До у танчине савладавши перфидну стратегију Србе на Србе, којасе показала најдјелотворном, сербокроатистичка секта, коју су основали аустрослависти и славјанофоби (србофоби), до дана данашњег само је мијењала играче, док је основна сратегија остајала иста. Западном агресору у његовом пројектованом походу на Исток никада није било стало до истине него до побједе над Истоком. У то име, не бирајући средства, безочно је злоупотребљавао западну науку као моћно средство духовног покоравања, преко које је, од случаја до случаја, служећи се лажима, обманама, а каткад и зрнцем истине, коју би измиривали и уједначавали са неистинама, сијао пустош међу неупућеном српском интелигенцијом. Све то доводило је до релативизма – како не постоје чињенице, већ само интерпретације, тако да се већ 160 година интерпретира Бечки договор, поред ноторне чињенице да је управо тим договором био обезимењен језик који се наводно стандардизовао, а преко њега и књижевност на њему написана, што је за посљедицу имало отпадање, одсуствовање од истине, неинсистирање на истини. Такво стање у језичкој науци траје до данас.
Милан Будимир одупро се центрима који су окупирали научно стваралаштво, будно мотрећи да неко у српски народ не унесе сјеме побуне и еманципације; центрима који су контролисали шта се пише о српском језику у Београду, за шта је била задужена сама САНУ, као и њене експозитуре, па и она босанска академија.
Имајући високу свијест о властитом језику, Будимир није могао да умакне стријелама злобе, мржње, пакости и подсмијеха. Њему који је изгубио очињи вид принијевши га у Првом свјетском рату на олтар отаџбине, те „варљиве очи” , Господ је, умјесто њих, подарио духовни вид да непогрешиво умије раздвојити лаж од истине. Милија му је стопут била истина, и зато су му се милостиво откриле тајне које други нису могли ни да наслуте. Чим је проговорио, настало је гоњење, и то од безвјераца који мрзе истину и који нису могли да отрпе да им је самосвјесно баци у лице!
Једно морамо знати и због тог се непочинства покајати: жртвовали смо своје највеће људе зарад те лажне братске слоге, пристајући на гријех хуле на Истину, што је равно хули на Духа Светога, а што нам се као народу никад неће опростити, јер је наше одрицање од Истине горе од сваког гријеха – то је исмијавање Бога Духа.
3. Велики гријех србиста лежи у томе што су злоупотријебили пробуђену народну свијест и његово родољубље скренули у воде привидног национализма да се тамо заглави и дегенерише у беспућу, да послужи као мочварно тле за поновно сијање добро нам знаних нераспадљивих сербокроатистичких филолошких памфлета о Србима сва три вјерозакона, за безочно тупљење националног достојанства кроз безобразно наметање подгријане поданичке и кривотворачке идеје о југословенству, које је системски разбијало свесрпско јединство, као предуслов за сва друга јединства која свој извор имају у светосављу. Шта рећи осим: класична криминализација патриотизма, чија сам дуго била несвјесна жртва.
Како да изучавамо изворну националну културу, што је предуслов за обнову духа и морала српског, кад не знамо гдје нам је извор националне културе, ко су њени источници?
Наша национална криза у првом је реду криза елите, у коју су се угурали људи без визије будућности, какви су били србисти, који су будућност српског народа, његовог језика и писма видјели у аустрославистичкој прошлости! То понајбоље казује колико су као личности били заведени на странпутицу, колико нису дубински упознали себе и своје сопствено национално биће, а камоли народно. Стога нам се као упутна намеће мисао благопочившег оца Митрофана Хиландарца, који је поучавао да ко хоће да обасјава пут у мраку, мора и сам бити свјетлост. А да ли су такви обновљени србисти – аустросрбисти, који су побјегли од српства и сакрили се у мишју рупу аустрокосмополитизма, јудеославизма; да ли су били та свјетлост послије дуге ноћи идолопоклонства или управо најгушћи мрак који се појави пред зору новог дана у којем ће осванути, коначно, дуго чекани српски аутохтонисти, да растјерају нордијске лажи и фалсификате који су продрли у само живо ткиво српског језика?
Наша национална криза у првом је реду криза елите, у коју су се угурали људи без визије будућности, какви су били србисти, који су будућност српског народа, његовог језика и писма видјели у аустрославистичкој прошлости! То понајбоље казује колико су као личности били заведени на странпутицу, колико нису дубински упознали себе и своје сопствено национално биће, а камоли народно. Стога нам се као упутна намеће мисао благопочившег оца Митрофана Хиландарца, који је поучавао да ко хоће да обасјава пут у мраку, мора и сам бити свјетлост. А да ли су такви обновљени србисти – аустросрбисти, који су побјегли од српства и сакрили се у мишју рупу аустрокосмополитизма, јудеославизма; да ли су били та свјетлост послије дуге ноћи идолопоклонства или управо најгушћи мрак који се појави пред зору новог дана у којем ће осванути, коначно, дуго чекани српски аутохтонисти, да растјерају нордијске лажи и фалсификате који су продрли у само живо ткиво српског језика?
4. Користећи ознашке методе и расподијеливши улоге, као фигуре југо-рестаураторског режима, у суштини антинационалисти који су се само представљали као српски националисти, обећавајући изграђивање новог националног идентитета и духовну реинтеграцију код Срба у постратном времену, ова тројка сербокроатиста пресвучених у србисте, те „памфлетисте и брошуристе” (Св. Владика Николај), узурпирала је право да само и искључиво они могу одлучују о судбини српског језика и писма, српске књижевности, културе и традиције. Сада знамо да им је то право било унапријед дато, а не да су га, како мишљасмо, освојили у новом рату за српски језик. Та двојица данас посвађаних лингвиста, који се сујетно надмећу за првенство у реформаторском раду, који није ништа друго до научно заснована обмана, приватизовали су били потпуно власт над дефиницијама националне филологије и над тим шта је њен превасходни задатак.
У тој обмани сви се штите Вуковим именом. Вјечито су у трци за прејемство, па и у дијелу србистике који покрива књижевност и питање српских писама, што је досад било под „управом” Петра Милосављевића, а што му, корак по корак, истраживањем темеља српске књижевности, такође настоји преузети новосрбистички удворички стратег Маројевић, који ништа не оставља другима, до тврдичлука присвајајући све заслуге за оживотворење у пракси овог мефистофеловског плана.
Вуковска србистика била је својина оних који су је осмислили, пројектовали и спроводили, својина аустрослависта и масонизованих јансениста, којима је припадао Копитар, прави школовани цензор, државни агент који је штитио своју царевину од антидржавних елемената и истих таквих текстова; који је заврбовао једног даровитог Србина по најсуптилнијим методама, скривајући од њега праве намјере реформаторског рада, тако да су оне остале скривене за потчињеног Вука као јансенистичког ученика.
И сам постајући масон, одиграо је своју спектакуларну улогу, несвјестан до које је мјере био злоупотријебљен, о чему свједочи податак да га Хрвати нису оспоравали све до смрти, да би потом на сцену ступио бечки историчар Ватрослав Јагић да као агент од утицаја развргне дотадашње потписане протоколе, обеснажене називом (бечки) „договор”, учинивши одлучан корак даље у преотимању суверенитета над српским језиком, књижевношћу, али и српским народом, од кога је преко ноћи преотета популација католичког вјерозакона, да би била приписана Хрватима.
Дуго је Копитар тражио неког Србина попут Вука, који би могао да одигра улогу епохалних размјера, „азбучну, језичку и књижевну револуцију” (Р. Маројевић), и кад га је коначно нашао, као аутора „Списа о пропасти српског устанка”, није га пуштао до смрти, да би једном заврбовани и кодирани Вук слиједио учитеља и након што је овај умро, а сами Срби наставили да се куну у овог Копитаревог приученог шегрта, биљежећи у својој кметској оданости бечком договору ево већ сто шездесет година националне срамоте.
За данашњу србистику, која је својина оних који су пројектовали и заповједили да се оснује као „покрет”, ревидирајући старо њемачко учење комбиновано са учењем нових глобалиста, и усмјеривши га на Србе, да им се освете за поразе у оба свјетска рата, заједно са Ватиканом, који је мислио да оствари свој вјековни сан – поримокатоличење и превођење у латинску прелест православних Срба, за ту србистику можемо само рећи:
„Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу” ( Св. Владика Николај).
За данашњу србистику, која је својина оних који су пројектовали и заповједили да се оснује као „покрет”, ревидирајући старо њемачко учење комбиновано са учењем нових глобалиста, и усмјеривши га на Србе, да им се освете за поразе у оба свјетска рата, заједно са Ватиканом, који је мислио да оствари свој вјековни сан – поримокатоличење и превођење у латинску прелест православних Срба, за ту србистику можемо само рећи:
„Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу” ( Св. Владика Николај).
Србистика је имала задатак да преваспита српски народ, кројећи му нов однос према властитој нацији, који нипошто неће бити етноцентричан. Док је лице србистике просијавало фингирано светосавље, у њено наличје нико није успијевао да проникне, јер је било сакривено иза те маске којом се увијек прикривају силе чији је циљ да расрбе Србе, маске коју мало који Србин смије да стави, а да и даље остане кривоклетник, јер таква дрскост управо је више него богохулна, и својствена је једино отвореним богоборцима и христоборцима.
Праву природу тих србистичких демагога, колабораната и еврољубаца, насљедника Вартоломеја Копитара и његове протестантске унијатске идеологије, освијетлиће догађај који је прошао скоро незапажено: да управо евроатлантски научни кругови, амерички и британски, 2000. године додјељују највише награде једном извиканом србисти, који се, наводно, бори за језик српски, Милошу Ковачевићу, том, испоставља се, прозападњаку, који је сакривен иза папиролошке србистике словио као главни кадровник србистичке ортодоксије у РС; који је у свом двојном удбашком моралу заборавио значење моралног императива Св. Јустина Ћелијског – „Има само богопоклоника и идолопоклоника”,
Праву природу тих србистичких демагога, колабораната и еврољубаца, насљедника Вартоломеја Копитара и његове протестантске унијатске идеологије, освијетлиће догађај који је прошао скоро незапажено: да управо евроатлантски научни кругови, амерички и британски, 2000. године додјељују највише награде једном извиканом србисти, који се, наводно, бори за језик српски, Милошу Ковачевићу, том, испоставља се, прозападњаку, који је сакривен иза папиролошке србистике словио као главни кадровник србистичке ортодоксије у РС; који је у свом двојном удбашком моралу заборавио значење моралног императива Св. Јустина Ћелијског – „Има само богопоклоника и идолопоклоника”,
као и ријечи великог Достојевског: „Бирам да будем човјек!”
Срби – обесловешћен народ
1. Наша свеколика филолошка врхушка, „комично лаковјерна на зло, а трагично тешковјерна за добро” (Св. Јустин Ћелијски), ћутолошки је посматрала затирање староставне ћирилице и директно учествовала у денационализовању етничке самосвијести Срба православаца, како би их што прије рашчинили светотајинства са првим светитељем и истинским просвјетитељем.
Заборављала је да је српска црква примогена хришћанска црква, коју је формирао Свети Јаков већ 34. године у Сирбијуму (Сирмијуму), када је успоставио прву хришћанску цркву у Европи и Васељени уопште, а том је приликом за првог епископа поставио свог ученика Светог Андроника.
2. Срби морају да поврате свијест о томе да имају једно од најсавршенијих писама у цјелокупној свјетској историји писмености – ћирилицу, што су тврдили и нови србисти, ти „чувари језичког блага”, како их неки називаше, премда су се уистину понашали као чувари кључа заб(о)рављене српске истине о језику и писму. Они који су некоћ бранили јединство српскохрватског језика данас бране јединство језика Срба сва три вјерозакона у име вуковске тезе, скројене за паспамећивање искључиво Срба православаца. У чему је разлика између српскохрватског и тзв. српског језика Срба сва три вјерозакона – па ни у чему! У суштини, ти громопуцатељни србисти, са својим проекуменским принципима не раде ништа друго него штите Новосадски договор, као што штите и новосадски правопис и двојност у писму, а све на штету Срба православаца. Не остављајући ни историју српске писмености без свога прилога, србисти су тако тврдили да је глагољица старија од ћирилице, рекавши да се не зна за поријекло глагољице. „Вожд” евроатлантске србистике, Маројевић, заступа тезу да је глагољица, писмо које садржи словенске руне, Ћирило наводно донио од Хазара за своје мисионарске посјете хазарском каганату. Он србицу, тј. Ћирилицу, везује за Ћирилове ученике, не дозвољавајући да је ћирилица далеко старија од Ћирила и Методија, већ јој претпоставља наводно хазарску глагољицу. Други извори глагољицу везују за Светог Јеронима. Индикативно је, међутим, да се све до XVI вијека глагољица називала кириловицом. Од XVI вијека србица се почиње називати кириловицом, а кириловица глагољицом, коју су усвојили Бугари, дио Мораваца и Хрвата, док су је Словени и Срби игнорисали јер су „имали своје писмо и нису га мењали”
Нема сумње, Срби су и у погледу писма жртве помно пројектованих заблуда везаних за глагољицу и ћирилицу.
„Цивилизована” Европа свој је неписмени период „прекрила лијепом маском да би истакла свој приоритет” пред омаловажаваним словенским народима, иако је сопствено цивилизацијско поријекло накалемила на српску и словенску цивилизацијску подлогу, која представља коријен данашње цивилизације. Заташкавање дуге словенске историје и културе „довело је до серијског фалсификовања историје ранијих периода, чему су велики допринос дали римокатоличка црква и незванични центри моћи”
2. Срби су пристали да буду пропагандисти бројних колонијалних учења која су нијекала да је стара Европа, као прапостојбина србо-руског пранарода, имала прасрпско писмо – србицу, која је била истовјетна са винчанским писмом винчанске културе 5500–3200. године прије Христа. Писменост је код словенских народа веома стара и „од памтивека је део обичног живота”, што се преко аустрославистичке идеје, настале као пандан панславизму, настојало заташкати. Из старог словенског братства Срба и Руса остало је дубоко савезништво до данас.
Једини наш пријатељ, све до њеног слома у вихору јудеомасонске тзв. Октобарске револуције, била је и остала Русија, чији је цар Николај II Романов, царски страснотерпац и мученик за вјеру православну, јасно поручио савезницима, али и Германима, како неће дозволити да Срби буду поражени већ ће им пружити сваку помоћ.
Баш је Вук својом реформом покидао најприсније везе, па и оне језичке, са руском браћом, јер су велике силе одувијек имале фобичне предрасуде о продору панславизма на Балкан. Моћна антисрпска варијанта била је месијанска идеја аустрославизма, претворена у антируску католичку тврђаву. Тој аустрославистичкој идеји подлегао је и Вук, учинивши по наговору Копитаревом да се славеносрпски, коме је основа руска редакција црквенославенског језика, декретом укине, иако је био бастион
против ширења римокатоличке пропаганде. Стандардизовани српски књижевни језик – српскословенски, који је био српска редакција старословенског језика, замијењен је народним, са свим флагрантним посљедицама по српску културу, која је једном заувијек изгубила свој континуитет са средњовјековним и светосавским културним насљеђем и писменошћу.
3. Денационализација Срба напоузданије се проводила латинизацијом, која је отпочела још у Краљевини Југославији, у којој се постигло да се употреба ћирилице ограничи само на Србе православце да би се уз подршку државног апарата под Брозовим бољшевичким режимом латинизација православаца наставила у свој силини. Посматрано у цјелини, азбучно двојство јеретички је производ многорјечите западне теологије, која је упала у замку мудровања како је културно двојство богатство, те је као такво у директној вези са двоструким аршинима западне науке. Догмат о двоазбучности србистичка је јерес, злонамјерно убачена у српски филолошки програм, писан по обрасцу западне науке, а не тек грешка коју никако да сагледамо, па да схватимо како одумирањем ћирилице, која је носилац свјетске ћириличке писмености, Срби постају обесловешћен народ. Уз овај догмат вуче се као давни рабош скаска о Светом Ћирилу и Методију, као утемељивачима старословенске азбуке и словенског књижевног језика.
Зашто српскојезички Хрвати, они тзв. Срби римског вјерозакона, нису били жртве ћирилизације, иако Србима отеше језик, па данас говоре о „хрватском језику и његовим нарјечјима”, те чак помињу и некакву хрватску ћирилицу, својатајући Мирослављево јеванђеље, док Срби програмирано треба да остану без свог језика и писма. Ниједан културан народ није се одрекао свога писма као Срби, и то за педесет година. Кад смо очекивали препород ћирилице, у постдејтонском времену на сцену су ступили новосрбисти, ти глобални хипнотизери Српства. Користећи се триковима о благодети двојности, одбили су да буду обиљежени као дежурни „ћириломанијаци”, успјевши да просто затру ћирилицу, која је наш генетски код. Питамо ли се по чијем наговору, добијамо одговор: по наговору латиномислећих, многоглагољивих гувернера западне науке, који једно намјењују себи, а друго православнима, сервирајући нам то лажиучење „о српским писмима”, по којем су и ћирилица и латиница, наводно, подједнако српска. Ту брозовску лаж спремно подржава Петар Милосављевић, који тврди да „промјеном писма народи не мијењају свој језички и национални идентитет”. Међутим, сви велики, као и други народи, полазили су од јединства појмова језик и писмо, па и стари српски народ, чији је идентиет трајно сачуван управо у српском писму, у коме се одражава култура српског народа. Онај ко доводи у питање ово јединство само прави смутњу с нашом вишемиленијмском писменошћу и културом, бацајући је у блато празноумља. Па ако промјеном писма народи не мијењају свој језички и национални идентитет – зашто онда уопште долази до мијењања писма? Ако су Турци 1928. своју арабицу замијенили латиницом, нису ли изгубили дио свог националног идентитета кад су се по наговору Ататурка латинизовали, тј. европеизовали? Гледајући у западне мудраце као у ауторитете који проносе истину, умјесто да гледају у истину као у једини ауторитет, Срби су упали у јерес двоазбучја, коју нам је специјално осмислио сербокроатистички етноинжењеринг друге Југославије, управо нама као носиоцима истине која није ни идеологија ни религија, већ је Богојављење.
Не може се ћутањем прекрити чињеница да се питање језика и писма од почетка рјешавало далеко од отаџбине, у туђој земљи, непријатељској, која је била прононсирани непријатељ православља, и то давно језичко рјешење до данас се намеће као аутентично рјешење српског језичког питања. Промовисање азбучног двојства, наочиглед изумрле ћирилице, злочин је без преседана наших домаћих монополиста на истину и прикривених антисрбиста, те богохулне дјеце новог комунизма, која спречавају освјешћивање народа и збијање редова за одлучну борбу за опстанак ћирилице.
Српска филологија у служби теологије моста
1. Бечки договор десио се уочи Првог ватиканског концила, на коме је улога папе била подигнута до ранга демијурга, Бога на земљи, непогрешивог. Био је то унионистички договор по коме су Срби и Хрвати схватани као братски народи, а православна и католичка црква као сестринске цркве. У позадини свега била је јасна идеја прекрштавања Срба. Био је то договор у коме су сви глумили књижевно-лингвистичке камелеоне под диригентском палицом Словенца Миклошича који нам је нанио највећи пораз. Бечки договор на политичком плану циљао је на рјешење хрватског језичког питања у Хабзбуршкој Монархији, уз оспоравање Србима права на тапију над српским језиком, а преко њега и књижевношћу, у првом реду народном књижевношћу. Као такав, био је велика побједа аустроугарске дипломатије, којом је извршена језичка унија православних Срба и свих католика у јужнословенским провинцијама аустроугарског цартва. На „договору”, којем је намјерно била ускраћена очекивана законска строгост, било је пет католика наспрам једног гркоисточњака Вука и једног илиризованог и денационализованог, Ђурађа Даничића, коме је ово било „умјетничко” презиме, јер се старином презивао Поповић.
Текст договора свједочи о томе колико је преговарачима било стало да се не именује језик о коме се преговара, колико је он помно састављен и како је дугорочно разрађен програм расрбљавања, који је почивао на прозелитском и унијатском начелу сједињења несједињених и стратегији званој „теологија моста”, која ће званично бити устоличена на Првом ватиканском концилу. У њено име наш је нобеловац Андрић дјеловао читавог живота, ставивши своје књижевно дјело у службу католичке цркве
Текст договора свједочи о томе колико је преговарачима било стало да се не именује језик о коме се преговара, колико је он помно састављен и како је дугорочно разрађен програм расрбљавања, који је почивао на прозелитском и унијатском начелу сједињења несједињених и стратегији званој „теологија моста”, која ће званично бити устоличена на Првом ватиканском концилу. У њено име наш је нобеловац Андрић дјеловао читавог живота, ставивши своје књижевно дјело у службу католичке цркве
и њене теологије моста према православнима. „Све што се протеже до Дрине мора бити европско”, ријечи су сина Винстона Черчила, Рандолфа. Оне су биле актуелне у Андрићево вријеме, а и данас, кад је изграђен Андрић-град.
2. До „интегрисаног” Србина и грађанина Аустроугарске, Вук је прошао трновит пут. Регрутовао га је и обучио Копитар, који је имао разгранате везе међу словенским досељеницима, па и међу српским придошлицама у Бечу. Као избјеглица без материјалних средстава, уз то болестан и кљаст у једну ногу, био је идеалан плијен за врбовање од стране служби, које се нису либиле најбестиднијих средстава. Познати су детаљи о шпијунској мисији коју је Вук међу српском заједницом вршио за рачун Копитара. Да је Вук радио и те послове, потврдили су бројни истраживачи на најубједљивији начин, иако је та шпијунска служба била највећа тајна. Све
остало што је радио за Копитара било је на том фону. Аустријски цензор није штедио труда и средстава како би од Вука направио реформатора, увиђајући како му Вук може бити вишеструко користан, посебно због тога што га је беспоговорно слушао. Као вјеран шпијун, за разлику од других који нису могли поднијети те тортуре покорности, Копитар је свог оданог сарадника чувао од „провале”. Блиска повезаност шпијунаже и науке најрјечитије говори о закулисном карактеру тзв. Вукове реформе српског језика, која је само једна изванредно проведена јакобинска урота, најтјешње проткана идејом просвјетитељства и јозефинизма. Такве су биле и све сљедеће фазе у тзв. реформи српског језика, којом се корак по корак расрбљавао и у исти мах хрватизовао српски језик у корист српских конвертита и пребјега, уз обилату помоћ прве и друге Југославије, а, по свему судећи, и планиране треће, која би била обједињена на принципу јединственог тзв. полицентричног језика. Оне су увијек значиле прворазредан шпијунски задатак, за који су се ангажовали највиспренији и најобученији шпијуни да незнатно прекроје Вука, не дирајући у његову суштину. Вук је био најважнији потписник књижевног договора са Хрватима, потписник те велике закулисне акције којом је била преусмјерена судбина српског језика са дотадашњег развојног пута, у смјеру који је имао велику вриједност за Хрвате, мада су они то настојали минимизовати, као да је договор био у интересу Срба, а не њих. Тај утисак Хрвати намећу до данас, иако се није радило о договору, већ низу једностраних уступака учињених у име православних аустроугарских поданика, али и оних изван царства, у кнежевини Србији, према катотолицима из јужних, илирских провинција у погледу српске штокавице, која је послужила као мост у уједињавању.
Такав је био и Скерлићев покушај грађења мостобрана према Хрватима и уједињавања преко екавице и латинице, при чему би уступак Хрвата био да пређу на екавицу, а Срби на латиницу, што само говори да се тада латиница доживљавала као хрватско писмо, колико год је данашњи аустросрбисти проглашавали равноправном са ћирилицом и називали је српским писмом!
Тако је било и на Новосадском договору, који је такође потписан у духу теологије моста: да оба народа имају равноправна два писма, што Хрвати уопште нису поштовали, док су Срби у једностраном провођењу ове одлуке кренули у самопоништење ћирилице, да би је до данас скоро потпуно избрисали из употребе.
Тако је било и на Новосадском договору, који је такође потписан у духу теологије моста: да оба народа имају равноправна два писма, што Хрвати уопште нису поштовали, док су Срби у једностраном провођењу ове одлуке кренули у самопоништење ћирилице, да би је до данас скоро потпуно избрисали из употребе.
3. Опрости, оче Саво! – плачући је молио Светог Саву Свети Јустин Ћелијски, и том молепствију придружујемо се сви ми који смо се латили задатка да разоткријемо ову посљедњу окупацију српског језика од стране чланова „Дома славних”, који су своју издају саблажњиво упаковали у светосавље, јер им ништа није свето.
Алузије србистичког тријумвирата на дјело првог српског просвјетитеља бројне су и износе у јавност намјере нових колонизатора да лице нове србистике осијају светосављем, како се не би видјело да је њено наличје евроатлантско ропство, које су нам под фирмом науке о језику припремили ти наши тамни синови Српства. Њима је припадао и бивши jеромонах Доситеј Обрадовић, први министар просвјете који у „Писму Харалампију” пјева оду Јосифу II:
ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владатељу.
Сунце света и благодатељу!
Блажена мајка која Те родила.
Света сиса која те дојила!
О, ВЕК ЗЛАТИ! О слатка времена!
Кад је општа љубов ужежена!
Срећне смо ми, срећне кћери српске
И све девојке влашке и мажарске;
Нећемо се више бојат манастира
Нит’ божијег одрицати мира
Љубов чисту нећемо гасити
Нит’ јестества законе газити
Ево још једног доказа да истинску, изворну србистику, ваља наново написати, јер ово што се зове србистика од почетка је до краја аустрославистика превреднована у мондијалистику, која би да на темељима четвороименог српског језика створи нови полицентрични језик Срба сва три верозакона, који би се звао бе-ха-ес.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Нема коментара:
Постави коментар