недеља, 14. јун 2015.

Дарко Марков: НЕКА СЦЕНА ПУНА КРЕТЕНА: Мемоари и романи у двадесетој, прве љубави и споменари шездесетој; Богаташ и Згубидан

МЕМОАРИ И РОМАНИ У ДВАДЕСЕТОЈ, 
ПРВЕ ЉУБАВИ И СПОМЕНАРИ У ШЕЗДЕСЕТОЈ

   Идем тако кроз пијацу вучем овај јефтин хлеб, па ми поглед застаде на лубеницама. Пих, бостан у априлу! Каквог је укуса да вам не причам, знате и сами. Поред јадних и бледих лубеница чија је сврха да нам гладне очи нахране, стоје смежуране поморанџе, којима је одавно прошао рок употребе. Ускоро их ни по евро кило неће више нико куповати.
    Шта ћу, док гледам тај призор одмах ми мученом кроз главу прође ова бечка културна сцена, и племенито–интелектуална елита, која ме ево већ данима куне, прахом пепелом и Божјим судом прети.
    Истини за вољу бечка сцена обилује таквим егзотичним воћем да би јој и сама медитеранска или блиско-источна боље снабдевена пијаца позавидела. Има ту с коца и конопца набрано ко зна где и у које доба године, па сервирано нама кукавнима и јаднима. Има уцвалог, прецвалог, рано напупелог, надуваног, киселог, преслатког и изнутра трулог. Лично мислим да је генетски мутираног и недефинисаног понајвише.
    Ако само мало зађете на ту пијацу односно бечку сцену, неће вам бити потребне бунике, да скренете са здраве памети и запитате се ког жанра и каква се овде трагикомична, циркуско–балска рапсодија приказује.
    Гледам редом. Једног симпатичног дерана су овде одређени фејсбук кругови убедили да је велики глумац, сценариста и режисер холивудских капацитета. Убедили га кукавног, пошто је са њима глумио у величанственим скеч остварењима. Он нам сада славодобно поручује како ће у двадесетој писати роман о својим глумачким успонима и падовима! Машала синко! Младост-лудост, рекли би људи. Пре ће бити ово друго. Није он млад и засенен крив што су га фејсбук лајкови, лажна ласкања лажних пријатеља, навели да прича у најмању руку глупости. 
   Где је он достигао те успоне и падове? У Метрополитену на Шекспиру успон, па у Баљшој Театру и Лабудовом Језеру известан пад? У Ројал Хаусу враћање славе, и даљи успеси, у Звездара Театру и Атељеу 212? Воли дечко "душно" како је написао да глуми. Па то одмах заслужује роман! Момак дозвољава себи да на локалној телевизији (на коју су га преко везе упутиле "бечке уметнице" и тражиле да их тамо хвали) прича о лошим странама српског позоришта, које се са "аустријском сценом упоређивати не може"! Ако је кукавна Србија у нечему велесила то су кинематографија и позориште. Он са својих двадесет, и врло дискутабилном писменошцу и образовањем, а и великим питањем да ли је икада ушао у неку од зграда српских позоришта, даје себи из пуке умишљености комплекса и глупости право да коментарише нешто о чему просто речено, појма нема.
    Људи, спремимо се већ у јуну, како нам је бечки вундеркинд најавио, да присуствујемо промоцији тих "успона и падова" ,чије ће покровитељке по свему судећи бити бечке хиперактивне уметнице. На крају промоције ће му вероватно бити уручена статуета и лауерат "Бечка Поетеса". Надамо се да ће тај свечани чин преносити све овдашње локалне телевизије.
    Овај феномен посматран оком обичног смртника постаје необјашњив. Ако само погледате један радни дан дотичних хиперактивних дама, остајете у чуду. Пре подне су политичарке, огранизаторке, хумане активисткиње. 
  У вечерњим часовима сензибилне, поносне и испуњене уметнице, са посебним осећајем за љубав и племенита осећања. Касно у поноћ кул женске, односно клаберке (до душе second hand) које ватрено ђускају у неком од клубова. Све им је лепо "племенито", "хумано". Циљ су "дружења" и позитивна енергија. "Племените" су и хумане попут чувених буба-богомољки (које након љубавног чина убијају и прождиру партнера).
    Све врви од њихових срећних и несрећних љубави, заљубљивања, споменара и стихова на прагу шездесете. Лично бих волео да се упишем у неки од њих и нацртам срце прободено стрелицом.
    Шта за то време док се пишу романи и незаборавна уметничка дела, ради онај што није млад, а мисли да смо сви ми луди. Наш Врховни Србин, наша нада и спасење. Па, помало ћаска на канабету са Његовим Пресвештенством господином Владиком, о важним канонским питањима православне цркве, објављује фотографије са славним редитељем, пише европском парламенту резолуције (докон поп и јариће крсти), и веровали или не, а лако се можете уверити посетивши сајт "његовог удружења" слика се и прави фото-шутинг испред црквеног олтара! Истини за вољу скинуо је каубојски шешир, али је задржао дух дивљег запада у тексас јакни. Он, скрушени верник, поносно окреће своја габаритна леђа Светим Апостолима, Архиђакону Стефану и Богородици, како би поносно истакао свој лик и своју фирму. Благо нагнувши се на доле, филозофског држања руку и будистичког осмеха задовољства, као да је изашао са Таи-масаже. Својим појавом жели да будућим иконописцима да мотив, да га овековече и у вечност упишу. Човек не сумња да ће бити канонизован, или беатификован, (можда га признају у друге хришћанске конфесије) и црвеним словом у календар као  блаженопочивајувши уписан. Како је кренуо можда му то пође за руком, још за живота.
    Прелест, или ти душевна  обмана, је народе мој тежак грех, од кога се ретко ко од нас кукавних, одбранити може.
 Муко и луднице. Романи у деветнаестој, споменари у шездесетој, режисери, песникиње, манифестације, самопромоције, предавања, све уметник до уметника, филозоф до филозофа, шипарице у позну јесен, ходајући нарцисоидни свеци, заљубљене испуњене даме, кремови, елите, хуманитарци (не дао Бог да осетите њихову племенитост и хуманост). 
   Није проблем сва та глупост и циркус, већ друштвени значај који себи кукавни придају. Шта се крије када затворе врата од стана и нађу се сами са собом, само њихова душа зна.
    После нам једна од "испуњених" и "позитивних" бечких дама са префињеним осећајем за културу и припадању том истом културном  миљеу, каже да смо лакрдијаши. 
    Па шта је све ово ако смо ми лакрдијаши?!
    И како другачије да представимо лакрдијаше него ли лакрдијом?
  Дотична госпођа чије би профилне фотографије и самог Џона Карпентнера шокирале, најпосле тврди како чика-Крста и дилетатни праве циркус по граду и ове фине људе исмејавају. 

   Не, испуњена госпођо! Ми само говоримо истину, а то је јако скуп и незахвалан спорт. 
    Докажите ми њихову финоћу, а ја ћу вам глупости, умишљеност   безобразлук и лаж, аргументовати.
    Него драги пријатељи да вам поносно објавим, како сам решио да се бавим генетским инжењерингом. Видео сам, како је мој комшија успешно укрстио санског јарца и баварску козу, а ја лично, док смо пили ракију, присуствовао том чину. Па бих вас све замолио да ме фејсбук лајковима, коментарима и смајлијима, убедите да сам рођени генетичар као бих до јуна месеца ове године објавио свој први научни рад на ту тему.
    Примите пуно поздрава. Много вас љуби и воли ваш чика-Крста, тако лепе, шарене, егзотичне и умишљене. "Велики љубац", што би рекла ова  племента испуњена госпођа.


П.С.

Пасуљ једем редовно и јако га волим, само мислим да није адекватан додатак "књижевним вечерима" префињеној уздигнутој култури, коју тако здушно презентујете. Егзотично воће такође једем, да осетим ту драж. Кавијар? Врло ретко, готово никада, а камоли свакодневно, како ви то тврдите.




БОГАТАШ И ЗГУБИДАН

    Ово вам сигурно звучи као наслов неке бајке, што су нам наше баке читале пред спавање, да нас умире и да лепше сањамо. Само ово што ћу испричати, није бајка, него жива истина, а ови јунаци нису неки што су живели "једном давно", него су ту са нама, живи и здрави, са сваку срамоту. Од њих нећете лепше сањати, него се смејати, или плакати од муке.
    Дакле у граду Бечу у ово мучно доба, када немамо ни пара, а времена је све мање, живе, раде и "представљају нас" два човека. Један има превише пара, а други не зна шта ће са временом. Богаташ и Згубидан. Циркус који праве је отприлике једнак.
    Богаташ нешто не мирише Згубидана, а ни овај њега. Разлог је, погађате сви, борба за власт и популарност. Оговарају они један другог, баш онако на пасја кола, али умеју, ако потреба налаже, да се загрле, пољубе, потапшу по раменима, када се сретну на некој свечаности. Он њему војводо, овај њему сердаре. После тога бришу уста пљују и псују у себи. Утркивали се, преписивали, звали један другог под своје окриље, али ниједан до данас попустио није. Богаташ је себе прогласио јединим легитимним преговарачем са Европом и светом, а Згубидан се, ничим изазван, прогласио Врховним Србином. Богаташ покушава Згубидана да проевропи, а Згубидан Богаташа да просрби.
    Богаташ, разуме се, живи онако како му то новчаник дозвољава. Отмен, дотеран. У слободно време воли да одигра партију тениса, голфа, поједе понеког јастога, кавијарац и шампањац. Све те шампањце и јастоге воли да закачи на фејсбук, да му се сиротиња диви, њооооњуче и мњауче. Воли да нам показује где летује, како рони, скија, обилази егзотичне дестинације и обавештава нас, колико и шта кошта по белосветским трговачким центрима. Обавезно сазнамо и када се вратио у родни град и док возећи своју бесну машину, лирски поручује како му је све ово недостајало "О, доме слатки доме". Баш дирљиво и расплинављено.
    Уме Богаташ да скокне и "очеше са стране" о нешто, то јесто неку, као свака жива душа. Опробавао се и у уметности, посебно у поезији. Искрено,  без неког већег успеха. Глумио је и неког клонираног боема, китио музиканте, али под контролом. Да се расипао не би био то што јесте. Видели смо га како је интимно присан са свим познатијим естрадним личностима. "Што не можеш да решиш и купиш са парама можеш са пуно пара" – каже једна велика мудрост. Богаташ се искључиво ње држи и пролази више него добро.
     Ових дана, људи моји, досади, изгледа, Богаташу да се ака по тениским теренима, егзотичним дестинацијама, отменим ресторанима и јури сојке, па дошао на идеју да води државну политику! Решио човек да  узме ствар у своје руке, покаже килавој Влади и премијеру како се после порције зачињеног јастога решавају државни проблеми, те да истим кукавцима узме хлеб из уста. 
    Организовао преговоре између сукобљених држава, уплео се у спорна признавања и непризнавања и решио да промени историјске токове, маниром америчког фабриканта и конгресмена.
    И тако док је Богаташ решавао судбинска питања државе, држао лекције из дипломатије, прагматике и самопромоције док су му приносили воду и лимун да опере руке од шкампа и јастога, Згубидан није седео скрштених руку. Пошто је завршио дугогодишњи рат са бечким АМС-ом, не решивши личне проблеме, решио да помогне читавој нацији.
    Згубидан, иначе уместо јастога и егзотике, више воли масну и калоричну балканску кухињу, која га је онеспособила да игра, не само тенис, већ и да пика лопту на мале голиће. 
     Кажу обавештени извори да ни у стоном тенису не може да пређе 10. Није ни нарочито атрактиван и наочит за одласке у швалерацију. Такође га нисмо виђали по малезијским и сингапурским шеталиштима. 
  Вишегодишња тежња да постане неприкосновени Владар бечких јавних манифестација, баца у сенку све његове недостатке. Згубидан чврсто решава да надвиси  свог Богатог супарника, те удара право на европски парламент и светске моћнике. 
  Пресавио папир, написао петиције, прогласе и фермане свим виђенијим светским главама. За разлику од Богаташа који је водио преговоре у отменој сали, Згубидан је извео народ на улицу како доликује правим вођама. 
  Ту је одржао митинг пред двадесетак људи и запаљив говор о светским неправдама историјским злочинцима. Док је пенио у микрофон, пратио га је хор дечице својим умилним гласићима. Тако да путницима намерницима није било јасно шта се ту дешава. Да ли почетак нове светске револуције, или долазак новог Месије и спасиоца! 
   Право са трга не губећи и трен и не дозволивши да га обесхрабри неуспео митинг, Згубидан креће у обилазак стратишта и концентрационих логора по Европи "бранећи" националне интересе. 
   Увијен у заставу "његовог удружења" намрштен и крупан, више је личио на екстремног и озлоглашеног вођу навијачке групе. Трла баба лан да јој прође дан.
  Кад би могли Згубидана да клонирамо сви наши историјски, горући, па назирући проблеми нације би били решени. Прави човек и вођа, мало је таквих. Мислим да је питање часа, када ће га премијер позвати да смени неког од компромитованих и неспособних чланова Владе. Има све препоруке за то. Мајстор је да пропаст и бруку прикаже успехом и личном заслугом.
    И тако народе мој. Ударили Богаташ и Згубидан на Европу и свет. Потаманили се јастози, ознојала тениска опрема, усијао фејсбук од егзотичних фотки, дрхтало тло у логорима, светским главешинама се тресле панталоне, и све у нашем интересу. Неће бити, та немојте касти! Утркивали се обесни и докони, ко ће да постане локални матадор и добије орден заслуга за гастарбајтерски народ.
   А ви људи лајкујте њооооњучите и мњаучите, те их убедите како би без њих сви у пропаст отишли.
   И као свака предивна прича и ова се може завршити романтичним крајем. И тако су још дуго живели срећни и весели, до краја свог живота... Богаташ је таманио јастоге, обавештавао нас о сингапурским ружама, казнама за паркирање у Токију, температури мора на Маурицијусу, волео поезију, посебно поетесе, још немилосрдније пунио фејсбук, и делио државу како му се ћефне.
   И Згубидан је још дуго година дизао револуције и ратовао са светом, бранио српски народ од неправди, губио партије стоног тениса, и сањао да постане неприкосновени владар гастарбајтерском народу.
    Помирили се нису никада. Оговарали су се заувек.    



2 коментара:

  1. Анониман15. јун 2015. 04:38

    Слушајте, бре, вас двојица, ти што пишеш колумне и ти што си дозволио да се ово објави, наравно на наше задовољство, ако ми пукне стомак од смеја, има да биднете обадвојица криви, тужићу вас обадвојицу код Врховног манипулатора и гњаватора, код Богаташа под хипотеком, код глуматала писца, па код свих појетеса, ма, бре, ће да бидне весело на бечку калдрму, до јаја, док сви певају чопоративно: Ја па ја, Ја па ја!

    Бечки зафркант

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман15. јун 2015. 06:45

    Хахахахахахахахахаха, права слика бечких неприлика!
    Верица

    ОдговориИзбриши