као танана туга на нишану спи..
павиљон речи охрабри опсену,
тишина чува истину...
Ту си
бујне су ти очи
посматраш стидно отисак хтења
и попрсје летње ноћи.
Сета те мори...
Нешто сама за себе ромори.
Наша игра погледима
својим знацима назире
путању и склад
твој сам пад...
Тајна коју скривам од себе
познаје само тебе...
Нема коментара:
Постави коментар