субота, 13. јун 2015.

СУСРЕТ СА МИЛИЦОМ КРАЉ, АУТОРКОМ КЊИГЕ ,,МОМАЧКА ГРАНА”: СВЕ МАЊЕ ПРАВЕ ПОЕЗИЈЕ, СВЕ ВИШЕ ПЈЕСМОПИСАЦА!

Милица Краљ
   Пје­сни­ки­ња Ми­ли­ца Краљ, чи­ја је нај­но­ви­ја књи­га ,,Мо­мач­ка гра­на” на­гра­ђе­на на­гра­дом ,,Ства­ра­ња” за 2014. го­ди­ну, за ,,Дан” го­во­ри о ин­спи­ра­ци­ји, ста­њу у књи­жев­но­сти, исто­ри­ји, на­гра­ђе­ној књи­зи, али и фа­сци­на­ци­ја­ма при­ли­ком на­стан­ка пје­сме.
● Ва­ша но­ва књи­га ,,Мо­мач­ка гра­на” ин­спи­ри­са­на је јед­ним ди­је­лом исто­риј­ским до­га­ђа­ји­ма, док је у дру­гом, под­ни­воу основ­на нит вез по пи­сму, од­но­сно фе­но­мен ства­ра­ња пје­сме?
    – На­сло­вом књи­ге на­гла­ше­на је трај­на ве­за из­ме­ђу на­ци­о­нал­ног стра­да­ња у Пр­вом свјет­ском ра­ту, у ко­ме су ги­ну­ли не­до­ра­сли мла­ди­ћи ,,ру­зма­ри­ни” ка­ко их је на­род из ми­ло­ште звао; и оног љу­бо­стињ­ског Је­фи­ми­ји­ног ве­за злат­ном ср­мом на атлас сви­ли и цар­ског Ми­ли­чи­ног и Оли­ве­ри­ног жал­ног ве­за, као и свих ано­ним­них пје­сни­ки­ња ве­зи­ља чи­је су пје­сми­не ни­ти по­сто­ја­ним ру­ко­пи­сом са­чу­ва­ле основ­ни жи­вот­ни ри­там у смје­ру тај­но­ви­тог усуд­ног кон­ца. У срп­ској ет­но­гра­фи­ји мо­мач­ка гра­на је раз­гра­на­ти вез ко­ји се ра­ди зр­на­стим бо­дом, по­на­вља­њем цвјет­не ло­зи­це, на­ми­је­њен му­шкој све­ча­ној одје­ћи. Ра­дио се на сук­не­ним ко­по­ра­ни­ма и би­је­лим му­шким ко­шу­ља­ма, на краг­ни и ору­ка­вљу, а у сит­ни­јој ва­ри­јан­ти на ча­ра­па­ма пре­пле­тао се са ови­јан­цем. У бу­на­ма и ра­то­ви­ма мо­мач­ка гра­на се ки­да­ла и пре­ра­ста­ла у ги­ње­нич­ки вез (Уде­ва цр­ни ко­нац и спли­ће дне­ви ве­ка/ у гроб­но плат­но по­кро­ва/ Ра­до­ја ги­ње­ни­ка/). Мо­мач­ку гра­ну дли­је­ти­ма су у би­је­лом над­гроб­ном ка­ме­ну ути­ски­ва­ли кле­са­ри ка­ме­но­ре­сци не­до­ра­слим из­ги­ну­лим мом­ци­ма. Из на­сле­ђа тра­ги­зма из­ви­ла се и мо­ја пје­сма, пје­сма за­ум­ни­ца, пје­сма ве­зиљ­ка, као је­зич­ко-ме­ло­диј­ско са­гла­сје пје­сме ве­зе­не пи­са­ни­це.

● Ду­бо­ко по­ти­сну­те ри­је­чи: хри­сто­гра­ње, тру­ко­ва­ње, сли­ке пре­сли­ка­чи­це, ла­за­рац, утка­ни­це, лан­ча­нац, син­џи­рац, ис­пи­са­ре, чи­са­ни­це, оба­мет, по­кр­сти­це, цвет­ни сло­ва­ши... из­ро­ни­ле су на стра­ни­ца­ма књи­ге. Гђе сте про­на­шли њи­хо­во из­во­ри­ште?
    – Не­пре­кид­но тре­пе­рим у је­зич­ком пре­о­би­љу, про­на­ла­зим и из­вла­чим скри­ве­не ри­је­чи оба­сја­ва­ју­ће енер­ги­је, на­ста­вљам ме­ло­диј­ску ма­тер­њу нит гдје „реч до­зи­ва реч, сли­ка иде­ју, иде­ја сли­ку” од че­га на­ста­је бо­жан­ство пје­сме. Све те озна­ке по­ве­зу­ју тра­ди­ци­ја, кул­ту­ра, је­зик, оне су ње­но нај­чвр­шће, а нај­про­зир­ни­је ве­зи­во. Је­зик срп­ске на­род­не пје­сме, је­зик мог за­ви­ча­ја, звуч­ни и пој­мов­ни про­сто­ри пра­во­слав­ног на­сле­ђа, као и мит­ске сли­ке, за­не­ма­ре­ни и скрај­ну­ти обра­сци пред агре­сив­ном на­ва­ли­цом не­сми­сле­них ту­ђи­ца, про­на­ла­зи соп­стве­но мје­сто тек у пје­сми. Пје­сма по­ста­је чу­вар­ку­ћа угра­ђе­на у осно­ву тра­ја­ња, у су­шти­ну по­сто­ја­ња. Је­зич­ка ри­зни­ца от­кри­ве­на ис­под па­лимп­сест­них на­сла­га вре­ме­на и зло­коб­них де­ша­ва­ња, по­ка­за­ла је ма­гиј­ске ри­је­чи пој­мо­ве тај­но­ви­тих про­сто­ра, а ко­је су се тек пје­смом отво­ри­ле по­пут ча­ху­ри­це сви­лен­бу­бе, про­сви­је­тље­ле су не­у­по­ре­ди­вим сја­јем зна­че­ња и са­тво­ри­ле зла­та­сти оре­ол са не­бе­сно­плав­ка­стим лу­ком над­ви­је­ним над пје­сми­ним са­тво­ри­те­љем.
● Шта Вас нај­ви­ше фа­сци­ни­ра при­ли­ком ра­ђа­ња пје­сме?
   – Не­до­ку­чи­вост, нео­бја­шња­ва­ју­ћи за­нос ума­ње­ног дје­ли­ћа сви­је­та ко­ји се са­мо­ства­ра у про­сто­ру пје­сме. Екви­ва­лент ко­ји тек ис­пи­са­ни стих пре­у­зи­ма у од­но­су на све дру­го што по­сто­ји. Тра­га­ње за ри­је­чи­ма ко­је по­пут вр­сних гра­ди­те­ља хра­мо­ва тре­ба оба­зри­во и пре­ци­зно до нај­сит­ни­јег де­та­ља, по­ста­ви­ти на оно са­мо јед­но је­ди­но од­го­ва­ра­ју­ће мје­сто. Ра­спон од оза­ре­ња и ус­хи­ће­ња до по­тај­не раз­је­да­ју­ће и ра­за­ру­ју­ће сум­ње; оп­се­нар­ско сла­га­ње вар­ке на вар­ку, лов на илу­зи­је и сно­ве; ужа­ре­но је­зич­ко угље­вље на го­лим дла­но­ви­ма у до­се­за­њу нео­б­у­хват­ног пје­сми­ног бес­кра­ја. Крат­ко­трај­ни са­мо­до­вољ­ни уз­лет и ду­го­ле­те­ћи пад у ам­би­се не­из­ре­че­не мам­не свје­тло­сти ко­ју бих да укро­тим и за­др­жим. Тај вје­чи­ти круг ље­по­те у ко­ме по­пут пер­це­та ле­лу­јам та­мо-амо у на­по­ру да са­чу­вам гра­ну пје­сме. Та де­фи­ни­ци­ја пје­сни­ка и пје­сме у упор­ном из­ми­ца­њу и при­бли­жа­ва­њу. Су­ве­ре­ни има­ги­на­тив­ни про­стор пре­да­ва­ња изо­ла­ци­ји и не­ис­ка­зи­вој са­мо­ћи, а све за­рад бес­цје­не на­гра­де у ви­ду успје­лог ди­је­ла.
● Један ци­клус „Мо­мач­ке гра­не” из­ње­дрио је и „Ло­зу му­шког пла­ча”. Гдје су јој ко­ри­је­ни?
    – Ко­ри­је­ни јој се­жу до пра­по­чет­ка стра­да­ња ко­лек­ти­ва, гра­на­ма се оба­ви­ла око страв­ног и са­стр­да­ла­ног „Људ­ског ме­са” (грд­не на­ше по­ги­бе­љи и не­прем­јере­ног стра­да­ња у свим ра­то­ви­ма и бу­на­ма и ме­ђу­соб­ном по­кла­њу), мо­мач­ка гра­на, тај фи­ли­гран­ски вез ра­ђен ни­јан­са­ма пла­ве, кра­љев­ске и не­бе­ске бо­је, ли­сто­ви­ма је до­дир­ну­ла и на­ше стра­да­ње у овом по­след­њем ра­ту и стра­вич­ни ег­зо­дус с Ко­сме­та. Му­шки плач ни­су су­зе, је­ца­ји, гр­ца­ји; му­шки плач је му­кли и страв­ни и раз­ди­ру­ћи плач ма­ти­це зе­мље, плач пре­да­ка, оче­ва и си­но­ва, сли­вен у је­дин­стве­но отаџ­бин­ско псал­мо­пјев­но на­ри­ца­ње, гђе се из свег гла­са име­ну­је рас­те­ме­ље­ње, рас­ку­ће­ње, по­ни­ште­ње, не­ста­ја­ње у име­ну, вје­ри и по­том­ству.

Устра­вље­но се­ло

● Пје­сма „Вез Ма­ре Мо­ми­ро­ве” по­тре­сно је свје­до­чан­ство о јед­ном вре­ме­ну?

    - У гла­су мо­је мај­ке док је при­ча­ла исти­ни­ту, а нај­муч­ни­ју при­чу из свог ђе­тињ­ства, су­сти­за­ле су се су­зе, не­вје­ри­ца и при­та­је­на ужа­са­ва­ју­ћа је­за. „Та Ма­ра Мо­ми­ро­ва”, по­чи­ња­ла је мо­ја мај­ка, „има­ла се­дам бра­та, сви би­ли у Пар­ти­ји и они су на­го­во­ри­ли Ма­ру, је­ди­ну се­стру, да на Бад­ње ве­че за­па­ли цр­кву. Ци­је­ло се­ло по­тр­ча­ло да га­си цр­кву, али су их на ула­зу у пор­ту за­у­ста­вља­ли ра­фа­ли ис­па­ље­ни у вис и те­шки бат чи­за­ма у му­клом ко­лу и оси­о­ни уз­ви­ци Ма­ри­не бра­ће: `Чизма – но­га – не­ма Бо­га!` Не­срећ­ну Ма­ру да­ро­ва­ла бра­ћа цр­ве­ним сви­ле­ним атлас плат­ном за ха­љи­ну; ују­тру на пр­ви дан Бо­жи­ћа Ма­ра са цр­ве­ним плат­ном на ру­ка­ма кре­ну­ла од врат­ни­це до врат­ни­це кроз за­ни­је­мје­ло и устра­вље­но се­ло Гло­ба­ре... Ал` за њу ви­ше пу­та ни­је би­ло. По­ро­ди­ца Ма­ре Мо­ми­ро­ве оста­ла је без жи­вих на­след­ни­ка. Не­ки су се по­о­тро­ва­ли, не­ки по­ги­ну­ли, не­ки по­лу­ђе­ли... Мје­сто гђе је не­ка­да би­ла њи­хо­ва ку­ћа за­ра­сло у гу­стиш, у тр­ње и по­ви­ју­ше, у змиј­ска ле­гла и стр­шље­но­ва гни­је­зда”.

Ис­трај­ни чу­вар срп­ског је­зи­ка

● Ка­ко оцје­њу­је­те са­вре­ме­ну књи­жев­ну сце­ну на на­шем го­вор­ном под­руч­ју?

    - Пи­са­ла сам о скрајнутој мар­ги­на­ли­зо­ва­ној цен­зу­ри­са­ној књи­жев­но­сти, књи­жев­но­сти ба­ра­ке, ко­ја ис­трај­но чу­ва је­зик, пи­смо, вје­ру у спе­ци­фич­ним усло­ви­ма. Срп­ски пје­сник ов­ђе сво­јим ђе­ло­ва­њем чи­ни оно што у не­ком дру­гом сви­је­ту оба­вља­ју чи­та­ве ин­сти­ту­ци­је. Хи­пер­про­дук­ци­ја ра­зно­ли­ких са­др­жа­ја соп­стве­ном бе­сми­сле­но­шћу пре­кри­ва оно ври­јед­но и ква­ли­тет­но. Чи­ње­ни­ца да сви пи­шу ни­ка­ко не под­ра­зу­ми­је­ва и да сви ко­ји пи­шу ства­ра­ју ква­ли­тет­на ђе­ла; не­у­ки и нео­бра­зо­ва­ни ре­цен­зен­ти тзв. про­су­ди­те­љи ври­јед­но­сти, ни­ма­ло ште­дљи­ви пи­сци по­хва­ла: што бе­зна­чај­ни­је ђел­це то гро­мо­гла­сни­ји ек­ста­тич­ни агре­сив­ни хва­ло­спјев. Пи­сци­ма, ка­ко је пи­сао Са­ба­то, не­до­ста­је стид, а стид је кључ­ни са­сто­јак пје­снич­ког ђе­ла. Све ма­ње је пра­ве по­е­зи­је, а све ви­ше пе­смо­пи­са­ца. Све ви­ше је ти­ши­не у об­зна­њи­ва­њу пра­вих ври­јед­но­сти, и све рје­ђи тре­ну­ци су­сре­та са пра­вом пје­смом. Ње­мач­ки пје­сник Ху­го Бал пред­ла­же пје­сни­ци­ма да по­е­зи­ју пи­шу на че­лу, сма­тра­ју­ћи да је то ма­ло пар­че ко­же ко­је бо­ли, та­ко да би по­е­зи­ју пи­са­ли са­мо истин­ски пје­сни­ци.


А.ЋУ­КО­ВИЋ

Извор: Дан



Нема коментара:

Постави коментар