Неће да ми добаце ни до ђона. Има да их пофрљам у заборав, има да отпадну као блато с ногу, озбиљно. Који ће ми клинац, само да ми кваре углед који ћу сигурно да стекнем. Правићу се да их не познајем, само док се ја домогнем врха литице. За крила ћу се ве побринути. Неће се моје име стрмопиздити низ амбис, иако не знам да летим, упорна сам ја.
САМО ЈАШИ, СВИ СМО НАШИ!
Нећу одустати. Море, накачићу се ја, ако треба некоме на грбачу, па нека ме носи, таман жртвовала гениталије. У ствари, није то никакво жртвовање. То је само танте за кукурику, као размена добара у феудалном друштву. Ух, јебо те, мрднусмо ли ми даље од тог феуда на овамо? Ма шта ме брига сад па и за то. Нека о томе размишља онај ко мора, ја не. Ја хоћу себе да изградим и зато ћу да кренем у јуриш праволинијски. "Режи, не бележи!", "Само јаши, сви смо наши", што каже наш паметан народ! Боже, баш смо паметни, само што ту памет често лоше распоређујемо. Ништа, снаћи ћу се, верујете ми. Нисам ја било ко, дакако. Ако сам и макар ко, нисам макар шта! Доста ми је да слушам, као, паметније од себе. Видим како су паметни. Од памети се не не виде од ових упорнијих. "Не јебе леп, него упоран!" Тако је. Не успева ни паметан више од упорног. Ти паметни нека се држе њиховох скрупула, сви видимо докле догураше, тјах. Не виде се од нас упорних. Затрпасмо их својом упорношћу, џабе им памети. Неће они стално ићи на вагу с нама. Доста је било. Свака вашка обашка.
ОЛАЈАВАМО БОЉЕ И УСПЕШНИЈЕ
...И нађох се ја тако у групи лудака међ расељеним Балканом у Јевропи. И шта да вам кажем, није ми лоше. Фин неки свет. Мислим, стварно нису лоши, онако свеукупно. Додуше, олајавамо се. Углавном олајавамо боље и успешније од нас самих, наравно. Е па докле да ти бољи увек буду бољи.? "НиЧија није до зоре горела". Немере даље, јебаји га. Има да сјаШу са пиједастала и да пусте и друге да Живе и уЖивају у слави. Није Бог само за њих стварао свет. Доста нам је њихове памети. И ми без памети треба да Живимо и Животу да се радујемо.
У БИРТИЈИ СВИ ПИЈАНИ А НИКО НЕ ПИЈЕ
...Ето тако ја у тој опстој гунгули Чујем за Гњецавог Јовицу-БезмудовиЋа. Кажу, он ће ти помоћи Шта треба око пробијања, само да га туриш мало у новине. Јако воли да буде објављиван и усликиван. Господин је човек, угоститељ. Гњецави Јовица је приватник биртије на лошем гласу, у којој су сви гости пијани, а нико не пије. Чист парадокс. У његовој биртији сваки посао може да се склопи само ако му идеш уз длаку. Све је то лепо, али ја баш и не умем да идем уз длаку, више идем уз к...ц. Гадна ми је нарав као у џандрљива коња, знам. Наћи ћу му слабу тачку, видећеш. И тако, брзо нађем његову слабу тачку, али он моју никад да пронађе. Никако да се ускладимо, а време хуји. Ја, ооо, а он, ђеее. Решим тако да кренем у директан клинч, да му уђем у кости и да не околишим више. Међутим Гњецави Јовица се узјогунио к'о магаре. Каже, како је баш у мене полагао наду у смислу да ћу бити послушан гост његове биртије, али се преварио. Каже да сам га разочарала, а ја му кажем да то нема никакве везе са бизнисом у ком он купи кајмак, кроз који бих ја дошла до заслужене славе, за прво време, док га не превеслам. Да право зборим, лепо сам га питала, је ли хоће да помогне да се узвисим, како и доликује, кад већ може да припомогне, а он савршено уме да се прави луд. Јебо ћаћу свога! Пошто ми је дојадило да се с њим натежем, у првом налету беса, притиснем га уза зид, а он уздрхтао па почео да кваси гаће. Обиљно. Хтедох у бесу да му заврнем муда, кад оно празна шака, само нека млитава кожура, пих. И ту је био крај наше сарадње и наше љубави. Не кајем се, идем даље, али бар знам зашто се зове Гњецави Јовица-Безмудовић. Наићи ће већ нека птица и за мене, са чијих ћу леђа узлетети, јашта. Гњецави Јовица-Безмудовић је отписан случај, па јебаји ти нега, кад већ он не може тебе.
Нема коментара:
Постави коментар