Колико сутра, стазом од речи,
запловићу, запеваћу,
у непознато упловићу,
тражећи себе, тражећи тебе.
А данас, нека ме још,
румена, чекам боља времена,
у бело обучена, разгоропађена,
остајем затеченим запањена, непомирена.
Већ колико сутра, стазом од речи,
запловићу, заћи ћу, проговорићу,
у непознато запливаћу,
налазећи себе непомирену, тражећи тебе.
Аветињски ветар
Мистични ветар забити
одгонетава тајну стару,
хучи и бучи, чак и окренутих леђа
веран својој струји од које све бруји.
Вођен привиђењем
пратилац је љубави
којој мало засмета,
па јој помогне да живот настави.
Проговара о црном, проговара о невино белом,
говори о огњишном благостању
берићетног времена распетог међу клицама зла,
након животних бура склоног забораву.
Искорачен у противречност,
удар ветра захукталог, мири добро са лошим,
расплиће и заплиће, контрасте нелагодности
разоткрива, живи разуздано, а о миру снева.
Зенит трагања за лепотом
Не посустајем у препознавању и досезању лепог,
кад станем до прве биљке у цвату
осећам њену истанчану душу,
певање нежно мелодије у настајању.
Сваки ме цветић у срце дирне
био изникнут на удаљеној пољани
или засађен пажљиво брижном руком
у каменој овалној жардињери.
Чуварима лепоте у пуном цвату,
латица плавих, црвених, белих
или жутих, сличних златном дукату,
посвећујем увек дужну пажњу.
Мирис ме опија док боја плени,
облик ми с разлогом привлачи чула,
очима само танано милујем,
да не повредим: не чупам, не додирујем.
Узурпирана објективност?
Збиља на траци,
не можеш јој умаћи,
морал на испиту,
призвани смех, присутан грех,
храброст на вратима
подељена минутима, сатима,
повољна или негативна слика познатог лика,
трње и муње успеваш таћи
и у збрци се чињеница снаћи:
дух ми је смирен,
година пуно,
глас грлен,
образ још румен,
мисли шарене,
ноге хитре, неуморне,
поглед опасно далек,
опаске имају савремености шмек,
у џепу пара ни за лек,
али не исписујем, без покрића, чек,
додир и даље негујем мек,
жваћем живот,
а и он мене,
усне поплавеле,
негда биле црвене,
обрве неприметне,
хаљине летње одабране цветне,
ташна на раме,
(шта све у њу зна да стане),
врлине на броју,
а колико тек мане
(ама, на папир не може да стане),
успомене – горке и полетне
у прошлости чаме,
песме музиком опточене
обарају с ногу,
имам фаворите,
наговештаје, последње трзаје,
логично је,
да се познатих опредељења,
супротставим томе не желим,
и објективно не могу;
свако робује неком свом,
у глави устоличеном богу,
адреса небитна,
на мапи позната тачка
или ничим убележена
колико је другима ситна.
Нема коментара:
Постави коментар