Oданост њеној изузетности, дванаест сачуваних томова разнородне књижевне бисернице, определише нас да са дивљењем промишљамо о ишчитаним ставовима нашег апостола самоће.
Дубока промишљеност суптилног, иновативног израза Исидориног дела, светковина је нашег књижевног стваралаштва. У стваралачком опусу нема поезију иако су „Сапутници“ и „Писма из Норвешке“, обојени топлином лирских тонова.
Зачетница је есејистике са врхунским дометима у тротомном делу: “Аналитички тренуци и теме.“
Роман “Ђакон Богородичне цркве“, није био званично забрањен, али анатемисан и неприхваћен јесте сигурно, у културној комунистичкој пустињи. Загребачко издање из 1919. је усамљено. Књижара “Петровград“ из Зрењанина дарује ново издање 2008.године.
Називи дела сугеришу њене ставове и откривају значај тема и личности који су окупирали њену креативну пажњу.
“ Кроника паланачког гробља“ споменик је вештине романескног приповадања („Госпа Нола“). Ишчитавамо величање породице, кризу у нестајању грађанске војвођанске породице, већ у трећој генерације, што се десило и њеним Секулићима. И да у Енглеској није тако.
Породица је највеличанственија заједница хармоније, заштите, љубави, жртвовања, давања, честитости, несебичности чије величанство сведочи мајка-хранитељица, Нола.
Шта би се десило да су разумели Исидорина дела?. Да ли би било превентивних спасоносних акција за чување породице, нашег народа?
 |
| Исидора Секулић у зрелим годинама |
„Записи о моме народу“, сведоче љубав и бригу. а став се назире из назива дела:“Говор и језик, културна смотра народа.“
Понирала је прецизно у суштину слабости наших, заштитнички, исцелитељно пишући:“ Ми смо народ нејака живота, који најмању побуну главе или барикадицу срца, плаћамо јаким личним потресима, болом који долази од брзог схватања појава и од спорог схватања онога што је испод појава.“
Бележи и да:“Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи меланхоличну стидљивост, која раствара сваку активност“.
Где нас је то довело видимо данас да су нам се слабости умножиле... Опстанак нашег народа је горуће питање о којем тек појединци, патриотска удружења, игнорисани упорним ћутањем медија, готово узалудно покушавају да помогну роду, обавештавањем, љубављу, писањем, певањем, предавањима... Те дивне, нежне руке помоћи, тек појединци и мање групе срећника нежно и брижно прихватају. Браћу и сестре на пут опстанка усмеравају...
Шта би о томе данас Његош, Црњански, она, помислили, да ли би и они болно крикнули и народ мили, заблудели, опстанку и мудрошћу укрепили, упутили !!?
 |
Радмила В. Стојановић |
Нема коментара:
Постави коментар