шибају моје ћирилично око,
трњем нехата боду
и болно крикнем у мимоходу:
“У какву земљу сам залутала,
где само стидљиво,
само по негде у натписима на радњама,
извирује ћирилица прогнана...
тајним актима недозвољена,
а сва писма остала су пожељна...“
Јаук са руба разума,
на прагу изумирања нас ,
пита у задњи час:
Зар утилитаристичка мотивација,
јача од мотива опстанка?
Зар полтронска ...?
Зар туђинска ?
Језик и писмо поробила...
Усред Поста Великог, минулог,
без осећања састрадања са Христом и нама,
моји сународници се пијани,
тетурају хедонистичком пистом...
Уместо аскетски и постом на води,
Богобојажљиво и братољубово,
скрушено и неподмитљиво да битишу,
они се блате похотљиво
и чине све што је нечастиво...
И као свако хедонистичко прасе,
саживело се са девизом:
„У се, на се и пода се !“
Пројездих кроз бројне градове,
тужне земљице Србије,
Републике Српске такође,
и свуда исто све,
ћирилица изумире...
плач да Те обузме,
и никад да не престане
или док разум не стигне...
и писмо док не васкрсне...
Нема коментара:
Постави коментар