Рат је долазио са свих страна
Ми смо седеле на балкону
Пили кафу
Смејали се
Наишао је неко
Био је јако узбуђен
- Смејете се
А рат само што није
- Шта бисмо друго
Олују још нико зауставио није
Тек кад се рат сасвим приближио
Кад смо осетили гареж
И кад је војник пронио нашом улицом
Своју главу у торби
Неко је отишао у собу да телефонира
Не знам коме али сам чуо
- Код нас је рат! - рекао је
И није онакав као што пише у књигама
Ни као што су нам причали стари
Већ прави рат
Рат у којем се гине
Престали смо се смејати
Било је касно после поноћи
Неко је залупао на вратима
Ћутали смо у ћошку
Кад је свануло
На нашем прагу нашли смо крв
И нико није имао снаге да је опере
НЕ ВОЛИМ ВРЕМЕ
Када је моја мајка умрла
Нека жена ми је донела кесицу бомбона
Гнушам се радости
Када су реку укротили
Жубор се утишао
Мрзим ћутање
Г. је умро у подне
Казаљке на звонику су се окретале
Не волим вријеме
Написао сам роман о Самцу
Отишао је у свет
Сада сам у његовом стану
ВРАТА
Оставите ме широм отворена
Немојте закључавати
Кад год ми језик шкљоцне
Ксетим кост у грлу
Немојте носити кључ са собом
Ставите га под отирач
Кад дође неко
Да не вади пајсер из торбе
Кад се затворите у себе
мене отворите
не волим паучину
И унутарњи смрад
Немојте по мени писати своја имена
Задужујете ме памћењу
Ја сам створена само за оно
Што дође и оде
ЛАГАНА ПЕСМА
Док ћутим годи ми
Љуљање сенке комарца
На води
СЛАТКИ САН
Са собом се измирих
Опростих грехе, авантуре, чак и оно
Што бех добар и уз длаку идох
На глупост гледах либерално
Опростих себи све ноћи блудне
Смуцања у великом граду
Што клечећи молих бештије худне
А олако напустих лепу Наду
Опростих себи што у рату
Бех родољуб и не напустих земљу
Што пуцах у вис
А не у срце непријатељу
Опростих себи што сам добровољно
Узео вашку за господара
Ставио ланце на руке с пуно жара
За кору хлеба служио верно
Опростих и оно што никад не бих
Само да бих могао
Као пас реп руку под главу ставити
И слатко заспати
КАМЕН
Ако сумњаш да се под њим крије златник
Не подижи га
Све је лепше од разочарења
Ако си сигуран да је под њим црв
Подигни га
Светлост коју му дарујеш
Лакша је од тежине мрака
Ако камен не треба да стоји тамо где стоји
Помери га
Ради суштине
Ако ти треба камен
Да га бациш
Узми онај што ти је
Пао са срца
ЈАБУКА
Зрелој јабуци не треба сунце
Своје лето савила је у себе
Сада чезне
За црвом
И слатким погледом
СТРАХ КАД СЕ О ЊЕМУ ПЕВА
Није моје ћутање тако дуго
Но кише тужне падају
А ветар пијан
Шуми кроз дрвеће
Па се сетих нечег
Нечег из даљине
Просто је и драго
Ал му не знам име
Није моја туга тако велика
Но ме нешто гану са звоника
Са звонику моје цркве у магли
Па ме ево овде боли
Боли као небо птицу
У кавезу
Нису моја сећања болна
Болан је страх
Кад се о њему пева
ДУШАНУ ПРАЋИ
Увек завирујем у ону твоју кафану
Све мислим још пишеш тамо
Свој кафански речник
Једном ми се од конобарице учинило ...
Не може човек тако лако
И да је сламка међу вихорима
Летела би бар донекле
Волео си живот
Ниси марио за њега
Био си свестан – тврд је као трн
Мекан као река
Бежао си у ноћ
Тражио си мало места
За луталицу као што си
Мада си ходао по ивици живота
Веровао си у тежину речи
Зауздао си псовку
И напокон отишао у сан
Својих сањана
ИЗБЕГЛИЦЕ
О невољи својој причају ћутањем
Тугу исказују смехом
Оно што их боли тек ће да осете
Не траже ништа осим мало места
И воде ако има
Отићи ће чим мало предахну
Њима ни једна земља више није света
Ако их питате шта носе у торби
Казаће живу главу
Јер само живо може да никне
Тамо где се баци
Немојте се љутити ако вам понове
Сто пута име завичаја
То се они боре против заборава
ЗИДАРИ ТРЕБА ДА УЧЕ ОД ПТИЦА
Зидају куће без осмеха
По мери пацова
Посве празне
Нисам стар
Ни забринут
Али да и си мајка божја
Не могу наћи излаз
Посипах за собом рижу
Птице је позобаше
Вукох конац
Дође одрпанац
И окрпи своју кошуљу
Којим год ходником кренем
Води ме у подрум
Нове зидаре треба упознати с птицама
Оне своје куће граде тамо где може сунце доћи
И оне одлетети
ИСКУШЕЊЕ
Хвала ти Боже што ме нису увео
У искушење
Кад помислим шта се могло десити
Кожа ми се јежи
Драго ми је што сам увек седео
У посљедњој клупи
Јео семенке
Гледао кроз прозор
И нисам се бунио
Увек је страшније оно
Што није било
А могло је
Кад помислим шта је све могло бити
Кожа ми се јежи
СТРАХ
Плашим се телефона кад зазвони касно
Плашим се кад зазвони рано
Плашим се кад ми Гојко Мандић пошаље поруку
Увек је неко умро кога знам
Плашим се себе јер се не познајем довољно
Плашим се лађара кад ме превозе жедна преко воде
И радости се своје плашим јер је хладна
Хладна као да даљина, као нож у руци
Не знам шта је страшније од страха
Немогуће или близина далеког
Страх је у мени увек био оштрица
По којој сам ишао у сну по воду
Кад сам уплашен разумем себе
Кад немам страха нико ме не разуме
Оно што сам заобишао није због страха
СМЕХ
Три пута се смеј
Први пут кад ти је до смеха
Други пут онако
Трећи пут Бог помаже
У Старом завјету то не пише
Стари завјет је ионако стар
Пре спавања треба узети кашику смеха
Ко се смеје има младе снове
Од смеха нико умро није
Кад год можеш смеј се
И цвет се смеје
Да се не смеје не би био цвет
У јутро и јутро је смешно
Смешан је гавран на грани
Мачак на прозору
Слепи пут
Смејање је природна ствар
Ко се смеје тај није смешан
Ко се смеје или је луд
или му нису
све козе на броју
УСПУТНА
Моја сенка још није изашла из огледала
Кад год навратим она је тамо
Како јој не досади или не полуди
У свету пресликаних ствари и хладноће
Осећам да тоне у недокучиво баш као и ја
Кад останем сам
Жалим је јер познајем тај бол
Бол сваког корака
РАДИША ЧЕКА КИШУ
Најавили су кишу
Радиша им не верује
И прошли пут су оманули
Оседео је од извиривања
У сред лета се не дангуби
Зору ваља преварити
Сваки лепи дан уловити
Ни кишан није за бацити
До сада је Радиша веровао
Својим костима
И оне су се некако опустиле
Боле и кад нема ништа
Радиша је на ватри
Ако већ мора нек пада
И после кише ваља у поље
Здраво је кољена оросити
Воли Радиша кишу
Још кад би могла само ноћу
Лагано на кашичице
Да је слуша као музику
Ништа нема лепше
Киша удара по крову
А ти слатко спаваш
И сочне трешње сниваш
Михајло Орловић је рођен у Босанском Милановцу код Санског Моста. Тренутно живи и ради у Бања Луци. Запослен је као новинар на РТРС.
Објавио је 19 књига прозе, поезије и записа. Аутор је бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и документарних филмова, за које је награђиван.
Добитник је бројних домаћих и иностраних награда за књижевност и док. филмове. Заступљен је у више антологија српских приповједача и пјесника.
Објавио је 19 књига прозе, поезије и записа. Аутор је бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и документарних филмова, за које је награђиван.
Добитник је бројних домаћих и иностраних награда за књижевност и док. филмове. Заступљен је у више антологија српских приповједача и пјесника.
Нема коментара:
Постави коментар