Боже, ми смо престали да заостајемо за "светом". Упутили смо се у супротном правцу. И ако је земља наводно округла, нећемо се срести ни са собом, а камоли са оним "светом"...
Потањамо.
Нестајемо као светлост у свом заласку.
Боже, како си мога да нас оставиш. Нисмо ми толико лоши,колико су нам на име натоварили. Нама су само сакрили књиге о прошлости, као што нам данас крију о садашњости.
Живимо у минулом времену. Будућност нам има нарав свица. Не уме да окорени светлост.
Повремено сакупљамо угарке костију, домова, трапова, речи, крстова, Богова који су овуда само пролазили, светаца којима нисмо дали окућиште...
Бавимо се измишљањем непријатеља, као да они могу имати неки други изглед, нарав и намеру, ван нас. Просејавамо се као шодер. Зидамо се шљаком уместо зрневљем. Кроз нас тече муљ-ило развлачи Морава. Само у поезији проналазимо понеки бисер. Песнике бацају пред свиње.
У куће нам на силу утерују људске љуштуре, стрвољ за које нико нема брезовину за метлу. Учитељима и родитељима отимају и одмећу децу. Данак у деци није престао. Једино је Дрина добила по коју ћуприју да у сепете вода не улази.
Из зидова нам испадау "јаничари", као да су од жижљевине.
Више никога немамо за у горњи крај совре, под икону и кандило. И свештенство се стропоштало у глад и блуд. Мало се има ко у руку пољубити. Лаж је постала литургија српском башибозлуку.
Боже, имаш ли ишта чиме би нас огрнуо, да нас не једе ова мемла и губа...
Имаш, али нећеш. Мислиш да смо ми криви.
Ако и јесмо, где си ти дангубио, да нас налијеш очима. Да прогледамо.
Нама је одувек очију фалило. Ваљда што смо имали на претек језика. Да си нам од језика правио воденице, могли смо свет самлети. Могли смо умесити нову планету. Округластију, на којој би се срели и они који натрашке ходају.
Опрости ми ако можеш, и ја ћу се трудити да Теби опростим.
Нема коментара:
Постави коментар