 |
| Слободан Ристовић |
Ти си моје
курије око у зеници
и олистао трн у челу...
Mоја слепа улица
и јамски ходник
у малом срцу
где се легу ласте
и свилоруни куршими
Које цеде наше мајке
када им пресахне млеко
те га деци уста укапавју
да не пресвисну од жеђи
Еј, да ништа и никог немам
имам тебе раскриљеног
Михаила и Гаврила
у плућном перју
И Саву Немањиног
који је пастир словима
што су се размилела
уместо мрава
па нам улазе у кости
Брашно и пасуљ
те нас уместо црва
глођу када пођемо Богу
да нас види још гоље
него што нас је румена кртица
из мајке исечепркала под сунце
Јој сунце моје
Сунце ти жарко
Видиш ли ми игде
Косово и Метохију
или ми је пао лист
оног трна преко очију
ПУРПУРНА МАГЛА
Као винско врење,
Твој сан у свитању..
Рано беснило
звериња и мушкиња.
Ко то кује сабљу,
И кали млечиком
из брезове вене?
Осећам ружин тамјан
у пурпурној магли.
Чује се врисак ждрала,
на обронцима твојих колена.
Јеси ли то ти Равиојло,
уместо срне у гвожђима,
да намамиш вука?
Романијо клетво
Од песме ајдука!
Нема коментара:
Постави коментар