недеља, 14. јун 2015.

Јелена Тртица: Писац Рајко Р. Двизац главне ликове својих романа сретао на улицама Београда (Интервју)

Рајко Р. Двизац
СКИЦА ЗА БИОГРАФИЈУ

   У новембру Рајко Роки Двизац ће славити четрдесет година врло богате новинарске каријере. Као новинар огледао се на сва три медијска фронта: радију, телевизији и штампи.. Каријеру је започео још као бруцош ФПН-а на таласима Радио Београда, а одатле прешао у новине где се и највише задржао. Повремено је имао излете на телевизију и радио… Писао је за преко 50 новина, часописа, магазина и тако даље, од Београда, преко Франкфурта до Чикага… Био је директни, или индиректни учесник свих музичких фестивала од Вардара па до Триглава, разних избора мис, открио многе певачке звезде, био први новинар у комунистичкој Југославији који је јавно са саговорником био на Ти што је у то време изазвало прави скандал појединих партијских уредника, а истовремено доживео велику подршку од својих колега јер је „пробио лед“ и „отворио врата“ свима онима који су мислили својом, а не уредниковом, или партијском главом. Рајко Роки Двизац држи још један, у данашње време,  незамислив рекорд – за само један текст (репортажу о великом концерту групе „Ајрон Мејден“ на Хиподорму) добио је хонорар који је био раван двострукој плати тадашњег директора Телевизије Београд!!!  А у новинарство је ушао сасвим случајно….
Насловна страна романа
"Уторком нисам удата"
  Како је све почело
   - Био сам у петом основне када сам чврсто одлучио шта ћу да будем када порастем. Наставница нам је задала писмени задатак са том темом а ја сам написао да хоћу да будем глумац. То је наравно изазвало шок,неверицу па и подсмех у разреду јер сам био ђак једне сеоске основне школе. Ко је видео да дете са села жели да постане глумац? Но ја сам био упоран у својој жељи и све радио да се она једног дана оствари. Постао сам члан разних драмских секција,глумио главне ликове и често рецитовао.Е ,ту је негде прорадио и мој мали књижевни црв у мени. Зашто да рецитујем туђе песме када могу да рецитујем своје и.. почео сам прво да пишем песме, а потом и приче..Мада сам освајао многе награде на такмичењима,доживео да ми се песме и приче објављују, од идеје да постанем глумац и даље нисам одустајао.
   Утицај Мике Антића
   - На књижевној вечери где је Мика Антић промовисао своју нову збирку песама „Гарави сокак“ позван сам да будем гост,односно да наступим пре њега. У то време већ смо се преселили из Бачке у Срем а ја сам био гимназијалац. После мог наступа уследио је велики аплауз а Мика ми је пришао, загрлио ме и у шали ми рекао: Да сам знао да ћеш бити овако добар, не бих те пустио да наступиш пре мене. Па,украо си ми све аплаузе. Ко зна да ли је остало још који аплауз за мене“…Наравно, схватио сам то као шалу и његов начин да ме охрабри да наставим песничким путем. После књижевне вечери, дуго смо причали и он ми је да гомилу савета, како практичних тако и чисто песничких цака како да напредујем као песник.
   И данас ме  збирка „Гарави сокак“ са његовом опширном посветом увек подсећа и упозорава да савршено дело не постоји, већ да је срећа док корачаш тим путем. Врхунац вечери је био што су се ту нашли и неки издавачи из Београда и одмах ми понудили да објавим своју прву збирку песама. Али ја,млад и луд, глатко сам их одбио на њихово запрепашћење измишљајући неке баналне разлоге. При томе сам, наравно, скривао прави разлог – хтео сам да будем глумац, а не песник и писац.
   Због треме сам се одрекао глумачког позива
   - Свега пар дана пред одлазак на пријемни испит на Академију у Београду готово из чиста мира сам одустао. Иако сам цело лето провео на вежбама у викендици глумца Бранислава Циге Миленковића у Старом Сланкамену, ухватила ме је нека невероватна трема која је пољуљала моје самопоуздање и срушила мој дечачки сан..Пожалио сам се пријатељима и један од њих ми је предложио да упишем новинарство .“Колико сам чуо о теби,када пишеш немаш никакву трему. Понашаш се супериорно“ – била је кључна реченица која је преломила моју одлуку. Већ сутрадан сам уписао новинарство а глуму оставио у свом албуму детињства. И био је у праву. Без имало треме већ у новембру сам закуцао на врата Радио Београда где ме је одмах примио доајен Никола Караклајић…Негде у мају следеће године прешао сам у легендарни музички часопис „Џубокс“..После је све ишло својим током…
   Прва збирка песама „Пољупци“
   - Паралелно са новинарством наставио сам да пишем песме и приче. Једно време јако је била популарна такозвана „офф поезија“ а највише таквих песника било је у Загребу. И ја сам подлегао тој модерној песничкој струји. Ступио сам у контакт са загребачком школом који су ме подржали. Био сам први „офф песник“ у Београду и Србији али парадокс је што ту моју поезију нико у Београду није хтео да објави – од мене су тражили да им донесем песме загребачких офф песника – а истовремено су моје песме објављиване у Загребу. Када је „офф поезија“ изашла из моде,на наговор мог пријатеља песника Томе Језиџића пристао сам да објавим своју самосталну збирку песама „Пољупци“ 1988. године.У част Београда ,први тираж је био 1 111 примерака јер је Београд славио баш толико година постојања.
Незгоде са „Пољупцима“
   - Изгледа да је мој главни проблем био што сам одувек био бар један корак испред времена у коме живим. У то сам се уверио и са збирком“Пољупци“. Све критике које сам добио биле су позитивне.Једини који су „прећутали“ моју књигу била је „Политика“ и Радио Београд. Док су ме на Радио Загребу хвалили на Радио Београду су ћутали. Зашто,то до данас нисам успео да сазнам. Само могу да претпоставим. Али за „Политику“ сам сазнао разлог. Наводно, имали су врло позитивно мишљење о књизи, али критику нису хтели да објаве јер сам „починио до тада невиђен и незабележен грех“. А мој „грех“ је био у томе што сам објавио новинску рекламу за књигу и то са слоганом: „Пољупци“ – књига уз коју се љуби!!! Дакле, бiо сам први песник у Југославији који се усудио да рекламира своју књигу!!! Да сам ја био у праву, а не тадашњи уредник „Политике“ показало је тржиште. Збирка је штампана у два издања и продата за две-три недеље.  Али много већа сатисфакција ми је било откриће да су песме из „Пољубаца“ крајем тих осамдесетих година биле најпреписиваније песме међу београдским гимназијалкама и то што је један приватни књижар из Сплита дошао у Београд да купи 100 примерака моје збирке јер су „Пољупци“ били толико тражени... Како ми је касније јавио, продао их је за недељу дана.
    Роман „Боја љубави“
   - Мој први роман доживео је неколико невероватних авантура и пре него што је угледао светлост дана.
    Радни назив романа је био „Волим те“ и заснован је на истинитој причи баш као и мој нови роман „Уторком нисам удата“…Због силних перипетија и наглих обрта догађаја, изнервиран одлучио сам да га одложим у фиоку и окренем се новинарству. Упорно сам одбијао сваку понуду да се штампа... Но, најупорнији је био Саша Драгић, дотадашњи менаџер Бајаге и „Инструктора“... Најзад сам попустио и 1997. роман „Боја љубави“ се појавио у продаји. Саша је имао сјајну идеју како да промовишемо роман. Снимили смо специјални музички видео-спот под истим називом. Саша је написао музику,ја текст а песму је отпевала   Марија Михајловић. Такав начин презентације једног романа био је први пут урађен у Европи, а можда и у свету.. Не заборавите,то смо урадили далеке 1997.године! Али уследила су два пеха. Истина, критике су биле одличне, први тираж продат, али мој тадашњи издавач се угасио, а неки други нису били заинтересовани. Један од њих ми је чак у лице рекао да неће да штампа друго издање јер нисам код њега штампао прво. Други пех је био што таман када је кренула рекламна кампања око романа, Саша ме је питао да ли ћу се љутити ако ме он сада напусти јер хоће да узме једног новог певача и од њега направи звезду... Пристао сам. Тај нови певач се звао Жељко Самарџић… После сам схватио да сам погрешио. Да је Саша са мном остао још два-три месеца колико је био договор, „Боју љубави“ бисмо сигурно продали у преко 100 000 примерака…
   Промоције „Боје љубави“
   - Направио сам само две промоције романа, једну у Београду, а другу у Новом Саду. Али су зато оне биле потпуно другачије од уобичајених књижевних промоција у то време. У Београду, уз музику „Битлса“ одломке из романа су читали певачи Тања Бањанин и Жељко Самарџић. А у Новом Саду,одломке из романа је читала Тања Бањанин, а музику „Битлса“ је на акустичној гитари свирао Бане Крстић, певач „Гаравог сокака“. Због атмосфере коју смо направили,књижевно вече се претворило у праву малу носталгично-романтичну журку.
   Разлози предугих пауза између књига
   - Очигледне су предуге паузе између мојих књига. Свестан сам да део кривице сносим и ја што сам дозволио да ме ухвати и понесе талас разочарења и незаинтересованости. Други део кривице је невероватно у склопу догађаја који су пратили све моје књиге пре него што ће се појавити, у току самог појављивања а богме и касније.. Без обзира што су све доживљавале успех код читалаца који им се и данас радо враћају, траже их узалуд по књижарама… моје књиге су као бумеранг увек правиле круг од немогућег до стварног тешећи ме да им зуб времена не може ништа. Ма какав чудесан пут прошли, ма како дуго чекали својих пет минута.. И роман „Уторком нисам удата“ је доживео сличну судбину стрпљиво чекајући да изађе из мрака последње фиоке у столу и најзад доспе у руке читалаца. Не, оних намћора, већ читалаца који ће их заволети јер увек у њима нађу део себе. Део своје прошлости, део снова, комад срца, утеху и наду и понеку сузу… А зашто је то тако? Ваљда зато што у свим својим књигама крећем од истините приче, од стварних људи којима се догодило оно за чиме сви трагамо. Догодила им се љубав. Бар на тренутак..Али тренутак који се памти,коме се враћамо у тренуцима самоће и тишине…Такав је и роман „Уторком нисам удата“.
   Роман „Уторком нисам удата“
   - Код мене  моје песме, моје приче, моји романи почињу догађати и пре него што сам их и сам свестан. Много раније него што уопште седнем пред бели папир…Кажу да сваки писац има неки само себи својствен начин на који пише и ствара…Ја живим са својим ликовима. Често ме дочекају на јастуку када одем на починак. Понеки су толико упорни да ми уђу у сан. Натерају ме не само да се дружим с њима, да живим у њиховом свету, њиховој стварности, већ да постанем они сами. Да гледам свет њиховим очима, размишљам на њихов начин, доносим одлуке које они доносе… Само тако осећам њихову и љубав и страст и патњу и разочарење. Ја навијам за своје јунаке, али на крају они сами ипак одлучују какав ће бити крај – срећан или тужан. 
  Главне јунаке прелепу Радмилу ,саможивог трговца намештајем Тодора Тодоровића, италијанског новинара Ђованија, шпанског доктора Фернанда, најстарију Тодорову кћерку и многе друге ликове сретао сам на улицама Београда. Неке од њих лично познавао, дружио се а да нисам био ни свестан да се пред мојим очима одиграва прави животни роман. Кажу да живот пише романе и стварно је тако. Њихов живот је писао један узбудљив роман препун невиности и нежности са једне стране и лукавости и охолости са друге. Моји јунаци од живота покушавају да узму оно најбоље, често и сам покушај плаћајући прескупо. Али не одустају... Боре се до последњег даха. Сеоска лепотица Радмила плаћа прескуп цех својој лепоти, али и жудњи да открије велики сјајан свет, светски џет-сет, да постане део њега. Улазница је њена лепота и радозналост а излаз који покушава да нађе после свих разочарења не постоји. Зато је присиљена да га измисли сама. Радмила је измислила свој уторак,дан који је посветила само себи…То је био њен начин, њен избор.. Да ли је у праву или не, открићете у самом роману.
    Ово није женски роман, мада лично не бих имао ништа против тога да сам то успео. Ово је роман који стаје на страну љубави, подједнако навијајући и за мушкарца и за жену. Препоручујем га свакој жени која жели да сазна како да сачува себе, своје достојанство, своје ЈА. Истовремено препоручујем га и мушкарцима да открију које грешке не треба да чине да би сачували жену коју воле. Љубав је јабука подељена на две половине. Мушкарца и жену. Само кад се те две половине препознају, нађу и споје настаје љубав… У сваком другом случају, увек ће неко тражити утеху у неком уторку…



Нема коментара:

Постави коментар