако, нема ништа против тога да се, макар и уместо хрватске латинице, сада постепено уводи и енглески језик и енглеско писмо. Нема он ништа против. Дапаче, што кажу браћа Хрвати.
Враћено српско писмо у овом најављеном испису Културног центра Београда, ето, добиће као пратиоце, енглески језик и енглеско писмо. Објашњење је: „сарађује Центар с другим центрима у свету“. Сарађује, ваљда, и с Русима, па зашто нису онда ту и руски језик и руско писмо. Мало су нам ближи, познатији и прихватљивији јер нас не колонизују.
Враћање српског писма на овакав начин у Београду, много нас подсећа и на ове речи споменутог Луја Жана Калвеа: „… u tom sklučaju postoji više jezika, dok je situacija vrlo slična prvom (kolonijalizam u nastajanju) ili drugom (kolonijalizam na vrhuncu moći) stadijumu goreopisanom. U slučaju uspešno sprovesdenog kolonijalizma, do kraja dovedene glotofagije, vladajući jezik je ,progutao‘ potčinjeni jezik dajući iznova jednojezičnu situaciju, gde je jednojezičnost, istorijski gledano, proizvod rata među jezicima“ (исти малопре наведени извор, 107. страна).
Овде је рата било и језичког и општег. Онај који је успоставио своје „снаге“, свакако, нема ништа против тога да се, макар и уместо хрватске латинице, сада постепено уводи и енглески језик и енглеско писмо. Нема он ништа против. Дапаче, што кажу браћа Хрвати.
Према томе, радујмо се сада, уместо хрватском писму, „постепеној“ колонизацији енглеског језика и писма. Радујмо се, али макар са задршком!
(11. јул 2015)
cyrillique c'est moi
ОдговориИзбриши