сишла си са неба, путем што се губи.
Ти љепотом својом непрестано мамиш,
наводиш на гријехе оног ко те љуби.
Тихо, као сјена газиш по сред тмине,
заносно ко срна кроз поља и горе.
Ти, свему што дајеш смисао живота
гдје стопа ти прође у свитај зоре.
Проговори вода пјесмом твога гласа.
Млад мјесец се стопи с бојом твога тијела.
Од сјаја из ока затрепте све звијезде.
Због сузе што кане зажуборе врела.
Увијек си ко лука гдје пристају душе
оронуле, трошне, пред пловидбе задње.
Последња си молитва за смртнике многе
али си прва здравица ти у Вече Бадње.
Ти си прва ријеч што оста да живи
у сазвјежђу неба као вјечна тајна.
Непресушни извор што напаја душе
док их мами зовом љепота бескрајна.
Небески си причест за срце и душу.
У свему достојна до последњег часа.
Симбол свих си нада и љубавног бола.
Ти, која исцељујеш и кад нема спаса.
Нема коментара:
Постави коментар