недеља, 07. јун 2015.

Немања Новчић: Измирили се сни и свет.

ВОДОПЛАВНА ПЕСМА

Дан, тек од лажи убран,
улива се у прозоре.
Будни ће у полусан
ране нове да изборе.

Али лепет још не спи,
вода с реке бодро хита,
капља на њој јоште ври.
Ако срца каменита

шуморе све истој ноти,
коме носи благодет
уморни траг што скрих?


Носим жени у дивоти
цвет од имена сплет,
а скрива га акростих.


ПОМИРЕЊЕ

из ''Сањиних лироказа''


Једна коб
у мени добује доб.

На доручју мира
да ли сам рату роб
или кавги рад?

Или тебе уснама бирам
и додир поново млад?


ЈЕЛЕНИН ПЕВНИК БР. 9

Кад би речи некоћ' знале
док у себи мене коре,
коме би свој живот дале
и са ким би да се боре;

моје строфе насред слутње
да се њима к'о сну надам
и осмеси кад заћуте
и тишина све савлада;

не, то није оно доба
кад у тмину ноћну хрли
наказa свирепих злоба
што се јутром чине врли,

нису то ни они часи
кад музика тихо тепа
мис'о моју да украси,
сета кад тумара слепа

кроз огњишта туђих боја
за одежду нагог свода...
...то су стопе твога соја
док без циља градом ходаш.

Ко би знао како мине
свака варка света овог
само да кроз око лине
суза као блистав пролог

већ одавно датих мука
у аманет моме вриску?
Милује нас кишна рука,
а на врат ти ставља ниску

страховања зиме троме.
Испод власи златне мијеш
прашни траг, на мене спомен
који снује, пре но бдије.



Нема коментара:

Постави коментар