недеља, 07. јун 2015.

Радмила В. Стојановић: Исидора Секулић је књижевни горостас отмене душе

 Oданост њеној изузетности, дванаест сачуваних томова разнородне књижевне бисернице, определише нас да са дивљењем промишљамо о ишчитаним ставовима нашег апостола самоће.
   Дубока промишљеност суптилног, иновативног израза Исидориног дела,  светковина је нашег књижевног стваралаштва. У стваралачком опусу нема поезију иако су „Сапутници“ и „Писма из Норвешке“,  обојени топлином лирских тонова. 
    Зачетница је есејистике са врхунским  дометима у тротомном  делу: “Аналитички тренуци и теме.“ 
    Роман  “Ђакон Богородичне цркве“, није био званично забрањен, али анатемисан и неприхваћен јесте  сигурно,  у културној  комунистичкој  пустињи.  Загребачко издање из 1919. је усамљено. Књижара  “Петровград“  из Зрењанина  дарује ново издање 2008.године.
  Називи дела сугеришу њене ставове и откривају значај тема и личности који су окупирали њену креативну пажњу.
“ Кроника паланачког гробља“ споменик  је вештине романескног приповадања  („Госпа Нола“). Ишчитавамо величање породице, кризу у нестајању грађанске  војвођанске  породице,  већ у трећој генерације,  што се десило и њеним Секулићима.  И да у  Енглеској није тако. 
Породица је највеличанственија заједница хармоније, заштите,  љубави,  жртвовања,  давања, честитости, несебичности  чије  величанство  сведочи  мајка-хранитељица,  Нола.
    Шта би се десило да су  разумели  Исидорина дела?. Да ли би било превентивних  спасоносних акција за чување породице,  нашег народа?
Исидора Секулић у зрелим годинама
Чудно је и Скерлићево површно гледање космополитизма  прве  жене,  академика  српске књижевности.  Није  уочио да њено широко познавање других  народа, култура,  језика не умањује, него увећава разумевање,  бригу и љубав према њеном, сербском... 
„Записи о моме народу“, сведоче љубав и бригу. а став се назире из назива дела:“Говор и језик, културна смотра народа.“ 
Понирала  је прецизно у суштину слабости наших,  заштитнички, исцелитељно пишући:“ Ми смо народ нејака живота, који најмању побуну главе или барикадицу срца, плаћамо јаким личним потресима, болом који долази од брзог схватања појава и од спорог схватања онога што је испод појава.“
    Бележи и да:“Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи меланхоличну стидљивост, која раствара сваку активност“.
    Где нас је то довело видимо  данас да су нам се слабости умножиле...  Опстанак нашег народа је горуће питање о којем тек појединци, патриотска удружења, игнорисани упорним  ћутањем  медија, готово узалудно покушавају да помогну  роду,  обавештавањем,  љубављу, писањем, певањем, предавањима...  Те дивне,  нежне  руке помоћи, тек појединци и мање групе срећника нежно и брижно  прихватају. Браћу и сестре на пут опстанка усмеравају...
Шта би о томе данас  Његош, Црњански, она, помислили, да ли би и они болно крикнули и народ мили, заблудели,  опстанку и мудрошћу укрепили, упутили !!?

Радмила В. Стојановић






Нема коментара:

Постави коментар