среда, 20. мај 2015.

Мирјана Милошевић: Баба-Вујка (Завршетак недовршене приповетке "Баба-Вујка" Лазе К. Лазаревића

  „Она се звала Вујка, то јест Баба-Вујка. Крава јој се звала Планинка, а куче Амина.
   Само су њих троје живели у кући и пазили су се, здраво су се пазили.
   Кућа јој је била у Макевину шору. Малена, доста опала, даском покривена, с једном кухином и једном собом. До собе мален врт с бујном вегетацијом, тако да у лето руже и остало шаренило закриле сасвим мале прозорчиће... Амина лежи пред вратима и спава на поливеним водом циглама, које распростиру хладовину по целој кући, сунце греје на прозор, а ветар поноси руже и шибље, по патосу се шарају живе слике, кандило трепери, лаке од ћерћелије завесе полећу у висину као какви грдни лептирови, чубар мирише...
   ...Теретно је она живела, врло теретно – радила је туђе и хранила је њих троје. Често баба-Вујка нема шта ручати; али Планинка, кад дође с паше, зна утврдо да ће бити у карлици мекиња и да ће је баба-Вујка поздравити сољу из шаке; а Амина, опет била је научила – верујте, људи!- да се у невољи самом шљивом храни, и не би она, као друго неко псето, за Бога цуњала по туђим кухинама, или чак, као што има безобразних пашчурина, крала и од Симе касапина месо с пања. Јок!...

   ...Имала је она сина – црн јој син! Добро је се учио док му је отац био жив, а кад баба-Вујка обудови, он постане несрећник. Ја га се нешто мало сећам, старији је био од мене, и не могу а да му се не дивим. Знам кад је везао тикве, па напливао на Саву. Насред Саве конопац пуче. Тиква одлете, једна на једну, друга на другу страну, а Вучко поред њих оде под воду. Искочи једампут и ми чусмо како задављено викну: „Чамац, бре!“ па опет оде под воду. Рибари га извадише и острмоглавише. Кад га повратише у живот, почеше му неки говорити моралне придике. Вучко само докопа гаће, које су му на обали стојале. Навуче их, покваси у води, учкур добро стеже око себе, а ногавице засука до пола бутина. Надува гаће, па опет бућ! У воду!...Од то доба, па читаве три године, он је шалабазао...
   ...Седамнаесте своје године био је Вучко већ калфа на неописиву радост своје мајке и потпуно задовољство својега газде...
  ...Тада, пак, разбуди се још једном његова „хајдучка крв“. Добровољци се почеше купити, сабље звечати по калдрми, коњи разигравати – поврати се старо време. Вучко чисто запенушио. Враћајући се једном с циглане, угледа батаљон добровољаца, који са својим веселим официрима беху ради учења ископали некакве ровове и шанчеве, па их као срндаћи прескакаху. Просте им оне хаљинице, али се пушке сијају као само огледало. Вучко се умеша међу њих; позна одмах Марка кочијаша, Јању земичкара, Бојицу господин-Симина, Јанка саџију и још многе друге. Срце му се разиграло, а сузе саме хоће да пођу...
  ...Са дна праве дуге улице зачу се крепка музика. Вучко истрча пред врата и угледа дугачку лесу војника, која се као силан жив талас нихаше напред... музика раздире зрак, све живо истрча на улицу. Деца и одрасли кликћу и подвикују. Леса се приближује... Илинка се помоли на прозору...  Вучко наврат-нанос закључа дућан, додаде јој кључ, само што рече „Збогом“, па у скок отрча за војском...
   Шта је с Вучком било, то ћу вам, можда, други пут причати, а баба-Вујка оста од то доба сама с Амином и Планинком...
   ...Једнога дана нестане јој Амине. Баба-Вујка је најпре зваше по имену, покушаваше чак и да звижди, али Амина не дође. Њојзи се одсекоше ноге. Уплашено стаде завиривати под кревет – нема је. Претури све ствари по кухини и шупици – нигде Амине. Онда отрча у суседство и распитиваше се за њу. Најзад  стаде молити и преклињати да јој бар кажу , ако је куче учинило коме какву штету, па га убили. Тражаше да јој га даду, ма и мртво. Све залуд, сама се врати кући. Колико вољаше ову животињицу, толико јој се чињаше да је то неко зло предсказање што је стара другарица тако изневери. Кад Планинка дође с паше, Вујка је дочека на прагу, седећи, а са сузним очима. Не помузе ни краве, не окуси ништа и целу ноћ не заспа. Сутра се диже рано, обуче се и оде у општину.“
(одломци из недовршених приповедака „Баба-Вујка“ и „Вучко“ Лазе К. Лазаревића)    
   Тамо, у шупама, подаље од канцеларије, Бог зна од кад у свом брлогу пребиваше општински стрводер, неки Бузга, вазда у ритама а држања строгог и оштрог, као какав генерал. Угинулу стоку товарио је у своја кола, велики лимени сандук на точковима, што вазда заудараше на петролеум. Одвожаше некуд те закопаваше поднадуле телесине говеда, свиња и оваца, а псета по сокацима, и болесна и здрава, заскакаше оном својом гвозденом куком, да их одмах коцем затуче. Право к њему запути се Баба-Вујка. Нека јој каже, ако је Амину пресрео. Нека јој дадне њену Амину, макар и мртву. Али, не даде јој се ни да стигне до њега.
   Пред општином сакупио се свет, понајвише старци и жене. Тискају се око Санде бирова. Стигли спискови погинулих, а ено и кола са рањеницима. Баба-Вујка обамре. Неко сечиво располути је у грудима, прилази, а ноге не слушају, дави шамија под брадом, распукло се над њом, никог не види, ни газда-Јову. Само чује вриску и лелек: „ Мааркооо, синко мооој!!!“ „Јао, Јанкооо!!!“ Газда-Јова придиже је и она тек разабра на колима што пристигоше лежи Бојица Симин. Жив, али не зна за себе.
     „Вујка, прибери се, није Вучко. Није!“ викну јој газда-Јова, па  прилете Сими Бојичином.
   Опет, она код Санде: „ Сандо, синко мили! За мога Вучка те питам!“
   „Мићић Вучко? Није у списку, мајко. Жив је!“
   Тако се Вујка мало као и прибра, те приђе Бојици, само реч о Вучку да јој каже. Бојица је познаде, али ни реч не могаше да изусти. Мати му пала на ноге, љуби крваве завоје, једва је одвојише да кола крену, да га кући његовој одвезу.
   Ту неко помену Јању земичкара и Вујка схвати да су њега још синоћ довезли. Још је и теже, никога не припуштају к њему.
   „Даће Бог, децо наша“, шапуће Вујка, клечи и крсти се на пустој општинској ледини, „прездравиће ране, Бог је велики“, а људи се брзо разиђоше, сви убијени, замукли.
   Јању мученог на колима синоћ док су пристизали, скопаше болови. Рана велика, ударила на зло. Он стиснуо вилице, јечи, сестра му занемела, крши прсте. Подигоше му главу, дај воде да се поврати. Под главом Јањином торбица.
   „Раздужи... Раздужи...“, прозбори Јања, па се загрцну. Смаче копоран којим га беху покрили, те га пружи сестри. И ону торбицу.
   „Раздужи, сејо, богати:“
     Дадоше копоран и торбицу општинском практиканту, покрише Јању ирамом, па одоше. Практикант опљуну врх оловке, уз Јањино име уписа „раздужио“, па нареди Веси служитељу: „Носи ово тамо“.
   Веса оде до оне липе украј дворишта, где на гомили беху набацане чакшире, чутурице, чизме, упртачи, и спусти копоран и торбицу. Пође, па се поврати. Нешто га нагна да отвори ону торбицу, кад тамо – обојци. Ношени, види се, али лепо преклопљени. Веса их баци на ону гомилу, те пожури натраг и тако не виде кад се однекуд привуче псето. Амина. Прилете оним обојцима, застаде њушећи их, отвори њушку па их полако узе, као да су јој штенад и однесе некуд.
   Ујутру, још док баба-Вујка притезаше шамију да пође у општину, неки Салко содаџија наиђе украј пута на неко псето како лежи на сукненим крпама и цвили. Би му зачудно, па му приђе, а оно – искези се, зарежа, мислиш раскинуће те. Салко замахну каменицом, а оно ништа, гледа га, цвили, као да каже „убиј ме, ако ћеш, не марим“. Кад спусти каменицу опази да оно не брани себе, него не да нечије обојке. Нешто га лецну. Одломи комадић хлеба, те му пружи. Оно – ни да погледа. А-ја! Само цвили, гледа га, а очи му дошле велике, влажне... Ту Салко смаче капу, па се прекрсти: „Помози, Боже, псето плаче“.
   Амина после одвуче оне обојке у жбуње и стаде да завија. Али нико је не ч
  Баба-Вујка враћаше се натраг, својој кући. Беше јој као да нека сила све у њој испретура, растури, као кад гром удари у дрвљаник, па камару дрва свукуда разбаца и сад ево, она скупља трупце у нарамак, а они јој једнако испадају. У тај мах сети се своје Планинке. „Црна ја, грешна ми душа!“ Ни сама не зна како се створи код капије. Чује, гладна и непомужена Планинка тихо муче.
   „Ево ме, добро моје, хранитељко моја, Планинко моја!“ Грли је око врата, брише шачицом очи и образе, а Планинка ћути, мирна и срећна, лиже јој длан слан од суза. Баба-Вујка приноси чабрицу. После ће да упали кандило.
   Сунце ужегло, лак ветар подухива по ружама и шибљу пред прозорима, па се онамо у соби, у оној тишини, подигле живе слике са патоса. То све трепти, поиграва, бљеска и дрхти, немирне сенке једна другу смењују, промичу турски фесови, севају бајонети, укрстиле се беле черкеске заставе, чује се као бура силно „Алах! Алах!“ Сад ће Турци да се сјуре у шанац, грувају плотуни, дим ковитла... а горе, уз икону, бљеска богојављенска водица у стакленцету и Свети Никола плаче.
    Те вечери дође Амина. Изнемогла, оборила главу, вуче шапе, само леже на праг. Окреће главу од Вујке, неће ни воду. „Не да баба своју девојчицу, не да баба своју миљеницу“, тепа јој старица, милује по глави, по шапама, „душо моја, добра, немој, немој, проћи ће то“, а Амина крије очи. Сву ноћ Вујка се не помери од ње. Пред зору тек Амина окуси мало воде. После узе и хлеба. Мало, по мало и поврати се сасвим.
   Јања, па Бојица, брзо, један за другим одоше сироти, Бог да им душу прости. Ране им се подљутиле, лекари не могоше ништа. Јања и не стиже да каже Вујки за оне обојке. Вучко му их дао, оне ноћи, кад ослободише Нову Варош. Пушку предњачу и чизме добио ти он од неког Руса. Седе у шанцу, чекају команду. Јањи у јуришу спао опанак, остао бос, хладно. Тек Вучко га погледа некако чудно, хтеде нешто да му каже, али само смаче оне своје опанке, а обојке лепо склопи, па му некако свечано пружи. „Узми“, вели, „понеси...“ па заћута. Утом груну команда: „Картечом скора ватра“, загмеше плотуни, наста кркљанац, покољ, бежанија, Руси сви изгибоше. Преко моста код Трубарева последњи пут га опази, ту негде Јању и докачи по слабинама.


Минуше лета. Вујка онемоћала. Трипут спусти чабрицу с млеком док је у кућу унесе. Слабо и види, једва кандило припаљује. Осећа да јој се ближи онај, свима нама суђени пут.  Кад би дочекала да види свога Вучка, само једном, ако је жив, па не мари тог часа да умре.
  
  Ове године, негде око Божића, стиже у варош начелников син. Школује се у Русији, три године није видео родитеље му и сестру. Не знају шта ће пре од радости, да га се нагледају, да се испричају. А он, тамо свакаква чудеса видео: те цркве са златним кубетима, те дворце на три ката, те некакав балон са корпом у којој људи по небесима лете, те живе слике у покретној соби, па акробате у циркусу...
    „Јесте, сејо“, вели, „разапну високо између кровова врло јак коноп, па горе попну човека, а он хода бос по оном конопу, с краја на крај, а руке раширио, а ће пасти у амбис, сви премрли од страха, а он миран. Пређе полако не други крај, па спузне низ конопац међу публику. Сви му пљескју удивљено и дају му новац...“
   „Па како изгледа“, пита сестрица, „је си ли га видео изблиза?“
   „Јесам, море. У кожним чакширама, го до паса, намазан уљем...онако...исти онај Вучко Мићић, ама баш исти Баба-Вујкин син“.
 
  
 
 
 
 
   
 
 
 
 

  



Нема коментара:

Постави коментар