субота, 23. мај 2015.

Радмила В. Стојановић: „Шареница (духовне) смрти“

У Милошевој престоници,
зар плесом, демону смрти служе сад,
деца малена,
карневалски одевена,
симболима лукавог обележена и окужена...
Зар Крагујевчани и остали,
Толико смо духом пали?
У заклон љубави нисмо стали,
Нити се умудрили,
а лакомислено дали,
да лукавоме служе деца,
под маскама забаве и успеха...
 
Сузе ми мисли гуше:
„Зар чеда крагујевачка и наша преостала,
Стасају, плешу, на рубу нестанка?“
Тону, то дубље у блату безбожја.


Премале девојчице у женственим костимима,
Ласцивним туђинским плесним покретима,
Са разузданим тренерима,
Убеђени да успех и радост нуде.
родитељима, пријатељима...
Актуелним злотворима и крвничким сенима, да,
Не морају више крагујевачке ђаке стрељати,
Гасне јасеновачке коморе,
Нашим телима пунити,
Нити „милосрдне анђеле“,
По милионске смрти,  наше слати...
Да страхотним смртима избришу жртве млађане,
Све најбоље, мајке, браћу, очеве,
кћери, злаћане синове,
више не крваве ножеве...


Само нас, бедне, неразумне,
ненародне, заведене,
путевима аутопропасти воде,
наплаћујући  нам „дебело“ услуге,
инструишу нас свим  гадостима и одводе ...
Да ли ће икад те млађане звездице естрадне,
Србкињице  несвесне,  јадне,
Постати  здраве, породичне  жене,
рађању множине деце,
ангажовати  заносне  кукове ?
Очеви, маме, сродници деце те,
да ли ћете узалуд чекати унуке, сроднике  будуће ?
Светост  рађања и чувања наслеђа,
Зар су нам шпанска села, незнана?
Светињу  живота  и породице,
зар да нам лукави кезом блудним,
замени  целомудрено, за грозно лице?
 
Знамо ли да нам  народ нестаје ?
Немаром, безбожјем, блудом млађаних,
У абортусима жртвица невиних...
А свуда  трагови свилених,  насмешених  звери,
Латентном  смрћу веселог рода,
Баш зато нам се цери,
Са  ружичастих, а злих медија...
Бесомучна уживања,  у јефтиним  проводима,
кланицу  живота  представља...
 
Значе  ли  иком, осим неколицини  пробуђених ,
Наслеђе и Немањина завештања ?
Да Сербица само је наша!?
Земља,  да је нама поверена!?
Радост  рађања додељена!?
Вера нам латентно  забрањена,
данас, зар сасвим угажена!?
Истину, Петар и још по неко зна,
недоступну,  прекројену  у лаж ...
 
Ако ћеш да наставиш  путем  пропасти:
„народе  навали“, само се проводи...
Јуче  је сваки  пети, настањен у Београду, на  копну,
А сутра још катастрофалнији  број, у „Содому“на води !?
 
Да ли је ово наша „земља сељака, на брдовитом Балкану“?
Уместо очекиваних 40 милиона сербских становника,
Зар само 5 милиона неисељених, неабортираних,
обезбожених,  пијаних  мученика ?
 
Небригом о опстанку свом,
сведоче да земља је ово поткупљених,
преварених,  потомака  крагујевачких  ђака,
зар  пловило  је лудака ?
Брод  опстанка нам  тоне!!!
Звона  буђења  гуши  шарени зверињак,
Нојеву барку, данашњу потапа,
А  жртвица,  несвесна,  кораке  смрти  усавршава,
На  пакленом  путу  нестанка, зар?
 
О  Светосавци  пробудите  се,
Крагујевчани  и остали,
На  жртве  своје осврните  се,
Уозбиљите се,  уразумите се,
Опстанку  рода,  посветите  се!!!
 
 
 
 



    Радмила Стојановић  је рођена у Санском Мосту. Звање  професора књижевности  је стекла на Филозофском факултету у Новом Саду, где је у образовању започела радну каријеру.
    Живи и ради у Зрењанину у установи ученичког стандарда.
  Објавила је путопис „Петровградскобечкеречки Зрењанин у путописном загрљају „у зборнику путописа „Корак исписан пером“, „Звездана прашина“ ,Београд, 2014.. 

    Више радова је објавила у електронском, књижевном  часопису:“Словословље“ из  Беча.




Нема коментара:

Постави коментар