недеља, 31. мај 2015.

Зорица Крстовић: У инат

   Не волим аутономаше, Ђ. Балашевића, паорске похабаности која се преко ноћи преобратила у грађански естаблишмент, а још мање Гучу и новчаник који вири из задњег џепа панталона србијанском ђилкошу са чачкалицом у устима.
Ето, не носим никада супер модерне ствари, не волим позната места, не подносим јавно објављивање свог интимног веша (ма шта под овим мислили) не трпим хвалисавце, малограђане свих узраста. Нарочито уз ентеријер барокног намештаја и екстеријера бахамских острва. Узалуд је све то.
   Имам неку гадну (можда не само једну) особину да не волим многе ствари које већина обожава.
    Онда ти то припишу нарцизму, тешкој природи, тежњи да будеш посебан.

    Али, некако никада не волим да будем у гомили..
    Има нешто још горе од ога.
    Ових дана много се расправља о ријалитију "Парови" који се емитује на Хапyy ТВ.
    Заиста не постоји ни психолошки, ни социолошки појам који све то може да објасни.
   Бар ја мислим да не постоји. Мислим да је то превазишло све границе здравог разума.
   Осим што се поједини суседи труде да попљују све што је у туђем дворишту, да се просипају елоквентношћу, мислећи тиме да су се уздигли изнад просек, ништа друго нити је паметно, нити се може сазнати, проговорити на ову тему и о укусу на овим просторима.
    Политички, они су једнаки ријалитију "Парови"
  Људски, покушавам да свој микросвет не контаминирам и не трошим на узалудне људе и погрешне изборе.
   Свет јесте лични изазов, јесте посебан за сваког.
  Ријалти или ти "велки брат" одавно је већ код многих у спаваћој соби. Не мислим да треба да престану.Напротив. Јер, док нешто не исцури, не исцеди се као гној, не пресахне,неће престати. Зато храбро, напред, само напред!
  Кроз мизантропију,злочињење кроз ријалите, графите, максиме, спотове, медије!!!
  Ја ћу и даље луцидно и помало ласцивно да размишљам о крицима људске егзистенције.
   Има нас још.
   Зрелост и умешност тражи време,људскост тражи жртве.
   Питање је спаса у овом опаком, злом и насилничком веку покварености и дехуманизације.
   Ја га налазим у писању и понекад у експлозивном пркосу.
   У инат, као сада.



Нема коментара:

Постави коментар