Милица Краљ |
Пјесникиња Милица Краљ, чија је најновија књига ,,Момачка грана” награђена наградом ,,Стварања” за 2014. годину, за ,,Дан” говори о инспирацији, стању у књижевности, историји, награђеној књизи, али и фасцинацијама приликом настанка пјесме.
● Ваша нова књига ,,Момачка грана” инспирисана је једним дијелом историјским догађајима, док је у другом, поднивоу основна нит вез по писму, односно феномен стварања пјесме?
– Насловом књиге наглашена је трајна веза између националног страдања у Првом свјетском рату, у коме су гинули недорасли младићи ,,рузмарини” како их је народ из милоште звао; и оног љубостињског Јефимијиног веза златном срмом на атлас свили и царског Миличиног и Оливериног жалног веза, као и свих анонимних пјесникиња везиља чије су пјесмине нити постојаним рукописом сачувале основни животни ритам у смјеру тајновитог усудног конца. У српској етнографији момачка грана је разгранати вез који се ради зрнастим бодом, понављањем цвјетне лозице, намијењен мушкој свечаној одјећи. Радио се на сукненим копоранима и бијелим мушким кошуљама, на крагни и орукављу, а у ситнијој варијанти на чарапама преплетао се са овијанцем. У бунама и ратовима момачка грана се кидала и прерастала у гињенички вез (Удева црни конац и сплиће дневи века/ у гробно платно покрова/ Радоја гињеника/). Момачку грану длијетима су у бијелом надгробном камену утискивали клесари каменоресци недораслим изгинулим момцима. Из наслеђа трагизма извила се и моја пјесма, пјесма заумница, пјесма везиљка, као језичко-мелодијско сагласје пјесме везене писанице.
● Дубоко потиснуте ријечи: христограње, труковање, слике пресликачице, лазарац, утканице, ланчанац, синџирац, исписаре, чисанице, обамет, покрстице, цветни словаши... изрониле су на страницама књиге. Гђе сте пронашли њихово извориште?
– Непрекидно треперим у језичком преобиљу, проналазим и извлачим скривене ријечи обасјавајуће енергије, настављам мелодијску матерњу нит гдје „реч дозива реч, слика идеју, идеја слику” од чега настаје божанство пјесме. Све те ознаке повезују традиција, култура, језик, оне су њено најчвршће, а најпрозирније везиво. Језик српске народне пјесме, језик мог завичаја, звучни и појмовни простори православног наслеђа, као и митске слике, занемарени и скрајнути обрасци пред агресивном навалицом несмислених туђица, проналази сопствено мјесто тек у пјесми. Пјесма постаје чуваркућа уграђена у основу трајања, у суштину постојања. Језичка ризница откривена испод палимпсестних наслага времена и злокобних дешавања, показала је магијске ријечи појмове тајновитих простора, а које су се тек пјесмом отвориле попут чахурице свиленбубе, просвијетљеле су неупоредивим сјајем значења и сатвориле златасти ореол са небесноплавкастим луком надвијеним над пјесминим сатворитељем.
● Шта Вас највише фасцинира приликом рађања пјесме?
– Недокучивост, необјашњавајући занос умањеног дјелића свијета који се самоствара у простору пјесме. Еквивалент који тек исписани стих преузима у односу на све друго што постоји. Трагање за ријечима које попут врсних градитеља храмова треба обазриво и прецизно до најситнијег детаља, поставити на оно само једно једино одговарајуће мјесто. Распон од озарења и усхићења до потајне разједајуће и разарујуће сумње; опсенарско слагање варке на варку, лов на илузије и снове; ужарено језичко угљевље на голим длановима у досезању необухватног пјесминог бескраја. Краткотрајни самодовољни узлет и дуголетећи пад у амбисе неизречене мамне свјетлости коју бих да укротим и задржим. Тај вјечити круг љепоте у коме попут перцета лелујам тамо-амо у напору да сачувам грану пјесме. Та дефиниција пјесника и пјесме у упорном измицању и приближавању. Суверени имагинативни простор предавања изолацији и неисказивој самоћи, а све зарад бесцјене награде у виду успјелог дијела.
● Један циклус „Момачке гране” изњедрио је и „Лозу мушког плача”. Гдје су јој коријени?
– Коријени јој сежу до прапочетка страдања колектива, гранама се обавила око стравног и састрдаланог „Људског меса” (грдне наше погибељи и непремјереног страдања у свим ратовима и бунама и међусобном поклању), момачка грана, тај филигрански вез рађен нијансама плаве, краљевске и небеске боје, листовима је додирнула и наше страдање у овом последњем рату и стравични егзодус с Космета. Мушки плач нису сузе, јецаји, грцаји; мушки плач је мукли и стравни и раздирући плач матице земље, плач предака, очева и синова, сливен у јединствено отаџбинско псалмопјевно нарицање, гђе се из свег гласа именује растемељење, раскућење, поништење, нестајање у имену, вјери и потомству.
Устрављено село
● Пјесма „Вез Маре Момирове” потресно је свједочанство о једном времену?
- У гласу моје мајке док је причала истиниту, а најмучнију причу из свог ђетињства, сустизале су се сузе, невјерица и притајена ужасавајућа језа. „Та Мара Момирова”, почињала је моја мајка, „имала седам брата, сви били у Партији и они су наговорили Мару, једину сестру, да на Бадње вече запали цркву. Цијело село потрчало да гаси цркву, али су их на улазу у порту заустављали рафали испаљени у вис и тешки бат чизама у муклом колу и осиони узвици Марине браће: `Чизма – нога – нема Бога!` Несрећну Мару даровала браћа црвеним свиленим атлас платном за хаљину; ујутру на први дан Божића Мара са црвеним платном на рукама кренула од вратнице до вратнице кроз занијемјело и устрављено село Глобаре... Ал` за њу више пута није било. Породица Маре Момирове остала је без живих наследника. Неки су се поотровали, неки погинули, неки полуђели... Мјесто гђе је некада била њихова кућа зарасло у густиш, у трње и повијуше, у змијска легла и стршљенова гнијезда”.
Истрајни чувар српског језика
● Како оцјењујете савремену књижевну сцену на нашем говорном подручју?
- Писала сам о скрајнутој маргинализованој цензурисаној књижевности, књижевности бараке, која истрајно чува језик, писмо, вјеру у специфичним условима. Српски пјесник овђе својим ђеловањем чини оно што у неком другом свијету обављају читаве институције. Хиперпродукција разноликих садржаја сопственом бесмисленошћу прекрива оно вриједно и квалитетно. Чињеница да сви пишу никако не подразумијева и да сви који пишу стварају квалитетна ђела; неуки и необразовани рецензенти тзв. просудитељи вриједности, нимало штедљиви писци похвала: што безначајније ђелце то громогласнији екстатични агресивни хвалоспјев. Писцима, како је писао Сабато, недостаје стид, а стид је кључни састојак пјесничког ђела. Све мање је праве поезије, а све више песмописаца. Све више је тишине у обзнањивању правих вриједности, и све рјеђи тренуци сусрета са правом пјесмом. Њемачки пјесник Хуго Бал предлаже пјесницима да поезију пишу на челу, сматрајући да је то мало парче коже које боли, тако да би поезију писали само истински пјесници.
А.ЋУКОВИЋ
Извор: Дан
Нема коментара:
Постави коментар