Од давнина поезија и прича казују емотивна стања људи, њихове мисли и осећања. Сваки сусрет са књигом једно је сазнање више у нечем или откривање оног што је у нама усправно. Књига има и своје јунаке на чију страну се читалац ставља с вером да им може помоћи, уствари он тако улази у неке тајне или једноставно прихвата игру. Ипак, треба знати да тек у школи књизи прилазимо уз педагошке поуке које ће нас пратити сав живот.
,,При првим корацима којим се улази у школу човек отвара и једна врата што воде у свет лепоте, свет у коме може да се задовољи радозналост, у коме може да се машта и игра. Ту су чудесни људи, живот, предели и појаве који привлаче да их одгонетамо и да са њима другујемо. Долази до израза људска особина – да што се више зна све се више жели да се зна. Тај улаз у широко поље је књига а тај занимљиви свет се налази у њој''.¹
Писци су школи и ђацима даривали много песама и прича. И песник Пеко Лаличић² из Мајданпека своју нову књигу песама за најмлађе ,,Звездама у сусрет'' посветио је ,,најмилијим (...) да им најдража планета буде школа''. Одрасли, по правилу, жале одлазак са те ,,планете'', са тог чудесног простора, зато се и рађају песници који тај одлазак не прихватају. Они би да вечно остану, неки и успевају, у свету малих људи где до изражаја долази снага снова и интелекта.
Одатле се најлакше одлази ,,Звездама у сусрет'' где je кренуо и Пеко Лаличић водећи за руку потомке и сву децу која истим путем иду ,,кораком љубави'' (,,Кораком љубави до звезда''). Овај помало лунарни циклус песама (луна је мотив певања) исписан је са пуно маште, дијалога са звездама и Сунцем: ,,Из мојих снова/ рекама бројки и снова/ звезде језде''. Пратећи Месечев пут, песник је престао да гледа у небо, он је загледан у белину хартије на коју наноси стихове њему посвећене, а Месец к'о Месец, он.
,,При првим корацима којим се улази у школу човек отвара и једна врата што воде у свет лепоте, свет у коме може да се задовољи радозналост, у коме може да се машта и игра. Ту су чудесни људи, живот, предели и појаве који привлаче да их одгонетамо и да са њима другујемо. Долази до израза људска особина – да што се више зна све се више жели да се зна. Тај улаз у широко поље је књига а тај занимљиви свет се налази у њој''.¹
Писци су школи и ђацима даривали много песама и прича. И песник Пеко Лаличић² из Мајданпека своју нову књигу песама за најмлађе ,,Звездама у сусрет'' посветио је ,,најмилијим (...) да им најдража планета буде школа''. Одрасли, по правилу, жале одлазак са те ,,планете'', са тог чудесног простора, зато се и рађају песници који тај одлазак не прихватају. Они би да вечно остану, неки и успевају, у свету малих људи где до изражаја долази снага снова и интелекта.
Одатле се најлакше одлази ,,Звездама у сусрет'' где je кренуо и Пеко Лаличић водећи за руку потомке и сву децу која истим путем иду ,,кораком љубави'' (,,Кораком љубави до звезда''). Овај помало лунарни циклус песама (луна је мотив певања) исписан је са пуно маште, дијалога са звездама и Сунцем: ,,Из мојих снова/ рекама бројки и снова/ звезде језде''. Пратећи Месечев пут, песник је престао да гледа у небо, он је загледан у белину хартије на коју наноси стихове њему посвећене, а Месец к'о Месец, он.
Ка нама корача.
Чекамо га:
вино
ја
и погача.
вино
ја
и погача.
Ова симболика обичајног, лепо смештена у стихове, има поуку, лепу слику коју деца могу прихватити уз додатак игре, хумора и маште, а наша машта путује крвотоком сунца, укрца се ,,у звездана кола'' и тако песник држи мали час из звездане природе. Оно што можемо из ових песама научити јесте љубав према светлости, према доброти, потреба за одбацивање зла и мрака. Све је Лаличић исписао ,,у славу светлости'', верујући сасвим, да свакога води његова звезда а ту звезду треба пронаћи у нама самима. Онда ће нам она казивати ,,чаробне бајке'' и овог песника, посебно ону о ,,небеској лепотици'' што наличи на оне наше из времена када смо јој на ђачком лексикону исписивали: ,,Ти си моја звезда Даница''.
И ,,Она је као сунце'' (други циклус), а то поређење је крајњи домет узвишености и лепог, оданог и драгог. Она се може звати Сунчица или Ана, али је каткад назовемо само – Она. Њој је песник посветио можда најлепшу песму у овој књизи, он је, уствари, њу ,,чуо'' од неког ко је исто толико заљубљен у кликере и белутке:
Сунце се у води огледа,
Сунчица се игра лутком,
а ја кликерима и белутком.
И ,,Она је као сунце'' (други циклус), а то поређење је крајњи домет узвишености и лепог, оданог и драгог. Она се може звати Сунчица или Ана, али је каткад назовемо само – Она. Њој је песник посветио можда најлепшу песму у овој књизи, он је, уствари, њу ,,чуо'' од неког ко је исто толико заљубљен у кликере и белутке:
Сунце се у води огледа,
Сунчица се игра лутком,
а ја кликерима и белутком.
.........................................
Смислићу већ нешто,
да ми срце не цепа –
та Сунчица као Сунце лепа.
Смислићу већ нешто,
да ми срце не цепа –
та Сунчица као Сунце лепа.
Љубав је овде емотивни и уметнички доживљај. Сва њена именовања су из адолесцентске емоције прешла у зрелу поетику, на чијој се стилској равни осликава апологија оног што се памти. То је пламтећи оквир неког дневника у коме је негде у углу остало записано и ово: ,,Дуго сам сањао њено лице/ сам ишао у школу/ и узалуд брао љубичице''. Цвеће је једна од отисака емоције, па Лаличић у своју поезију поред љубичица, уводи и беле раде, (красуљак, крсница, бехар) егзотичан, етеричан и медоносан цвет чије особине пореди са љупкошћу девојчице Раде. А љубави нема краја признао је: ,,Волео сам и свемирке'', али ипак се вратио Сунчици.
,,Питалице'' су нови циклус у коме је знатижеља оденута стихом потражила одговоре на многа питања. Деца воле овакве форме и овај ће циклус привући пажњу на посебан начин јер се песник користио чињеницама које у завршници имају поруку која уз дозу хумора и риме, постаје пријемчива за ухо младог реципијента. Овде се песник као зналац народних умотворина за децу, када је у питању форма, забавио темама из астрологије, географије, људског пута али и неких појава у природи. Необично је питање како се ослободити земљине теже, више због разлога а они су: ,,Хтео бих да скокнем до неких планета, / али ми Земљина тежа смета''. Тај проблем немају песникови свемирци, али остала је тајна како ми њима изгледамо.
Циклус ,,Моји љубимци'' има оне Тешићеве³ љубави према завичају и животињама, многолике и тајанствене. Лаличић, било да за тему има пса, јаре, коњића или зеку, истиче стопљеност с природом, ипак свакоме тачно одређује своје место али не одустаје од бајковите комуникације.
Завршни циклус ,,Поруке'' испеван је у име среће, лепоте и стиска руке. Он је, на неки начин сажетак књиге ,,Звездама у сусрет'', када дете из маште схвата да ће нас (по Змају) само песма одржати, зато: ,,Певајте, одрасли, да бисмо ми уз песму расли''. Лаличић је уз посредовање дара и слуха, створио занимљиву књигу која је у сведености риме и слике естетски уклопљена а песме су реторички звучне да се лако памте.
,,Питалице'' су нови циклус у коме је знатижеља оденута стихом потражила одговоре на многа питања. Деца воле овакве форме и овај ће циклус привући пажњу на посебан начин јер се песник користио чињеницама које у завршници имају поруку која уз дозу хумора и риме, постаје пријемчива за ухо младог реципијента. Овде се песник као зналац народних умотворина за децу, када је у питању форма, забавио темама из астрологије, географије, људског пута али и неких појава у природи. Необично је питање како се ослободити земљине теже, више због разлога а они су: ,,Хтео бих да скокнем до неких планета, / али ми Земљина тежа смета''. Тај проблем немају песникови свемирци, али остала је тајна како ми њима изгледамо.
Циклус ,,Моји љубимци'' има оне Тешићеве³ љубави према завичају и животињама, многолике и тајанствене. Лаличић, било да за тему има пса, јаре, коњића или зеку, истиче стопљеност с природом, ипак свакоме тачно одређује своје место али не одустаје од бајковите комуникације.
Завршни циклус ,,Поруке'' испеван је у име среће, лепоте и стиска руке. Он је, на неки начин сажетак књиге ,,Звездама у сусрет'', када дете из маште схвата да ће нас (по Змају) само песма одржати, зато: ,,Певајте, одрасли, да бисмо ми уз песму расли''. Лаличић је уз посредовање дара и слуха, створио занимљиву књигу која је у сведености риме и слике естетски уклопљена а песме су реторички звучне да се лако памте.
Милијан Деспотовић
_______________________
1) др. Слободан Ж. Марковић: ,,Сусрет са школом и књигом'', из предговора књизи ,,Ђаку прваку'', Културно-просветна заједница Србије, Београд, 1973, стр. 4.
2) Пеко Лаличић (Гусиње, 1944) живи у Мајданпеку, пише савремену, хаику и поезију за децу, прозу, афоризме и приказе књига. Објавио девет књига.
3) Момчило Тешић, Гламоч, код Пожеге, 1911 – 1982).
2) Пеко Лаличић (Гусиње, 1944) живи у Мајданпеку, пише савремену, хаику и поезију за децу, прозу, афоризме и приказе књига. Објавио девет књига.
3) Момчило Тешић, Гламоч, код Пожеге, 1911 – 1982).
СНИВАЈТЕ, ЛЕТИТЕ У СУСРЕТ ЗВИЈЕЗДАМА
Рукопис књиге Звездама у сусрет Пека Лаличића, који држим у рукама, отвара поетски интергалактички свијет дјечијег свемира, која описујући чаролије којима смо додирнути: љубав, пријатељство, игру, учење и знање, велича живот и све вриједно у њему кроз поетску рапсодију саткану од пјесама које је аутор разврстао у пет циклуса.
Негдје сам давно прочитао да је „књига најбољи друг”. Најбољег друга можете да питате за све, да заједно одгонетате неке тајне и да научите нешто што нијесте знали... Да вам буде лакше кад схватите и да је најбољи друг прије свега дијете. Некад вриједи и угледати се на оно што најбољи друг ради – тежи звијездама, нахранио би гладне, сачувао шуме, планету, пажљив је брат, чува и пази љубимце... Постаје херој.
Због свега тога није свеједно кога ћете изабрати за најбољег друга, па ни кад бирате књигу. А ово је књига која има све особине које треба да има најбољи друг, јер у Лаличићевим стиховима се успостављају такве скале вриједности које издижу знање, личност и креативност на ниво изнад других особина. Он то чини кроз циклусе: Звездама у сусрет, Она је као Сунце, Питалице, Моји љубимци, Поруке, у којима је мотивски наговијестио куда ће да нас одведе својим пјесмама, наглашавајући оно најбитније што дјетињство чини најљепшим добом и оно најважније за здраво одрастање.
Дјетињство је богатство, оно је извор свих ријека.
У њему су скривене све наше тајне.
У првом циклусу Лаличић пјева или боље рећи учи како од дјетета постају људи горостаси – који су раме уз раме са звијездама: пркосни, поносни, наоружани знањем и врлинама. Објашњава како досећи висине маштом докучиве и сновима постављене – стремећи небу, такмичећи се са собом, поредећи се са звијездама, тежећи да небеској чистоти усмере трасу својих путовања. Овај циклус говори о оном најважнијем за одрастање у човјека, о унутрашњим вриједностима које ће нас одредити...
Љубав је она алхемија која свему даје драж од најмлађих дана, зато она у Лаличићевој књизи има интерпланетарне и интергалактичке карактеристике. Распјевано и разиграно од земље до свемира одлијеже циклус Она је као Сунце, пун њежних надимака, поређења, топлих мириса, поклоњеног цвијећа до насмијаног Сунца којег има и у сну сунцокрета. Лаличић бајковито пише овај циклус да би потврдио да није довољна пјесма да опише љубав без које ништа не би имало смисао.
Након трагања за смислом и испуњења љубављу душа вапи за одговорима, тако да се као природан појављује циклус Питалице гдје аутор одговара на најчешћа питања која поставља дјетињство. А дјетињство зна да поставља питања која су у исто вријеме и природно наивна, али и комплексна, па се одговори не налазе само међу корицама уџбеника него да би се дошло до њих потребни су и ватра сањара, знатижеља морепловаца, храброст космонаута. Свега тога има у овом циклусу – од могућег до немогућег, од стварног до нестварног, али се мора признати не и неодговорeног.
Циклус Моји љубимци не само да описује љубимце него говори и о много чему другом. Говори и примјером учи како увијек има неко ко зависи од нас, наше пажње и љубави: и кад смо најмањи, и кад смо као грудвице живота или мало већи – оно кад нам мутира глас, постоји неко ко не може без нас као што ни ми не можемо без њих. Пернати, длакави, мали, велики, ружни, лијепи, цвркутави, лајави, али нама важни јер их волимо и због којих нам и завиде.
И већ поменух да од најбољег друга очекујемо и поуке, а ова књига у посљедњем циклусу има много тога што би требало послушати да би се расло здраво и радосно, да би били јаки и вриједни, да би се досањали снови... Раме уз раме, руку под руку са звијездама... Јер ништа није недостижно и ништа није немогуће.
Ово је, дакле, књига којом Пеко Лаличић позива своје малене миљенике да заједно крену на пут одрастања у сусрет звијездама и новим сазнањима кроз ово пјесничко остварење распјеваног и разиграног стиха. Стиха који посут звјезданом прашином дјетињства радосно звони јер је сав од свјетла, љубави и среће. Стиха који је чедан, понекад бунтован и пркосан, али и доминантно насмијан, који је стилски умивен и који је допловио низ слапове ријеке живота пјесника – оствареног човјека који је и син, и отац и дјед, и зна гдје станују праве вриједности – гдје живи љепота. Зато су ово пјесме за будуће, јер су од осмјеха, сунца, неба, птица и звијезда; jер су пјесме љубави и пјесме чаролије којима се откривају тајне очима скривене, маштом докучиве.
Зато је ово и књига сва од необичног, земаљског и свемирског, алхемичарски измијешаног, да намеће питања, буди знатижељу, тражи и даје одговоре и бива смјероказ на путу одрастања, јер љубављу снажи и води у живот.
Негдје сам давно прочитао да је „књига најбољи друг”. Најбољег друга можете да питате за све, да заједно одгонетате неке тајне и да научите нешто што нијесте знали... Да вам буде лакше кад схватите и да је најбољи друг прије свега дијете. Некад вриједи и угледати се на оно што најбољи друг ради – тежи звијездама, нахранио би гладне, сачувао шуме, планету, пажљив је брат, чува и пази љубимце... Постаје херој.
Због свега тога није свеједно кога ћете изабрати за најбољег друга, па ни кад бирате књигу. А ово је књига која има све особине које треба да има најбољи друг, јер у Лаличићевим стиховима се успостављају такве скале вриједности које издижу знање, личност и креативност на ниво изнад других особина. Он то чини кроз циклусе: Звездама у сусрет, Она је као Сунце, Питалице, Моји љубимци, Поруке, у којима је мотивски наговијестио куда ће да нас одведе својим пјесмама, наглашавајући оно најбитније што дјетињство чини најљепшим добом и оно најважније за здраво одрастање.
Дјетињство је богатство, оно је извор свих ријека.
У њему су скривене све наше тајне.
У првом циклусу Лаличић пјева или боље рећи учи како од дјетета постају људи горостаси – који су раме уз раме са звијездама: пркосни, поносни, наоружани знањем и врлинама. Објашњава како досећи висине маштом докучиве и сновима постављене – стремећи небу, такмичећи се са собом, поредећи се са звијездама, тежећи да небеској чистоти усмере трасу својих путовања. Овај циклус говори о оном најважнијем за одрастање у човјека, о унутрашњим вриједностима које ће нас одредити...
Љубав је она алхемија која свему даје драж од најмлађих дана, зато она у Лаличићевој књизи има интерпланетарне и интергалактичке карактеристике. Распјевано и разиграно од земље до свемира одлијеже циклус Она је као Сунце, пун њежних надимака, поређења, топлих мириса, поклоњеног цвијећа до насмијаног Сунца којег има и у сну сунцокрета. Лаличић бајковито пише овај циклус да би потврдио да није довољна пјесма да опише љубав без које ништа не би имало смисао.
Након трагања за смислом и испуњења љубављу душа вапи за одговорима, тако да се као природан појављује циклус Питалице гдје аутор одговара на најчешћа питања која поставља дјетињство. А дјетињство зна да поставља питања која су у исто вријеме и природно наивна, али и комплексна, па се одговори не налазе само међу корицама уџбеника него да би се дошло до њих потребни су и ватра сањара, знатижеља морепловаца, храброст космонаута. Свега тога има у овом циклусу – од могућег до немогућег, од стварног до нестварног, али се мора признати не и неодговорeног.
Циклус Моји љубимци не само да описује љубимце него говори и о много чему другом. Говори и примјером учи како увијек има неко ко зависи од нас, наше пажње и љубави: и кад смо најмањи, и кад смо као грудвице живота или мало већи – оно кад нам мутира глас, постоји неко ко не може без нас као што ни ми не можемо без њих. Пернати, длакави, мали, велики, ружни, лијепи, цвркутави, лајави, али нама важни јер их волимо и због којих нам и завиде.
И већ поменух да од најбољег друга очекујемо и поуке, а ова књига у посљедњем циклусу има много тога што би требало послушати да би се расло здраво и радосно, да би били јаки и вриједни, да би се досањали снови... Раме уз раме, руку под руку са звијездама... Јер ништа није недостижно и ништа није немогуће.
Ово је, дакле, књига којом Пеко Лаличић позива своје малене миљенике да заједно крену на пут одрастања у сусрет звијездама и новим сазнањима кроз ово пјесничко остварење распјеваног и разиграног стиха. Стиха који посут звјезданом прашином дјетињства радосно звони јер је сав од свјетла, љубави и среће. Стиха који је чедан, понекад бунтован и пркосан, али и доминантно насмијан, који је стилски умивен и који је допловио низ слапове ријеке живота пјесника – оствареног човјека који је и син, и отац и дјед, и зна гдје станују праве вриједности – гдје живи љепота. Зато су ово пјесме за будуће, јер су од осмјеха, сунца, неба, птица и звијезда; jер су пјесме љубави и пјесме чаролије којима се откривају тајне очима скривене, маштом докучиве.
Зато је ово и књига сва од необичног, земаљског и свемирског, алхемичарски измијешаног, да намеће питања, буди знатижељу, тражи и даје одговоре и бива смјероказ на путу одрастања, јер љубављу снажи и води у живот.
Слободан Зоран Обрадовић
Нема коментара:
Постави коментар