полудела је европска наука без Бога!
Св. Јустин Ћелијски
1. Свети Јустин Ћелијски, крочећи тешким монашким путом и молећи за спас Српства, вапијући се питао: „Срби, на шта сте свели своју историју?” Скупа са светитељем и ми се питамо шта се то збива са српским човјеком. На шта је свео своју духовност, свој језик и писмо, наше светосавље?
2. Наметнути рат против Српства, као и овај садашњи против Русије, чије је колонизовање западном науком и умјетношћу отпочело још у вријеме Октобарске револуције кроз западно поетичко учење звано „руски формализам”, тај рат који стиже у галопу у циљу свеопште унитаризације свијета, покренут је од стране дванаест владајућих породица свијета, које опсесивно држе до своје ДНК чистоте. Воде га, међу осталима, и тајна друштва, посебно илуминати и масонске ложе разних провенијенција, под златном капом јудеомасонства, којима сви у исходу потпадају. Такво стање траје од Наполеоновох ратова, у којима су учествовала и тајна друштва у закулисној политици, док су неупућени живјели у заблуди, не схватајући да је њихов тајни бог сатана. Само још наивни мисле да је око у врху свјетске пирамидалне власти Божје свевидеће око, а не рептилско око бога Озириса, који је египатски бог мртвих и подземног свијета. Саблажњиво тумачити троугао, заштитни знак јудеомасонства, којем се ови клањају, као Свето Тројство, могу само они под упливом Луцифера!
Елиминисање аутохтоних народа и њихових култура, њиховог знања о властитој историји, језику и писму, те укидање могућности да то знање о себи шире на своје потомке, били су и остали први задатак илуминизираног масонства, у које се већ три вијека повукло истинско знање да би било доступно само посвећеним члановима. Ватикан је ушао у посјед тих многих древних знања и просто га помео са полица библиотека, ставивши га под седам кључева. Данас то настављају да раде изабрана тајна друштва, која се налазе изнад цркава, па и католичке.
Откад је Карл Билт објавио да је Запад узео православље за мету, не можемо више бити у наивности о природи прошлога антисрпског рата, који није био рат против вуковских Срба сва три вјерозакона, већ је експлиците био рат против православља, па тиме и Срба православаца. Стога више не можемо тврдити да се у прошлом рату радило тек о грађанском рату који је имао и вјерску компоненту, већ о рату новог свјетског поретка, у коме је било нападнуто Српство због светосавља, тог православља српског стила и искуства, као и све оно што га симболише, а то су српски језик, српско писмо, српска историја и традиција, у најширем смислу, ћириличка цивилизација, која симболизује православље. Данас пак знамо да је овај антисрпски рат био увод у сукоб цивилизација, у којем се води армагедонска битка јудеохришћанства против православне цивилизације.
Православље је било мета и Октобарске револуције, у којој је у првој петољеци отпадништва од Бога и затирања свега православног, у настојању да се отвори простор за католизацију Русије и уништење руске православне цркве, те ноћне море Ватикана, уништено толико цркава и манастира и побијено на милионе православних, у погрому какав се не памти ни у вријеме антихришћанског Рима. Ономадне, као и сада, циљ западних освајача био је исти – уништење аутохтоних народа и њихове културе, при чему се проводило перманентно духовно уништење изнутра, које је каткад дјелотворније него оно споља, помоћу страног фактора, а најдјелотворније је кад је у спрези. Свјетски богоборци унутрашњег савезника у замашном пројекту духовног урушавања Срба пронашли су у тријумвирату, који предводи покрет за обнову србистике, а који је само уређај искоришћен да би се илуминизирано масонство увело у јавно прихватање. Други циљ западних мудраца јесте уништење нашег знања о Богу, будући да се васцијело наше бављење свијетом око себе, такозваном друштвеном стварношћу, у историјској линеарности пројављује у питању о властитом почелу, а оно нас неизоставно враћа древној Православној цркви Истока, Цркви светих Отаца и Васељенских сабора. Нагнути над тим живим извором, Срби су у непрекинутој визији, а поготово у временима голготе и злочашћа призивали властито сјећање на будућност, на смрт Христову, Његово васкрсење и обећање Његовог другог доласка. Као народ који је на концу двадесетог вијека доживио „Трећи свјетски рат против Срба”, а под окриљем једног те истог новог свјетског поретка, и који је у томе страданију напабирчио
нешто од искуства Новог Јерусалима, Срби више не могу да живе без сјећања, као што више не могу да живе без ишчекивања и визије своје коначне судбине. Поготово не у свеприсутном нукању на заборав и забрани обнове српске идеје о стварању јединствене српске државе, те условљавању свих „благодетељности” заборавом као залогом за, само њима – свјетским властодршцима, знану будућност, чија је парабола јудејски „месијанизам без Месије”, на коју нас уједињена „пројеврејена Европа” (Св. Владика Николај) преко својих Левинаса (Емануел Левинас) убјеђује.
Наш одговор на све условљенији екуменизам како би се раскол са папоцентричном црквом превазишао, јасно, у корист „Cathedra Petri”, неком заједницом без Духа Светога, у којој би столовао „alter Christus” на мјесту Живога Бога, може да буде само у буђењу Новог Јерусалима, а кроз још чвршће уједињење помјесних, аутокефалних православних цркава Истока, тог отјелотворења Христовог. Томе нас поучава на срећу никад незаборављена мисао Светих Отаца православног Истока, међу највећим, Свети Максим
Исповједник, који нам у темељ вјере угради својих познатих „Четиристо глава о љубави”, гдје изриком изјављује: „Вјера је основ наде и љубави”. И док дванаест Христових апостола у васељенској димензији апостолске саборности „престолује на дванаест престола да би судили дванаест племена Израилових” (Мт. 19,28), дотле Ватикан, изабравши само једног, Петра, са његовим знамењем наставља и сада, у име дволичне хришћанске „љубави”, да насилно проводи покатоличење над остацима српског народа у Хрватској,а у перспективи и над осталим православним народом на Балкану и хришћанској Русији. Све то у вријеме док јасеновачке могиле, неуспокојене, и након педесет љета никако да се слегну. Напротив, стекле су се нове, које тек треба да се откопају како би се сазнале размјере српског страдања у овом посљедњем антисрпском рату, у којем је православље, со свијета, било узето за мету. Тог суштинског континуитета, који напокон захтијева да буде темељно преразмотрен, свјесни су на саставници једног никад неокончаног рата против Српства, и другог, који је већ отпочео, рата демонократског Запада против Русије и руског православља поред освијештених српских интелектуалаца, тек стасали млади интелектуалци Републике Српске, којима посвећујем ову књигу као путоказ у борби за Српство, с надеждом да ће допринијети стасавању успаване српске самосвијести, те бити онај „квасац српске обнове”, како је то говорио блаженопочивши отац Митрофан, епитроп манастира Хиландара, тог свјетионика васколиког српства.
2. Рат против православља, који је кулминирао НАТО бомбардовањем 1999. године, а којим су прекршене четири женевске конвенције, правила УН и Хашка конвенција, имао је за циљ да испирањем мозга јаловом тезом о Србима сва три
вјерозакона уништи наше знање о Богу, наше знање о правој вјери, о изворним хришћанским догматима српског стила и искуства.
Тај рат поведен је веома смишљено и уз помоћ свјетске закулисе инфилтриране одавно у водеће научне структуре. Између осталих, у сложени процес денационализовања православних српских земаља укључили су се и амерички академици, дајући тој духовној борби против Истока свој велики допринос, а на трагу бечко- берлинских катедриста, који су настојали да свим силама пониште разлику између Срба православаца, који су имали као књижевни језик нормиран славеносрпски језик, и католика, који су говорили
својом народном штокавицом, уводећи појам „Срба сва три вјерозакона”.
2. Наметнути рат против Српства, као и овај садашњи против Русије, чије је колонизовање западном науком и умјетношћу отпочело још у вријеме Октобарске револуције кроз западно поетичко учење звано „руски формализам”, тај рат који стиже у галопу у циљу свеопште унитаризације свијета, покренут је од стране дванаест владајућих породица свијета, које опсесивно држе до своје ДНК чистоте. Воде га, међу осталима, и тајна друштва, посебно илуминати и масонске ложе разних провенијенција, под златном капом јудеомасонства, којима сви у исходу потпадају. Такво стање траје од Наполеоновох ратова, у којима су учествовала и тајна друштва у закулисној политици, док су неупућени живјели у заблуди, не схватајући да је њихов тајни бог сатана. Само још наивни мисле да је око у врху свјетске пирамидалне власти Божје свевидеће око, а не рептилско око бога Озириса, који је египатски бог мртвих и подземног свијета. Саблажњиво тумачити троугао, заштитни знак јудеомасонства, којем се ови клањају, као Свето Тројство, могу само они под упливом Луцифера!
Елиминисање аутохтоних народа и њихових култура, њиховог знања о властитој историји, језику и писму, те укидање могућности да то знање о себи шире на своје потомке, били су и остали први задатак илуминизираног масонства, у које се већ три вијека повукло истинско знање да би било доступно само посвећеним члановима. Ватикан је ушао у посјед тих многих древних знања и просто га помео са полица библиотека, ставивши га под седам кључева. Данас то настављају да раде изабрана тајна друштва, која се налазе изнад цркава, па и католичке.
Откад је Карл Билт објавио да је Запад узео православље за мету, не можемо више бити у наивности о природи прошлога антисрпског рата, који није био рат против вуковских Срба сва три вјерозакона, већ је експлиците био рат против православља, па тиме и Срба православаца. Стога више не можемо тврдити да се у прошлом рату радило тек о грађанском рату који је имао и вјерску компоненту, већ о рату новог свјетског поретка, у коме је било нападнуто Српство због светосавља, тог православља српског стила и искуства, као и све оно што га симболише, а то су српски језик, српско писмо, српска историја и традиција, у најширем смислу, ћириличка цивилизација, која симболизује православље. Данас пак знамо да је овај антисрпски рат био увод у сукоб цивилизација, у којем се води армагедонска битка јудеохришћанства против православне цивилизације.
Православље је било мета и Октобарске револуције, у којој је у првој петољеци отпадништва од Бога и затирања свега православног, у настојању да се отвори простор за католизацију Русије и уништење руске православне цркве, те ноћне море Ватикана, уништено толико цркава и манастира и побијено на милионе православних, у погрому какав се не памти ни у вријеме антихришћанског Рима. Ономадне, као и сада, циљ западних освајача био је исти – уништење аутохтоних народа и њихове културе, при чему се проводило перманентно духовно уништење изнутра, које је каткад дјелотворније него оно споља, помоћу страног фактора, а најдјелотворније је кад је у спрези. Свјетски богоборци унутрашњег савезника у замашном пројекту духовног урушавања Срба пронашли су у тријумвирату, који предводи покрет за обнову србистике, а који је само уређај искоришћен да би се илуминизирано масонство увело у јавно прихватање. Други циљ западних мудраца јесте уништење нашег знања о Богу, будући да се васцијело наше бављење свијетом око себе, такозваном друштвеном стварношћу, у историјској линеарности пројављује у питању о властитом почелу, а оно нас неизоставно враћа древној Православној цркви Истока, Цркви светих Отаца и Васељенских сабора. Нагнути над тим живим извором, Срби су у непрекинутој визији, а поготово у временима голготе и злочашћа призивали властито сјећање на будућност, на смрт Христову, Његово васкрсење и обећање Његовог другог доласка. Као народ који је на концу двадесетог вијека доживио „Трећи свјетски рат против Срба”, а под окриљем једног те истог новог свјетског поретка, и који је у томе страданију напабирчио
нешто од искуства Новог Јерусалима, Срби више не могу да живе без сјећања, као што више не могу да живе без ишчекивања и визије своје коначне судбине. Поготово не у свеприсутном нукању на заборав и забрани обнове српске идеје о стварању јединствене српске државе, те условљавању свих „благодетељности” заборавом као залогом за, само њима – свјетским властодршцима, знану будућност, чија је парабола јудејски „месијанизам без Месије”, на коју нас уједињена „пројеврејена Европа” (Св. Владика Николај) преко својих Левинаса (Емануел Левинас) убјеђује.
Наш одговор на све условљенији екуменизам како би се раскол са папоцентричном црквом превазишао, јасно, у корист „Cathedra Petri”, неком заједницом без Духа Светога, у којој би столовао „alter Christus” на мјесту Живога Бога, може да буде само у буђењу Новог Јерусалима, а кроз још чвршће уједињење помјесних, аутокефалних православних цркава Истока, тог отјелотворења Христовог. Томе нас поучава на срећу никад незаборављена мисао Светих Отаца православног Истока, међу највећим, Свети Максим
Исповједник, који нам у темељ вјере угради својих познатих „Четиристо глава о љубави”, гдје изриком изјављује: „Вјера је основ наде и љубави”. И док дванаест Христових апостола у васељенској димензији апостолске саборности „престолује на дванаест престола да би судили дванаест племена Израилових” (Мт. 19,28), дотле Ватикан, изабравши само једног, Петра, са његовим знамењем наставља и сада, у име дволичне хришћанске „љубави”, да насилно проводи покатоличење над остацима српског народа у Хрватској,а у перспективи и над осталим православним народом на Балкану и хришћанској Русији. Све то у вријеме док јасеновачке могиле, неуспокојене, и након педесет љета никако да се слегну. Напротив, стекле су се нове, које тек треба да се откопају како би се сазнале размјере српског страдања у овом посљедњем антисрпском рату, у којем је православље, со свијета, било узето за мету. Тог суштинског континуитета, који напокон захтијева да буде темељно преразмотрен, свјесни су на саставници једног никад неокончаног рата против Српства, и другог, који је већ отпочео, рата демонократског Запада против Русије и руског православља поред освијештених српских интелектуалаца, тек стасали млади интелектуалци Републике Српске, којима посвећујем ову књигу као путоказ у борби за Српство, с надеждом да ће допринијети стасавању успаване српске самосвијести, те бити онај „квасац српске обнове”, како је то говорио блаженопочивши отац Митрофан, епитроп манастира Хиландара, тог свјетионика васколиког српства.
2. Рат против православља, који је кулминирао НАТО бомбардовањем 1999. године, а којим су прекршене четири женевске конвенције, правила УН и Хашка конвенција, имао је за циљ да испирањем мозга јаловом тезом о Србима сва три
вјерозакона уништи наше знање о Богу, наше знање о правој вјери, о изворним хришћанским догматима српског стила и искуства.
Тај рат поведен је веома смишљено и уз помоћ свјетске закулисе инфилтриране одавно у водеће научне структуре. Између осталих, у сложени процес денационализовања православних српских земаља укључили су се и амерички академици, дајући тој духовној борби против Истока свој велики допринос, а на трагу бечко- берлинских катедриста, који су настојали да свим силама пониште разлику између Срба православаца, који су имали као књижевни језик нормиран славеносрпски језик, и католика, који су говорили
својом народном штокавицом, уводећи појам „Срба сва три вјерозакона”.
Потом су нама православним Србима преко идеје југословенства подметнули борбу за ослобођење и уједињење наше неслободне српске браће сва три вјерозакона, коју су требали да проведу у дјело управо православни Срби, што су они као програмирани и учинили у самоубилачком чину, који је сезао до
биолошког затирања уз огромне личне и материјалне жртве које се данас одреда багателишу. Напокон су нам, да не бисмо вријеђали друге тако страшним ријечима српски језик и српски народ (сва три вјерозакона), подметнули југословенску нацију – један југословенски народ са четири имена, један језик са два имена, чији су најискренији поклоници били управо православци, да бисмо
данас стигли до четири народа са четири језика!
Сви ови, по Србе трагични пројекти, који су за посљедицу имали подлијегање покорности и испирању мозга, запуштање себе самих зарад „виших” ујединитељских и спаситељских интереса, смишљени су у кругу ватиканско-бечких катедриста, што су беспоговорно у дјело проводили масонизовани српски интелектуалаци, јер ни у Вуковом времену концепт Срба сва три вјерозакона није имао никакву подлогу у реалности. Само су Срби игнорисали реалност и борили се у име утваре југословенства.
„Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напокон, страсно, одрицао себе, свога бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости, као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуде буду ближе од стварности”, опомињу ријечи Антонија Ђурића.
Краљ Александар, а претходно краљ Петар, звани „Ујединитељ”, француски масон кога је масонерија и довела на власт Мајским превратом, краљеубиством Александра Обреновића и краљице Драге, наметао је управо православниm Србима југословенску идеју, која је изворно била масонска. Југословенски одбор у Лондону, финансиран од владе Србије да шири идеју југословенства, основали су такође масони, који су преко Франа Супила наметнули Србима да се одрекну Истока и покажу еволуцију према Западу како би дошло до фузије двије нације. Државотворну идеју југословенства у дјело је проводила идеологизована језичка псеудонаука, сербокроатистика, лажинаука која је ишла у правцу интернационализације, ка наднауци и наднацији, а којом је српски језик нормирао србизовани Јеврејин.
– Александар Белић, јудеомасон, који је САНУ и њено Одељење за српски језик претворио у одјељење ЈАЗУ (данас ХАЗУ), њено истурено, источно одјељење, као што је и Матица српска остала продужена рука хрватске филологије. Белића су данас наслиједили Иван Клајн и Егон Фекете; они деценијама нормирају језик који им није матерњи, односно јесте кад им то затреба, а кад не, онда се сјете хебрејског!
3. Као хришћани, позвани смо да у свеопштем рату који sе води против Српства и православља, у којем смо изложени пропагандном тровању сваке врсте, чинимо сагласно ономе колико нам је Бог дао да сазнамо, и да то што сазнамо не скривамо, већ без страха објавимо. Нови рат за уништење православља објављен 1991. године распадом Југославије, у коју су двије српске православне државе биле уградиле свој суверенитет, а који данас пријети да прерасте у свјетски рат, повела је и овога пута католичка црква, подржана илуминизованим масонством. Циљ му је био коначна глобализација Европе, која би у пракси значила истребљење православља као једине религије која се још свим силама противи успостављању новог свјетског поретка. Према католичком учењу, православци су криви за велики вјерски раскол који је сваљен на Константинопољ, те зато некатолици, према тумачењу римске курије, уопште немају наду у спасење, иако се тада Рим одвојио од Константинопоља, а папа отпао од патријарха. Међутим, кога данас интересује истина?
Стога, да не бисмо били „беспослени расправљачи на мртвим академијама ове умируће цивилизације”, упитајмо се откуда спрега католичке цркве и тајног братства слободних зидара?
Прогресивни поглед унатраг зауставиће се на догађајима везаним за уједињење Италије и покрет Млада Италија, основан 1831. године, који је доцније постао дио масонског покрета Млада Европа, по упутама масона 1835. године формираног да буде интернационално оријентисан. Од своје обнове, масонерија је објавила рат католичкој цркви као предоминантној вјерској институцији у западном свијету, посебно од стране идеолога Рисорђимента, покрета за уједињење Италије, који је имао за циљ збацивање хабзбуршке власти, а који је предводио масонизовани гарибалдинац Ђузепе Мацини. Нарочито интензиван сукоб папске државе и масонерије одвијао се у вријеме уједињењa Италије, а од тада се свјетовна моћ папе настојала ограничити као што су, с друге стране, супротне силе настојале повећати углед папинства, догматизовањем његове безгрешности, у име чега је био сазван први ватикански концил. Био је то врхунац гордости – прогласити увјерење да је неко непогрешив црквеном догмом, а све како би намјесник Христов на земљи био не само духовни него и свјетовни владар, чију улогу је требало ојачати и овим догматом.
Дакле, масонерија је подржала краљевску кућу Савоја постајући јој савезник, а том је приликом 1870. године на инсистирање масонерије била укинута папска држава, те папи било дозвољено да остане на малом простору унутар зидина иза цркве Светог Петра. Управо од тада је велики дио папске државе био укључен у Краљевину Италију.
Рат Ватикана и масонерије окончан је у данашњици опроштајницом гријехова од стране Ватикана. Тада је провалом масонске ложе П2 откривена директна спрега највиших врхова италијанске масонерије и ватиканских банкара. Повучене су бројне анатеме на масоне, и дошло је до измирења масонерије и антропоцентричне католичке цркве, што недвосмислено свједочи да је у саму католичку цркву одовно продро жидовски дух, будући да је масонерија превасходно жидовствујућа установа, а тајна масонства управо жидовство; она служи њему учвршћујући жидовско господарење над свијетом, посебно преко љевичарских странака, које су парламентарни експонент масонерије. Признањем масонерије, католичка црква се пожидовила. Сви главни догмати православља у овоме времену глобалне кризе, која је увијек криза духовна, што погодује успостављању новог свјетског поретка, постају мање важни, а у први план истура се „братство” међу хришћанима – католицима, протестантима и православцима, као што србисти-екуменисти истурају „братство” међу Србима сва три вјерозакона: православног, римокатоличког и мухамеданског. Екуменистички покрет, прожет духом посредне ватиканске доминације над свијетом, под америчким патронатом, има задатак добијен од глобалних планера да покуша изједначити религије и нације, што нарочито подржава америчка масонерија, па и она универзитетска, којој наука служи као параван за провођење пројеката екуменизације, а све за корист католичке цркве, која је заузврат одобрила улазак вјерницима и свештеницима у масонске ложе претварајући их у „политичко стадо”.
Како је масонерија, бар она до тридесет трећег степена само радна снага левитској масонерији, оној под патронатом Јевреја, то већина заиста и не зна шта ради, да су само корисне слуге левитске масонерије, којој екуменистички покрет служи за устоличење, једног дана, овоземаљског јеврејског цара, Антихриста, који ће се по пророчанству Светог Серафима Саровског крунисати у Јерусалиму од племена Данова. Дакле, под плаштом братске љубави и хришћанског свејединства са осталим вјерама, религијама и вјерским покретима, проводи се мондијални процес звани „надјерес екуменизма”.
4. Колика је била моћ европског масонства у преломним догађајима по српску судбину свједочи Нишка декларација од 7. децембра 1914, донесена у јеку Колубарске битке, којом је наступио крах српске идеје за ослобођење Срба и крах Краљевине Србије, а Српство дефинитивно пало у канџе европске масонерије залагањем за „ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца” и стварање Краљевине Југославије, „државе фатаморгане”, како ју је називао пјесник Јован Дучић. Нишком декларацијом Никола Пашић је у име Народне скупштине
објавио да се Први свјетски рат не води у српском интересу, него југословенском – за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца, упркос чињеници да су друга два народа била у саставу аустроугарских регименти и ратовала директно против Срба!
Од тада је српску идеју, која је одувијек почивала на светосавском национализму, поразила вуковско-бечка идеја Срба сва три вјерозакона, трансформисана – преименована у идеју једног троименог народа, српско-хрватско-словеначког, како га је назвао Пашић, а у име кога је створена троимена краљевина, а потом краљевина са једним троименим народом. Показује се, наиме, да постоје двије идеје југословенства: вуковска идеја једног народа, народа српског, са три вјероиспоивијести – православцима, католицима, мухамеданцима, и друга идеја о троименој браћи, Србима, Хрватима и Словенцима. Заједничка им је била подмукла идеја расрбљавања Срба православаца! Обје су биле масонске и почивале су на братству и јединству, смишљеном у кругу масонизоване европске интелигенције, па и оне бечко-берлинске, која се још давно прије била инфилтрирала у јозефинисте преко просвјетитељства, те ушла у врхове хабсбуршког двора Марије Терезије и њеног сина Јосифа II, да би им на крају дошла главе убиством Франца Фердинанда, најављеним неколико година раније преко масонских публикација.
Српски двор Карађорђевића био је такође сав масонизован, притом потпуно под надзором анархистичке организације Црна рука, која је Карађорђевиће вратила на трон, да би 80 завјереника од 1904. године до Солунског процеса буквално владали краљевином. Карађорђевиће су на трон били вратили управо масони, превратом који су организовали завјереници из Црне руке, духовног одјељења гарибалдинаца.
Дакле, од 1914. до данас масонске силе мрака не дозвољавају да дође до обнове српске идеје, већ нам непрестано потурају своје наднационалне идеје, прву, вуковску о Србима сва три вјерозакона, па потом означитељски превредновану југословенску идеју о братству и јединству Јужних Словена, Срба, Хрвата и Словенаца, и једну и другу науштрб Срба православаца и светосаваца. Данас смо дошли до тога да се рат против православља наставља водити заживљавањем поново вуковске тезе у новој србистици, како би се њоме расрбили прекодрински Срби и замутило њихово српско самоосјећање језичког и националног идентитета, а чине промасонске силе, које су под директним јеврејским упливом; које су и растуриле Југославију, земљу коју су претходно створили на краху српске идеје, а зарад ове нове европоцентричне идеологије, која се намеће читавој васељени.
Срби су у међувремену од двије југословенске државе правили фетиш умјесто да праве српску државу, на српској државотворној мисли, оној у којој попут усамљеног свјетионика у мртвом мору свијетли мисао Светог владике Николаја Српског.
Па и данас жути комунисти, устајући свом снагом против Христа, поново би да од светосавских Срба праве мултикултуралне Србе сва три вјерозакона, преко повампиреног духа Вука и његова три вучића, потврђујући истину – оно што није завршено од 1941. до 1945. настављено је од 1992. до 1995. године и траје до данас: континуирано расрбљавање и атеизовање српског племена, које је падало и страдало, робовало и било гажено, само зато што је православног вјерозакона. Оних Срба којима су њихова браћа римског и муслиманског вјерозакона, када би их повела на
стратиште пјевала: „Аој, Власи репати, данас ћете крепати!”
Зар је то та савремена Европа за којом би да се поведе Христова Србија, обезбожавајући своје светосавље, да „ступи ногама на све клизаве путеве њене и разбије се заједно с њоме”?
Управо та западна Европа реформом српског језика отпочела је протестантизацију српске културе, тј. њено унијаћење, које у данашњици има све обрисе јудеопротестантизма, онога из чијег је духовног окружења потекао Вуков вјероучитељ и мецена, Вартоломеј Јернеј Копитар. У данашњици протестантизација значи управо евроунизацију Републике Српске и легитимисање американизације српске науке о језику губљењем разлика у језику Срба сва три вјерозакона, што за собом повлачи дилему: Зашто од ријешених питања правити поновно питања?
5. Оно што се мора знати о тој савременој Европи јесте то да
су све њене реформе, па и она језичка, отпочеле од реформисања
западне цркве, при чему су се реформатори ослањали на 14.
главу Павлове посланице Римљанима, тражећи да литургијски
језик буде разумљив свакоме. Западна римска црква је до тада
имала молитвени обред искључиво на латинском језику, да би
од доба протестантизма све молитве, црквене бесједе, тумачења
вјерских начела, као и духовне пјесме почињале да се објављују на
народним језицима, њемачком прије свега. Тако су и словеначки
протестанти своје богослужбене текстове преводили претежно
са њемачког. Реформатори су захтијевали да сваки вјерник сам
чита Свето писмо , што је значило да треба обезбиједити превод
Библије на народни језик. У XVI вијеку Библија је била преведена
на њемачки да би Срби добили Караџићев превод Новог завјета,
а Даничићев Старог, доказавши посредно тим чином да је српски
језик кодификован у стандардни језик. Вукова језичка реформа
такође је била у служби реформације.
Још од времена протестантизма захтијевало се да обични
човјек треба бити оспособљен да сам чита и пише, те да је описмењен
до степена да може разумијевати ријеч Божију. Реформаторство је
у том погледу, у свим земљама у којима је прихваћено, донијело
низ основних језичких текстова (рјечника, граматике) и вјерских
текстова преведених на народни језик. Ипак, кад је требало стати
на страну сељака који су дизали буне, водећи реформатори Лутер,
па и Трубар, у Словенији то нису чинили. Наспрам ренесансе, која је
била аристократско преусмјерење, и у којој је култура представљала
привилегију виших друштвених сталежа, реформација
демократизује односе. Под утицајем њемачког лутеранства и
европског хуманизма, неколико словеначких свештеника, на челу
са Приможом Трубаром, организује словеначку протестантску
цркву.
Трубар је схватио да језик може бити основни интегративни
фактор, што је Копитар управо од њега и наслиједио. Жеља
да словеначки језик конституише као књижевни, те пракса
интегрисања доминантних нарјечја коју су прихватили
протестантски писци Јурај Далматинац, Себастијан Краљ и Јурај
Јурчић, постала је чврст историјски ослонац и Јернеју Копитару.
Сам је Трубар српскохрватско језичко подручје, које је обухватало
штокавски говор, сматрао средишњим међу бројним говорима са
„илирског” подручја. У идеји како да учврсти и повеже словеначку
цркву, скривала се тежња пастора Трубара за јединственом
словеначком црквом.
Реформа цркве отпочела је прво под окриљем католичанства,
и то понајприје од стране јансениста, који су тражили да се учење
католичке цркве усклади са научавањем великог учитеља цркве,
Светог Августина, о односу Божје милости и предодређења на
милост. Јансенисти су наглашавали да желе провести цјеловити
програм тридентских реформи у цркви, истичући да остварењу тог
задатка не користе редовници, посебно осуђујући рад исусоваца,
већ се у покрет укључила судска буржоазија и образована виша
класа. Јансенизам је подстицао на све већи утицај државе у животу
цркве, сматрајући да она треба извести реформе у цркви и без
пристанка средишњих црквених власти у Риму. Из јансенизма је
израсло јакобинство, као завјера против монархија. Они који су
отпочели реформу против цркве завршили су је реформом државе,
што је значило крај монархије и увођење републике.
6. Налазимо се у фази распада хришћанског друштва и
културе. Метастазама и покварености таквог друштва можемо
се супротставити једино повратком изворној хришћанској вјери,
а то значи православљу. Зато су зли дуси новог евроатлантског
поретка кренули да свим силама, као прво, униште православље,
како би нас морално деградирали, изједначивши православне са
инославним. Поред очувања православља, други начин очувања
Мирјана Стојисављевић
126
ǀ
нашег националног идентитета јесте чување националне валуте
и спречавање задуживања, како се не би доживио економски
банкрот, јер рат против православља прати прави економски рат,
који је повело јудеомасонство за интерес јудеобанкара, силе којом
Британија продире у свијет и осваја Европу скупа са папизмом,
који је преко Војтиле признао масонство.
Као представници свјетског колонијализма јудеомасони су
помоћу британског банкарства, с којим су створили чврст савез,
повели на почетку XXI вијека ову посљедњу интернационалну
револуцију против православља. Овај некада антипапски покрет,
покрет против ригидног и нетолерантног римокатолицизма, чији
је принцип релативизовања важности разних религија, посебно
вјере у Христа, нашао савезника у западним масонима, ништа
милосрднијим према православљу него према римокатолицизму, у
данашњици је постао толико премоћан да у пуном смислу те ријечи
управља свјетским антиправославним покретом, чије је чедо
савремени екуменизам, који поједностављује истине православне
вјере да би их, према ставу Св. Јустина Ћелијског, уклопио у
пројекат једнаке „истинитости” свих религијских покрета. На тај
начин се обоготворава свјетско глобално друштво и односи међу
људима без поштовања Бога, без истрајавања на истинама вјере,
што за екуменисте постаје мање важно, секундарно. Католички
клер, којем је циљ уништење православља, жестоки је промотор
екуменизма; исти онај који је својевремено подржао Хитлера,
потписавши са њим конкордат који су сачинили лично вођа Трећег
Рајха и папа Пиј XII.
Антиправославни рат одавно су подржали масони,
утопивши двије православне земље, Србију и Црну Гору, у
масонску творевину звану Југославија, чију је окосницу постојања
чинио концепт о троједном народу, концепт који и без Југославије
до данас држе у животу масонизовани новосрбисти, са задатком
да разграде остатке остатака православља у српским земљама,
истурајући поново у предњи план старо вуковско учење о Србима
сва три вјерозакона.
Разградњу предводе свјетски јудеопротестанти, предвођени
врховним круговима америчке науке, која, као и све типично
америчко, припада искључиво масонима. Они су имали своју
испоставу и у дволичним (троличним) тзв. србистима, који су
били припремљени да освоје власт у српској филологији како не
би дошло до превладавања аутохтоничког учења, међу осталим и
онога о „српској Германији”.
Дакле, католичанство, комбинујући се са суперкапита-
лизмом, комунизмом и масонством, тим тринаестим племеном
Израиловим, како га неки исправно зову, посебно преко масона-
банкара, ватиканских и јудејских – објавили су тотални рат
православљу, рат који се води под заједничким шатором, свим
средствима, од агресивних, ратних, до рафинираних, путем науке
и екуменизма и уз помоћ самих Срба, који су прихватили догмат
„брат је мио које вјере био”, али само да се не осјећа светосавцем!
7. Откад се зло, мистификовано франмасонством,
инфилтрирало и у Српску православну цркву, а које су прихватила
двојица митрополита, Јосиф Шакабенда и Стеван Стратимировић,
од тада се под окриљем имена првог српског просвјетитеља и
светитеља Светог Саве почело и код Срба легализовати масонство,
добијајући право грађанства, тако да је прво добротворно друшво
за збрињавање незбринутих „Свети Сава” скривало масонско
српско друштво!
Није то прво масонско друштво које је било обучено у
хуманитарно друшво, а „вук се пресвукао у овчију кожу”, како су
то тада говорили. Такав је био и „Инвалидски фонд Свети Ђорђе”.
Ко је могао замислити да је тај фонд у ствари масонска установа
и да њиме управљају српски масони? Тако се у наивној свијести
обичног српског човјека настојало срозати поимање масонерије –
да на то почне гледати као на добротворно друштво под именом
водећих хришћанских светаца, те помисли како масонерија није
антихришћанска, него хуманитарна установа, иза које су онда
масони, као иза паравана, могли несметано дјеловати.
Погледамо ли како се српско масонство већ прије у историји
вјешто сакривало иза хришћанскиг светитеља, онда не чуди што
се нова србистика у садашњици сакрила испод омофора Светог
Саве, упаковавши своје „језичко законоправило” о Србима сва три
вјерозакона, из кога проговара масонски принцип, у „Крмчију”
Светог Саве. Рекло би се: „Сатана у обличју анђела. Наравно, нигдје
се не говори у јавности друкчије већ само у духу патриотизма”.
Ко би у данашњици помислио да је Српски фонд словенске
писмености и словенских култура из Београда, којим руководи
Радмило Мројевић, као експозитура Словенског фонда из Москве,
међународна промасонска установа, баш као што су то и Фонд
истине о Србима, и остали „фондови” утемељени на трагу свог
претходника, масонског Инвалидског фонда Свети Ђорђе? Фонд
истине о Србима дио је међународне хоботнице има ли се у виду да
сви „фондови” проистичу из једног фонда – Ротшилдовог фонда,
са сједиштем у Лондону. Основно злато овог фонда било је злато
венецијанских трговаца који су се преселили у Лондон крајем XVIII
вијека, а чије банкарске послове почиње да води породица Ротшилд,
раније Бауер. „Фондо” је био израз старих венецијанских трговаца
који су своје новце положили у Ротшилдов фонд. Повјереник
овог фонда био је Јакоб Шиф, који је финансирао бољшевичку
револуцију. Њихов каиновски брат близанац у данашњици је и
Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић као и Фонд истине
о Србима, који је водио Милан Булајић, чија је предсмртна књига
носила назив „Јеврејско-српски холокауст у Јасеновцу”. Њима се
придружује и Фонд за хумано и отворено друштво, под контролом
мађарског Јеврејина Ђерђа Сороша, Ротшилдове десне руке, под
чијом су контролом, у ствари, сви фондови!
8. Идеал масонерије јесте анационално друштво, и управо
такво нам кроје српски „националисти”, новосрбисти, преко
вуковских испраних масонских догмата, ти вукови пресвучени
у овчију кожу, према којим као „учитељима не треба имати
послушност, већ их се треба клонити за спасење душе” (Св.
Игњатије Брјанчанинов). Ови самозвани српски „патриоти” у
љуштурама алтруизма већ одавно сами себе мистификују, посебно
Маројевић, законопоглавица србистике, самоетикетирајући се као
„српски патриота, а потом и патриота Републике Српске”! Није им
ни то било довољно, већ их је историчар Сотировић као рецензенте
своје књиге обукао у хаљине „православних” лингвиста, иако је
масонство од 1911. „антицрква” (Св. Јустин Ћелијски) „како би се
уништио религиозни утицај у свим облицима у којима се он јавља,
ткајући својим брзим и вјештим прстима мртвачки покров који
ће једног лијепог дана покрити све религије, како би се у цијелом
свијету уништио клерикализам и предрасуде које он ствара”.
Масонски „крајни циљ је придобијање и представљање
себе хуманим радницима и патриотама”, док у исто вријеме
проповиједају етничку самосвијест Срба сва три вјерозакона
искључиво православцима, претварајући их „у стадо јеврејских
чобана” (Св. Ава Јустин Ћелијски). Све то под фирмом научних
метода у одређивању српског етноса, у име Вука и европске науке,
која је до 1860. узимала у обзир само лингвистички критеријум, а
онда мушичаво преумила и увела вјерски протокол кад је то њој,
европској лажинауци, више одговарало.
9. Настојећи да на сваки начин ослабе и онако разбијену
српску етничку самосвијест, у име зближавања православних
са неправославним народима и стварања свеопштег братства
међу Србима сва три вјерозакона, „српски патриота”, како се
Маројевић самоназвао, знао је, што је и јавно тврдио, „да је српска
интелегенција из свијета науке о језику и писму са ријетким
изузецима политички неписмена и склона да прихвати тезе
наших непријатеља као своје истине”. Кад му треба аргумент, он се
спретно позива на Арчибалда Рајса, који је тврдио: „Истина је да на
универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина
медиокритети који су на та места дошли захваљујући страначкој
политици или њеној подршци”.
То пише и говори онај који је на мјесто декана Филолошког
факултета у Београду дошао управо захваљујући страначкој
политици Српске радикалне странке, а који је њеног лидера
отворено називао „полупатриотом”!
Управо захваљујући тим и таквим професорима, српски
универзитети су нам постали апатриотски, на њима се промовисао
отворени српски антинационализам, тезом о Србима сва три
вјерозакона, у времену постратном, у коме су Срби доживјели
велики пораз оставши без читаве једне државе, Западне Крајине
и дванаест крајишких општина. Кад би неко слично учење
промовисо на универзитету у Загребу и Сарајеву, тај никад више
не би прешао врата универзитета. Позивајући се на језичке
критеријуме у одређењу српског етноса на почетку XIX вијека
као искључиво научне, и на европску науку, која је тада „знала”
оно што ће доцније на наговор времена заборавити, новосрбисти
су одбијали да одговоре како су под плаштом те исте полудјеле
европске науке прекодирана два народа, чакавци и кајкавци, који
су се просто прекључили на њима туђу штокавицу.
Је ли тиме био нарушен и етнички и језички критеријум
у одређењу једног народа науштрб народа српског, будући да
његовим језиком почињу да говоре несрпски народи, рушећи тиме
све позитивне критеријуме хвалисаве западне науке? Тако је било
и са Даничићевим радом на рјечнику хрватског и српског језика, у
који је била укључена одређена хрватска грађа из чакавских извора,
што је резултовало тиме да је рјечник одмах назван
хрватским или српским, при чему је одредница „српски” била исписана
ситним словима! Тако је то било и са српским језиком, који више
никада није могао бити аутономан, већ смо једном заувијек
изгубили суверенитет над њим чим смо дали несрбима право да
се њиме, наводно, служе, а они га одмах самопрогласили својим
језиком. Тако је било и са српским писмом, које је флоскулом о
равноправности ћирилице са гајицом од Новосадског договора
обавезивало искључиво православце, а нипошто католике и
муслимане. Тим чином Срби су изгубили суверенитет над својом
ћирилицом, која је постала својина свих, а уистину ничија, о чему
свједочи њен скоро потпуни нестанак за непуно пола вијека.
Упркос том поразном сазнању, новосрбистичке варалице
у својој префриганости и даље бране латиницу, наглашавајући да
бране „наравно, српску латиницу”, остављајући да мнијемо која
ли је то хрватска латиница, али и ћирилица? Маројевић латиницу
сматра „српским алтернативним писмом”, писмом за допунске,
посебне потребе, да би се испоставило како је чува за католичку
популацију Срба (!), превиђајући да је потпуно зацарила код
православаца, док је српска ћирилица за католике била и остала
одлика ћириломанијака!
Стога, нека нам препредени новосрбисти, који захтијевају
да више вјерујемо њима него својим очима, покажу у садашњици
бар једног Србина католичког вјерозакона који је још притом
за равноправност оба „српска” писма, јер је посљедњи такав
умро са Миланом Решетаром, академиком САНУ, а и његови
претходници могу се на руке пребројати, као уосталом и они Срби
турског вјерозакона вјерни искључиво латиници. За латиницу је
послије Новосадског договора коришћен израз – „српскохрватска
латиница”, она чију су употребу у Србији Аустроугари 1914. одмах
забранили, уводећи под пријетњом смрти искључиво латиницу.
Ето колико је латиница српска и под којим је околностима била
уведена у јавну употребу.
биолошког затирања уз огромне личне и материјалне жртве које се данас одреда багателишу. Напокон су нам, да не бисмо вријеђали друге тако страшним ријечима српски језик и српски народ (сва три вјерозакона), подметнули југословенску нацију – један југословенски народ са четири имена, један језик са два имена, чији су најискренији поклоници били управо православци, да бисмо
данас стигли до четири народа са четири језика!
Сви ови, по Србе трагични пројекти, који су за посљедицу имали подлијегање покорности и испирању мозга, запуштање себе самих зарад „виших” ујединитељских и спаситељских интереса, смишљени су у кругу ватиканско-бечких катедриста, што су беспоговорно у дјело проводили масонизовани српски интелектуалаци, јер ни у Вуковом времену концепт Срба сва три вјерозакона није имао никакву подлогу у реалности. Само су Срби игнорисали реалност и борили се у име утваре југословенства.
„Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напокон, страсно, одрицао себе, свога бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости, као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуде буду ближе од стварности”, опомињу ријечи Антонија Ђурића.
Краљ Александар, а претходно краљ Петар, звани „Ујединитељ”, француски масон кога је масонерија и довела на власт Мајским превратом, краљеубиством Александра Обреновића и краљице Драге, наметао је управо православниm Србима југословенску идеју, која је изворно била масонска. Југословенски одбор у Лондону, финансиран од владе Србије да шири идеју југословенства, основали су такође масони, који су преко Франа Супила наметнули Србима да се одрекну Истока и покажу еволуцију према Западу како би дошло до фузије двије нације. Државотворну идеју југословенства у дјело је проводила идеологизована језичка псеудонаука, сербокроатистика, лажинаука која је ишла у правцу интернационализације, ка наднауци и наднацији, а којом је српски језик нормирао србизовани Јеврејин.
– Александар Белић, јудеомасон, који је САНУ и њено Одељење за српски језик претворио у одјељење ЈАЗУ (данас ХАЗУ), њено истурено, источно одјељење, као што је и Матица српска остала продужена рука хрватске филологије. Белића су данас наслиједили Иван Клајн и Егон Фекете; они деценијама нормирају језик који им није матерњи, односно јесте кад им то затреба, а кад не, онда се сјете хебрејског!
3. Као хришћани, позвани смо да у свеопштем рату који sе води против Српства и православља, у којем смо изложени пропагандном тровању сваке врсте, чинимо сагласно ономе колико нам је Бог дао да сазнамо, и да то што сазнамо не скривамо, већ без страха објавимо. Нови рат за уништење православља објављен 1991. године распадом Југославије, у коју су двије српске православне државе биле уградиле свој суверенитет, а који данас пријети да прерасте у свјетски рат, повела је и овога пута католичка црква, подржана илуминизованим масонством. Циљ му је био коначна глобализација Европе, која би у пракси значила истребљење православља као једине религије која се још свим силама противи успостављању новог свјетског поретка. Према католичком учењу, православци су криви за велики вјерски раскол који је сваљен на Константинопољ, те зато некатолици, према тумачењу римске курије, уопште немају наду у спасење, иако се тада Рим одвојио од Константинопоља, а папа отпао од патријарха. Међутим, кога данас интересује истина?
Стога, да не бисмо били „беспослени расправљачи на мртвим академијама ове умируће цивилизације”, упитајмо се откуда спрега католичке цркве и тајног братства слободних зидара?
Прогресивни поглед унатраг зауставиће се на догађајима везаним за уједињење Италије и покрет Млада Италија, основан 1831. године, који је доцније постао дио масонског покрета Млада Европа, по упутама масона 1835. године формираног да буде интернационално оријентисан. Од своје обнове, масонерија је објавила рат католичкој цркви као предоминантној вјерској институцији у западном свијету, посебно од стране идеолога Рисорђимента, покрета за уједињење Италије, који је имао за циљ збацивање хабзбуршке власти, а који је предводио масонизовани гарибалдинац Ђузепе Мацини. Нарочито интензиван сукоб папске државе и масонерије одвијао се у вријеме уједињењa Италије, а од тада се свјетовна моћ папе настојала ограничити као што су, с друге стране, супротне силе настојале повећати углед папинства, догматизовањем његове безгрешности, у име чега је био сазван први ватикански концил. Био је то врхунац гордости – прогласити увјерење да је неко непогрешив црквеном догмом, а све како би намјесник Христов на земљи био не само духовни него и свјетовни владар, чију улогу је требало ојачати и овим догматом.
Дакле, масонерија је подржала краљевску кућу Савоја постајући јој савезник, а том је приликом 1870. године на инсистирање масонерије била укинута папска држава, те папи било дозвољено да остане на малом простору унутар зидина иза цркве Светог Петра. Управо од тада је велики дио папске државе био укључен у Краљевину Италију.
Рат Ватикана и масонерије окончан је у данашњици опроштајницом гријехова од стране Ватикана. Тада је провалом масонске ложе П2 откривена директна спрега највиших врхова италијанске масонерије и ватиканских банкара. Повучене су бројне анатеме на масоне, и дошло је до измирења масонерије и антропоцентричне католичке цркве, што недвосмислено свједочи да је у саму католичку цркву одовно продро жидовски дух, будући да је масонерија превасходно жидовствујућа установа, а тајна масонства управо жидовство; она служи њему учвршћујући жидовско господарење над свијетом, посебно преко љевичарских странака, које су парламентарни експонент масонерије. Признањем масонерије, католичка црква се пожидовила. Сви главни догмати православља у овоме времену глобалне кризе, која је увијек криза духовна, што погодује успостављању новог свјетског поретка, постају мање важни, а у први план истура се „братство” међу хришћанима – католицима, протестантима и православцима, као што србисти-екуменисти истурају „братство” међу Србима сва три вјерозакона: православног, римокатоличког и мухамеданског. Екуменистички покрет, прожет духом посредне ватиканске доминације над свијетом, под америчким патронатом, има задатак добијен од глобалних планера да покуша изједначити религије и нације, што нарочито подржава америчка масонерија, па и она универзитетска, којој наука служи као параван за провођење пројеката екуменизације, а све за корист католичке цркве, која је заузврат одобрила улазак вјерницима и свештеницима у масонске ложе претварајући их у „политичко стадо”.
Како је масонерија, бар она до тридесет трећег степена само радна снага левитској масонерији, оној под патронатом Јевреја, то већина заиста и не зна шта ради, да су само корисне слуге левитске масонерије, којој екуменистички покрет служи за устоличење, једног дана, овоземаљског јеврејског цара, Антихриста, који ће се по пророчанству Светог Серафима Саровског крунисати у Јерусалиму од племена Данова. Дакле, под плаштом братске љубави и хришћанског свејединства са осталим вјерама, религијама и вјерским покретима, проводи се мондијални процес звани „надјерес екуменизма”.
4. Колика је била моћ европског масонства у преломним догађајима по српску судбину свједочи Нишка декларација од 7. децембра 1914, донесена у јеку Колубарске битке, којом је наступио крах српске идеје за ослобођење Срба и крах Краљевине Србије, а Српство дефинитивно пало у канџе европске масонерије залагањем за „ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца” и стварање Краљевине Југославије, „државе фатаморгане”, како ју је називао пјесник Јован Дучић. Нишком декларацијом Никола Пашић је у име Народне скупштине
објавио да се Први свјетски рат не води у српском интересу, него југословенском – за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца, упркос чињеници да су друга два народа била у саставу аустроугарских регименти и ратовала директно против Срба!
Од тада је српску идеју, која је одувијек почивала на светосавском национализму, поразила вуковско-бечка идеја Срба сва три вјерозакона, трансформисана – преименована у идеју једног троименог народа, српско-хрватско-словеначког, како га је назвао Пашић, а у име кога је створена троимена краљевина, а потом краљевина са једним троименим народом. Показује се, наиме, да постоје двије идеје југословенства: вуковска идеја једног народа, народа српског, са три вјероиспоивијести – православцима, католицима, мухамеданцима, и друга идеја о троименој браћи, Србима, Хрватима и Словенцима. Заједничка им је била подмукла идеја расрбљавања Срба православаца! Обје су биле масонске и почивале су на братству и јединству, смишљеном у кругу масонизоване европске интелигенције, па и оне бечко-берлинске, која се још давно прије била инфилтрирала у јозефинисте преко просвјетитељства, те ушла у врхове хабсбуршког двора Марије Терезије и њеног сина Јосифа II, да би им на крају дошла главе убиством Франца Фердинанда, најављеним неколико година раније преко масонских публикација.
Српски двор Карађорђевића био је такође сав масонизован, притом потпуно под надзором анархистичке организације Црна рука, која је Карађорђевиће вратила на трон, да би 80 завјереника од 1904. године до Солунског процеса буквално владали краљевином. Карађорђевиће су на трон били вратили управо масони, превратом који су организовали завјереници из Црне руке, духовног одјељења гарибалдинаца.
Дакле, од 1914. до данас масонске силе мрака не дозвољавају да дође до обнове српске идеје, већ нам непрестано потурају своје наднационалне идеје, прву, вуковску о Србима сва три вјерозакона, па потом означитељски превредновану југословенску идеју о братству и јединству Јужних Словена, Срба, Хрвата и Словенаца, и једну и другу науштрб Срба православаца и светосаваца. Данас смо дошли до тога да се рат против православља наставља водити заживљавањем поново вуковске тезе у новој србистици, како би се њоме расрбили прекодрински Срби и замутило њихово српско самоосјећање језичког и националног идентитета, а чине промасонске силе, које су под директним јеврејским упливом; које су и растуриле Југославију, земљу коју су претходно створили на краху српске идеје, а зарад ове нове европоцентричне идеологије, која се намеће читавој васељени.
Срби су у међувремену од двије југословенске државе правили фетиш умјесто да праве српску државу, на српској државотворној мисли, оној у којој попут усамљеног свјетионика у мртвом мору свијетли мисао Светог владике Николаја Српског.
Па и данас жути комунисти, устајући свом снагом против Христа, поново би да од светосавских Срба праве мултикултуралне Србе сва три вјерозакона, преко повампиреног духа Вука и његова три вучића, потврђујући истину – оно што није завршено од 1941. до 1945. настављено је од 1992. до 1995. године и траје до данас: континуирано расрбљавање и атеизовање српског племена, које је падало и страдало, робовало и било гажено, само зато што је православног вјерозакона. Оних Срба којима су њихова браћа римског и муслиманског вјерозакона, када би их повела на
стратиште пјевала: „Аој, Власи репати, данас ћете крепати!”
Зар је то та савремена Европа за којом би да се поведе Христова Србија, обезбожавајући своје светосавље, да „ступи ногама на све клизаве путеве њене и разбије се заједно с њоме”?
Управо та западна Европа реформом српског језика отпочела је протестантизацију српске културе, тј. њено унијаћење, које у данашњици има све обрисе јудеопротестантизма, онога из чијег је духовног окружења потекао Вуков вјероучитељ и мецена, Вартоломеј Јернеј Копитар. У данашњици протестантизација значи управо евроунизацију Републике Српске и легитимисање американизације српске науке о језику губљењем разлика у језику Срба сва три вјерозакона, што за собом повлачи дилему: Зашто од ријешених питања правити поновно питања?
5. Оно што се мора знати о тој савременој Европи јесте то да
су све њене реформе, па и она језичка, отпочеле од реформисања
западне цркве, при чему су се реформатори ослањали на 14.
главу Павлове посланице Римљанима, тражећи да литургијски
језик буде разумљив свакоме. Западна римска црква је до тада
имала молитвени обред искључиво на латинском језику, да би
од доба протестантизма све молитве, црквене бесједе, тумачења
вјерских начела, као и духовне пјесме почињале да се објављују на
народним језицима, њемачком прије свега. Тако су и словеначки
протестанти своје богослужбене текстове преводили претежно
са њемачког. Реформатори су захтијевали да сваки вјерник сам
чита Свето писмо , што је значило да треба обезбиједити превод
Библије на народни језик. У XVI вијеку Библија је била преведена
на њемачки да би Срби добили Караџићев превод Новог завјета,
а Даничићев Старог, доказавши посредно тим чином да је српски
језик кодификован у стандардни језик. Вукова језичка реформа
такође је била у служби реформације.
Још од времена протестантизма захтијевало се да обични
човјек треба бити оспособљен да сам чита и пише, те да је описмењен
до степена да може разумијевати ријеч Божију. Реформаторство је
у том погледу, у свим земљама у којима је прихваћено, донијело
низ основних језичких текстова (рјечника, граматике) и вјерских
текстова преведених на народни језик. Ипак, кад је требало стати
на страну сељака који су дизали буне, водећи реформатори Лутер,
па и Трубар, у Словенији то нису чинили. Наспрам ренесансе, која је
била аристократско преусмјерење, и у којој је култура представљала
привилегију виших друштвених сталежа, реформација
демократизује односе. Под утицајем њемачког лутеранства и
европског хуманизма, неколико словеначких свештеника, на челу
са Приможом Трубаром, организује словеначку протестантску
цркву.
Трубар је схватио да језик може бити основни интегративни
фактор, што је Копитар управо од њега и наслиједио. Жеља
да словеначки језик конституише као књижевни, те пракса
интегрисања доминантних нарјечја коју су прихватили
протестантски писци Јурај Далматинац, Себастијан Краљ и Јурај
Јурчић, постала је чврст историјски ослонац и Јернеју Копитару.
Сам је Трубар српскохрватско језичко подручје, које је обухватало
штокавски говор, сматрао средишњим међу бројним говорима са
„илирског” подручја. У идеји како да учврсти и повеже словеначку
цркву, скривала се тежња пастора Трубара за јединственом
словеначком црквом.
Реформа цркве отпочела је прво под окриљем католичанства,
и то понајприје од стране јансениста, који су тражили да се учење
католичке цркве усклади са научавањем великог учитеља цркве,
Светог Августина, о односу Божје милости и предодређења на
милост. Јансенисти су наглашавали да желе провести цјеловити
програм тридентских реформи у цркви, истичући да остварењу тог
задатка не користе редовници, посебно осуђујући рад исусоваца,
већ се у покрет укључила судска буржоазија и образована виша
класа. Јансенизам је подстицао на све већи утицај државе у животу
цркве, сматрајући да она треба извести реформе у цркви и без
пристанка средишњих црквених власти у Риму. Из јансенизма је
израсло јакобинство, као завјера против монархија. Они који су
отпочели реформу против цркве завршили су је реформом државе,
што је значило крај монархије и увођење републике.
6. Налазимо се у фази распада хришћанског друштва и
културе. Метастазама и покварености таквог друштва можемо
се супротставити једино повратком изворној хришћанској вјери,
а то значи православљу. Зато су зли дуси новог евроатлантског
поретка кренули да свим силама, као прво, униште православље,
како би нас морално деградирали, изједначивши православне са
инославним. Поред очувања православља, други начин очувања
Мирјана Стојисављевић
126
ǀ
нашег националног идентитета јесте чување националне валуте
и спречавање задуживања, како се не би доживио економски
банкрот, јер рат против православља прати прави економски рат,
који је повело јудеомасонство за интерес јудеобанкара, силе којом
Британија продире у свијет и осваја Европу скупа са папизмом,
који је преко Војтиле признао масонство.
Као представници свјетског колонијализма јудеомасони су
помоћу британског банкарства, с којим су створили чврст савез,
повели на почетку XXI вијека ову посљедњу интернационалну
револуцију против православља. Овај некада антипапски покрет,
покрет против ригидног и нетолерантног римокатолицизма, чији
је принцип релативизовања важности разних религија, посебно
вјере у Христа, нашао савезника у западним масонима, ништа
милосрднијим према православљу него према римокатолицизму, у
данашњици је постао толико премоћан да у пуном смислу те ријечи
управља свјетским антиправославним покретом, чије је чедо
савремени екуменизам, који поједностављује истине православне
вјере да би их, према ставу Св. Јустина Ћелијског, уклопио у
пројекат једнаке „истинитости” свих религијских покрета. На тај
начин се обоготворава свјетско глобално друштво и односи међу
људима без поштовања Бога, без истрајавања на истинама вјере,
што за екуменисте постаје мање важно, секундарно. Католички
клер, којем је циљ уништење православља, жестоки је промотор
екуменизма; исти онај који је својевремено подржао Хитлера,
потписавши са њим конкордат који су сачинили лично вођа Трећег
Рајха и папа Пиј XII.
Антиправославни рат одавно су подржали масони,
утопивши двије православне земље, Србију и Црну Гору, у
масонску творевину звану Југославија, чију је окосницу постојања
чинио концепт о троједном народу, концепт који и без Југославије
до данас држе у животу масонизовани новосрбисти, са задатком
да разграде остатке остатака православља у српским земљама,
истурајући поново у предњи план старо вуковско учење о Србима
сва три вјерозакона.
Разградњу предводе свјетски јудеопротестанти, предвођени
врховним круговима америчке науке, која, као и све типично
америчко, припада искључиво масонима. Они су имали своју
испоставу и у дволичним (троличним) тзв. србистима, који су
били припремљени да освоје власт у српској филологији како не
би дошло до превладавања аутохтоничког учења, међу осталим и
онога о „српској Германији”.
Дакле, католичанство, комбинујући се са суперкапита-
лизмом, комунизмом и масонством, тим тринаестим племеном
Израиловим, како га неки исправно зову, посебно преко масона-
банкара, ватиканских и јудејских – објавили су тотални рат
православљу, рат који се води под заједничким шатором, свим
средствима, од агресивних, ратних, до рафинираних, путем науке
и екуменизма и уз помоћ самих Срба, који су прихватили догмат
„брат је мио које вјере био”, али само да се не осјећа светосавцем!
7. Откад се зло, мистификовано франмасонством,
инфилтрирало и у Српску православну цркву, а које су прихватила
двојица митрополита, Јосиф Шакабенда и Стеван Стратимировић,
од тада се под окриљем имена првог српског просвјетитеља и
светитеља Светог Саве почело и код Срба легализовати масонство,
добијајући право грађанства, тако да је прво добротворно друшво
за збрињавање незбринутих „Свети Сава” скривало масонско
српско друштво!
Није то прво масонско друштво које је било обучено у
хуманитарно друшво, а „вук се пресвукао у овчију кожу”, како су
то тада говорили. Такав је био и „Инвалидски фонд Свети Ђорђе”.
Ко је могао замислити да је тај фонд у ствари масонска установа
и да њиме управљају српски масони? Тако се у наивној свијести
обичног српског човјека настојало срозати поимање масонерије –
да на то почне гледати као на добротворно друштво под именом
водећих хришћанских светаца, те помисли како масонерија није
антихришћанска, него хуманитарна установа, иза које су онда
масони, као иза паравана, могли несметано дјеловати.
Погледамо ли како се српско масонство већ прије у историји
вјешто сакривало иза хришћанскиг светитеља, онда не чуди што
се нова србистика у садашњици сакрила испод омофора Светог
Саве, упаковавши своје „језичко законоправило” о Србима сва три
вјерозакона, из кога проговара масонски принцип, у „Крмчију”
Светог Саве. Рекло би се: „Сатана у обличју анђела. Наравно, нигдје
се не говори у јавности друкчије већ само у духу патриотизма”.
Ко би у данашњици помислио да је Српски фонд словенске
писмености и словенских култура из Београда, којим руководи
Радмило Мројевић, као експозитура Словенског фонда из Москве,
међународна промасонска установа, баш као што су то и Фонд
истине о Србима, и остали „фондови” утемељени на трагу свог
претходника, масонског Инвалидског фонда Свети Ђорђе? Фонд
истине о Србима дио је међународне хоботнице има ли се у виду да
сви „фондови” проистичу из једног фонда – Ротшилдовог фонда,
са сједиштем у Лондону. Основно злато овог фонда било је злато
венецијанских трговаца који су се преселили у Лондон крајем XVIII
вијека, а чије банкарске послове почиње да води породица Ротшилд,
раније Бауер. „Фондо” је био израз старих венецијанских трговаца
који су своје новце положили у Ротшилдов фонд. Повјереник
овог фонда био је Јакоб Шиф, који је финансирао бољшевичку
револуцију. Њихов каиновски брат близанац у данашњици је и
Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић као и Фонд истине
о Србима, који је водио Милан Булајић, чија је предсмртна књига
носила назив „Јеврејско-српски холокауст у Јасеновцу”. Њима се
придружује и Фонд за хумано и отворено друштво, под контролом
мађарског Јеврејина Ђерђа Сороша, Ротшилдове десне руке, под
чијом су контролом, у ствари, сви фондови!
8. Идеал масонерије јесте анационално друштво, и управо
такво нам кроје српски „националисти”, новосрбисти, преко
вуковских испраних масонских догмата, ти вукови пресвучени
у овчију кожу, према којим као „учитељима не треба имати
послушност, већ их се треба клонити за спасење душе” (Св.
Игњатије Брјанчанинов). Ови самозвани српски „патриоти” у
љуштурама алтруизма већ одавно сами себе мистификују, посебно
Маројевић, законопоглавица србистике, самоетикетирајући се као
„српски патриота, а потом и патриота Републике Српске”! Није им
ни то било довољно, већ их је историчар Сотировић као рецензенте
своје књиге обукао у хаљине „православних” лингвиста, иако је
масонство од 1911. „антицрква” (Св. Јустин Ћелијски) „како би се
уништио религиозни утицај у свим облицима у којима се он јавља,
ткајући својим брзим и вјештим прстима мртвачки покров који
ће једног лијепог дана покрити све религије, како би се у цијелом
свијету уништио клерикализам и предрасуде које он ствара”.
Масонски „крајни циљ је придобијање и представљање
себе хуманим радницима и патриотама”, док у исто вријеме
проповиједају етничку самосвијест Срба сва три вјерозакона
искључиво православцима, претварајући их „у стадо јеврејских
чобана” (Св. Ава Јустин Ћелијски). Све то под фирмом научних
метода у одређивању српског етноса, у име Вука и европске науке,
која је до 1860. узимала у обзир само лингвистички критеријум, а
онда мушичаво преумила и увела вјерски протокол кад је то њој,
европској лажинауци, више одговарало.
9. Настојећи да на сваки начин ослабе и онако разбијену
српску етничку самосвијест, у име зближавања православних
са неправославним народима и стварања свеопштег братства
међу Србима сва три вјерозакона, „српски патриота”, како се
Маројевић самоназвао, знао је, што је и јавно тврдио, „да је српска
интелегенција из свијета науке о језику и писму са ријетким
изузецима политички неписмена и склона да прихвати тезе
наших непријатеља као своје истине”. Кад му треба аргумент, он се
спретно позива на Арчибалда Рајса, који је тврдио: „Истина је да на
универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина
медиокритети који су на та места дошли захваљујући страначкој
политици или њеној подршци”.
То пише и говори онај који је на мјесто декана Филолошког
факултета у Београду дошао управо захваљујући страначкој
политици Српске радикалне странке, а који је њеног лидера
отворено називао „полупатриотом”!
Управо захваљујући тим и таквим професорима, српски
универзитети су нам постали апатриотски, на њима се промовисао
отворени српски антинационализам, тезом о Србима сва три
вјерозакона, у времену постратном, у коме су Срби доживјели
велики пораз оставши без читаве једне државе, Западне Крајине
и дванаест крајишких општина. Кад би неко слично учење
промовисо на универзитету у Загребу и Сарајеву, тај никад више
не би прешао врата универзитета. Позивајући се на језичке
критеријуме у одређењу српског етноса на почетку XIX вијека
као искључиво научне, и на европску науку, која је тада „знала”
оно што ће доцније на наговор времена заборавити, новосрбисти
су одбијали да одговоре како су под плаштом те исте полудјеле
европске науке прекодирана два народа, чакавци и кајкавци, који
су се просто прекључили на њима туђу штокавицу.
Је ли тиме био нарушен и етнички и језички критеријум
у одређењу једног народа науштрб народа српског, будући да
његовим језиком почињу да говоре несрпски народи, рушећи тиме
све позитивне критеријуме хвалисаве западне науке? Тако је било
и са Даничићевим радом на рјечнику хрватског и српског језика, у
који је била укључена одређена хрватска грађа из чакавских извора,
што је резултовало тиме да је рјечник одмах назван
хрватским или српским, при чему је одредница „српски” била исписана
ситним словима! Тако је то било и са српским језиком, који више
никада није могао бити аутономан, већ смо једном заувијек
изгубили суверенитет над њим чим смо дали несрбима право да
се њиме, наводно, служе, а они га одмах самопрогласили својим
језиком. Тако је било и са српским писмом, које је флоскулом о
равноправности ћирилице са гајицом од Новосадског договора
обавезивало искључиво православце, а нипошто католике и
муслимане. Тим чином Срби су изгубили суверенитет над својом
ћирилицом, која је постала својина свих, а уистину ничија, о чему
свједочи њен скоро потпуни нестанак за непуно пола вијека.
Упркос том поразном сазнању, новосрбистичке варалице
у својој префриганости и даље бране латиницу, наглашавајући да
бране „наравно, српску латиницу”, остављајући да мнијемо која
ли је то хрватска латиница, али и ћирилица? Маројевић латиницу
сматра „српским алтернативним писмом”, писмом за допунске,
посебне потребе, да би се испоставило како је чува за католичку
популацију Срба (!), превиђајући да је потпуно зацарила код
православаца, док је српска ћирилица за католике била и остала
одлика ћириломанијака!
Стога, нека нам препредени новосрбисти, који захтијевају
да више вјерујемо њима него својим очима, покажу у садашњици
бар једног Србина католичког вјерозакона који је још притом
за равноправност оба „српска” писма, јер је посљедњи такав
умро са Миланом Решетаром, академиком САНУ, а и његови
претходници могу се на руке пребројати, као уосталом и они Срби
турског вјерозакона вјерни искључиво латиници. За латиницу је
послије Новосадског договора коришћен израз – „српскохрватска
латиница”, она чију су употребу у Србији Аустроугари 1914. одмах
забранили, уводећи под пријетњом смрти искључиво латиницу.
Ето колико је латиница српска и под којим је околностима била
уведена у јавну употребу.
Тзв. србисти – сљедбеници фабијанских пророка
1. „Пророци” глобалних друштвених токова савременог
доба, Олдоус Хакли, Џорџ Орвел и Бертранд Расел, били су
истакнути фабијанци, чланови фабијанског друштва, које чини
британску социјалистичку организацију задужену за друштвену
процјену, предвиђања и инжењеринг, ментални понајприје.
Друштво је интензивно дјеловало до Првог свјетског рата, а
његов значај огледао се у успјешном прелазу са колонијалног на
капиталистички систем без видног губитка власти и територије
круне (Комонвелта).
Фабијанско друштво основано је 1882. Године, а име је
добило према имену римског војсковође из трећег вијека, Квинтуса
Фабијуса Максимуса, који се управљао идејом да је директни рат
каткад погубан, те да је противника битно побиједити низом
мањих појединачних битака, повлачењем након сваке појединачне
побједе. Ханибал, против којег је Максимус ратовао, није био
побједив у директној фронталној бици и директном окршају, те је
зато Фабијус изабрао ову тактику коју и данас користи фабијанско
друштво, дјелујући као групација труста мозгова унутар
лабуристичке странке. Његови су чланови, поред осталих, писци
и пјесници који су промовисали идеје што су често имале потпуно
другачији призвук од јавно објављених идеја друштва. Како је
дјечјим умом најлакше манипулисати, онда се на њега највише и
утицало, нарочито литературом, а принцип је најбоље објашњен
у неколико легендарних утопијских романа. Најпознатији
фабијански „пророк” био је Олдоус Хаксли, син Дарвиновог
сарадника и поборника еугенике, са својим романом „1984”,
написаним на 100-годишњицу од настанка фабијанског друштва,
у којем пише: „Ако хоћете слику будућности, замислите чизму
која гази по људском лицу – заувијек”; или: „Људи не успостављају
диктатуру да би заштитили револуције, они подижу револуције да
би успоставили диктатуре.”
доба, Олдоус Хакли, Џорџ Орвел и Бертранд Расел, били су
истакнути фабијанци, чланови фабијанског друштва, које чини
британску социјалистичку организацију задужену за друштвену
процјену, предвиђања и инжењеринг, ментални понајприје.
Друштво је интензивно дјеловало до Првог свјетског рата, а
његов значај огледао се у успјешном прелазу са колонијалног на
капиталистички систем без видног губитка власти и територије
круне (Комонвелта).
Фабијанско друштво основано је 1882. Године, а име је
добило према имену римског војсковође из трећег вијека, Квинтуса
Фабијуса Максимуса, који се управљао идејом да је директни рат
каткад погубан, те да је противника битно побиједити низом
мањих појединачних битака, повлачењем након сваке појединачне
побједе. Ханибал, против којег је Максимус ратовао, није био
побједив у директној фронталној бици и директном окршају, те је
зато Фабијус изабрао ову тактику коју и данас користи фабијанско
друштво, дјелујући као групација труста мозгова унутар
лабуристичке странке. Његови су чланови, поред осталих, писци
и пјесници који су промовисали идеје што су често имале потпуно
другачији призвук од јавно објављених идеја друштва. Како је
дјечјим умом најлакше манипулисати, онда се на њега највише и
утицало, нарочито литературом, а принцип је најбоље објашњен
у неколико легендарних утопијских романа. Најпознатији
фабијански „пророк” био је Олдоус Хаксли, син Дарвиновог
сарадника и поборника еугенике, са својим романом „1984”,
написаним на 100-годишњицу од настанка фабијанског друштва,
у којем пише: „Ако хоћете слику будућности, замислите чизму
која гази по људском лицу – заувијек”; или: „Људи не успостављају
диктатуру да би заштитили револуције, они подижу револуције да
би успоставили диктатуре.”
2. Идеолози новог доба само рат признају и познају. „Рат је
исто што и мир”, писао је Џорџ Орвел у роману „1984”. Мира у свијету
неће бити док глобална јудеомасонска елита не успостави потпуни
надзор над свијетом. Том лобију званом глобализам припада
и онај који је покренуо „нови” рат за српски језик и правопис, а
који треба да траје све док Срби сва три вјерозакона не прихвате
заједнички полицентрични језик, који се неће звати српски, у некој
будућој Југославији која се кроји на мапи нове уједињене Европе.
Рат ће трајати док се сви народи не уједине под лажним месијом,
који ће им након свих ратова (па и овог лингвистичког!) понудити
мир, под условом да му се поклоне. Тај мир неће бити Христов,
него Антихристов мир. Стога знајмо за Христове ријечи: „А ви кад
видите да се све ово збива, уздигните главе своје јер се приближава
избављење ваше.”
Оне којима је Небески Јерусалим отаџбина и очевина
распињу на крст само зато што су православни, трпајући их у
исту јаму за таљење скупа са нашим превјереним отпадницима
како би нас што прије нестало, а православље било претворено у
једну од многобројних свјетских религија и вјера. Притом наши
непријатељи Вуков концепт и даље називају великосрпским, иако
је он смишљен да управо разгради православне Србе. Заговарањем
тог концепта у данашњици успјело се у накани да само и даље расте
међувјерска нетрпељивост међу српскојезичким инославцима и
православцима. Ако се стави знак једнакости између штокавштине
и Српства, може се помислити да је ријеч о својеврсном
радикалном српском хегемонизму. Међутим, показаће се да су
овим комунистички националисти и марксистички србисти,
УДБАчени од стране Свјетског сабора Срба, на најподмуклији
начин дезинтегрисали само Српство. Само су православни Срби
били национално идентификовани преко језика, док су друга два
народа идентификована преко вјере, да би црногорство опет узело
за критеријум територијални принцип, и у томе свјесном мијешању
различитих критеријума националне (само)идентификације
страдавају искључиво крстоносни Срби православци, којима и
даље намећу наднационалне критерије како би водили битку са
оним неправославним, њиховим најљућим непријатељима. Све то
само зато што идеолози новог доба, који су узели православље за
мету, једино рат признају и познају јер –
рат је исто што и мир!
Од бољке великог хришћанског раскола Истока и Запада
1054, када је „растргнут с више изаткани хитон Господњега Тијела”,
у српској филологији није било безочнијег покушаја насилног
уједињења, па било то и језичког, са онима са којима смо управо
завршили крвави грађански и међувјерски рат и у Хрватској
и у Босни и Херцеговини, а који је резултовао раздиобом на
два ентитета, и то само зато што је православним Србима била
оспорена конститутивност у обје „братске” републике. Стога Срби
тек морају да врате националну филологију у статус јединствене
науке, коју су нови србисти били одлучили да униште тако што
већ напола признају постојање хрватског језика; у статус истинске
србистике као науке о српском језику, којим говори српски народ,
чија је глава Свети Сава, који нас је ујединио у један народ, као
ниједан народ прије ни послије у свеколикој Европи.
3. Друштво србистика по начину свога дјеловања екпозитура
је фабијанског друштва ненасилних марксиста. Вук у јагњећој
кожи – амблем је фабијанског друштва, на чије дјеловање би се
могла односити мисао П. П. Његоша: „Неки су ме совјетовали да
ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити.” То казује
онај који је као владика црногорски одбио да буде марионета, али
га исто тако нико други није могао да причести ни на самрти, него
он сам!
Оно што је новосрбисте „робовима туђим учинило” било је
то што су нас „совјетовали” да не мислимо својом, него њиховом
главом, тј. да ништа не мислимо, већ да им слијепо вјерујемо; њима,
себељубивима, који су „просто вјеру загрлили другу”; њихова
„вјера” зове се безвјерство, потпуно вјерско отпадништво, а значило
је превјеравање и робовање туђину под фирмом комунизма или
глобализма, свеједно, али антихришћанства у сваком погледу. Да
се не ради о пукој метафори свједоче награде новосрбистима, које
су они побрали од Англосакса, па – ако лаже коза, не лаже рог.
Овим домаћим фабијанцима награде су додијелили они британски
фабијанци који су их припустили у „Дом славних”, приредивши
им ријетку могућност да одрже предавање на угледном Оксфорду
као вид награде, што је дјелимично нахранило сујету једног од
ових вукова у јагњећој кожи, Милоша Ковачевића, предводника
ненасилног огранка завјере против Српства, који је своју издају
узаконио („у закон обратио” – Његош) књигом „У одбрану језика
српског – и даље”, те бројним другима.
4. Назвати коначно ствари њиховим именом – то би укратко
био главни мото ове књиге, настале као израз усамљене борбе
против ових Вукових вучића у јагњећој кожи, а која значи одбрану
језика српског од тајних противника српских аутохтоничара, тих
оперативаца западних центара моћи, који су све досад ширили
условљено знање, мијењајући српски свјетоназор по директивама
англоамеричких глобалиста. Истрага новосрбиста истрага је
против српских фабијаниста, истрага која представља
освету, акоја у условима рата за српски језик добија назив
истрага. Какорат против српског језика и српског народа не престаје, тако и ови
који га поведоше, али не да га бране, већ да га до краја расточе,
потпуно заслужују истрагу, тј. одмазду за небројена непочинства
и прави ратни злочин учињен против Српства, а све у наводној
борбизасрпски језик! Потпуно изокрећући, на очиглед свих,значење ријечи
Српствоу Српство сва три вјерозакона – овиборци за нови свјетски поредак имали су толико дрскости да
то изопачавање изворног значења ријечи клеветнички назову
борбом за Српство. Њихов циљ био је и остао – потпуна промјена
свјетоназора, а не само вјероназора код православних Срба, при
чему је новасрбистика била не национални филолошки програм,
већ управо супротно – глобалистички филолошки програм.
Стога, „борби нашој краја бити неће, до истраге турске,
али наше”,како би рекао пјесник и пророк П. П. Његош. Истрага
србиста значи истрагу подмукле борбе ових евроатлантиста
против србиста аутохтоничара. Она има циљ да се српски
језик коначно избави сужањства глобализму, некоћ бечком,
а данас англоамеричком. Замутивши српско национално
питање релативизовањем православне вјере и вјерског питања,
свевши српски етницитет само на језичку припадност, ови туђи
дорадници не само да су намјерили да пониште вјероназор
Срба православаца већ су повели отворени рат против таквог
вјероназора, претпостављајући му свјетоназор неоколонијалиста,
који значи завођење екуменске свејереси, која скончава у потпуном
безвјерству. Одбрана Српства и његовог вјероназора, оличеног у
светосављу, одбрана је са животом скопчана, и ту нема узмицања.
Српство са својим светосавским вјерским хаљинама не може да
се замијени свјетовним, секуларним гледиштем, које релативизује
светосавски вјероназор, колико год га новосрбисти троструко
препредали, везујући своју лажисрбистику са светосављем као
украсним папиром за лаковјерне, као што то ради бласфемични
Маројевић.
У времену смо кад се на фабијанским принципима, корак
по корак, у домаћим мајсторским радионицама прави хрватско
српство, црногорско српство, босанско српство, србијанско
српство, војвођанско српство – све одреда одрицањем од
светосавља, тог православља српског стила и искуства, оснивањем
отпадничких и расколничких тзв. православних цркава,
православних таман толико колико су и нови кабализовани
лажисрбисти –„православни” лингвисти. Такво новокомпоновано
Српство никад неће бити датост, већ параполитички етноним
фабијанске псеудофилологије с циљем промјене погледа на свијет,
која се настоји провести тако да све што је српско буде сведено
на србијанско, што је рађено и југословенском идеологијом, а све
што није србијанско да престане бити српско, фаворизовањем
и код Србијанаца етничких Срба католичког и муслиманског
вјерозакона, попут Андрића и Меше!
Европска охолократија – владавина охолог олоша
1. Нови свјетски поредак није свјетска влада ни политички
памфлет, већ пројекат који је осмислила западна окултна елита,
која одређује ко улази у политичку, банкарску, али и научну елиту.
Њена философија има коријене у древним окултним традицијама
и невидљивој Хазарији, о чему већина човјечанства нема ни
основне претпоставке. Задатак елитних западних научника јесте
да ефикасно у науку убацују елементе
њу ејџа. Од самог почеткацивилизације, још од времена Египћана, духовну елиту чиниле су
особе које су биле веома упућене у тајне науке, тако да је сваки
свјетски поредак био духовни план више од свега осталог.
2. Гушење истине о нама, нашој историји, језику, писму,
умјетности, вјери, што све потпада под феномен умног ратовања,
својство је овог посљедњег најсуровијег антисрпског рата, који
су осмислили идеолозињу ејџа, а чији је циљ да дође до погреба
православља код Срба и осталих православних европских народа.
У том новом рату, који је смислила, без принципа и без савјести,
у западном демонолошком подземљу, европска охолократија –
владавина охолог олоша, учествују и језички „новостручњаци” у
саморекламерском новом рату за српски језик и правопис. Нови
филолошки рат под окриљем надирућег свјетског поретка отпочео
је језички законодавац Маројевић, пресудитељ и полицајац
србистике, заробивши све око себе „празном преваром по казивању
човјечјем” (Св. владика Николај), укаљавши своје духовне дарове
умишљеношћу. Преварио је био неуке и лакомислене сљедбенике
србистике, претворивши их у корисне будале, које су, као такве,
управо најбољи робови јер не знају да су робови, па им то
сазнање умањује бунт и отпор. Међу такве сам се и сама убрајала,
заборављајући да је истина о српском језику једна, увијек иста,
равна самој себи, а „мишљења људска су многа”. У потреби за
контролом својих сљедбеника и доминацијом, Маројевић је
у својој окамењеној неосјетљивости и талмудској надмености,
коју је исказивао према сљедбеницима, непрестано проводио
својеврстан тест контроле ума, који су сви морали проћи, док
су кодирано читали у његовим текстовима учевност научника, а
у пријекости и окрутности према неистомишљеницима – став
родољуба и бескомпромисност лингвисте, који се осветнички
борби за истину. Нису видјели очигледну истину – да се ради о
мајстору манипулације, који варајући себе вара друге, а чије је све
достигнуће у томе што је своје оспораваоце умио да дрско „удави
у капи мастила”.
2. Никада српска филологија послије Вука није била
злоупотријебљена са више безочности с циљем научног испирања
мозга по принципу „Србе на Србе!”, нити је одавала почаст
већем глобалисти него што су то чинили тзв. србиста Маројевић
и грлати Ковачевић, похлепан на награде, који су служење
Англоамериканцима претпоставили србистици и славистици,
заводећи на Балкану нови енглески поредак, на шта се у
коначници своди нови свјетски поредак, утемељен по диктатима
јудеопротестантизма! Као што се некад захтијевало да управо
Срби и Србија највише допринесу успостављању антисрпске
сербокроатистике и да јој они дају „научни” легитимитет
уздижући је до небеса на Новосадском договору, тако су Срби
још једном морали да дају највећи допринос успостављању
новосвјетскопоредске евроатлантистике, нове
глобалне језичке науке и исте такве идеологије, безбожничке и антихришћанске,
а све зарад стварања јединствене планетарне и унификоване
заједнице људи, по пројектима охолократије, у којој више неће бити
подјела на државе, нације, вјероисповијести, а са јединственом
наднационалном централом управљања – свјетском владом и
њеном јединственом синкретичком религијом за гоје.
Радило се, наравно, о класичном секташтву, оном
јудеомасонском и сатанјезуитском, које су под образином
србистике промовисале „високоморалне” убице српске истине,
са високим степеном иницијације, као што је Маројевић, који је у
своме „научном” истраживању форсирао искључиво своју српску
масонску сабраћу. Опчињен положајем који су му изградили
Англоамериканци, новосрбистички вјероучитељ створио је око
себе ауру недодирљивости. Познат као немилосрдан полемичар
који не штеди своје противнике кад хоће да их оцрни и понизи,
своју издају уздигао је до служења култу Светог Саве! Он који је
окултни сљедбеник магије, врачарења, прорицања судбине, гледања
у карте, кафу, тај патаренски обожавалац кабале, психотички
фиксиран на магију бројева, остаће упамћен по томе што се као
нико замјерио Српству, јер је своје издајство беатификовао у борбу
за духовну обнову на основама светосавља, проглашавајући, којег
ли лупештва, свако свођење Српства на светосавље богохулом на
истину!
За њега, тог службеника по задатку атлантиста, који се
представљао као шешељевски националиста, па чак и више, јер је
о своме страначком шефу говорио као о „полупатриоти” – бива,
само је он патриота! – за тог носача Вуковог мртвачког ковчега,
завјетованог да ће до краја служити бечко-берлинској лажи, за
њега та тзв. обнова србистике није значила истраживање истинског
поријекла нашег народа и нашег језика, његове староставности и
пресудног доприноса европској култури и цивилизацији. Управо
ових сазнања су се толико прибојавали амерички академици, па су
пожурили да лично њега ангажују како би спријечио откривање
тајног знања, које је могло да буде доступно само онима из највиших
иницијацијских степена, кад се већ улазило у отворену богохулу, а
на 33. степену лично општило са самим сатаном.
Његов задатак је био не да служи истини, већ да гуши
истину, а то је својство најсуровијег рата који је окупациона
србистика под његовим вођством водила – прави умни рат, у коме
смо били изложени најпрљавијем пропагандном тровању. За овог
бечкопоштоватеља, тзв. обнова значила је да наше светосавско
српство још дубље укопа у живи пијесак нордијске кривотворине
о Србима сва три вјерозакона, којег се западноевропска лажинаука
одрекла одмах чим су дочекали да Вуку виде леђа, тј. чим је умро.
На том леглу фалсификата о српским светињама компиловано је,
према захтјевима новог времена, и вајно језичко „законоправило”
српског народа.
Маројевић, чија су уста била пуна српства, по нордијској је
методологији цјепидлачки знао да своје „удбашко” или, још прије,
„цијашко” србовање некадашњег грандмонтенегринисте, који
се одрекао црногорства и пригрлио „Српство све и свуда”, да то
своје мудријашење у плићаку србистике усмјери и против бившег
првог сарадника Ковачевића, са којим се завадио око преимућтва
у издајству, пожељевши надомак циља, устоличења тзв. србистике
као официјелног учења о српском језику, српском народу, српској
књижевности и чему већ све не с р п с к о м у Републици Српској
– да коначно засједне на трон неприкосновеног вође у српској
филологији лијево од Дрине. Он, који никада није одустао, не само
као политиколог, да евентуално буде и политички вођа распетог
Српства, и тако поносно заузме мјесто које су му, може бити,
обећали његови заштитници, владари из свјетске закулисе, чији је
тајни језик савладао, а који су у њему препознали онај ванредни
дар мимикрије, који ми, ето, тек сада, са накнадном свијешћу од
пуних двадесет година, поред рођених очију, уочавамо, он је до
минуциозности развио методе потчињавања својих сљедбеника
којих смо били тако слабо свјесни.
исто што и мир”, писао је Џорџ Орвел у роману „1984”. Мира у свијету
неће бити док глобална јудеомасонска елита не успостави потпуни
надзор над свијетом. Том лобију званом глобализам припада
и онај који је покренуо „нови” рат за српски језик и правопис, а
који треба да траје све док Срби сва три вјерозакона не прихвате
заједнички полицентрични језик, који се неће звати српски, у некој
будућој Југославији која се кроји на мапи нове уједињене Европе.
Рат ће трајати док се сви народи не уједине под лажним месијом,
који ће им након свих ратова (па и овог лингвистичког!) понудити
мир, под условом да му се поклоне. Тај мир неће бити Христов,
него Антихристов мир. Стога знајмо за Христове ријечи: „А ви кад
видите да се све ово збива, уздигните главе своје јер се приближава
избављење ваше.”
Оне којима је Небески Јерусалим отаџбина и очевина
распињу на крст само зато што су православни, трпајући их у
исту јаму за таљење скупа са нашим превјереним отпадницима
како би нас што прије нестало, а православље било претворено у
једну од многобројних свјетских религија и вјера. Притом наши
непријатељи Вуков концепт и даље називају великосрпским, иако
је он смишљен да управо разгради православне Србе. Заговарањем
тог концепта у данашњици успјело се у накани да само и даље расте
међувјерска нетрпељивост међу српскојезичким инославцима и
православцима. Ако се стави знак једнакости између штокавштине
и Српства, може се помислити да је ријеч о својеврсном
радикалном српском хегемонизму. Међутим, показаће се да су
овим комунистички националисти и марксистички србисти,
УДБАчени од стране Свјетског сабора Срба, на најподмуклији
начин дезинтегрисали само Српство. Само су православни Срби
били национално идентификовани преко језика, док су друга два
народа идентификована преко вјере, да би црногорство опет узело
за критеријум територијални принцип, и у томе свјесном мијешању
различитих критеријума националне (само)идентификације
страдавају искључиво крстоносни Срби православци, којима и
даље намећу наднационалне критерије како би водили битку са
оним неправославним, њиховим најљућим непријатељима. Све то
само зато што идеолози новог доба, који су узели православље за
мету, једино рат признају и познају јер –
рат је исто што и мир!
Од бољке великог хришћанског раскола Истока и Запада
1054, када је „растргнут с више изаткани хитон Господњега Тијела”,
у српској филологији није било безочнијег покушаја насилног
уједињења, па било то и језичког, са онима са којима смо управо
завршили крвави грађански и међувјерски рат и у Хрватској
и у Босни и Херцеговини, а који је резултовао раздиобом на
два ентитета, и то само зато што је православним Србима била
оспорена конститутивност у обје „братске” републике. Стога Срби
тек морају да врате националну филологију у статус јединствене
науке, коју су нови србисти били одлучили да униште тако што
већ напола признају постојање хрватског језика; у статус истинске
србистике као науке о српском језику, којим говори српски народ,
чија је глава Свети Сава, који нас је ујединио у један народ, као
ниједан народ прије ни послије у свеколикој Европи.
3. Друштво србистика по начину свога дјеловања екпозитура
је фабијанског друштва ненасилних марксиста. Вук у јагњећој
кожи – амблем је фабијанског друштва, на чије дјеловање би се
могла односити мисао П. П. Његоша: „Неки су ме совјетовали да
ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити.” То казује
онај који је као владика црногорски одбио да буде марионета, али
га исто тако нико други није могао да причести ни на самрти, него
он сам!
Оно што је новосрбисте „робовима туђим учинило” било је
то што су нас „совјетовали” да не мислимо својом, него њиховом
главом, тј. да ништа не мислимо, већ да им слијепо вјерујемо; њима,
себељубивима, који су „просто вјеру загрлили другу”; њихова
„вјера” зове се безвјерство, потпуно вјерско отпадништво, а значило
је превјеравање и робовање туђину под фирмом комунизма или
глобализма, свеједно, али антихришћанства у сваком погледу. Да
се не ради о пукој метафори свједоче награде новосрбистима, које
су они побрали од Англосакса, па – ако лаже коза, не лаже рог.
Овим домаћим фабијанцима награде су додијелили они британски
фабијанци који су их припустили у „Дом славних”, приредивши
им ријетку могућност да одрже предавање на угледном Оксфорду
као вид награде, што је дјелимично нахранило сујету једног од
ових вукова у јагњећој кожи, Милоша Ковачевића, предводника
ненасилног огранка завјере против Српства, који је своју издају
узаконио („у закон обратио” – Његош) књигом „У одбрану језика
српског – и даље”, те бројним другима.
4. Назвати коначно ствари њиховим именом – то би укратко
био главни мото ове књиге, настале као израз усамљене борбе
против ових Вукових вучића у јагњећој кожи, а која значи одбрану
језика српског од тајних противника српских аутохтоничара, тих
оперативаца западних центара моћи, који су све досад ширили
условљено знање, мијењајући српски свјетоназор по директивама
англоамеричких глобалиста. Истрага новосрбиста истрага је
против српских фабијаниста, истрага која представља
освету, акоја у условима рата за српски језик добија назив
истрага. Какорат против српског језика и српског народа не престаје, тако и ови
који га поведоше, али не да га бране, већ да га до краја расточе,
потпуно заслужују истрагу, тј. одмазду за небројена непочинства
и прави ратни злочин учињен против Српства, а све у наводној
борбизасрпски језик! Потпуно изокрећући, на очиглед свих,значење ријечи
Српствоу Српство сва три вјерозакона – овиборци за нови свјетски поредак имали су толико дрскости да
то изопачавање изворног значења ријечи клеветнички назову
борбом за Српство. Њихов циљ био је и остао – потпуна промјена
свјетоназора, а не само вјероназора код православних Срба, при
чему је новасрбистика била не национални филолошки програм,
већ управо супротно – глобалистички филолошки програм.
Стога, „борби нашој краја бити неће, до истраге турске,
али наше”,како би рекао пјесник и пророк П. П. Његош. Истрага
србиста значи истрагу подмукле борбе ових евроатлантиста
против србиста аутохтоничара. Она има циљ да се српски
језик коначно избави сужањства глобализму, некоћ бечком,
а данас англоамеричком. Замутивши српско национално
питање релативизовањем православне вјере и вјерског питања,
свевши српски етницитет само на језичку припадност, ови туђи
дорадници не само да су намјерили да пониште вјероназор
Срба православаца већ су повели отворени рат против таквог
вјероназора, претпостављајући му свјетоназор неоколонијалиста,
који значи завођење екуменске свејереси, која скончава у потпуном
безвјерству. Одбрана Српства и његовог вјероназора, оличеног у
светосављу, одбрана је са животом скопчана, и ту нема узмицања.
Српство са својим светосавским вјерским хаљинама не може да
се замијени свјетовним, секуларним гледиштем, које релативизује
светосавски вјероназор, колико год га новосрбисти троструко
препредали, везујући своју лажисрбистику са светосављем као
украсним папиром за лаковјерне, као што то ради бласфемични
Маројевић.
У времену смо кад се на фабијанским принципима, корак
по корак, у домаћим мајсторским радионицама прави хрватско
српство, црногорско српство, босанско српство, србијанско
српство, војвођанско српство – све одреда одрицањем од
светосавља, тог православља српског стила и искуства, оснивањем
отпадничких и расколничких тзв. православних цркава,
православних таман толико колико су и нови кабализовани
лажисрбисти –„православни” лингвисти. Такво новокомпоновано
Српство никад неће бити датост, већ параполитички етноним
фабијанске псеудофилологије с циљем промјене погледа на свијет,
која се настоји провести тако да све што је српско буде сведено
на србијанско, што је рађено и југословенском идеологијом, а све
што није србијанско да престане бити српско, фаворизовањем
и код Србијанаца етничких Срба католичког и муслиманског
вјерозакона, попут Андрића и Меше!
Европска охолократија – владавина охолог олоша
1. Нови свјетски поредак није свјетска влада ни политички
памфлет, већ пројекат који је осмислила западна окултна елита,
која одређује ко улази у политичку, банкарску, али и научну елиту.
Њена философија има коријене у древним окултним традицијама
и невидљивој Хазарији, о чему већина човјечанства нема ни
основне претпоставке. Задатак елитних западних научника јесте
да ефикасно у науку убацују елементе
њу ејџа. Од самог почеткацивилизације, још од времена Египћана, духовну елиту чиниле су
особе које су биле веома упућене у тајне науке, тако да је сваки
свјетски поредак био духовни план више од свега осталог.
2. Гушење истине о нама, нашој историји, језику, писму,
умјетности, вјери, што све потпада под феномен умног ратовања,
својство је овог посљедњег најсуровијег антисрпског рата, који
су осмислили идеолозињу ејџа, а чији је циљ да дође до погреба
православља код Срба и осталих православних европских народа.
У том новом рату, који је смислила, без принципа и без савјести,
у западном демонолошком подземљу, европска охолократија –
владавина охолог олоша, учествују и језички „новостручњаци” у
саморекламерском новом рату за српски језик и правопис. Нови
филолошки рат под окриљем надирућег свјетског поретка отпочео
је језички законодавац Маројевић, пресудитељ и полицајац
србистике, заробивши све око себе „празном преваром по казивању
човјечјем” (Св. владика Николај), укаљавши своје духовне дарове
умишљеношћу. Преварио је био неуке и лакомислене сљедбенике
србистике, претворивши их у корисне будале, које су, као такве,
управо најбољи робови јер не знају да су робови, па им то
сазнање умањује бунт и отпор. Међу такве сам се и сама убрајала,
заборављајући да је истина о српском језику једна, увијек иста,
равна самој себи, а „мишљења људска су многа”. У потреби за
контролом својих сљедбеника и доминацијом, Маројевић је
у својој окамењеној неосјетљивости и талмудској надмености,
коју је исказивао према сљедбеницима, непрестано проводио
својеврстан тест контроле ума, који су сви морали проћи, док
су кодирано читали у његовим текстовима учевност научника, а
у пријекости и окрутности према неистомишљеницима – став
родољуба и бескомпромисност лингвисте, који се осветнички
борби за истину. Нису видјели очигледну истину – да се ради о
мајстору манипулације, који варајући себе вара друге, а чије је све
достигнуће у томе што је своје оспораваоце умио да дрско „удави
у капи мастила”.
2. Никада српска филологија послије Вука није била
злоупотријебљена са више безочности с циљем научног испирања
мозга по принципу „Србе на Србе!”, нити је одавала почаст
већем глобалисти него што су то чинили тзв. србиста Маројевић
и грлати Ковачевић, похлепан на награде, који су служење
Англоамериканцима претпоставили србистици и славистици,
заводећи на Балкану нови енглески поредак, на шта се у
коначници своди нови свјетски поредак, утемељен по диктатима
јудеопротестантизма! Као што се некад захтијевало да управо
Срби и Србија највише допринесу успостављању антисрпске
сербокроатистике и да јој они дају „научни” легитимитет
уздижући је до небеса на Новосадском договору, тако су Срби
још једном морали да дају највећи допринос успостављању
новосвјетскопоредске евроатлантистике, нове
глобалне језичке науке и исте такве идеологије, безбожничке и антихришћанске,
а све зарад стварања јединствене планетарне и унификоване
заједнице људи, по пројектима охолократије, у којој више неће бити
подјела на државе, нације, вјероисповијести, а са јединственом
наднационалном централом управљања – свјетском владом и
њеном јединственом синкретичком религијом за гоје.
Радило се, наравно, о класичном секташтву, оном
јудеомасонском и сатанјезуитском, које су под образином
србистике промовисале „високоморалне” убице српске истине,
са високим степеном иницијације, као што је Маројевић, који је у
своме „научном” истраживању форсирао искључиво своју српску
масонску сабраћу. Опчињен положајем који су му изградили
Англоамериканци, новосрбистички вјероучитељ створио је око
себе ауру недодирљивости. Познат као немилосрдан полемичар
који не штеди своје противнике кад хоће да их оцрни и понизи,
своју издају уздигао је до служења култу Светог Саве! Он који је
окултни сљедбеник магије, врачарења, прорицања судбине, гледања
у карте, кафу, тај патаренски обожавалац кабале, психотички
фиксиран на магију бројева, остаће упамћен по томе што се као
нико замјерио Српству, јер је своје издајство беатификовао у борбу
за духовну обнову на основама светосавља, проглашавајући, којег
ли лупештва, свако свођење Српства на светосавље богохулом на
истину!
За њега, тог службеника по задатку атлантиста, који се
представљао као шешељевски националиста, па чак и више, јер је
о своме страначком шефу говорио као о „полупатриоти” – бива,
само је он патриота! – за тог носача Вуковог мртвачког ковчега,
завјетованог да ће до краја служити бечко-берлинској лажи, за
њега та тзв. обнова србистике није значила истраживање истинског
поријекла нашег народа и нашег језика, његове староставности и
пресудног доприноса европској култури и цивилизацији. Управо
ових сазнања су се толико прибојавали амерички академици, па су
пожурили да лично њега ангажују како би спријечио откривање
тајног знања, које је могло да буде доступно само онима из највиших
иницијацијских степена, кад се већ улазило у отворену богохулу, а
на 33. степену лично општило са самим сатаном.
Његов задатак је био не да служи истини, већ да гуши
истину, а то је својство најсуровијег рата који је окупациона
србистика под његовим вођством водила – прави умни рат, у коме
смо били изложени најпрљавијем пропагандном тровању. За овог
бечкопоштоватеља, тзв. обнова значила је да наше светосавско
српство још дубље укопа у живи пијесак нордијске кривотворине
о Србима сва три вјерозакона, којег се западноевропска лажинаука
одрекла одмах чим су дочекали да Вуку виде леђа, тј. чим је умро.
На том леглу фалсификата о српским светињама компиловано је,
према захтјевима новог времена, и вајно језичко „законоправило”
српског народа.
Маројевић, чија су уста била пуна српства, по нордијској је
методологији цјепидлачки знао да своје „удбашко” или, још прије,
„цијашко” србовање некадашњег грандмонтенегринисте, који
се одрекао црногорства и пригрлио „Српство све и свуда”, да то
своје мудријашење у плићаку србистике усмјери и против бившег
првог сарадника Ковачевића, са којим се завадио око преимућтва
у издајству, пожељевши надомак циља, устоличења тзв. србистике
као официјелног учења о српском језику, српском народу, српској
књижевности и чему већ све не с р п с к о м у Републици Српској
– да коначно засједне на трон неприкосновеног вође у српској
филологији лијево од Дрине. Он, који никада није одустао, не само
као политиколог, да евентуално буде и политички вођа распетог
Српства, и тако поносно заузме мјесто које су му, може бити,
обећали његови заштитници, владари из свјетске закулисе, чији је
тајни језик савладао, а који су у њему препознали онај ванредни
дар мимикрије, који ми, ето, тек сада, са накнадном свијешћу од
пуних двадесет година, поред рођених очију, уочавамо, он је до
минуциозности развио методе потчињавања својих сљедбеника
којих смо били тако слабо свјесни.
3. Поход на Исток отпочели су у нашем времену прво
хрватски охолократи – папски крсташи, као некоћ они из Четвртог
крсташког похода, који су са свом грамзивошћу и мржњом
кренули да комадају Византију након што су у Великом црквеном
расколу расцрковнили Богочовјечанску Цркву Христову, која
се пројављује кроз Свете Апостоле, Свете Оце и Саборе о
јеретицима. Мржња Запада према православљу, у којем је сачувано
Свето Богочовјечанско Предање, јединствено и неизмијењено,
које просијава спасоносну љубав према цијелој васељени и свим
створењима Божјим, не посустаје ни до данашњег времена, када су
Источну цркву још једном ставили као мету за одстрел фанатични
еврократе, трилатералци и билдерберговци, они који се све
мање клањају замјенику Христовом на земљи – папи. Циљ им је
био озападњење, а то значи хрватизовање прекодринских Срба
стављањем латинског печата на српску културу, изложену правој
духовној агресији, у чему се не преза чак ни од својатања ћирилице,
тј. називања овог писма храватском ћирилицом, те отимања свега
што је на српском језику било створено. Присвајање српског
идентитета, његово прекрајање и присаображење вјештачкој
хрватској „култури” перманентно се проводи зарад губљења
националног идентитета и поништавања разлика између Срба и
Хрвата, а сада већ и Бошњака, на језичком, културном и вјерском
плану.
Ако се озападњење проводи кроз најшири псеудо-
хришћански покрет екуменизма, чији је циљ привођење
источне цркве под окриље маловјерне, полувјерне и безвјерне
западне цркве, онда је бечко-берлинско учење о српском језику
заједничко име за псеудонауку Западне Европе, за отпадништво од
истинске филологије, која се рапидно почела урушавати од доба
просвјетитељства.
Уосталом, шта је просвјетитељство у коме се појавио Вук
из Копитаровог шињела? То је европски хуманизам са папизмом
на челу! И тај хуманизам Срби су осјетили на својој кожи кроз
реформаторски рад приписан Вуку, а који је за посљедицу имао
унијаћење православаца и њихово привођење под папизам. „Нема
битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма и
властитих секти чије је име легеон”,
учи нас новојављени српски
светитељ Св. Јустин Ћелијски. Таква је и тзв. обновљена србистика
– сушичава псеудонаука, производ савременог екуменизма,
секташко учење бечко-берлинске школе мишљења, у којој се
десио први велики пад у србистици – онај под Вуком, други под
Белићем и трећи са Маројевићем, који је у правом смислу „нови
Даничић”. Умјесто да понуди нови научни програм изван већ
познатих шаблонизованих модела и старих исконструисаних
сербокроатистичких теорија, који би омогућили продор до
изворног знања о српском језику и писму, те откривање правих,
научно документованих, али по вишој сили одбачених, забрањених
истина, које би нам дале вјеродостојну слику о ближој и далекој
језичкој прошлости, он нас је још једном спријечио да изађемо из
оквира догматског схватања Вука по себрокроатистичким узусима.
Као што је Даничић имао двије фазе – до преласка из
Београда у Загреб и послије доласка у Загреб, тако и Маројевић
има двије фазе: до „Ћирилице на раскршћу векова” и послије
њеног објављивања,
када је од сила закулисе препознат као надасве
даровит манипулатор.
4. Откад се Јован И. Деретић луцидно усудио да учитава
Србе у јафетовски праискон, пружајући пуно научно повјерење
религиозном тексту
Библије, смјело закључивши да читавацивилизација човјечанства потиче из Подунавља, са свих страна
јављале су се птице ругалице, међу којима су се посебно истицале
оне из очерупаног српског јата. И док Деретић и плејада српских
аутохтоничара документовано тврди да су Срби, чији етногенетски
основ чине Пра-Срби, допринијели напретку цивилизације,
зрачећи и на Исток и на Запад из свог подунавског средишта,
намећући својом супериорном технологијом у обради метала,
градитељству и култури становања високе културне обрасце,
нарочито у домену високоразвијене писмености, дотле Маројевић
свим силама брани двоазбучје, тврдећи да је латиница равноправно
српско писмо као и ћирилица, премда је латиница у Србију доспјела
са аустроугарском окупацијом као гнусно средство уцјене!
Тако се то у мајсторској радионици овог бечког
латинопоштоватеља, који се ухватио за латинички потпис хромог
Вука на Бечком договору, проводило „подругојачивање” српских
духовних тековина, њихово „преличавање”, како би се слободарски
изразио Деретић; да се својата туђе, а своје, стопут вредније, одриче.
хрватски охолократи – папски крсташи, као некоћ они из Четвртог
крсташког похода, који су са свом грамзивошћу и мржњом
кренули да комадају Византију након што су у Великом црквеном
расколу расцрковнили Богочовјечанску Цркву Христову, која
се пројављује кроз Свете Апостоле, Свете Оце и Саборе о
јеретицима. Мржња Запада према православљу, у којем је сачувано
Свето Богочовјечанско Предање, јединствено и неизмијењено,
које просијава спасоносну љубав према цијелој васељени и свим
створењима Божјим, не посустаје ни до данашњег времена, када су
Источну цркву још једном ставили као мету за одстрел фанатични
еврократе, трилатералци и билдерберговци, они који се све
мање клањају замјенику Христовом на земљи – папи. Циљ им је
био озападњење, а то значи хрватизовање прекодринских Срба
стављањем латинског печата на српску културу, изложену правој
духовној агресији, у чему се не преза чак ни од својатања ћирилице,
тј. називања овог писма храватском ћирилицом, те отимања свега
што је на српском језику било створено. Присвајање српског
идентитета, његово прекрајање и присаображење вјештачкој
хрватској „култури” перманентно се проводи зарад губљења
националног идентитета и поништавања разлика између Срба и
Хрвата, а сада већ и Бошњака, на језичком, културном и вјерском
плану.
Ако се озападњење проводи кроз најшири псеудо-
хришћански покрет екуменизма, чији је циљ привођење
источне цркве под окриље маловјерне, полувјерне и безвјерне
западне цркве, онда је бечко-берлинско учење о српском језику
заједничко име за псеудонауку Западне Европе, за отпадништво од
истинске филологије, која се рапидно почела урушавати од доба
просвјетитељства.
Уосталом, шта је просвјетитељство у коме се појавио Вук
из Копитаровог шињела? То је европски хуманизам са папизмом
на челу! И тај хуманизам Срби су осјетили на својој кожи кроз
реформаторски рад приписан Вуку, а који је за посљедицу имао
унијаћење православаца и њихово привођење под папизам. „Нема
битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма и
властитих секти чије је име легеон”,
учи нас новојављени српски
светитељ Св. Јустин Ћелијски. Таква је и тзв. обновљена србистика
– сушичава псеудонаука, производ савременог екуменизма,
секташко учење бечко-берлинске школе мишљења, у којој се
десио први велики пад у србистици – онај под Вуком, други под
Белићем и трећи са Маројевићем, који је у правом смислу „нови
Даничић”. Умјесто да понуди нови научни програм изван већ
познатих шаблонизованих модела и старих исконструисаних
сербокроатистичких теорија, који би омогућили продор до
изворног знања о српском језику и писму, те откривање правих,
научно документованих, али по вишој сили одбачених, забрањених
истина, које би нам дале вјеродостојну слику о ближој и далекој
језичкој прошлости, он нас је још једном спријечио да изађемо из
оквира догматског схватања Вука по себрокроатистичким узусима.
Као што је Даничић имао двије фазе – до преласка из
Београда у Загреб и послије доласка у Загреб, тако и Маројевић
има двије фазе: до „Ћирилице на раскршћу векова” и послије
њеног објављивања,
када је од сила закулисе препознат као надасве
даровит манипулатор.
4. Откад се Јован И. Деретић луцидно усудио да учитава
Србе у јафетовски праискон, пружајући пуно научно повјерење
религиозном тексту
Библије, смјело закључивши да читавацивилизација човјечанства потиче из Подунавља, са свих страна
јављале су се птице ругалице, међу којима су се посебно истицале
оне из очерупаног српског јата. И док Деретић и плејада српских
аутохтоничара документовано тврди да су Срби, чији етногенетски
основ чине Пра-Срби, допринијели напретку цивилизације,
зрачећи и на Исток и на Запад из свог подунавског средишта,
намећући својом супериорном технологијом у обради метала,
градитељству и култури становања високе културне обрасце,
нарочито у домену високоразвијене писмености, дотле Маројевић
свим силама брани двоазбучје, тврдећи да је латиница равноправно
српско писмо као и ћирилица, премда је латиница у Србију доспјела
са аустроугарском окупацијом као гнусно средство уцјене!
Тако се то у мајсторској радионици овог бечког
латинопоштоватеља, који се ухватио за латинички потпис хромог
Вука на Бечком договору, проводило „подругојачивање” српских
духовних тековина, њихово „преличавање”, како би се слободарски
изразио Деретић; да се својата туђе, а своје, стопут вредније, одриче.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ
141
Србистика у евроатлантском интересу
1. Једна латинска пословица каже: „Si lupus essem, nolem
alibi quаm Servio lupus esse”;
у преводу: „Да сам вук, нигдје не бих
хтио да будем вук до у Србији”
Вук, али Караџић, могао се појавити само међу Србима;
та побјегуља на Запад након слома Првог српског устанка, која се
дочепала Беча и одлучила да тамо трајно остане, а чији први текст
о разлозима слома устанка, који је требало да изађе у „Новинама
сербским”, скренуће одмах пажњу цензора Копитара на овог дуго
траженог Србина. Иако је као агент на задатку тај први Вуков
текст забранио, Копитар је пун знатижеље похрлио да упозна тог
придошлицу у српску мањину у Бечу, препознавши у њему велики
потенцијал који му је био толико неопходан. Као што се Вук могао
појавити само међу Србима, да им као грађанин Аустрије кроји капу
по упутима Копитаровим, тако се само међу њима могао појавити
лингвиста попут Маројевића, тај местрманипулације Српством,
манипулације путем аустросрбистике и атлантосрбистике, које је
безочно увио у светосавски национализам!
За садашња моја сазнања из области србистике и о путевима
њеног препорода кроз аутохтону србистику, а о којима пишем у
овој књизи, могу рећи само једно: „Борила сам се против мајстора
манипулације!”
(о којем сам читала понешто у Гетеовом „Фаусту”);
борила сам се против препреденог сионског вијећника, који је као
члан Словенске академије наука и умјетности био упућен у тајне
евроазијства, а који се у својој самодопадности и осјећању сопствене
величине, а уистину по налогу синедриона хазарског каганата у
сјенци, понашао до срама опортунистички и конформистички,
као властољубиви егоман којем ни царевање над србистиком у
свим српским земљама не би било довољно да задовољи његове
властољубиве апетите; који се у својој гордости сам номиновао за
патријарха обновљене србистике, проглашавајући Вука „једним од
Свете Тројица српског језика”!
Све што је са србистиком учинио, да би је устоличио као
бирократизовану и колаборационистичку филологију, у првом
реду у Републици Српској, која нипошто не смије да се оваплоти
и којој под хитно изговарамо „збогом”, овај србистички хагиограф
учинио је како би је увео у копродукцију са евроатлантистима,
цинкарећи им путеве расрбљавања, као што већ опањкава свог
првог сарадника, Ковачевића, упадајући тако у стрмац безобзирног
издајства, које треба до краја разобличити,како србистика не
би више плутала по мутним водама европеизма, атлантизма и
мондијализма, као што је сербокроатистика некоћ плутала по
крвавим водама комунизма, силујући српску филологију, а сваког
ко другачије мисли прикивајући на стуб срама.
Од наше слободне воље зависи да ли ћемо се опредијелити
за добро или за зло. Да наш ум и наше срце не би били бојиште
између царства земаљског и царства небеског, довољно је да се
опредијелимо за добро. Као почетник у србистици, била сам лаик,
кодиран да понавља гомилу бесмислица, дубоко увјерена у њихову
идеолошку исправност. Међутим, историја препорода мојих
схватања о језику и Вуку отпочела је са сазнањем о јансенистичким
темељима схватања славистике Јенеја Копитара, тог у Вуково вријеме
главног цензора Аустроугарске под Метерником и директора
Националне библиотеке царства, да бих на концу спознала како је
нова србистика лингвополитички пројекат евроатлантиста.
2. Давно је рекао Драгиша Васић, неустрашиви бранилац
православља и Српства – да треба вратити ствар на ону тачку
одакле је кренула наопако. А кренула је наопако откад је истина о
српском језику допала у руке Вука – пребјега, а данас тријумвирата
тзв. србиста. Стога је моје залагање за аутохтону србистику у
средини друге деценије трећег миленијума од распећа нашег
Господа Исуса Христа управо покренула спознаја да српски језик
није својина ни Вукова, а ни евроатлантских проклетиња, колико
год да се намножило тих бирократских политолингвиста, који због
свог каријеризма служе нашим највећим крвопијама, пристајући
да буду њихови пропагандисти.
Познато је да свако ко се игра светињама покушава да
убије сопствену меморију – а управо то чине ови злодуси, које су
страни западни хуманисти, а чије недјело превазилази велеиздају.
Тзв. обновљена србистика, са својом унијатском доктрином, јерес
је садашњице, као што је сербокроатистика, која нас је бацила у
канџе латинизма, била јерес ондашњег времена, створена зарад
германизовања Срба православаца. Србистика, која је требало
да буде побједа српске филологије над себокроатистиком, која
је српском народу била узела душу, показала се као сепаратно
примирје са сербороатистиком и наставак даљег урушавања
српске етничке и језичке самосвијести. Етничка самосвијест коју
су заговарали тобожњи заштитници српског језика враћајући
се на некакву Вукову србистику није значила ништа друго
него да у постратном времену, као жртве србофобије, поново
стичемо самосвијест о себи као Србима сва три вјерозакона, а
то у пракси значи унијатску умјесто светосавске самосвијести.
Унијатску идеологију југословенства, којом смо били тровани,
сад је смијенила унијатска идеологија глобализма, која нам кроз
међурелигијско уједињење нуди рушења православног карактера
српског народа. Нико, нажалост, није имао толико моралне снаге
да на вријеме заустави пошаст југословенства; па ни страдање у
балканској Голготи није нас опаметило, већ смо крв Кајмакчалана
продали за отров југословенства, опијени побједом коју ниједан
народ није скупље платио. Тако је и данас: мало ко у Српству има
снаге да се супротстави пошасти глобализма и екуменизма, које
је папска црква специјално осмислила за разбијање православног
карактера, који мало ко има снаге да заустави. Управо то чини
суштину србистичке диверзије: да нам је као народу након крвавог
међувјерског и међуетничког рата, којег неки зову грађанским
ратом, а био је уистину рат новог свјетског поретка против Срба
православаца, поново нуди то ментално смеће са којим се Срби
морају једном заувијек до краја разрачунати, а које је управо за нас
пројектовао превејани Копитаров насљедник, нови реформатор
српског језика, Радмило Маројевић.
3. Због својих јаких антисловенских и антисрпских осјећања,
Запад не може да одоли свом вјековном пориву оспоравања
словенским народима битне улоге у свјетској цивилизацији и
ниподаштавања њихових културних достигнућа. Заташкавање
словенског и српског утицаја на европску историју било је посебно
јако у Аустрији, али и широм Европе, како у прошлости тако и у
садашњости, чему су свој велики допринос дали и Британци, који су
вијек и по водили кампању разобличавања наводне великосрпске
хегемоније. Оспоравање српског права на самоопредјељење била
је константа британске стратегије према Србима, те су у то име
своме играчу Титу Енглези обезбиједили сву војну и политичку
легитимност како би Србе, те мале Русе, држао у најстрожем запту.
У том контексту ваља гледати и фашистичку изјаву Карла
Билта, у којој овај министар спољних послова Шведске православље
именује главном пријетњом Западу, јер се око њега сабире Русија.
Билт тако тврди да је Русија деведесетих година била боља
држава, јер је стремила демократији, а данас стреми православљу! За њега
је православље опасније од исламског фундаментализма, те због
тога представља највећу опасност за европску цивилизацију. У
истом видокругу ваља тумачити и пројекат американизовања
србистике као националне филологије српског народа, а који
је отпочео филипикама унијатском Вуку, као у најбоље вријеме
сербокроатистике. План је почео да се реализује тако што је
Маројевић постао члан Завода за србистику „Сардонија” из Чикага,
тј. када су амерички академици увидјели шта Срби аутохтонисти,
сабрани око Олге Луковић Пјановић и Јована Деретића,
планирају и спремају – да рехабилитују старо српско историјско
и филолошко учење. Зато су под хитно, у копродукцији са нашим
домаћим „службама”, направили алтернативни покрет, који ће
бити под њиховом директном контролом, а који ће у прво вријеме
да буде нападно србизован како би замазао очи осталим српским
филолозима, који су још крмељали под сербокроатистиком.
Од тада је наступио процес минирања аутохтоне србистике,
по сваку цијену, из страха од резултата истраживања српске
староставности. У то име, Американци су кренули у десрбизовање
србистике уз помоћ Маројевића, који је некоћ заговарао рат, а сада
проповиједа мир међу Србима сва три вјерозакона. Он је био члан
савјета листа „Глас Сардоније”, а испоручен му је захтјев Свјетског
сабора Срба и његовог оснивача Предрага Драгића Кијука да
промијени курс аутохтоне србистике. Њено тзв. европеизовање
проведено је на већ познати начином, „Словом о српском језику”
и апологијом хромом Вуку, тј. враћањем србистике на Копитарове
реформаторске основе, што би у перспективи поуздано довело
до превођења Срба у римокатоличанство екуменистичком
тезом о Србима сва три вјерозакона, којом би временом остатак
„непреведених” Срба сам од себе, подржан црквеном реформом,
пао у руке римског папе.
Аутохтона србистика од тада je добила наказну сестру
близнакињу у обновљеној србистици, декларативно националној
филолошкој науци, која се нашла под кишобраном тзв. Покрета
за обнову србистике, као још једна невладина организација под
контролом новог свјетског поретка . По угледу на „Глас Сардоније”
и Покрет за србистику из Чикага, нова србистика такође је добила
своју публикацију, „Србистика/Serbica”, која је постало инструмент
глобалне политике на Балкану, водећи на најширем фронту прави
духовни рат против српског народа кукавичјом лажинауком и с
превејаним Вуком и његовим трима вучићима. Укратко, скривени
интерес обновљене србистике био је да служи као логистика у
америчко-европском рату против Српства, за које су амерички
академици знали оно што је знао и Маројевић, мада је као
фарисејски мудријаш сплеткарошки говорио: „И јест и није!”– да
је колијевка индоевропске цивилизавије.
4. По други пут, свјетски окупатор устао је одлучан да по
сваку цијену спријечи устоличење аутохтоне србистике код Срба.
Први пут су нам аутохтону србистику забранили на Берлинском
конгресу, када нам је отета античка историја и под најстрожом
пријетњом самим ратом и недавањем кредита (!) забрањено учење
српских аутохтоничара, предвођених историчарем Милошем
Милојевићем, отпосланим експресно из наставе у пријевремену
пензију, а кога је на мјесту професора историје замијенио један
правник, док се не ишколују у Бечу они који ће српску историју
тумачити по издајничкој аустрофилској буквици. Краљевину
Србију били су уцијенили признањем суверенитета, а заузврат
су се Срби морали одрећи историјског права на српске земње
преко Дрине и Дунава, као и историјског права на властиту
историју старију од Немањића. Заправо, уцијенила нас је под
највећом пријетњом јудеомасонска европска врхушка предвођена
англоционистом Бењамином Д’Израелијем, а која је водила
преговоре у име великих сила. Исти ти њихови насљедници у
данашњици поново су хтјели да Србима запријече пут до истине;
да нам забране да дођемо до својих запечаћених историјских
извора, који доказују нашу вишемиленијумску староставност, у
којој је „свака друга српска ријеч старија од педесет вијекова” (М.
Будимир), тако што ће нам поново актуелизовати и препарирати
преживјеле бечко-берлинске диктате. Ради гашења те истине, били
су истурени некоћ даровити српски синови, претворени у тамне
синове Српства. Они су имали улогу да у постратној унутрашњој
прекомпозицији, борећи се привидно за национални и језички
идентитет Срба, устроје нову колонијалну језичку идеологију. То
је био задатак србистичке тројке под кишобраном атлантиста и
протекцијом Америке. Радило се о класичном облику спиновања
србистике, која је пропагирана као национална филологија, при
чему се величао Вук по принципу: није Вук оно што јесте, већ оно
што ми тврдимо да јесте. Зато је була о Вуковој непогрешивости
брањена свим средствима, тако да је постала слична оној о папској
непогрешивости.
У борби за ту и такву србистику, њени пропагандисти су се,
посебно Маројевић и Ковачевић, понашали као прави јуришници,
водећи жестоки идеолошки рат у корист евроатлантиста, а у којем
се на поклонике србистике гледало као на личне поданике. Три
дорадника једне те исте жидократије, која руководи процесима
глобализације преко англоциониста, расподијелила су се тако
да је један био задужен за домен науке о српској књижевности
и домен писмености (Милосављевић), а двојица за домен
науке о српском језику (Ковачевић и Маројевић). Међу њима
је Маројевић давно постао
местр, за разлику од Ковачевића и,нарочито, Милосављевића, који су остали на нивоу спин-доктора,
пропагирајући парцијалне интересе србистике у преслојавању једне
антисрпске идеологије, сербокроатистике, другом, евроатлантском,
али су им, чини се, остале непознате коначне намјере и размјере
овог антисрпског квазинаучног пројекта свјетске закулисе.
5. Овај тројац са невидљивим кормиларом, крмоношом,
20 година кормиларио је свим српским земљама, ширећи
попут маркетиншких лобиста ово ново, а уистину старо, али
превредновано антисрпско пропагандно учење, по свим српским
универзитетима, ни од кога неометан, штавише, институционално
подржаван, осим, на њихову велику жалост, од стране академија
наука, које су и даље остале у оковима старог колонијалног поретка,
оног сербокроатистичког. Ангажовани попут најзапосленијих
менаџера, годинама су шпартали брдовитим Балканом, са
невјероватном агилношћу промовишући књигама, студијама,
предавањима, научним скуповима, те многобројним медијским
наступима ово спиновано колонијално учење. Њиме је требало да се
Срби још једном духовно изгладне, умјесто да се коначно укријепе
у спознаји да их је као народ још у XII, а не у XIX вијеку, како су
нам подметали, православном вјером објединио Свети Сава; да су
утемељивачи европске и свјетске културе и цивилизације, о чему,
поред многобројних материјалних артефаката неупитно свједочи
староставни српски језик и српска топонимија, расута широм
старог свијета, као и српско писмо – србица!
Умјесто тога, нови србисти свуда су ширили своју
фалсификовану истину, почев од Новог Сада, гдје је први
оперативац био Петар Милосављевић, до Београда, гдје је на
Филолошком факултету кратко вријеме као декан столовао главни
мештар србистике, Маројевић, који је скупа са Ковачевићем радио
као гостујући професор у Нишу, Крагујевцу, гдје је Ковачевић
стално запослен, преко некоћ Приштине, Никшића, Подгорице,
Пала, Бање Луке, некад давно Петриње, предајући скоро све
језичке дисциплине, од историјских – старословенског и упоредне
граматике словенских језика, преко синтаксе, стилистике, уз
бројне изборне предмете, које нису држали ни на својим матичним
факултетима, како на основном студију, тако и на магистарским,
мастер студијама, те, напокон, на докторскима, а потом преко
чланства у бројним комисијама за академско напредовање од
асистената, доцената, ванредних и редовних професора, заводећи
страховладу на научним скуповима, ликвидаторски и арогантно се
опходећи према неистомишљеницима.
Све то, и више од тога, чинили су чланови србистичког
тријумвирата, створивши тако најширу и најгушћу мрежу
поданика/поданица, доушника/доушница и послушника/
послушница (ово, зарад родне равноправности!) званих „Покрет
за обнову србистике”, и то често употребљавајући и најподмуклија
средства сваковрсних, посредних и непосредних уцјена, која су
каткад завршавале у отвореном мобингу, а најчешће у сугестивном
условљавању у напредовању у академском звању на катедрама
за српски језик и књижевност, али и другима, налазећи начина
да сваког задуже и да им овај, кад затреба, мора по неписаном
правилу, најстроже поштујући принцип субординације, услугу и
да врати.
Радило се не само на принципима секте, изолованог и затвореног друштва које има своје јеретичко
вјерујуи свогагуруа, којег се мора беспоговорно слиједити, не питајући, него
слијепо вјерујући, већ се радило на принципима мафије, о чему
лично свједочим, а што сам јавно изнијела на научном скупу у
Палама говорећи о доприносу сарајевских Срба науци о језику и
књижевности, а то значи да су се непослушни, на које се не може
утицати условљавањем или уцјенама, морали најстроже казнити
и ликвидирати из академског живота, удаљити, протјерати са
факултета, ковачевићевски и удбашки казано – „зажмириш и
под лед” – кад то њихови лични, каријеристички или „виши
србистички” интереси захтијевају, или пак ставити у поступак
интелектуалног распамећивања када се установи да нису подобни
за „обраду” и да исказују отпор у обради свијести, те као такви нису
пожељни да буду чланови покрета за обнову ропства под окриљем
евроатлантистике
ǀ
141
Србистика у евроатлантском интересу
1. Једна латинска пословица каже: „Si lupus essem, nolem
alibi quаm Servio lupus esse”;
у преводу: „Да сам вук, нигдје не бих
хтио да будем вук до у Србији”
Вук, али Караџић, могао се појавити само међу Србима;
та побјегуља на Запад након слома Првог српског устанка, која се
дочепала Беча и одлучила да тамо трајно остане, а чији први текст
о разлозима слома устанка, који је требало да изађе у „Новинама
сербским”, скренуће одмах пажњу цензора Копитара на овог дуго
траженог Србина. Иако је као агент на задатку тај први Вуков
текст забранио, Копитар је пун знатижеље похрлио да упозна тог
придошлицу у српску мањину у Бечу, препознавши у њему велики
потенцијал који му је био толико неопходан. Као што се Вук могао
појавити само међу Србима, да им као грађанин Аустрије кроји капу
по упутима Копитаровим, тако се само међу њима могао појавити
лингвиста попут Маројевића, тај местрманипулације Српством,
манипулације путем аустросрбистике и атлантосрбистике, које је
безочно увио у светосавски национализам!
За садашња моја сазнања из области србистике и о путевима
њеног препорода кроз аутохтону србистику, а о којима пишем у
овој књизи, могу рећи само једно: „Борила сам се против мајстора
манипулације!”
(о којем сам читала понешто у Гетеовом „Фаусту”);
борила сам се против препреденог сионског вијећника, који је као
члан Словенске академије наука и умјетности био упућен у тајне
евроазијства, а који се у својој самодопадности и осјећању сопствене
величине, а уистину по налогу синедриона хазарског каганата у
сјенци, понашао до срама опортунистички и конформистички,
као властољубиви егоман којем ни царевање над србистиком у
свим српским земљама не би било довољно да задовољи његове
властољубиве апетите; који се у својој гордости сам номиновао за
патријарха обновљене србистике, проглашавајући Вука „једним од
Свете Тројица српског језика”!
Све што је са србистиком учинио, да би је устоличио као
бирократизовану и колаборационистичку филологију, у првом
реду у Републици Српској, која нипошто не смије да се оваплоти
и којој под хитно изговарамо „збогом”, овај србистички хагиограф
учинио је како би је увео у копродукцију са евроатлантистима,
цинкарећи им путеве расрбљавања, као што већ опањкава свог
првог сарадника, Ковачевића, упадајући тако у стрмац безобзирног
издајства, које треба до краја разобличити,како србистика не
би више плутала по мутним водама европеизма, атлантизма и
мондијализма, као што је сербокроатистика некоћ плутала по
крвавим водама комунизма, силујући српску филологију, а сваког
ко другачије мисли прикивајући на стуб срама.
Од наше слободне воље зависи да ли ћемо се опредијелити
за добро или за зло. Да наш ум и наше срце не би били бојиште
између царства земаљског и царства небеског, довољно је да се
опредијелимо за добро. Као почетник у србистици, била сам лаик,
кодиран да понавља гомилу бесмислица, дубоко увјерена у њихову
идеолошку исправност. Међутим, историја препорода мојих
схватања о језику и Вуку отпочела је са сазнањем о јансенистичким
темељима схватања славистике Јенеја Копитара, тог у Вуково вријеме
главног цензора Аустроугарске под Метерником и директора
Националне библиотеке царства, да бих на концу спознала како је
нова србистика лингвополитички пројекат евроатлантиста.
2. Давно је рекао Драгиша Васић, неустрашиви бранилац
православља и Српства – да треба вратити ствар на ону тачку
одакле је кренула наопако. А кренула је наопако откад је истина о
српском језику допала у руке Вука – пребјега, а данас тријумвирата
тзв. србиста. Стога је моје залагање за аутохтону србистику у
средини друге деценије трећег миленијума од распећа нашег
Господа Исуса Христа управо покренула спознаја да српски језик
није својина ни Вукова, а ни евроатлантских проклетиња, колико
год да се намножило тих бирократских политолингвиста, који због
свог каријеризма служе нашим највећим крвопијама, пристајући
да буду њихови пропагандисти.
Познато је да свако ко се игра светињама покушава да
убије сопствену меморију – а управо то чине ови злодуси, које су
страни западни хуманисти, а чије недјело превазилази велеиздају.
Тзв. обновљена србистика, са својом унијатском доктрином, јерес
је садашњице, као што је сербокроатистика, која нас је бацила у
канџе латинизма, била јерес ондашњег времена, створена зарад
германизовања Срба православаца. Србистика, која је требало
да буде побједа српске филологије над себокроатистиком, која
је српском народу била узела душу, показала се као сепаратно
примирје са сербороатистиком и наставак даљег урушавања
српске етничке и језичке самосвијести. Етничка самосвијест коју
су заговарали тобожњи заштитници српског језика враћајући
се на некакву Вукову србистику није значила ништа друго
него да у постратном времену, као жртве србофобије, поново
стичемо самосвијест о себи као Србима сва три вјерозакона, а
то у пракси значи унијатску умјесто светосавске самосвијести.
Унијатску идеологију југословенства, којом смо били тровани,
сад је смијенила унијатска идеологија глобализма, која нам кроз
међурелигијско уједињење нуди рушења православног карактера
српског народа. Нико, нажалост, није имао толико моралне снаге
да на вријеме заустави пошаст југословенства; па ни страдање у
балканској Голготи није нас опаметило, већ смо крв Кајмакчалана
продали за отров југословенства, опијени побједом коју ниједан
народ није скупље платио. Тако је и данас: мало ко у Српству има
снаге да се супротстави пошасти глобализма и екуменизма, које
је папска црква специјално осмислила за разбијање православног
карактера, који мало ко има снаге да заустави. Управо то чини
суштину србистичке диверзије: да нам је као народу након крвавог
међувјерског и међуетничког рата, којег неки зову грађанским
ратом, а био је уистину рат новог свјетског поретка против Срба
православаца, поново нуди то ментално смеће са којим се Срби
морају једном заувијек до краја разрачунати, а које је управо за нас
пројектовао превејани Копитаров насљедник, нови реформатор
српског језика, Радмило Маројевић.
3. Због својих јаких антисловенских и антисрпских осјећања,
Запад не може да одоли свом вјековном пориву оспоравања
словенским народима битне улоге у свјетској цивилизацији и
ниподаштавања њихових културних достигнућа. Заташкавање
словенског и српског утицаја на европску историју било је посебно
јако у Аустрији, али и широм Европе, како у прошлости тако и у
садашњости, чему су свој велики допринос дали и Британци, који су
вијек и по водили кампању разобличавања наводне великосрпске
хегемоније. Оспоравање српског права на самоопредјељење била
је константа британске стратегије према Србима, те су у то име
своме играчу Титу Енглези обезбиједили сву војну и политичку
легитимност како би Србе, те мале Русе, држао у најстрожем запту.
У том контексту ваља гледати и фашистичку изјаву Карла
Билта, у којој овај министар спољних послова Шведске православље
именује главном пријетњом Западу, јер се око њега сабире Русија.
Билт тако тврди да је Русија деведесетих година била боља
држава, јер је стремила демократији, а данас стреми православљу! За њега
је православље опасније од исламског фундаментализма, те због
тога представља највећу опасност за европску цивилизацију. У
истом видокругу ваља тумачити и пројекат американизовања
србистике као националне филологије српског народа, а који
је отпочео филипикама унијатском Вуку, као у најбоље вријеме
сербокроатистике. План је почео да се реализује тако што је
Маројевић постао члан Завода за србистику „Сардонија” из Чикага,
тј. када су амерички академици увидјели шта Срби аутохтонисти,
сабрани око Олге Луковић Пјановић и Јована Деретића,
планирају и спремају – да рехабилитују старо српско историјско
и филолошко учење. Зато су под хитно, у копродукцији са нашим
домаћим „службама”, направили алтернативни покрет, који ће
бити под њиховом директном контролом, а који ће у прво вријеме
да буде нападно србизован како би замазао очи осталим српским
филолозима, који су још крмељали под сербокроатистиком.
Од тада је наступио процес минирања аутохтоне србистике,
по сваку цијену, из страха од резултата истраживања српске
староставности. У то име, Американци су кренули у десрбизовање
србистике уз помоћ Маројевића, који је некоћ заговарао рат, а сада
проповиједа мир међу Србима сва три вјерозакона. Он је био члан
савјета листа „Глас Сардоније”, а испоручен му је захтјев Свјетског
сабора Срба и његовог оснивача Предрага Драгића Кијука да
промијени курс аутохтоне србистике. Њено тзв. европеизовање
проведено је на већ познати начином, „Словом о српском језику”
и апологијом хромом Вуку, тј. враћањем србистике на Копитарове
реформаторске основе, што би у перспективи поуздано довело
до превођења Срба у римокатоличанство екуменистичком
тезом о Србима сва три вјерозакона, којом би временом остатак
„непреведених” Срба сам од себе, подржан црквеном реформом,
пао у руке римског папе.
Аутохтона србистика од тада je добила наказну сестру
близнакињу у обновљеној србистици, декларативно националној
филолошкој науци, која се нашла под кишобраном тзв. Покрета
за обнову србистике, као још једна невладина организација под
контролом новог свјетског поретка . По угледу на „Глас Сардоније”
и Покрет за србистику из Чикага, нова србистика такође је добила
своју публикацију, „Србистика/Serbica”, која је постало инструмент
глобалне политике на Балкану, водећи на најширем фронту прави
духовни рат против српског народа кукавичјом лажинауком и с
превејаним Вуком и његовим трима вучићима. Укратко, скривени
интерес обновљене србистике био је да служи као логистика у
америчко-европском рату против Српства, за које су амерички
академици знали оно што је знао и Маројевић, мада је као
фарисејски мудријаш сплеткарошки говорио: „И јест и није!”– да
је колијевка индоевропске цивилизавије.
4. По други пут, свјетски окупатор устао је одлучан да по
сваку цијену спријечи устоличење аутохтоне србистике код Срба.
Први пут су нам аутохтону србистику забранили на Берлинском
конгресу, када нам је отета античка историја и под најстрожом
пријетњом самим ратом и недавањем кредита (!) забрањено учење
српских аутохтоничара, предвођених историчарем Милошем
Милојевићем, отпосланим експресно из наставе у пријевремену
пензију, а кога је на мјесту професора историје замијенио један
правник, док се не ишколују у Бечу они који ће српску историју
тумачити по издајничкој аустрофилској буквици. Краљевину
Србију били су уцијенили признањем суверенитета, а заузврат
су се Срби морали одрећи историјског права на српске земње
преко Дрине и Дунава, као и историјског права на властиту
историју старију од Немањића. Заправо, уцијенила нас је под
највећом пријетњом јудеомасонска европска врхушка предвођена
англоционистом Бењамином Д’Израелијем, а која је водила
преговоре у име великих сила. Исти ти њихови насљедници у
данашњици поново су хтјели да Србима запријече пут до истине;
да нам забране да дођемо до својих запечаћених историјских
извора, који доказују нашу вишемиленијумску староставност, у
којој је „свака друга српска ријеч старија од педесет вијекова” (М.
Будимир), тако што ће нам поново актуелизовати и препарирати
преживјеле бечко-берлинске диктате. Ради гашења те истине, били
су истурени некоћ даровити српски синови, претворени у тамне
синове Српства. Они су имали улогу да у постратној унутрашњој
прекомпозицији, борећи се привидно за национални и језички
идентитет Срба, устроје нову колонијалну језичку идеологију. То
је био задатак србистичке тројке под кишобраном атлантиста и
протекцијом Америке. Радило се о класичном облику спиновања
србистике, која је пропагирана као национална филологија, при
чему се величао Вук по принципу: није Вук оно што јесте, већ оно
што ми тврдимо да јесте. Зато је була о Вуковој непогрешивости
брањена свим средствима, тако да је постала слична оној о папској
непогрешивости.
У борби за ту и такву србистику, њени пропагандисти су се,
посебно Маројевић и Ковачевић, понашали као прави јуришници,
водећи жестоки идеолошки рат у корист евроатлантиста, а у којем
се на поклонике србистике гледало као на личне поданике. Три
дорадника једне те исте жидократије, која руководи процесима
глобализације преко англоциониста, расподијелила су се тако
да је један био задужен за домен науке о српској књижевности
и домен писмености (Милосављевић), а двојица за домен
науке о српском језику (Ковачевић и Маројевић). Међу њима
је Маројевић давно постао
местр, за разлику од Ковачевића и,нарочито, Милосављевића, који су остали на нивоу спин-доктора,
пропагирајући парцијалне интересе србистике у преслојавању једне
антисрпске идеологије, сербокроатистике, другом, евроатлантском,
али су им, чини се, остале непознате коначне намјере и размјере
овог антисрпског квазинаучног пројекта свјетске закулисе.
5. Овај тројац са невидљивим кормиларом, крмоношом,
20 година кормиларио је свим српским земљама, ширећи
попут маркетиншких лобиста ово ново, а уистину старо, али
превредновано антисрпско пропагандно учење, по свим српским
универзитетима, ни од кога неометан, штавише, институционално
подржаван, осим, на њихову велику жалост, од стране академија
наука, које су и даље остале у оковима старог колонијалног поретка,
оног сербокроатистичког. Ангажовани попут најзапосленијих
менаџера, годинама су шпартали брдовитим Балканом, са
невјероватном агилношћу промовишући књигама, студијама,
предавањима, научним скуповима, те многобројним медијским
наступима ово спиновано колонијално учење. Њиме је требало да се
Срби још једном духовно изгладне, умјесто да се коначно укријепе
у спознаји да их је као народ још у XII, а не у XIX вијеку, како су
нам подметали, православном вјером објединио Свети Сава; да су
утемељивачи европске и свјетске културе и цивилизације, о чему,
поред многобројних материјалних артефаката неупитно свједочи
староставни српски језик и српска топонимија, расута широм
старог свијета, као и српско писмо – србица!
Умјесто тога, нови србисти свуда су ширили своју
фалсификовану истину, почев од Новог Сада, гдје је први
оперативац био Петар Милосављевић, до Београда, гдје је на
Филолошком факултету кратко вријеме као декан столовао главни
мештар србистике, Маројевић, који је скупа са Ковачевићем радио
као гостујући професор у Нишу, Крагујевцу, гдје је Ковачевић
стално запослен, преко некоћ Приштине, Никшића, Подгорице,
Пала, Бање Луке, некад давно Петриње, предајући скоро све
језичке дисциплине, од историјских – старословенског и упоредне
граматике словенских језика, преко синтаксе, стилистике, уз
бројне изборне предмете, које нису држали ни на својим матичним
факултетима, како на основном студију, тако и на магистарским,
мастер студијама, те, напокон, на докторскима, а потом преко
чланства у бројним комисијама за академско напредовање од
асистената, доцената, ванредних и редовних професора, заводећи
страховладу на научним скуповима, ликвидаторски и арогантно се
опходећи према неистомишљеницима.
Све то, и више од тога, чинили су чланови србистичког
тријумвирата, створивши тако најширу и најгушћу мрежу
поданика/поданица, доушника/доушница и послушника/
послушница (ово, зарад родне равноправности!) званих „Покрет
за обнову србистике”, и то често употребљавајући и најподмуклија
средства сваковрсних, посредних и непосредних уцјена, која су
каткад завршавале у отвореном мобингу, а најчешће у сугестивном
условљавању у напредовању у академском звању на катедрама
за српски језик и књижевност, али и другима, налазећи начина
да сваког задуже и да им овај, кад затреба, мора по неписаном
правилу, најстроже поштујући принцип субординације, услугу и
да врати.
Радило се не само на принципима секте, изолованог и затвореног друштва које има своје јеретичко
вјерујуи свогагуруа, којег се мора беспоговорно слиједити, не питајући, него
слијепо вјерујући, већ се радило на принципима мафије, о чему
лично свједочим, а што сам јавно изнијела на научном скупу у
Палама говорећи о доприносу сарајевских Срба науци о језику и
књижевности, а то значи да су се непослушни, на које се не може
утицати условљавањем или уцјенама, морали најстроже казнити
и ликвидирати из академског живота, удаљити, протјерати са
факултета, ковачевићевски и удбашки казано – „зажмириш и
под лед” – кад то њихови лични, каријеристички или „виши
србистички” интереси захтијевају, или пак ставити у поступак
интелектуалног распамећивања када се установи да нису подобни
за „обраду” и да исказују отпор у обради свијести, те као такви нису
пожељни да буду чланови покрета за обнову ропства под окриљем
евроатлантистике
6. Лингвополитички пројекат обнове вуковске србистике,
која се никад тако није звала, почивао је на принципу уписивања
садашњости у прошлост. На том принципу почива сва данашња
западна наука, а њиме је србистика антидатирана у вуковско
вријеме, кад је устоличен овај неоколонијални пројекат овладавања
Србима – преотимањем суверенитета над српским језиком. Био
је то дио логистике замашнијег и ширег међународног покрета
стварања противнационалне идеологије измјеном традиционалне
тачке гледишта према властитој култури и традицији, уписаној
у православној вјери, језику и писму – у овом случају српској
националној идеологији, која је била утемељена у светосављу.
Као таква, нова србистика била је промотор идеологије директно
усмјерене против Срба православаца, а зарад још једне вјештачке
југословенствујушће нације намијењене само за православне Србе
– наднационалих Срба сва три вјерозакона. Та и таква платформа,
изнесена у „Слову”, препарирала се и прилагодила захтјевима
англоамеричких промотора транснационалне идеологије, која има
страх од словенства, а посебно од руског словенства.
Дакле, нова окупациона србистика и њен спонзорисани
гуру, Маројевић, који се, нимало случајно, нашао међу оснивачима
чикашке „Сардоније”, није изабрала једини исправан пут да
обнови србистику и знање о Србима ради установљења пуне
истине о српском језику, већ је прогресивним погледом унатраг
изабрала пут повратка на бечко-берлинске промасонске диктате,
постајући, у пуном смислу те ријечи, проевропска псеудонаука,
која не трепнувши уписује садашњост српског језика и писма у
прошлост. Посрбљујући Вука, онога који је преко Копитара ушао у
просвјетитељске кругове европске културне, али и масонске елите,
те креирајући мит о некаквом Вуковом великосрпству иако је он
био лојалан понајприје Аустрији, за чије интересе је радио, нови
су србисти учинили прави
салто мортале
: да српски једнородни
народ, обједињен светосављем, под плаштом језичке науке спинују
у наднационалне Србе сва три вјерозакона, и овога пута, као и у
Вуково вријеме, наушрб оних са „вјером вјечном, вјером славном,
нашом вјером православном”.
7. По обрасцу српских аутохтоничара из Чикага, који такође
нису били имуни на својеврсни масонски уплив Американаца,
Маројевић је основао не један већ два тзв. покрета, као типичне
невладине проамеричке организације које су утемељене по
идентичном обрасцу. Први је Покрет за обнову србистике, који
је имао лингвополитичку димензију, а представљао је потпуно
пресликан чикашки пројекат, од имена, начина узимања потписа,
до оснивања листа као публикације покрета, који није „Глас
Сардоније”, али зато јесте „Србистика/Sеrbica”.
Други је био покрет
Двери, и имао је превасходно идеолошко-политичку димензију
минуциозне промјене свјетоназора код Срба кроз креирање
јавног мњења – његово генетско модификовање, при чему је и овај
„покрет”, а уистину НВО, такође у називу вјешто архаизован, да се
Власи не досјете, да би испод једног и другог покрета палимпсестно
био инкрустриран подзнак атлантократије. Колико су евросрбисти
извјештени спин-доктори доказује историчар Сотировић, који
српске лингвисте дијели на три групе и трећу назива – да ли у
незнању? – „православцима”, јер се, наводно, боре за „православни
српски језик и правопис”. У њу сврстава некадашње омладинске
функционере и сараднике комунистичких служби, Милоша
Ковачевића и Радмила Маројевића, посебно апострофирајући
овог другог, који се залаже за враћање јата, избацивање ј, за то да су
сви штокавци Срби, као и за употребу само ћирилице – од чега је
нарочито нетачно ово посљедње, што их највише дисквалификује
као „православце” у лингвистици! Чини се да Сотировић никад
није прочитао, или то свјесно прећуткује, што је неопростиво,
њихове ријечи – „како би било крајње опасно за интегритет српске
културе да се користи само ћирилица јер су Срби одувек поред
ћириличког користили и латиничко писмо”– што уоште није тачно!
Ако србисти не бране ћирилицу – шта бране? Па латиницу!
Ако бране латиницу, а бране је, онда бране и евроатлантизам, чије
је писмо латиница, што све указује на то да је наличје евроатлантске
србистике не само сербокроатистичко, на платформи Новосадског
договора, него апсолутно кроатистичко!
Вуковска нова србистика, а уистину кроатистика, до сада
је била тајни пројекат евроатлантистичке смутње, тако близак
окултном масонству, заснованом на луциферизму, који их нагони
да се (само)проглашавају „православним” лингвистима и српским
патриотама, поред толиких антисрпских чинова, који их тешко
оптужују, разоткривајући их као антиправославце. Новосрбистику
је проносила, за потребе невидљивог колонизатора, наша духовно
искоријењена, кроз комитете и партијске структуре морално
раслабљена и обесцрковљена лингвистичка елита, која је, да не би
нарушила властити комфор, изабрала да служи евроатлантистима
тако што ће према своме народу дјеловати као прави морални
јањичари, који нас час упозоравају да је употреба само ћирилице
крајње опасна за интегритет српске културе, јер су Срби – кажу и
лажу – одувијек поред ћириличког користили и латиничко писмо,
а кад им се укаже да Срби, мислећи, наравно, на православне Србе,
а не дубровачке католике, од којих се тек понеко некад давно,
кадшто осјећао Србином, пишу латиницом тек од 1915. – тада се
они „преличе” у вајне браниоце ћирилице, иако у „Слову” децидно
стоји њихово „уставно” залагање искључиво за равноправност
писма, при чему још наглашавају да писмо не смије да буде
диференцијано вјерско обиљежје, јер су ето, и ћирилица и латиница
– о, Господе! – подједнако српске!
8. Својом доказаном непринципијелношћу кад је ријеч о
српском писму, лажни србисти до данас су проводили (више не!)
прави ментални терор преко теорије дефиниционизма, имајући у
посједу овлашћења уставописаца, која им је пренијела окупациона
мафија, као онима који су највише подлегли идеолошком
конкубинату са јудеопротестантима и глобалистима; штавише,
све своје политикантско-квазилингвистичке акције саобразили су
са њиховим интересима, постајући ударна песница мондијалиста,
који увијек зло воле да чине туђом руком. Ови су „србисти”, с тим
у вези, адаптирали и прекројили, према упутама с највишег нивоа
америчког академизма, старо учење о Вуку у ново рухо, величајући
његову улогу, а кудећи све друге. Због тога су ови поданици у
правом смислу саучесници у „удруженом издајничком подухвату”,
пошто су потпомагали тихи психолошки рат против властите
земље, вођен перфидном измјеном старих научних протокола о
језику и писму, књижевности и српској култури, ради мијењања
српског свјетоназора, али и вјероназора, раслабљењем светосавља
на сваки начин; све то уз игнорисање или критику слависта – од
Дубровског, Копитара, Миклошича и Јагића, а величање искључиво
Вукове улоге до вехеменције – називањем Вука „горостасом”.
Стога је оваква дорадничка атлантосрбистика само наставак
противсрпског кретања унутар комунистичке идеологије, као и ове
постхладноратовске, мондијалистичке, која има заједничку мету
– уништење православља. Селективно представљајући чињенице
о Вуку, настојали су да га тим више узвеличају уз бошковићевски
поклич – „Нико није ућарио ко је Вука исправљао!
Сви ће завршити
испод Вукове штуле!” Свако ко би довео у питање мит који су о њему
градили био је нападнут као незналица и издајник србистике као
српске националне филологије, за шта је био задужен Ковачевић,
који своје америчко-британске спонзоре до данас није изневјерио
бранећи Вука (приученог лингвисту) ријечима да не нападују
лингвисти него, ето, искључиво нелингвисти!
У манипулативном спиновању Вукове реформе, којом
је била поништена језичка разлика између римокатолика и
православаца, штавише, којом је била уништена, како тврди лично
Копитар, главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство,
а којом је „Београд, временом, сам од себе требало да падне у руке
Беча” – ови ратоборни дорадници атлантократије, који су помно
скривали своје право лице србистичких Јуда, нису презали ни од
најсуровије дисквалификације у наступу, а све под плаштом
новоглингвистичког рата за српски језик и правопис, сада знамо – рата
под окриљем новог свјетског поретка и за интерес новог свјетског
поретка!
Извјештивши се у лукавим и обмањивачким методама
промоције мистификованог Вуковог никад непостојећег
великосрпства, које је било и остало наднационално, а то значи
– антиправославно, показали су се у извршењу задатка као прави
не доктори наука него спин-доктори атлантосрбистике, којима је
свака награда мала. За то дјело Ковачевић је још прије четрнаест
година добио највеће звање у спиновању и лобирању кад је
проглашен интелектуалцем ни мање ни више него XXI вијека, за
шта је свака академија мала – али опет, никада неће ући ни у једну
српску академију!
9. Декларација на пет језика слободни је превод „Слова о
српском језику”,као законоправила „србијског” (Срба све три
вјероисповијести) народа, којег су спиновали ти надничари
импортованог лихварског евроатлантизма, чија је мисија
имала лажни призвук југоносталгије, а који су добили задатак
да наставе расрбљавати Српство уз помоћ Вука и оживљене
авети аустроугарске, чија је језичка реформа изазвала праву
катастрофу по српске националне интересе, јер је управо њоме
он „поништио разлику између римокатоличких и православних
Јужних Словена”. Задатак србистичких еврољубаца искоријењене
националне свијести, заражених језуитизмом, био је – више не –
да у посткомунистичком и постдејтонском времену поново крену
у рехабилитацију бечко-берлинских давнашњих параграфа како
би се и даље брисала граница између Срба сва три вјерозакона,
али не у име православаца, јер бисмо истог часа били још једном
у историји оптужени за великосрпски национализам, будући да
угрожавамо друге тако застрашујућим термином
српски језик, већу корист превјерених Срба.
Таљење разлика међу конфесијама ишло је у корист
евроатлантиста и њиховог оруђа у борби са православљем,
католичких и муслиманских јањичара и њихових пројекција на
Балкану, ширења науштрб поунијаћених православаца, како би
„Београд, временом, само од себе пао у руке” јудеохришћанских
клероглобалиста и кабалиста. Као да је Вук икад и игдје промовисао
Србе православце, као да његово наводно великосрпство није
сасвим условно и далеко од изворног значења ове ријечи. И
након што је рат завршен подјелом БиХ на два ентитета, јављају
се американизовани србисти, у својој лажној вјери у некрофилски
Запад, да промовишу Вуков концепт, и то управо у Републици
Српској, засад, а у перспективи да се овим анационалним учењем
зарази русистика и славистика у име нове „росијске” нације,
анационалне и тако сличне оној совјетској, у којој би страдали
искључиво православни Руси отровани овим западним учењем,
као некоћ преко тзв. руских формалиста. Тако би се илуминизована
србистика, она која је настала као рефлекс на појаву аутохтоне
србистике из Чикага и групе искрених патриота, међу којима
су се налазили и представници увијек будног англо-америчког
академизма, па и сам Радмило Маројевић, понешто превреднована
прокријумчарила преко Дрине у маћушку Србију, па и у Русију, и
то у ровито вријеме, кад се свим средствима Русији намеће рат, а у
који она избјегава да уђе.
10. Ова књига у прилог аутохтоној србистици, а против
атлантосрбистике, дефинитивно носи „лоше” вијести. Вријеме
ћутања о неправдама које су чињене Српству и православљу преко
његовог највећег духовног блага, рођеног језика, дефинитивно је
прошло. Жао нам је што морамо да обзнанимо, након што смо и
предуго имали тројански наивну свијест, колико је био ужасан
начин на који је издајство српско спровео овај киклоповски
тријумвират, који је српство освојио изнутра, а за шта је на
Западу Ковачевић слављен као велики интелектуалац. „Високу”
награду добио је за ово прозападњачко, антинационалистичко и
антисрпско учење, скривено иза маске науке. Новом србистиком,
том папиролошком лажинауком савремене свјетске академске
елите, која је сва под протекторатом антиправославних и
антиславенских евроатлантиста, ако су шта обновили, онда је то
била секташка адорација Вуку, пројектована у Америци. Ову је
адорацију овај демагошки тријумвират већ 20 година проводио
на основама мултикултурализма, и то посебно интензивно у
полупротекторатској Републици Српској, која се управо толико
налази гетоизирана, под непосредном управом међународне
заједнице предвођене Америком и високим представником. Циљ
је нове србистике јасан – премошћење Дрине!
11. Као представници колонијалне универзитетске
интелигенције, објавили су се не као људи од науке, јер ту науке нема
ни за лијека, већ као субверзивни спин-доктори илуминизоване
америчке академске политике, који су преко невладиних
организација Покрет за обнову србистике и Покрет за живот Србије
имали задатак да институционализују србистику као лингвистику
и политику, како би преко концепта Срба сва три вјерозакона и
даље гушили српски језик, српску књижевност и српску културу,
али и српску политику по диктатима мултикултурализма, те је
тако превукли у окриље екуменизма и наднационализма. У то име,
самозвани су србисти непрестано били на путу од једног до другог
државног универзитета у српским земљама, ширећи србистичку
јерес, да би сада већ били ангажовани и на приватним факултетима,
као успјешни лобисти, као што је то некоћ радио Роман Јакобсон
са совјетским формализмом.
Американизација србистике има свој претходни дискурс,
рекли би семиотичари. Наиме, као што су се Аустроугари били
својевремено прогласили заштитником покорених хришћанских
народа на Балкану под турском управом, тако се и Америка
прогласила заштитником покорених народа под комунизмом и
чак увела празник „Недјеља покорених народа”, а односио се прије
свега на комунистичку Југославију и Русију (СССР), у којима
су сви наводно били потлачени осим Срба и Руса! Тако су нас
Американци доживљавали, те због тога кренули у „деколонизацију”
потлачених народа, сваливши сву кривицу за хегемонизам на
Србе и Русе, при чему је само српски и руски национализам био
ксенофобичан и шовинистички, док су се сви други национализми
и с њима нераздвојни сепаратизми фаворизовани и били брањени
– од словеначког, хрватског, бошњачког, црногорског, коначно
и сепаратизам мањинских народа, попут шиптарског. Недјеља
покорених народа није се односила на борбу против комунизма,
већ на борбу против српске и руске државности, против српског
и руског православног и државотворног народа, због чега је
требало извршити декомпоновање (растурање) Југославије и
СССР-а и стварање нових националих држава. Да закључимо:
петоколонашка србистика, лишена светотајинске заједнице са
православљем, паганизована је евроатлантистичка јерес, која
се лажно представљала чак као ултрадесничарско учење, иако је
посриједи новосвјетскопоредска псеудонаука која је прекројила
Вука за потребе нове језичке перестројке на Балкану, баштинећи
главне догмате себрокроатистике. Управо стога, она је битно
превредновани наставак озлоглашене бечко-берлинске колонијалне
школе мишљења; имагинарни крпеж обесцрковљених, суманутих
нових императорању ејџа, очишћен од етнонационализма и
вјерских примјеса; једноставно – она је унијатска кривотворина
своје врсте. Као што је својевремено Беч подржавао Вукову
реформу, сада су то исто учинили амерички академици када је
у питању нова псеудонационалистичка паралажа, која је имала
задатак да припреми реинтеграцију српских земаља под окриље
евроатлантизма, а у перспективи и словенског простора.
Наиме, нова србистика, као дио славистике, погодно је тло да
се на њеној родној подлози припреми тзв. обнова русистике, и то по
истом обрасцу, фаворизовањем, наводно, великоруске идеологије,
која би скончала у стварању русијке нације, оне чије постојање већ
заговара путиновска Русија, „страхујући од руског национализма”.
Та вјештачка етнија звана „росијска нација” настала би на обрасцу
превредноване русистике, која би била укључена не у процес
духовне обнове руске нације, већ утапања руске нације у русијску.
Посредни циљ тзв. србиста управо је глобализација русистике.
Србистика, као својеврстан тест контроле ума, којој је српска
трагедија из деведесетих послужила као полигон да се под окриљем
тек окончаног антисрпског рата инсталише једно антисрпско
учење по правилима англоамеричког академизма, требало је да
буде темељ на који ће се у перспективи назидати превреднована
русистика и славистика. Господа из тријумвирата били су дио
пројекта глобалне контроле и доминације евроатлантиста над
словенском културом и цивилизацијом. На том тесту су се добрано
оклизнули и, на срећу, пали!
12. Криминализација србистике само је најава
криминализације русистике, а у дјело су је спровели ови
извикани саморекламирани „православни” лингвисти и српски
„патриоте”, који ништа друго нису урадили него криминализовали
патриотизам србиста који су им повјеровали на ријеч, а међу којима
сам била и сама. Србистика није градила никакав нов национални
идентитет након што су Срби изашли из једновјековног
обездуховљења југословенством, које је значило уништење српске
нације, већ се поново вратила на то презрено југословенство
вуковским „великосрством”. Разоткривању пуне истине о вајном
вуковском Српству, које је било стављено у епицентар зарад даљег
уништавања српске нације, главни је разлог за настанак ове књиге,
посвећене разумијевању процеса расрбљавања, расловешћивања и
атеизовања Срба православаца, који би послужили као мостобран
према српским конвертитима, чиме се не би ширило православно
Српство науштрб однарођених муслимана и католика, већ
би се ширила унијатска јерес на православце. Стога, откад је
демонолошки Запад признао да је узео православље за мету, само
у томе контексту ваља интерпретирати све његове поступке и
акције као априори антиправославне. Вуков концепт Срба служи
даљем расправослављивању српског народа и српског језика, који
је одавно преименован у хрватски, док је сам хрватски, онакав
какав је данас, вишеетнички, па дакле и полицентрични језик,
чије постојање признаје и тврдокорни Маројевић на основу тога
што, како каже, хрватски језик има граматику, правопис и остале
квазидокументе свога постојања! Зар то није у основи изворно
тумачење бечко-берлинске школе, која је историју Срба вредновала
само на основу писаних докумената, а не и на основу осталих
доказа српске староставности. А шта ако те све документе нема
српски језик – а нема их! Значи ли то да српски језик не постоји?
„И значи и не значи” – одговорио би Маројевић.
13. За разлику од тзв. хрватског, мултиетничког по постању,
српски језик је моноетнички, и управо је такав сметао творцима
неоколонијализма, те су га на сваки начин настојали расточити
вишеетничношћу као, уосталом, и Србе, обесцрковљењем и
расправослављењем – а онда нити има Срба нити српског језика,
већ он заувијек пада у руке Запада и „сам од себе”
(Копитар) претачесе у тзв. хрватски језик. Смисао обновљене србистике, тог
par exсellence ЕУнијатског учења, био је крчење пута Србије и српских
земаља у Европску унију. Као што је ЕУ – ЕвРОБска унија – умјетна
државна творевина, настала са задатком да у знатној мјери поништи
политички и културни идентитет европских народа и битно
их десуверенизује, изграђујући код њих поданички менталитет
према глобалном бриселском менаџменту, а у циљу успостављања
контроле над најразвијенијим дијелом западног свијета – којем
су сличне државне управе САД, Швајцарске, бившег СССР-а и
бивше Југославије, тако је и србистика умјетна анационална наука,
настала на трагу политичке идеологије ЕУ, којом се поништава
језички и духовни идентитет првенствено аутохтоног српског
народа, науштрб вјештачких нација и истих таквих „политичких”
језика. Та политичка идеологија умјесто саборности са Христом
нуди умјетну псеудосаборност по језику, претварајући Србију
и Српство у србомохикански резерват Европске уније. У томе
се огледа суштина настојања евроатлантистике, која увјежбава
различите методе денационализовања прије него крене, а већ
јесте, у отворени рат против највеће земље православља, Русије.
Све је припремљено, само треба да се упали варница по директиви
свјетске пирамидалне власти, састављене од тринаест породица,
са рептилским оком на врху пирамиде. Чека се да тих тринаест
фамилија само одапну тринаест својих стријела унутар златне
капе на пирамиди, те тако огласе почетак напада на Русију. Циљ
је илумината, као и увијек, исти: уништење аутохтоних народа и
њихове културе, уништење њиховог поимања Бога, њиховог писма,
историје, као и могућности да то знање о себи шире.
14. Тзв. србисти као евроатлантска филијала управо су
планирали да мимикријом и паролама о великосрпском Вуку
елиминишу скоро заборављено сјећање на српску аутохтоничку
филолошку школу, која је, ипак, с пробуђеном националном
самосвијешћу никла из пепела, из пркоса према комунистичким
дикатима и забранама, скрајнутим књигама и покраденом нашом
истином; која се поново открива као нешто што није било потпуно
непознато, а што је по диктату бечко-берлинских катедриста,
који су своје знање ставили у службу њемачког продора на
Исток, било преко ноћи склоњено. То исто наредили су и англо-
амерички академици, уплашивши се друштва Сардонија, завода за
србистику, чији су рад будно пратили, као што су у комунистичком
времену будно надзирали рад српске дијаспоре и њене националне
пројекте за спас Српства и православља и, по потреби, у затвор
слали поклонике олгијанског пута. Стога су преко своје гојске,
мондијалистичке екпозитуре зване Свјетски сабор Срба, који је
основао Предраг Драгић Кијук, иначе члан Српског националног
одбора свесрпског конгреса (Чикаго) и један од аутора декларације
о српском језику, само позвали једног од њених чланова да „пређе”
демир-ћуприју и буде утемељивач још једне лажинауке у служби
англо-америчког неоколонијализма и његовог продора на Исток.
Тако је Радмило Маројевићкао српски ћуприлић и некадашњи
члан стручног колегијума „Гласа Сардоније”, листа који је
покренуо Завод за србистику, чији су чланови били академик
Петар Влаховић, проф. др Димитрије Калезић, проф. др Реља
Новаковић, др Олга Луковић Пјановић, др Ђорђе Јанковић, мр
Ново Томић, Вида Томић, Јово Бајић, Јован Зец и инж. Спасоје
Влајић – из поклоника аутохтониста по налогу „служби” прешао
у нове србисте, како би на бечко-берлинском учењу хромог Вука,
а на потезу Хајделберг–Брисел–Београд, на захтјев утемељивача
Свјетског сабора Срба, поново спријечио обнављање аутохтоничке
школе, успоставивши контролу над учењем о српском језику,
настављајући тако распамећивање Срба трабуњањем о некаквом
Вуковом, атеистичком и унијатском, великосрпству.
Свјетски сабор Срба из Хајделберга или Свјетски конгрес
Срба, свеједно, као експозитура Свјетског јеврејског конгреса,
са својим одјељењем за језик и књижевност показали су се као
директни експонент и промотор новог њемачког неоколонијализма
у србистици, која на тај начин постаје огранак србофобне нордијске
славистике. Тим чином србисти су само искаљали аутохтону
србистику и све Србе који од 863. године имају богослужбени
језик, а који су све до Вука писали нормираним славеносрпским
језиком, који се не да тумачити изван контекста православља.
Отпадањем од православља, и Срби и Руси постајали су мртве душе
које вјерују у величину туђе вјере и туђе цивилизације, у пароле о
слободи, једнакости и братству, о тим масонским којештаријама,
смишљеним за индоктринисање и духовно распамећивање гоја.
15. Свако отпадање од православља води отпадању од
српског националног корпуса – то је бар јасно, осим ако нећемо да
будемо језуити. Показало се да код Срба, оних који су свјесни себе
као таквих, са развијеном етничком самосвијешћу, није највећи
интегративни фактор језик, већ вјера светосавска, као што је,
уосталом, и код Бошњака и Хрвата, вјера интегративни фактор.
Отпадањем од православља, Срби су примали милитантни дух
и постајали Муслимани/Бошњаци и Хрвати, те као отпадници
од Светог Саве и крсне славе брзо били спремни да, како каже
Дучић „ките цвијећем сваког освајача”, док се опет Црногорци лако
враћају у српски корпус јер нису примили другу вјеру, већ је њихово
монтенегринство резултат спољне силе без унутрашњег садржаја.
Шта може добро да настане од одступања од православља, па и у
случају Вука, унијате, гркокатолика, кад је у природи унијатства,
насталог одступањем од православља и прихватањем папе за
црквеног поглавара, да се у духовној палости мрзи православље,
а богохула на Христа исказује у обожавању Христовог намјесника
на земљи – папе? Каква може бити србистика чији је родоначелник
један декларисани унијата, чија званична верзија почива на
величању Вука – што је први закон тзв. србистике, испочетка
брањен свим оружјима – тако што се позивало на оне који су га
беспоговорно подржавали, а најенергичније, као секташи, нападао
покоји усамљени глас који је разобличавао овог Копитаровог
послушног шегрта? Спремност да се о Вуку лаже и да се опсјенарски
гради мит о њему као о великосрбину, да се његова улога оправдава,
а да се сви остали оцрне – дио је лажеучења унијатске србистике.
Тријумвират који води покрет за обнову србистике тврди
да они само обнављају србистику каква је била у Вуково вријеме.
Постављамо питање: да ли је она икад уистину постојала и, ако
јесте, какво јој је било идеолошко исходиште? Зар нико да не упита:
јесу ли то србофобични Аустроугари утемељивачи србистике као
националне филолошке дисциплине српског народа или су хтјели
да доведу до националног самоубиства лаковјерних Срба? Коначно,
ко је Вук? Сљедбеник јозефинисте Копитара, који је битно придонио
устоличењу јозефинизма, као типично аустријског облика
просвјетитељства, којем су темељи постављени прије владавине
цара Јосифа. Под њим се мисли на црквено-политичке, па и језичке
реформе, попут оне коју је као пропагандни мит створила бечко-
берлинска школа за распамећивање српског народа, једино и
искључиво њега, јер су хрватски вуковци само испоштовали Вука
до његове смрти, а онда, кад је отишао на вјечни починак, одмах
у кроатистику увели други протокол, онај по вјери. Показало се
још једном да су тзв. језичке реформе увијек нераскидиво биле
везане са вјерским реформама. Израз су новог свјетског поретка
за окупацију и давања у бесцијење српског језика, баш као што је
и појам „економске реформе” спинован израз за (по америчком
диктату) легализовану пљачку материјалних добара, која се дају
багателно страном капиталу.
Какво је поријекло тзв. Вукове србистике? Утемељена
је на промасонској идеји, која је лако преточена у идеологију
југословенства, којом је величано братство и јединство народа и
народности („брат је мио које вјере био”) науштрб државотворног
народа српског. На тој неојугословенској платформи почива и
обновљена србистика, по којој суверенитет над српским језиком и
надаље морамо дијелити са српском (раз)браћом. Југословенство
као синкретичка наднација има свога сљедбеника у данашњем
„босанству и херцеговству”, као квазинацији коју настоје утемељити
на територијалном принципу, уз прећутану истину да се ради о
вјештачком етницитету који је вјерски издијељен, као што је случај
и са црногорском наднацијом.
Каква је данашња србистика? Мондијалистичка лажинаука
која не слиједи јагићевску, него вуковску традицију. Међутим,
обје су традиције резултат исте бечке филолошке паралаже,
колико год нова србистика вуковску поимала као враћање
некаквом „сопственом идентитету”, те је представљала бољом од
традиције јагићеваца, који су директни насљедници Штросмајера
и ватиканских језуита, којима је српски језик послужио као
melt-ing pot(’котао за претапање’). Србистиком се зове уобразиља са
призвуком лажног месијанизма, проткана тешким јеретичким
духом, која наступа као генетски модификована сербокроатистика,
слуђујући нас импортованом идеологијом евроатлантизма
увијеном у наше светосавље, идеологијом која је промовисала
колонијалну психологију наше филолошке интелигенције. Као
идеолошко учење увијено у обланду науке о српском језику,
легитимисало је окупацију српског језика од стране евроатланиста,
као што је сербокроатистика легитимисала окупацију српског
језика и књижевности од стране бечко-берлинске школе, која је
почивала на панхрватској и штросмајеровској идеји унитарног
југословенства. Стога је ова псеудонаука била прихватљива у првој
и другој Југославији, пошто је стварала хибридни национални
идентитет од Срба сва три вјерозакона. То постоји искључиво на
српском етнопростору и ни на ком другом осим, наравно, руском,
а употребљава се у очигледне геополитичке сврхе. У том погледу,
србисти су насљедници конкордатом промовисаног масонско-
ватиканског пројекта коначног рјешења српског и хрватског питања
у „Новој Европи”, који би у нашем времену требало да доведе до
коначног тријумфа црног поглавара црне интернационале на
Балкану.
Србистика је облик чувања сербокроатистике, научни спин,
лаж коју перфидно као истину промовише реторички србофил и
схоластичар Маројевић, за кога је Вук „горостас”; који намећући
само православцима љубав и братство према инославнима још
једном утемељује својеврстан квазисрпски програм на штули
хромог Вука, да би заузврат био проглашен за „православног”
лингвисту. Право име његовог програма јесте „евроатлантистика”,
док је он сам филолог у сивом и менаџер
њу ејџа, који лети иради за колонијалне интересе, као и невелика група сљедбеника
коју је претворио у своје џабне чиновнике, намећући им идеју
блокиране и строго контролисане србистике. Он сам спреман је, не
трепнувши оком кад му устреба, да релативизује властите „истине”
изнесене у „Слову”,износећи по потреби ставове супротне онима
које догматски заговара. Све то говори да су његове „истине”
релативне, и да оваква глобалистичка србистика није један вјечни
простор премрежен једном заувијек непогрешивим Вуком и
његовим вучићима, промоторима вуковске аустрофилске, а данас
јудеофилске србистике, већ да је попут капи живе, каква је и сва
америчка стратегија и њени приоритети. И сам Милосављевић,
наиме, тврди да србисти тек „откривају аутентичног Вука”,
признајући да су били мајсторски обманути кад је ријеч о Вуку
Караџићу, који је представљен као творац језичког јединства
Срба и Хрвата – што је, тврди, погрешно.
Постоје, дакле, идеолошко лутања око Вукове улоге и код
самих новосрбиста, осим код Маројевића, за кога је „Вуково дјело и
данас актуелно, и данас недостижно, и данас се (без успјеха, додуше)
оспорава”. Ова лутања указују на то да се у погледу српског
језика тек морају дати свеобухватни одговори, јер свако одгађање
погодује експлоататорима идеје о Вуковој непогрешивости да у
то име наставе да злорабе јеретичку идеологију о Србима сва три
вјерозакона, као и идеологију међувјерског и међунационалног
помирења путем бе-ха-еса, чијим би устоличењем у БиХ „језик
српског народа”, како данас гласи његов службени назив, био
потпуно обезимењен. Духовно мртвило американизоване и
десрбизоване србистике, која је поново намјерила да нас увуче у
мочвару југословенства и атеизованог, препарираног вуковког
великорпства, води аутодеструкцији не само на пољу српске
филогије него и српске духовности. Србисти нису извршила
никакву ревизију сербокроатистике, осим што су је клеветали,
а заправо су је још више учрстили, европеизујући окамењени
главни догматсербокроатистике о Србима сва три вјерзакона.
Тиме су грдно преварили народно надање и властити народ, који
је страдавао само зато што је православни, преводећи га жедног
преко воде мантром о Србима свима и свуда, и оном масонском –
брат је мио које вјере био – која је значила само позивање натраг у
југословенство, ту најдубљу српску гробницу, намјеривши да нас
потпуно духовно испосте и сатру братством и јединством, али у
језику, са нашим превјереним отпадницима, и поново разапињу
на идеји „уже Југославије”.
Оне Југославије, коју је 1918. године,након наводне збуњености што Срби, побједници у рату, улазе у
државну творевину са побијеђеним, и још притом својим најљућим
непријатељима, опраштајући овима ратне репарације и губитак
милион и сто хиљада Срба – формирала француска и енглеска
масонерија. Та иста одмах је у Београду основала своју подружницу,
у коју су похрлили хрватски интелектуалци, попут Иве Андрића, а
чије су лучоноше били и бројни масоно-комунисти, па и данашњи
србокомунисти, који дају „допринос” богатству човјечанства.
која се никад тако није звала, почивао је на принципу уписивања
садашњости у прошлост. На том принципу почива сва данашња
западна наука, а њиме је србистика антидатирана у вуковско
вријеме, кад је устоличен овај неоколонијални пројекат овладавања
Србима – преотимањем суверенитета над српским језиком. Био
је то дио логистике замашнијег и ширег међународног покрета
стварања противнационалне идеологије измјеном традиционалне
тачке гледишта према властитој култури и традицији, уписаној
у православној вјери, језику и писму – у овом случају српској
националној идеологији, која је била утемељена у светосављу.
Као таква, нова србистика била је промотор идеологије директно
усмјерене против Срба православаца, а зарад још једне вјештачке
југословенствујушће нације намијењене само за православне Србе
– наднационалих Срба сва три вјерозакона. Та и таква платформа,
изнесена у „Слову”, препарирала се и прилагодила захтјевима
англоамеричких промотора транснационалне идеологије, која има
страх од словенства, а посебно од руског словенства.
Дакле, нова окупациона србистика и њен спонзорисани
гуру, Маројевић, који се, нимало случајно, нашао међу оснивачима
чикашке „Сардоније”, није изабрала једини исправан пут да
обнови србистику и знање о Србима ради установљења пуне
истине о српском језику, већ је прогресивним погледом унатраг
изабрала пут повратка на бечко-берлинске промасонске диктате,
постајући, у пуном смислу те ријечи, проевропска псеудонаука,
која не трепнувши уписује садашњост српског језика и писма у
прошлост. Посрбљујући Вука, онога који је преко Копитара ушао у
просвјетитељске кругове европске културне, али и масонске елите,
те креирајући мит о некаквом Вуковом великосрпству иако је он
био лојалан понајприје Аустрији, за чије интересе је радио, нови
су србисти учинили прави
салто мортале
: да српски једнородни
народ, обједињен светосављем, под плаштом језичке науке спинују
у наднационалне Србе сва три вјерозакона, и овога пута, као и у
Вуково вријеме, наушрб оних са „вјером вјечном, вјером славном,
нашом вјером православном”.
7. По обрасцу српских аутохтоничара из Чикага, који такође
нису били имуни на својеврсни масонски уплив Американаца,
Маројевић је основао не један већ два тзв. покрета, као типичне
невладине проамеричке организације које су утемељене по
идентичном обрасцу. Први је Покрет за обнову србистике, који
је имао лингвополитичку димензију, а представљао је потпуно
пресликан чикашки пројекат, од имена, начина узимања потписа,
до оснивања листа као публикације покрета, који није „Глас
Сардоније”, али зато јесте „Србистика/Sеrbica”.
Други је био покрет
Двери, и имао је превасходно идеолошко-политичку димензију
минуциозне промјене свјетоназора код Срба кроз креирање
јавног мњења – његово генетско модификовање, при чему је и овај
„покрет”, а уистину НВО, такође у називу вјешто архаизован, да се
Власи не досјете, да би испод једног и другог покрета палимпсестно
био инкрустриран подзнак атлантократије. Колико су евросрбисти
извјештени спин-доктори доказује историчар Сотировић, који
српске лингвисте дијели на три групе и трећу назива – да ли у
незнању? – „православцима”, јер се, наводно, боре за „православни
српски језик и правопис”. У њу сврстава некадашње омладинске
функционере и сараднике комунистичких служби, Милоша
Ковачевића и Радмила Маројевића, посебно апострофирајући
овог другог, који се залаже за враћање јата, избацивање ј, за то да су
сви штокавци Срби, као и за употребу само ћирилице – од чега је
нарочито нетачно ово посљедње, што их највише дисквалификује
као „православце” у лингвистици! Чини се да Сотировић никад
није прочитао, или то свјесно прећуткује, што је неопростиво,
њихове ријечи – „како би било крајње опасно за интегритет српске
културе да се користи само ћирилица јер су Срби одувек поред
ћириличког користили и латиничко писмо”– што уоште није тачно!
Ако србисти не бране ћирилицу – шта бране? Па латиницу!
Ако бране латиницу, а бране је, онда бране и евроатлантизам, чије
је писмо латиница, што све указује на то да је наличје евроатлантске
србистике не само сербокроатистичко, на платформи Новосадског
договора, него апсолутно кроатистичко!
Вуковска нова србистика, а уистину кроатистика, до сада
је била тајни пројекат евроатлантистичке смутње, тако близак
окултном масонству, заснованом на луциферизму, који их нагони
да се (само)проглашавају „православним” лингвистима и српским
патриотама, поред толиких антисрпских чинова, који их тешко
оптужују, разоткривајући их као антиправославце. Новосрбистику
је проносила, за потребе невидљивог колонизатора, наша духовно
искоријењена, кроз комитете и партијске структуре морално
раслабљена и обесцрковљена лингвистичка елита, која је, да не би
нарушила властити комфор, изабрала да служи евроатлантистима
тако што ће према своме народу дјеловати као прави морални
јањичари, који нас час упозоравају да је употреба само ћирилице
крајње опасна за интегритет српске културе, јер су Срби – кажу и
лажу – одувијек поред ћириличког користили и латиничко писмо,
а кад им се укаже да Срби, мислећи, наравно, на православне Србе,
а не дубровачке католике, од којих се тек понеко некад давно,
кадшто осјећао Србином, пишу латиницом тек од 1915. – тада се
они „преличе” у вајне браниоце ћирилице, иако у „Слову” децидно
стоји њихово „уставно” залагање искључиво за равноправност
писма, при чему још наглашавају да писмо не смије да буде
диференцијано вјерско обиљежје, јер су ето, и ћирилица и латиница
– о, Господе! – подједнако српске!
8. Својом доказаном непринципијелношћу кад је ријеч о
српском писму, лажни србисти до данас су проводили (више не!)
прави ментални терор преко теорије дефиниционизма, имајући у
посједу овлашћења уставописаца, која им је пренијела окупациона
мафија, као онима који су највише подлегли идеолошком
конкубинату са јудеопротестантима и глобалистима; штавише,
све своје политикантско-квазилингвистичке акције саобразили су
са њиховим интересима, постајући ударна песница мондијалиста,
који увијек зло воле да чине туђом руком. Ови су „србисти”, с тим
у вези, адаптирали и прекројили, према упутама с највишег нивоа
америчког академизма, старо учење о Вуку у ново рухо, величајући
његову улогу, а кудећи све друге. Због тога су ови поданици у
правом смислу саучесници у „удруженом издајничком подухвату”,
пошто су потпомагали тихи психолошки рат против властите
земље, вођен перфидном измјеном старих научних протокола о
језику и писму, књижевности и српској култури, ради мијењања
српског свјетоназора, али и вјероназора, раслабљењем светосавља
на сваки начин; све то уз игнорисање или критику слависта – од
Дубровског, Копитара, Миклошича и Јагића, а величање искључиво
Вукове улоге до вехеменције – називањем Вука „горостасом”.
Стога је оваква дорадничка атлантосрбистика само наставак
противсрпског кретања унутар комунистичке идеологије, као и ове
постхладноратовске, мондијалистичке, која има заједничку мету
– уништење православља. Селективно представљајући чињенице
о Вуку, настојали су да га тим више узвеличају уз бошковићевски
поклич – „Нико није ућарио ко је Вука исправљао!
Сви ће завршити
испод Вукове штуле!” Свако ко би довео у питање мит који су о њему
градили био је нападнут као незналица и издајник србистике као
српске националне филологије, за шта је био задужен Ковачевић,
који своје америчко-британске спонзоре до данас није изневјерио
бранећи Вука (приученог лингвисту) ријечима да не нападују
лингвисти него, ето, искључиво нелингвисти!
У манипулативном спиновању Вукове реформе, којом
је била поништена језичка разлика између римокатолика и
православаца, штавише, којом је била уништена, како тврди лично
Копитар, главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство,
а којом је „Београд, временом, сам од себе требало да падне у руке
Беча” – ови ратоборни дорадници атлантократије, који су помно
скривали своје право лице србистичких Јуда, нису презали ни од
најсуровије дисквалификације у наступу, а све под плаштом
новоглингвистичког рата за српски језик и правопис, сада знамо – рата
под окриљем новог свјетског поретка и за интерес новог свјетског
поретка!
Извјештивши се у лукавим и обмањивачким методама
промоције мистификованог Вуковог никад непостојећег
великосрпства, које је било и остало наднационално, а то значи
– антиправославно, показали су се у извршењу задатка као прави
не доктори наука него спин-доктори атлантосрбистике, којима је
свака награда мала. За то дјело Ковачевић је још прије четрнаест
година добио највеће звање у спиновању и лобирању кад је
проглашен интелектуалцем ни мање ни више него XXI вијека, за
шта је свака академија мала – али опет, никада неће ући ни у једну
српску академију!
9. Декларација на пет језика слободни је превод „Слова о
српском језику”,као законоправила „србијског” (Срба све три
вјероисповијести) народа, којег су спиновали ти надничари
импортованог лихварског евроатлантизма, чија је мисија
имала лажни призвук југоносталгије, а који су добили задатак
да наставе расрбљавати Српство уз помоћ Вука и оживљене
авети аустроугарске, чија је језичка реформа изазвала праву
катастрофу по српске националне интересе, јер је управо њоме
он „поништио разлику између римокатоличких и православних
Јужних Словена”. Задатак србистичких еврољубаца искоријењене
националне свијести, заражених језуитизмом, био је – више не –
да у посткомунистичком и постдејтонском времену поново крену
у рехабилитацију бечко-берлинских давнашњих параграфа како
би се и даље брисала граница између Срба сва три вјерозакона,
али не у име православаца, јер бисмо истог часа били још једном
у историји оптужени за великосрпски национализам, будући да
угрожавамо друге тако застрашујућим термином
српски језик, већу корист превјерених Срба.
Таљење разлика међу конфесијама ишло је у корист
евроатлантиста и њиховог оруђа у борби са православљем,
католичких и муслиманских јањичара и њихових пројекција на
Балкану, ширења науштрб поунијаћених православаца, како би
„Београд, временом, само од себе пао у руке” јудеохришћанских
клероглобалиста и кабалиста. Као да је Вук икад и игдје промовисао
Србе православце, као да његово наводно великосрпство није
сасвим условно и далеко од изворног значења ове ријечи. И
након што је рат завршен подјелом БиХ на два ентитета, јављају
се американизовани србисти, у својој лажној вјери у некрофилски
Запад, да промовишу Вуков концепт, и то управо у Републици
Српској, засад, а у перспективи да се овим анационалним учењем
зарази русистика и славистика у име нове „росијске” нације,
анационалне и тако сличне оној совјетској, у којој би страдали
искључиво православни Руси отровани овим западним учењем,
као некоћ преко тзв. руских формалиста. Тако би се илуминизована
србистика, она која је настала као рефлекс на појаву аутохтоне
србистике из Чикага и групе искрених патриота, међу којима
су се налазили и представници увијек будног англо-америчког
академизма, па и сам Радмило Маројевић, понешто превреднована
прокријумчарила преко Дрине у маћушку Србију, па и у Русију, и
то у ровито вријеме, кад се свим средствима Русији намеће рат, а у
који она избјегава да уђе.
10. Ова књига у прилог аутохтоној србистици, а против
атлантосрбистике, дефинитивно носи „лоше” вијести. Вријеме
ћутања о неправдама које су чињене Српству и православљу преко
његовог највећег духовног блага, рођеног језика, дефинитивно је
прошло. Жао нам је што морамо да обзнанимо, након што смо и
предуго имали тројански наивну свијест, колико је био ужасан
начин на који је издајство српско спровео овај киклоповски
тријумвират, који је српство освојио изнутра, а за шта је на
Западу Ковачевић слављен као велики интелектуалац. „Високу”
награду добио је за ово прозападњачко, антинационалистичко и
антисрпско учење, скривено иза маске науке. Новом србистиком,
том папиролошком лажинауком савремене свјетске академске
елите, која је сва под протекторатом антиправославних и
антиславенских евроатлантиста, ако су шта обновили, онда је то
била секташка адорација Вуку, пројектована у Америци. Ову је
адорацију овај демагошки тријумвират већ 20 година проводио
на основама мултикултурализма, и то посебно интензивно у
полупротекторатској Републици Српској, која се управо толико
налази гетоизирана, под непосредном управом међународне
заједнице предвођене Америком и високим представником. Циљ
је нове србистике јасан – премошћење Дрине!
11. Као представници колонијалне универзитетске
интелигенције, објавили су се не као људи од науке, јер ту науке нема
ни за лијека, већ као субверзивни спин-доктори илуминизоване
америчке академске политике, који су преко невладиних
организација Покрет за обнову србистике и Покрет за живот Србије
имали задатак да институционализују србистику као лингвистику
и политику, како би преко концепта Срба сва три вјерозакона и
даље гушили српски језик, српску књижевност и српску културу,
али и српску политику по диктатима мултикултурализма, те је
тако превукли у окриље екуменизма и наднационализма. У то име,
самозвани су србисти непрестано били на путу од једног до другог
државног универзитета у српским земљама, ширећи србистичку
јерес, да би сада већ били ангажовани и на приватним факултетима,
као успјешни лобисти, као што је то некоћ радио Роман Јакобсон
са совјетским формализмом.
Американизација србистике има свој претходни дискурс,
рекли би семиотичари. Наиме, као што су се Аустроугари били
својевремено прогласили заштитником покорених хришћанских
народа на Балкану под турском управом, тако се и Америка
прогласила заштитником покорених народа под комунизмом и
чак увела празник „Недјеља покорених народа”, а односио се прије
свега на комунистичку Југославију и Русију (СССР), у којима
су сви наводно били потлачени осим Срба и Руса! Тако су нас
Американци доживљавали, те због тога кренули у „деколонизацију”
потлачених народа, сваливши сву кривицу за хегемонизам на
Србе и Русе, при чему је само српски и руски национализам био
ксенофобичан и шовинистички, док су се сви други национализми
и с њима нераздвојни сепаратизми фаворизовани и били брањени
– од словеначког, хрватског, бошњачког, црногорског, коначно
и сепаратизам мањинских народа, попут шиптарског. Недјеља
покорених народа није се односила на борбу против комунизма,
већ на борбу против српске и руске државности, против српског
и руског православног и државотворног народа, због чега је
требало извршити декомпоновање (растурање) Југославије и
СССР-а и стварање нових националих држава. Да закључимо:
петоколонашка србистика, лишена светотајинске заједнице са
православљем, паганизована је евроатлантистичка јерес, која
се лажно представљала чак као ултрадесничарско учење, иако је
посриједи новосвјетскопоредска псеудонаука која је прекројила
Вука за потребе нове језичке перестројке на Балкану, баштинећи
главне догмате себрокроатистике. Управо стога, она је битно
превредновани наставак озлоглашене бечко-берлинске колонијалне
школе мишљења; имагинарни крпеж обесцрковљених, суманутих
нових императорању ејџа, очишћен од етнонационализма и
вјерских примјеса; једноставно – она је унијатска кривотворина
своје врсте. Као што је својевремено Беч подржавао Вукову
реформу, сада су то исто учинили амерички академици када је
у питању нова псеудонационалистичка паралажа, која је имала
задатак да припреми реинтеграцију српских земаља под окриље
евроатлантизма, а у перспективи и словенског простора.
Наиме, нова србистика, као дио славистике, погодно је тло да
се на њеној родној подлози припреми тзв. обнова русистике, и то по
истом обрасцу, фаворизовањем, наводно, великоруске идеологије,
која би скончала у стварању русијке нације, оне чије постојање већ
заговара путиновска Русија, „страхујући од руског национализма”.
Та вјештачка етнија звана „росијска нација” настала би на обрасцу
превредноване русистике, која би била укључена не у процес
духовне обнове руске нације, већ утапања руске нације у русијску.
Посредни циљ тзв. србиста управо је глобализација русистике.
Србистика, као својеврстан тест контроле ума, којој је српска
трагедија из деведесетих послужила као полигон да се под окриљем
тек окончаног антисрпског рата инсталише једно антисрпско
учење по правилима англоамеричког академизма, требало је да
буде темељ на који ће се у перспективи назидати превреднована
русистика и славистика. Господа из тријумвирата били су дио
пројекта глобалне контроле и доминације евроатлантиста над
словенском културом и цивилизацијом. На том тесту су се добрано
оклизнули и, на срећу, пали!
12. Криминализација србистике само је најава
криминализације русистике, а у дјело су је спровели ови
извикани саморекламирани „православни” лингвисти и српски
„патриоте”, који ништа друго нису урадили него криминализовали
патриотизам србиста који су им повјеровали на ријеч, а међу којима
сам била и сама. Србистика није градила никакав нов национални
идентитет након што су Срби изашли из једновјековног
обездуховљења југословенством, које је значило уништење српске
нације, већ се поново вратила на то презрено југословенство
вуковским „великосрством”. Разоткривању пуне истине о вајном
вуковском Српству, које је било стављено у епицентар зарад даљег
уништавања српске нације, главни је разлог за настанак ове књиге,
посвећене разумијевању процеса расрбљавања, расловешћивања и
атеизовања Срба православаца, који би послужили као мостобран
према српским конвертитима, чиме се не би ширило православно
Српство науштрб однарођених муслимана и католика, већ
би се ширила унијатска јерес на православце. Стога, откад је
демонолошки Запад признао да је узео православље за мету, само
у томе контексту ваља интерпретирати све његове поступке и
акције као априори антиправославне. Вуков концепт Срба служи
даљем расправослављивању српског народа и српског језика, који
је одавно преименован у хрватски, док је сам хрватски, онакав
какав је данас, вишеетнички, па дакле и полицентрични језик,
чије постојање признаје и тврдокорни Маројевић на основу тога
што, како каже, хрватски језик има граматику, правопис и остале
квазидокументе свога постојања! Зар то није у основи изворно
тумачење бечко-берлинске школе, која је историју Срба вредновала
само на основу писаних докумената, а не и на основу осталих
доказа српске староставности. А шта ако те све документе нема
српски језик – а нема их! Значи ли то да српски језик не постоји?
„И значи и не значи” – одговорио би Маројевић.
13. За разлику од тзв. хрватског, мултиетничког по постању,
српски језик је моноетнички, и управо је такав сметао творцима
неоколонијализма, те су га на сваки начин настојали расточити
вишеетничношћу као, уосталом, и Србе, обесцрковљењем и
расправослављењем – а онда нити има Срба нити српског језика,
већ он заувијек пада у руке Запада и „сам од себе”
(Копитар) претачесе у тзв. хрватски језик. Смисао обновљене србистике, тог
par exсellence ЕУнијатског учења, био је крчење пута Србије и српских
земаља у Европску унију. Као што је ЕУ – ЕвРОБска унија – умјетна
државна творевина, настала са задатком да у знатној мјери поништи
политички и културни идентитет европских народа и битно
их десуверенизује, изграђујући код њих поданички менталитет
према глобалном бриселском менаџменту, а у циљу успостављања
контроле над најразвијенијим дијелом западног свијета – којем
су сличне државне управе САД, Швајцарске, бившег СССР-а и
бивше Југославије, тако је и србистика умјетна анационална наука,
настала на трагу политичке идеологије ЕУ, којом се поништава
језички и духовни идентитет првенствено аутохтоног српског
народа, науштрб вјештачких нација и истих таквих „политичких”
језика. Та политичка идеологија умјесто саборности са Христом
нуди умјетну псеудосаборност по језику, претварајући Србију
и Српство у србомохикански резерват Европске уније. У томе
се огледа суштина настојања евроатлантистике, која увјежбава
различите методе денационализовања прије него крене, а већ
јесте, у отворени рат против највеће земље православља, Русије.
Све је припремљено, само треба да се упали варница по директиви
свјетске пирамидалне власти, састављене од тринаест породица,
са рептилским оком на врху пирамиде. Чека се да тих тринаест
фамилија само одапну тринаест својих стријела унутар златне
капе на пирамиди, те тако огласе почетак напада на Русију. Циљ
је илумината, као и увијек, исти: уништење аутохтоних народа и
њихове културе, уништење њиховог поимања Бога, њиховог писма,
историје, као и могућности да то знање о себи шире.
14. Тзв. србисти као евроатлантска филијала управо су
планирали да мимикријом и паролама о великосрпском Вуку
елиминишу скоро заборављено сјећање на српску аутохтоничку
филолошку школу, која је, ипак, с пробуђеном националном
самосвијешћу никла из пепела, из пркоса према комунистичким
дикатима и забранама, скрајнутим књигама и покраденом нашом
истином; која се поново открива као нешто што није било потпуно
непознато, а што је по диктату бечко-берлинских катедриста,
који су своје знање ставили у службу њемачког продора на
Исток, било преко ноћи склоњено. То исто наредили су и англо-
амерички академици, уплашивши се друштва Сардонија, завода за
србистику, чији су рад будно пратили, као што су у комунистичком
времену будно надзирали рад српске дијаспоре и њене националне
пројекте за спас Српства и православља и, по потреби, у затвор
слали поклонике олгијанског пута. Стога су преко своје гојске,
мондијалистичке екпозитуре зване Свјетски сабор Срба, који је
основао Предраг Драгић Кијук, иначе члан Српског националног
одбора свесрпског конгреса (Чикаго) и један од аутора декларације
о српском језику, само позвали једног од њених чланова да „пређе”
демир-ћуприју и буде утемељивач још једне лажинауке у служби
англо-америчког неоколонијализма и његовог продора на Исток.
Тако је Радмило Маројевићкао српски ћуприлић и некадашњи
члан стручног колегијума „Гласа Сардоније”, листа који је
покренуо Завод за србистику, чији су чланови били академик
Петар Влаховић, проф. др Димитрије Калезић, проф. др Реља
Новаковић, др Олга Луковић Пјановић, др Ђорђе Јанковић, мр
Ново Томић, Вида Томић, Јово Бајић, Јован Зец и инж. Спасоје
Влајић – из поклоника аутохтониста по налогу „служби” прешао
у нове србисте, како би на бечко-берлинском учењу хромог Вука,
а на потезу Хајделберг–Брисел–Београд, на захтјев утемељивача
Свјетског сабора Срба, поново спријечио обнављање аутохтоничке
школе, успоставивши контролу над учењем о српском језику,
настављајући тако распамећивање Срба трабуњањем о некаквом
Вуковом, атеистичком и унијатском, великосрпству.
Свјетски сабор Срба из Хајделберга или Свјетски конгрес
Срба, свеједно, као експозитура Свјетског јеврејског конгреса,
са својим одјељењем за језик и књижевност показали су се као
директни експонент и промотор новог њемачког неоколонијализма
у србистици, која на тај начин постаје огранак србофобне нордијске
славистике. Тим чином србисти су само искаљали аутохтону
србистику и све Србе који од 863. године имају богослужбени
језик, а који су све до Вука писали нормираним славеносрпским
језиком, који се не да тумачити изван контекста православља.
Отпадањем од православља, и Срби и Руси постајали су мртве душе
које вјерују у величину туђе вјере и туђе цивилизације, у пароле о
слободи, једнакости и братству, о тим масонским којештаријама,
смишљеним за индоктринисање и духовно распамећивање гоја.
15. Свако отпадање од православља води отпадању од
српског националног корпуса – то је бар јасно, осим ако нећемо да
будемо језуити. Показало се да код Срба, оних који су свјесни себе
као таквих, са развијеном етничком самосвијешћу, није највећи
интегративни фактор језик, већ вјера светосавска, као што је,
уосталом, и код Бошњака и Хрвата, вјера интегративни фактор.
Отпадањем од православља, Срби су примали милитантни дух
и постајали Муслимани/Бошњаци и Хрвати, те као отпадници
од Светог Саве и крсне славе брзо били спремни да, како каже
Дучић „ките цвијећем сваког освајача”, док се опет Црногорци лако
враћају у српски корпус јер нису примили другу вјеру, већ је њихово
монтенегринство резултат спољне силе без унутрашњег садржаја.
Шта може добро да настане од одступања од православља, па и у
случају Вука, унијате, гркокатолика, кад је у природи унијатства,
насталог одступањем од православља и прихватањем папе за
црквеног поглавара, да се у духовној палости мрзи православље,
а богохула на Христа исказује у обожавању Христовог намјесника
на земљи – папе? Каква може бити србистика чији је родоначелник
један декларисани унијата, чија званична верзија почива на
величању Вука – што је први закон тзв. србистике, испочетка
брањен свим оружјима – тако што се позивало на оне који су га
беспоговорно подржавали, а најенергичније, као секташи, нападао
покоји усамљени глас који је разобличавао овог Копитаровог
послушног шегрта? Спремност да се о Вуку лаже и да се опсјенарски
гради мит о њему као о великосрбину, да се његова улога оправдава,
а да се сви остали оцрне – дио је лажеучења унијатске србистике.
Тријумвират који води покрет за обнову србистике тврди
да они само обнављају србистику каква је била у Вуково вријеме.
Постављамо питање: да ли је она икад уистину постојала и, ако
јесте, какво јој је било идеолошко исходиште? Зар нико да не упита:
јесу ли то србофобични Аустроугари утемељивачи србистике као
националне филолошке дисциплине српског народа или су хтјели
да доведу до националног самоубиства лаковјерних Срба? Коначно,
ко је Вук? Сљедбеник јозефинисте Копитара, који је битно придонио
устоличењу јозефинизма, као типично аустријског облика
просвјетитељства, којем су темељи постављени прије владавине
цара Јосифа. Под њим се мисли на црквено-политичке, па и језичке
реформе, попут оне коју је као пропагандни мит створила бечко-
берлинска школа за распамећивање српског народа, једино и
искључиво њега, јер су хрватски вуковци само испоштовали Вука
до његове смрти, а онда, кад је отишао на вјечни починак, одмах
у кроатистику увели други протокол, онај по вјери. Показало се
још једном да су тзв. језичке реформе увијек нераскидиво биле
везане са вјерским реформама. Израз су новог свјетског поретка
за окупацију и давања у бесцијење српског језика, баш као што је
и појам „економске реформе” спинован израз за (по америчком
диктату) легализовану пљачку материјалних добара, која се дају
багателно страном капиталу.
Какво је поријекло тзв. Вукове србистике? Утемељена
је на промасонској идеји, која је лако преточена у идеологију
југословенства, којом је величано братство и јединство народа и
народности („брат је мио које вјере био”) науштрб државотворног
народа српског. На тој неојугословенској платформи почива и
обновљена србистика, по којој суверенитет над српским језиком и
надаље морамо дијелити са српском (раз)браћом. Југословенство
као синкретичка наднација има свога сљедбеника у данашњем
„босанству и херцеговству”, као квазинацији коју настоје утемељити
на територијалном принципу, уз прећутану истину да се ради о
вјештачком етницитету који је вјерски издијељен, као што је случај
и са црногорском наднацијом.
Каква је данашња србистика? Мондијалистичка лажинаука
која не слиједи јагићевску, него вуковску традицију. Међутим,
обје су традиције резултат исте бечке филолошке паралаже,
колико год нова србистика вуковску поимала као враћање
некаквом „сопственом идентитету”, те је представљала бољом од
традиције јагићеваца, који су директни насљедници Штросмајера
и ватиканских језуита, којима је српски језик послужио као
melt-ing pot(’котао за претапање’). Србистиком се зове уобразиља са
призвуком лажног месијанизма, проткана тешким јеретичким
духом, која наступа као генетски модификована сербокроатистика,
слуђујући нас импортованом идеологијом евроатлантизма
увијеном у наше светосавље, идеологијом која је промовисала
колонијалну психологију наше филолошке интелигенције. Као
идеолошко учење увијено у обланду науке о српском језику,
легитимисало је окупацију српског језика од стране евроатланиста,
као што је сербокроатистика легитимисала окупацију српског
језика и књижевности од стране бечко-берлинске школе, која је
почивала на панхрватској и штросмајеровској идеји унитарног
југословенства. Стога је ова псеудонаука била прихватљива у првој
и другој Југославији, пошто је стварала хибридни национални
идентитет од Срба сва три вјерозакона. То постоји искључиво на
српском етнопростору и ни на ком другом осим, наравно, руском,
а употребљава се у очигледне геополитичке сврхе. У том погледу,
србисти су насљедници конкордатом промовисаног масонско-
ватиканског пројекта коначног рјешења српског и хрватског питања
у „Новој Европи”, који би у нашем времену требало да доведе до
коначног тријумфа црног поглавара црне интернационале на
Балкану.
Србистика је облик чувања сербокроатистике, научни спин,
лаж коју перфидно као истину промовише реторички србофил и
схоластичар Маројевић, за кога је Вук „горостас”; који намећући
само православцима љубав и братство према инославнима још
једном утемељује својеврстан квазисрпски програм на штули
хромог Вука, да би заузврат био проглашен за „православног”
лингвисту. Право име његовог програма јесте „евроатлантистика”,
док је он сам филолог у сивом и менаџер
њу ејџа, који лети иради за колонијалне интересе, као и невелика група сљедбеника
коју је претворио у своје џабне чиновнике, намећући им идеју
блокиране и строго контролисане србистике. Он сам спреман је, не
трепнувши оком кад му устреба, да релативизује властите „истине”
изнесене у „Слову”,износећи по потреби ставове супротне онима
које догматски заговара. Све то говори да су његове „истине”
релативне, и да оваква глобалистичка србистика није један вјечни
простор премрежен једном заувијек непогрешивим Вуком и
његовим вучићима, промоторима вуковске аустрофилске, а данас
јудеофилске србистике, већ да је попут капи живе, каква је и сва
америчка стратегија и њени приоритети. И сам Милосављевић,
наиме, тврди да србисти тек „откривају аутентичног Вука”,
признајући да су били мајсторски обманути кад је ријеч о Вуку
Караџићу, који је представљен као творац језичког јединства
Срба и Хрвата – што је, тврди, погрешно.
Постоје, дакле, идеолошко лутања око Вукове улоге и код
самих новосрбиста, осим код Маројевића, за кога је „Вуково дјело и
данас актуелно, и данас недостижно, и данас се (без успјеха, додуше)
оспорава”. Ова лутања указују на то да се у погледу српског
језика тек морају дати свеобухватни одговори, јер свако одгађање
погодује експлоататорима идеје о Вуковој непогрешивости да у
то име наставе да злорабе јеретичку идеологију о Србима сва три
вјерозакона, као и идеологију међувјерског и међунационалног
помирења путем бе-ха-еса, чијим би устоличењем у БиХ „језик
српског народа”, како данас гласи његов службени назив, био
потпуно обезимењен. Духовно мртвило американизоване и
десрбизоване србистике, која је поново намјерила да нас увуче у
мочвару југословенства и атеизованог, препарираног вуковког
великорпства, води аутодеструкцији не само на пољу српске
филогије него и српске духовности. Србисти нису извршила
никакву ревизију сербокроатистике, осим што су је клеветали,
а заправо су је још више учрстили, европеизујући окамењени
главни догматсербокроатистике о Србима сва три вјерзакона.
Тиме су грдно преварили народно надање и властити народ, који
је страдавао само зато што је православни, преводећи га жедног
преко воде мантром о Србима свима и свуда, и оном масонском –
брат је мио које вјере био – која је значила само позивање натраг у
југословенство, ту најдубљу српску гробницу, намјеривши да нас
потпуно духовно испосте и сатру братством и јединством, али у
језику, са нашим превјереним отпадницима, и поново разапињу
на идеји „уже Југославије”.
Оне Југославије, коју је 1918. године,након наводне збуњености што Срби, побједници у рату, улазе у
државну творевину са побијеђеним, и још притом својим најљућим
непријатељима, опраштајући овима ратне репарације и губитак
милион и сто хиљада Срба – формирала француска и енглеска
масонерија. Та иста одмах је у Београду основала своју подружницу,
у коју су похрлили хрватски интелектуалци, попут Иве Андрића, а
чије су лучоноше били и бројни масоно-комунисти, па и данашњи
србокомунисти, који дају „допринос” богатству човјечанства.
Европски и српски националисти
1. Као што се тврдило да Тито није могао да ослободи
Јасеновац – а права истина јесте да је Тито управо обезбјеђивао
Јасеновац како би усташе несметано могле да обаве холокауст над
Србима, тако и србисти, умјесто да избаве српски језик из ропства
под католичким филолошким програмом, само обезбјеђују својим
квазиучењем исприку да се несметано наставља поробљавање до
нестанка српског језика. Док смо се у свом плиткоумљу понадали
да ћемо ослободити српски језик јарма нордијске школе, за коју је
Србија и данас географски непријатељ Аустрије, упали смо у још
перфидније ропство звано „нови свјетски поредак”, и то преко
вуковског новог интегрализма у језику. Увјерена сам да је и ова
битка за очување српског језика дио мистичне армагедонске битке
између сила новог свјетског поретка и светог православља, које је
Запад узео за своју једину мету.
2. У чему се огледа језуитизам романско-германске
цивилизације у односу према нама Србима? У томе што нам се
европски националисти, нови србисти, представљају као српски
националисти, и у томе што нам преко наших домаћих јањичара
протурају ординарно ментално смеће звано Вуков концепт Срба
сва три вјерозакона. Тзв. обновитељи србистике овај концепт
научно засноване обмане, који значи жртвовање српског језика,
намећу управо Републици Српској, која се прва налазе на мети
западних србофоба, огрезлих у мржњи према православљу и
његовим светињама.
Никада не бисмо могли ни да помислимо шта
се прелама преко савремене западне науке да нисмо доживјели све
ово са тзв. обновљеном србистиком, па и то да је у савременом
добу отпочела пракса научно засноване обмане јавности, након
што се стекао увид у психоаналитичке теорије личности, чији је
творац био Сигмунд Фројд. Из свега што су радили вајни србисти
провијавао је дух самопорицања, како би то рекао један од гостију
на трибинама Двери, Миро Ломпар. Тиме што су под своју контролу
узели филолошки подмладак у Републици Српској, али ништа
мање и у Србији и Црној Гори, претварајући га бескрупулозно у
своју ударну песницу, попут Дверџија, што само свједочи докле
су спремни да иду у злоупотрби младог човјека пуног повјерења
према својим професорима, ови тзв. србисти заслужили су да буду
изведени пред суд части.
Неуморно шпартајући српским земљама, са универзитета
на универзитет, успјели су да проведу у дјело пројекат најширих
размјера: да овим учењем, које се представљало као десничарско и
националистичко, окупирају српску филологију и наш филолошки
подмладак изнутра, одређујући им шта је истина, а шта није истина
у српскоме језику и књижевности, како никад не бисмо крочили
на пут пуне истине. А све зато што су евроунијате, ономадне и
данашње, одлучиле да Срби, тај трајан европски „реметилачки
фактор”, како нас је назвао филозоф Фридрих Науман 1916, никад
не би смјели да имају здраву језичку политику, већ да нам увијек
учитељи буду туђи плаћеници, да нас они по упутама својих
господара, аустроугарских или евроатлантских, свеједно, „чешу
по ушима” скаском о Србима као троједном народу. И овога пута
жртва су били православни Срби и само православље, стављено
на мету за одстрел, јер, по увјерењу америчких стратега, у Србији
треба „искоријенити вирус који она у себи носи” (Д. Гомперт),
мислећи на то да Србија у себи носи вирус свјетског зла.
Ми знамо како се тај вирус зове: то је дух противрјечења
цијелом свијету, та неподношљива особина, та врлина Срба, како
ју је вехементно именовао наш велики српски пријатељ, француски
академик Жан Дитур. Зато Срби православци нипошто „не смију
да буду мала дјеца коју љуља и заноси вјетар Запада, обмане људске
и лукавства које доводи у заблуду”, у првом реду због тога што не
може бити говора о некаквом искреном дијалогу православних и
неправославних Срба, већ православци морају да буду довољно
храбри и признају да је процес вјерске еманципације од етничких
Срба православаца толико узнапредовао да је и у Вуково вријеме
мало ко од инославних пристајао да се назове Србима. Чак ни
двије Југославије, утемељене на интегралистичкој идеји и тези
„слаба Србија – јака Југославија” нису томе допринијеле, већ су
Срби католици и мухамеданци прије прихватали југословенство
него вуковско атеистичко Српство, а у заједничком језику видјели
прилику да преко те демир-ћуприје преведу остатке етнички
свјесних Срба католика и муслимана у Хрвате и Бошњаке.
Вуково натконфесионално Српство било је прихватано у
двије Југославије, а представљало је значењски југословенство,
братство и јединство Срба и Хрвата. Детитоизација вуковског
Српства у постсоцијализму, у које су бечки професори упрегли
своје шовинистичке измишљотине, супротстављајући се српском
православљу и учењу о живом Богу, а не његовом намјеснику, ишла
је преко новосрбиста у правцу спинованог великосрпства, како би
се јавност завртјела на ону страну која је одговарала интересима
глобалиста. Теорија о вуковском национализму, на коме ће се
надоградити национална филологија, у најмању је руку нетачна,
јер Вук никад није био великосрбин у општем смислу те ријечи,
као Србин православног вјерозакона, већ је увијек био заступник
промасонског и атеистичког става о Србима сва три вјерозакона!
2. Све што су евроунијатски србисти са својом
неосрбистичком бирократијом радили, пројектујући у јавности
слику о себи као српским антиглобалистима, десничарима, било
је увијено у обланду светосавља. Чак су и „Двери”, ГМО покрет
проистекао из покрета србистике, основане на Савиндан 1999.
године, самоидентификоване као „српски покрет”, а да нико није
схватио да то изворно значи покрет Срба сва три вјерозакона, а
никад и нипошто Срба светосаваца! И као што су новосрбисти
били прозвани „православним” лингвистима, тако су се и „Двери”
представљале чак као ц р к в е н и покрет!
Овај покрет добио је име по часопису који су покренули
студенти србистике у посљедњем мјесецу Маројевићевог
полугодишњег декановања на Филолошком факултету 1999.године
, у вријеме најављеног бомбардовања Србије од стране
казнене експедиције НАТО алијансе, када су умјесто збијања свих
националних редова, па и оних на универзитету, када је у питању
студентска омладина, у Београду дигнути студенти на штрајк и
демонстрације, тако да на три факултета наставе мање-више и није
било, већ се она бојкотовала, да би та генерација студената остала
упамћена као „згажена генерација”. Њихов утемељивач, Покрет
за србистику, који је, опет, утемељен на позив духовног гуруа оба
покрета, Предрага Драгића Кијука, у име НВО Свјетски сабор
Срба, развио је мрежу утицаја, а да већина није била ни свјесна да
су само „корисне будале”, како би их назвао цароубица Лењин.
У условима непосредне ратне опасности новосрбисти
оснивају преко Маројевића, тог прикривених проевропејца
заробљеног сопственом биографијом, покрет „Двери”, као још
једну невладину организацију, поред бројних које је већ основао
сам Кијук, а које су све биле идеолошки близанци, као што су
луциферијански комунизам и ционизам. Задатак Двери био је
изградња српског јавног мњења, које се вјештачки стварало за
надолазећи јудејски свјетски поредак, што су они изванредно
реализовали преко трибина и предавања на Машинском
факултету у Београду. Тако је и уз помоћ Двери настављена мисија
префабриковања светосавског српства у вуковско масонизовано и
атеизовано српство Срба сва три вјерозакона, што је могло да пође
за руком само енергетским вампирима и мештрима манипулације
људском свијешћу, који су проводили у дјело глобални пројекат што
нам се у свој пунини обзнањује као рабинизовање (јудаизовање)
светосавља екуменизмом, чији је свјетовни огранак и „учење”
нових србиста! Показало се, наиме, да једино екуменизам поуздано
води до погреба светосавља и српске националне цркве њеним
лаганим одступањем од аутокефалности и помјесности, што се
спроводило по фабијанском принципу – прихватањем, корак по
корак, папског примата.
3. Као професионално обучен активиста, који је србистику
приватизовао задржавајући за себе ексклузивно право да одлучује
шта је правовјерно, а шта кривовјерно у српској науци о језику,
ко је велеиздајник, ко издајник а ко пак „обична издајица”, ко
патриота, а ко полупатриота, Маројевић је извршио дјело достојно
сионског мудраца, а то дјело зове се ционизација србистике.
Учинио је то претворивши је у правом смислу у наднационално
и натконфесионално учење. Он, који је успоставио контролу
над србистиком након Другог конгреса српских интелектуалаца
1994. године, успио је то да уради само зато што су се помијешале
надлежности у држави која се распадала по свим шавовима, и у
којој је тројка по задатку извршила праву диверзију, приватизујући
државну надлежност у име центара моћи, који су иза њих стајали.
Као таква, ова тројка, организована по старом комунистичком и
удбашком, да не кажемо фарисејско-масонском принципу, радила
је не за Србе православце, већ против њих, а за апстрактне етничке
Србе сва три вјерозакона; њихово српство није православно
српство већ вуковско, масонско српство троједне браће, без
обзира на вјероисповијест, екавско-ијекавску диференцијацију
или ћириличко-латиничку буквицу, што је управо било по укусу
Нато-америчког протектората и Уједињене Европе, оне жуто-
плаве, боје која је била и боја династије Ротшилд; ријечју – Европе
без православља!
На томе (пројеврејском) Другом конгресу српских
интелектуалаца, вуковски србиста Маројевић оборио је јагићевски
концепт уједињења православних Срба преко екавице, а побиједио
је, како се лично хвалио, након жестоких полемика са табором Павла
Ивића и уз противљење паљанског руководства, концепт одбране
ијекавице, који се у дубинској структури, нажалост, потврдио као
побједа концепта евросрбистике, концепта заједничког језика
православних, католичких и исламизованих Срба!
Проблем је био (и остао) само у томе што га осим Срба
православаца (а зар други постоје, јер је посљедњи католик који
се самодекларисао Србином био академик САНУ Решетар?) данас
нико не би тако звао као што га нико није хтио прихватити ни у
Вуково вријеме, осим православци, па је управо зато Бечки договор
парафиран као документ о безименом језику јер се „договарачи”
нису могли усагласити око имена језика, или им то и није био
циљ! Једино је било важно да несрби пристану, наводно, „да се
служе” српским језиком, а заправо су га они одмах преименовали
у хрватски! Како би се тек данас могли усагласити око имена језика
– остаје нам да мнијемо?
Све то упућује на чињеницу да овај идеолошки концепт
изложен у „Слову” није прављен ни за ког другог осим специјално
за Србе православце, тачније, против Срба православаца!
Као што је на Другом конгресуискористио жариште
тензије, преусмјеривши га у жељеном правцу, то је Маројевић
још једном поновио кад је букнуло студентско незадовољство
на универзитету и Филолошком факултету уочи бомбардовања
Србије, инструментализујући га, као што се то увијек радило са
студентским бунтом, основавши на посредан начин покрет Двери.
Својевремено, на Другом конгресу српских интелектуалаца 1994. у
Београду преузео је од Ивића и ивићеваца ту реформску енергију,
која је била усмјерена ка рјешавању питања свесрпског уједињења
екавицо, што су ивићевци урадили онако како су то од њих, тих
колонизованих српских лингвиста, захтијевали будући гаранти
Дејтонског споразума из атлантских земаља – да српски језик
буде стандардизован само на екавици, тј. да екавица припадне
православцима, а ијекавица Хрватима и Бошњацима. Таква
прерасподјела нарјечја посредно је била уграђена у Дејтонски
мировни документ, чија је тзв. српска варијанта била исписана
ћирилицом и екавицом.
Преузимајући ту енергију о потреби коначног рјешавања
српског, не само језичког питања, у име новог језичког
империјализма по диктату евроатлантских сила, Маројевић
ће залагањем за ијекавицу поред екавице „ревидирати” учење
„павлобранитеља” и на својеврстан начин обновити стару
неоколонијалну аустросрбистику тако што је једна изворна истина
о штокавици као српском језику била искоришћена као темељ
за нову планину лажи. „Политиколог” ју је само преусмјерио у
службу политичких циљева, а по упутама евроатлантиста, који
су, по фабијанском принципу, преко својих експозитура, Ивића и
ивићеваца, прво заговарали федерализацију српског језика, његово
преименовање у политичке језике, а у постдејтонском периоду
кренули корак даље, ка поновној унификацији, укрупњивању,
али на вишем нивоу неоколонијализма, претходно издијељених
политичких језика. Наиме, у постдејтонском периоду на дјелу је била
друга фаза разградње српског језика, која је значила његово даље
обезимењавање конституисањем јединственог наднационалног
политичког језика на штокавском говорном подручју, тзв.
полицентричног језика, који би опслуживао неколико држава
и народа. То би у коначници довело до потпуног означитељског
спровода именасрпски језик, његовог затирања прелазним
рјешењем –језик српског народа, како данас гласи службени назив
за српски језик у Републици Српској. Тај нови полицентрични
језик већ је службено утемељен у Републици Српској платформом
„Слова о српском језику”, а на основама српске штокавице и старе
подгријане тезе из вуковског времена, коју ни тада нико није
прихватао – о Србима сва три вјерозакона.
Јасеновац – а права истина јесте да је Тито управо обезбјеђивао
Јасеновац како би усташе несметано могле да обаве холокауст над
Србима, тако и србисти, умјесто да избаве српски језик из ропства
под католичким филолошким програмом, само обезбјеђују својим
квазиучењем исприку да се несметано наставља поробљавање до
нестанка српског језика. Док смо се у свом плиткоумљу понадали
да ћемо ослободити српски језик јарма нордијске школе, за коју је
Србија и данас географски непријатељ Аустрије, упали смо у још
перфидније ропство звано „нови свјетски поредак”, и то преко
вуковског новог интегрализма у језику. Увјерена сам да је и ова
битка за очување српског језика дио мистичне армагедонске битке
између сила новог свјетског поретка и светог православља, које је
Запад узео за своју једину мету.
2. У чему се огледа језуитизам романско-германске
цивилизације у односу према нама Србима? У томе што нам се
европски националисти, нови србисти, представљају као српски
националисти, и у томе што нам преко наших домаћих јањичара
протурају ординарно ментално смеће звано Вуков концепт Срба
сва три вјерозакона. Тзв. обновитељи србистике овај концепт
научно засноване обмане, који значи жртвовање српског језика,
намећу управо Републици Српској, која се прва налазе на мети
западних србофоба, огрезлих у мржњи према православљу и
његовим светињама.
Никада не бисмо могли ни да помислимо шта
се прелама преко савремене западне науке да нисмо доживјели све
ово са тзв. обновљеном србистиком, па и то да је у савременом
добу отпочела пракса научно засноване обмане јавности, након
што се стекао увид у психоаналитичке теорије личности, чији је
творац био Сигмунд Фројд. Из свега што су радили вајни србисти
провијавао је дух самопорицања, како би то рекао један од гостију
на трибинама Двери, Миро Ломпар. Тиме што су под своју контролу
узели филолошки подмладак у Републици Српској, али ништа
мање и у Србији и Црној Гори, претварајући га бескрупулозно у
своју ударну песницу, попут Дверџија, што само свједочи докле
су спремни да иду у злоупотрби младог човјека пуног повјерења
према својим професорима, ови тзв. србисти заслужили су да буду
изведени пред суд части.
Неуморно шпартајући српским земљама, са универзитета
на универзитет, успјели су да проведу у дјело пројекат најширих
размјера: да овим учењем, које се представљало као десничарско и
националистичко, окупирају српску филологију и наш филолошки
подмладак изнутра, одређујући им шта је истина, а шта није истина
у српскоме језику и књижевности, како никад не бисмо крочили
на пут пуне истине. А све зато што су евроунијате, ономадне и
данашње, одлучиле да Срби, тај трајан европски „реметилачки
фактор”, како нас је назвао филозоф Фридрих Науман 1916, никад
не би смјели да имају здраву језичку политику, већ да нам увијек
учитељи буду туђи плаћеници, да нас они по упутама својих
господара, аустроугарских или евроатлантских, свеједно, „чешу
по ушима” скаском о Србима као троједном народу. И овога пута
жртва су били православни Срби и само православље, стављено
на мету за одстрел, јер, по увјерењу америчких стратега, у Србији
треба „искоријенити вирус који она у себи носи” (Д. Гомперт),
мислећи на то да Србија у себи носи вирус свјетског зла.
Ми знамо како се тај вирус зове: то је дух противрјечења
цијелом свијету, та неподношљива особина, та врлина Срба, како
ју је вехементно именовао наш велики српски пријатељ, француски
академик Жан Дитур. Зато Срби православци нипошто „не смију
да буду мала дјеца коју љуља и заноси вјетар Запада, обмане људске
и лукавства које доводи у заблуду”, у првом реду због тога што не
може бити говора о некаквом искреном дијалогу православних и
неправославних Срба, већ православци морају да буду довољно
храбри и признају да је процес вјерске еманципације од етничких
Срба православаца толико узнапредовао да је и у Вуково вријеме
мало ко од инославних пристајао да се назове Србима. Чак ни
двије Југославије, утемељене на интегралистичкој идеји и тези
„слаба Србија – јака Југославија” нису томе допринијеле, већ су
Срби католици и мухамеданци прије прихватали југословенство
него вуковско атеистичко Српство, а у заједничком језику видјели
прилику да преко те демир-ћуприје преведу остатке етнички
свјесних Срба католика и муслимана у Хрвате и Бошњаке.
Вуково натконфесионално Српство било је прихватано у
двије Југославије, а представљало је значењски југословенство,
братство и јединство Срба и Хрвата. Детитоизација вуковског
Српства у постсоцијализму, у које су бечки професори упрегли
своје шовинистичке измишљотине, супротстављајући се српском
православљу и учењу о живом Богу, а не његовом намјеснику, ишла
је преко новосрбиста у правцу спинованог великосрпства, како би
се јавност завртјела на ону страну која је одговарала интересима
глобалиста. Теорија о вуковском национализму, на коме ће се
надоградити национална филологија, у најмању је руку нетачна,
јер Вук никад није био великосрбин у општем смислу те ријечи,
као Србин православног вјерозакона, већ је увијек био заступник
промасонског и атеистичког става о Србима сва три вјерозакона!
2. Све што су евроунијатски србисти са својом
неосрбистичком бирократијом радили, пројектујући у јавности
слику о себи као српским антиглобалистима, десничарима, било
је увијено у обланду светосавља. Чак су и „Двери”, ГМО покрет
проистекао из покрета србистике, основане на Савиндан 1999.
године, самоидентификоване као „српски покрет”, а да нико није
схватио да то изворно значи покрет Срба сва три вјерозакона, а
никад и нипошто Срба светосаваца! И као што су новосрбисти
били прозвани „православним” лингвистима, тако су се и „Двери”
представљале чак као ц р к в е н и покрет!
Овај покрет добио је име по часопису који су покренули
студенти србистике у посљедњем мјесецу Маројевићевог
полугодишњег декановања на Филолошком факултету 1999.године
, у вријеме најављеног бомбардовања Србије од стране
казнене експедиције НАТО алијансе, када су умјесто збијања свих
националних редова, па и оних на универзитету, када је у питању
студентска омладина, у Београду дигнути студенти на штрајк и
демонстрације, тако да на три факултета наставе мање-више и није
било, већ се она бојкотовала, да би та генерација студената остала
упамћена као „згажена генерација”. Њихов утемељивач, Покрет
за србистику, који је, опет, утемељен на позив духовног гуруа оба
покрета, Предрага Драгића Кијука, у име НВО Свјетски сабор
Срба, развио је мрежу утицаја, а да већина није била ни свјесна да
су само „корисне будале”, како би их назвао цароубица Лењин.
У условима непосредне ратне опасности новосрбисти
оснивају преко Маројевића, тог прикривених проевропејца
заробљеног сопственом биографијом, покрет „Двери”, као још
једну невладину организацију, поред бројних које је већ основао
сам Кијук, а које су све биле идеолошки близанци, као што су
луциферијански комунизам и ционизам. Задатак Двери био је
изградња српског јавног мњења, које се вјештачки стварало за
надолазећи јудејски свјетски поредак, што су они изванредно
реализовали преко трибина и предавања на Машинском
факултету у Београду. Тако је и уз помоћ Двери настављена мисија
префабриковања светосавског српства у вуковско масонизовано и
атеизовано српство Срба сва три вјерозакона, што је могло да пође
за руком само енергетским вампирима и мештрима манипулације
људском свијешћу, који су проводили у дјело глобални пројекат што
нам се у свој пунини обзнањује као рабинизовање (јудаизовање)
светосавља екуменизмом, чији је свјетовни огранак и „учење”
нових србиста! Показало се, наиме, да једино екуменизам поуздано
води до погреба светосавља и српске националне цркве њеним
лаганим одступањем од аутокефалности и помјесности, што се
спроводило по фабијанском принципу – прихватањем, корак по
корак, папског примата.
3. Као професионално обучен активиста, који је србистику
приватизовао задржавајући за себе ексклузивно право да одлучује
шта је правовјерно, а шта кривовјерно у српској науци о језику,
ко је велеиздајник, ко издајник а ко пак „обична издајица”, ко
патриота, а ко полупатриота, Маројевић је извршио дјело достојно
сионског мудраца, а то дјело зове се ционизација србистике.
Учинио је то претворивши је у правом смислу у наднационално
и натконфесионално учење. Он, који је успоставио контролу
над србистиком након Другог конгреса српских интелектуалаца
1994. године, успио је то да уради само зато што су се помијешале
надлежности у држави која се распадала по свим шавовима, и у
којој је тројка по задатку извршила праву диверзију, приватизујући
државну надлежност у име центара моћи, који су иза њих стајали.
Као таква, ова тројка, организована по старом комунистичком и
удбашком, да не кажемо фарисејско-масонском принципу, радила
је не за Србе православце, већ против њих, а за апстрактне етничке
Србе сва три вјерозакона; њихово српство није православно
српство већ вуковско, масонско српство троједне браће, без
обзира на вјероисповијест, екавско-ијекавску диференцијацију
или ћириличко-латиничку буквицу, што је управо било по укусу
Нато-америчког протектората и Уједињене Европе, оне жуто-
плаве, боје која је била и боја династије Ротшилд; ријечју – Европе
без православља!
На томе (пројеврејском) Другом конгресу српских
интелектуалаца, вуковски србиста Маројевић оборио је јагићевски
концепт уједињења православних Срба преко екавице, а побиједио
је, како се лично хвалио, након жестоких полемика са табором Павла
Ивића и уз противљење паљанског руководства, концепт одбране
ијекавице, који се у дубинској структури, нажалост, потврдио као
побједа концепта евросрбистике, концепта заједничког језика
православних, католичких и исламизованих Срба!
Проблем је био (и остао) само у томе што га осим Срба
православаца (а зар други постоје, јер је посљедњи католик који
се самодекларисао Србином био академик САНУ Решетар?) данас
нико не би тако звао као што га нико није хтио прихватити ни у
Вуково вријеме, осим православци, па је управо зато Бечки договор
парафиран као документ о безименом језику јер се „договарачи”
нису могли усагласити око имена језика, или им то и није био
циљ! Једино је било важно да несрби пристану, наводно, „да се
служе” српским језиком, а заправо су га они одмах преименовали
у хрватски! Како би се тек данас могли усагласити око имена језика
– остаје нам да мнијемо?
Све то упућује на чињеницу да овај идеолошки концепт
изложен у „Слову” није прављен ни за ког другог осим специјално
за Србе православце, тачније, против Срба православаца!
Као што је на Другом конгресуискористио жариште
тензије, преусмјеривши га у жељеном правцу, то је Маројевић
још једном поновио кад је букнуло студентско незадовољство
на универзитету и Филолошком факултету уочи бомбардовања
Србије, инструментализујући га, као што се то увијек радило са
студентским бунтом, основавши на посредан начин покрет Двери.
Својевремено, на Другом конгресу српских интелектуалаца 1994. у
Београду преузео је од Ивића и ивићеваца ту реформску енергију,
која је била усмјерена ка рјешавању питања свесрпског уједињења
екавицо, што су ивићевци урадили онако како су то од њих, тих
колонизованих српских лингвиста, захтијевали будући гаранти
Дејтонског споразума из атлантских земаља – да српски језик
буде стандардизован само на екавици, тј. да екавица припадне
православцима, а ијекавица Хрватима и Бошњацима. Таква
прерасподјела нарјечја посредно је била уграђена у Дејтонски
мировни документ, чија је тзв. српска варијанта била исписана
ћирилицом и екавицом.
Преузимајући ту енергију о потреби коначног рјешавања
српског, не само језичког питања, у име новог језичког
империјализма по диктату евроатлантских сила, Маројевић
ће залагањем за ијекавицу поред екавице „ревидирати” учење
„павлобранитеља” и на својеврстан начин обновити стару
неоколонијалну аустросрбистику тако што је једна изворна истина
о штокавици као српском језику била искоришћена као темељ
за нову планину лажи. „Политиколог” ју је само преусмјерио у
службу политичких циљева, а по упутама евроатлантиста, који
су, по фабијанском принципу, преко својих експозитура, Ивића и
ивићеваца, прво заговарали федерализацију српског језика, његово
преименовање у политичке језике, а у постдејтонском периоду
кренули корак даље, ка поновној унификацији, укрупњивању,
али на вишем нивоу неоколонијализма, претходно издијељених
политичких језика. Наиме, у постдејтонском периоду на дјелу је била
друга фаза разградње српског језика, која је значила његово даље
обезимењавање конституисањем јединственог наднационалног
политичког језика на штокавском говорном подручју, тзв.
полицентричног језика, који би опслуживао неколико држава
и народа. То би у коначници довело до потпуног означитељског
спровода именасрпски језик, његовог затирања прелазним
рјешењем –језик српског народа, како данас гласи службени назив
за српски језик у Републици Српској. Тај нови полицентрични
језик већ је службено утемељен у Републици Српској платформом
„Слова о српском језику”, а на основама српске штокавице и старе
подгријане тезе из вуковског времена, коју ни тада нико није
прихватао – о Србима сва три вјерозакона.
„Прећутано слово” о Дверима
1. Налазимо се у времену нарастајуће лажи, што је
на површину избацила такве људе који се представљају као
најгорљивији српски националисти, за које је и Војислав Шешељ
– „полупатриота”, а у исти мах их свјетски НАТО колонизатори
награђују наградама „научника XXI вијека”!
Живимо у невремену у којем смо распамећивани до те
мјере да се скоро ишчезла ћирилица „бранила” преко догме
о двоазбучности! Па зар то није крунски доказ да овај свијет
брзо губи памет, а да смо у њему ми Срби изложени магарчењу
здравог разума? То је свијет у којем оне који захтијевају обнову
ћирилице што ишчезава називају ћириломанијацима, док је сам
Павле Ивић, академик САНУ, страховао „да се не претера
са ћирилицом”! Зар се исто не дешава са Србијом која ишчезава: да је
оптужују за Велику Србију? Или да утемељивачи пројекта насилне
екавизације, Ивић и ивићевци, њих осамнаест, скупа са Милком
Ивић, након искључивог залагања за екавицу послије
бранеијекавицу „нарочито инсистирајући на равноправној употреби
ијекавице у српском језику”, претварајући се тако преко ноћи од
прогонитеља у бранитеље; од свеујединитеља преко екавице до
бранитеља равноправности два нарјечја? Све то указује да је од
самог почетка оваква србистика превара посљедњих времена, која
је лукаво припремана да директно води у антисрпски концепт
мишљења, а да тога Срби уопште не буду свјесни.
Атеистички и хегемонистички, вуковски „великосрбиста”
Маројевић провео је у дјело један од најпрљавијих задатака који је
могао да добије један српски интелектуалац највишег академског
звања и неспорне интелигенције. Лажно се представљајући
као ортодоксни антиглобалиста и светосавски националиста,
увукао се у редове српских националиста и изнутра их расточио,
оснивајући, уз инструментализацију властитог научног подмлатка
са факултета, Покрет за живот Србије, политичко крило Српског
сабора Двери, по навођењу Свјетског сабора Срба, али увијек
као покрет без номиналног вође, што је донекле разумљиво, јер
правог вођу нико није ни упознао, осим „гуру” лично! Таква је
пирамидална структура у новосвјетскопоредској власти, у којој је
познат само први који ти је надређен – али не и више.
Утолико, умјесто „вође” влада Управни одбор, којим
координишу сионски мудраци, што су Дверима ставили на
располагање сву најрепрезентативнију српску интелигенцију
с десне обале Дрине. Толика је била моћ новосрбиста и оних
који иза њих стајали – англоциониста! Од Смиље Аврамов,
Чавошког, Ћосића, па до Кијука – сви су били гости Дверџија,
саморекламираних чак као црквени покрет, који је покренуо своју
едицију под именом „Прећутано слово”.
Наше „прећутано слово” о Дверима могло би стане у слоган:
„Кад се млађи паметнији гради!”
Умјесто духовног устанка којије обећавао, овај „сабор”, утемељен под окриљем нове србистике,
пропагирао је низ акција, између осталих оне против ГМО сјемена
и хране, против ЕУ, НАТО-а, ХАРП-а, а као чланови Свјетског
конгреса породица – свјетског породичног покрета, још једне
негојске међународне организације, били су против геј-параде.
Тзв. Дверџије, потекле испод свода Филолошког факултета баш
у вријеме неславно окончаног декановања Радмила Маројевића,
теоретичара србистике, а пред НАТО бомбардовање, засноване
су као студентски покрет који је временом прерастао у политички
покрет, а потом у странку, по фабијанском принципу, корак по
корак, странку која се декларативно заснивала на светосавском
национализму, евроскептицизму и антиглобализму. Нови
србисти, лажно представљени као десничари, поборници
српског национализма и великосрпске идеје – али на вуковским,
натконфесионалним основама (!), били су лобисти овог ГМО
покрета, иако су били апсолутни противници светосавског поимања
Српства, већ тврди заговорници вуковског, аустрославистичког
Српства; и сами дорадници србофобних клероглобалиста који
су утемељили нову србистику да не би била утемељена српска
аутохтоничка историјска и филолошка школа. На концу, и сами
заговорници равноправности писма која тако погодује затирању
ћирилице, како би латиница, тај заштитини знак ЕУнијатске
културе, поништила српску ћирилицу.
Толико о декларативном заговарању светосавља, евро-
скептицизма и антиглобализма код Дверјана, поред ноторне
чињенице да је изворно значење Српства код њихових духовних
учитеља, нових србиста, тих десничара које за њихову борбу за
великосрпске идеје награђују и Великобританци и Американци
(!) у основи дубоко антисветосавско, јер њихово поимање Срба
никад није почивало на православљу, већ на управо супротном
становишту, на хабзбуршком аустрославизму, који је смислио
језуитски догмат о Србима сва три вјерозакона, и њиме вијек и по
искључиво расрбљавао управо Србе светосавце!
Исти законописац је са смислом за архаизовање језика
именовао и осмислио пројугословенски, тачније проевропски
Покрет за обнову србистике и српски покрет Двери, који се
представљају јавности као стожер домаћинске и патриотске
политике, оба као покрете без вође, а само зато што је њихов
стварни вођа екстериторијализован и налази се негдје на потезу
Вашингтон–Брисел. Стога се Дверџије и њихово „старјешинство”
најозбиљније морају преиспитати када су у питању њихови
истински идеолошки темељи, посебно ко су њихови духовници,
те у „Прећутаном слову” то објавити уколико не желе да живе у
лажи. Чије и какво духовно сјеме Србији продају: рекултивисано,
проевропско сјеме глобалиста који самопоричу православне Србе,
а непрестано их генетски модификује према превјереним Србима
католичког и исламског вјерозакона?
Док се издају за антиглобалисте и традиционалисте,
старјешине, који нису прошли период послушања да би били добри
понављају: „Ми нисмо партија!”
Па и нису, већ прије ГМО покрет
изишао из лабораторије америчких еугеничара, који стварају
ропски менталитет код савремених хришћана, контролишући
протесте против суровости новог свјетског поретка, који значи
тотални рат против хришћана. Из такве рабинизоване културе,
која је створила два најпогубнија покрета, ционизам и комунизам,
изашали су и Покрет за обнову србистике и Покрет Двери, и један и
други пред задатком да битно преиспитају своје идеолошке темеље
и одрекну се лажних науковања.
2. Како треба тумачити платформу Двери која гласи: „Наш
национални циљ, и то треба што прије и јавно и гласно истаћи –
јесте српска унија на Балкану, а српске интеграције у духовном,
културном, просвјетном и економском смислу јесу предуслов за
остварење тог циља”? Које су то српске интеграције на Балкану,
чији је циљ стварање српске уније, кад србисти под Србима виде
искључиво оне сва три вјерозакона? Јесу ли свјесни да трабуњају
о ревизионистичкој крњој Југославији у оквиру ЕУ, коју би да
поново утемеље англоционисти? Само такву државну творевину
на Балкану прижељкују Европска унија и идејни и духовни тровачи
европске културе како се Срби нипошто не би ујединили у једну
српску државу на природној основи, као и остали превјерени Срби
који се интегришу по вјери. Једино би Срби на Балкану требало да
се поново интегришу духовно, културно, просвјетно и економски
са својим заклетим непријатељима, што смо у историји већ учинили
двапут, након Првог свјетског рата градећи државу скупа са својим
најљућим непријатељима, па потом и након Другог свјетског рата
прихватајући за предсједника некадашњег непријатељског војника,
па би то требало још једном да урадимо. Није ли прекомјерно
то да Срби улазе у савез једино на основама мултикултурализма
и вишеетничности да би се тако и даље наставило уништавање
православних превјеравањем, расељавањем и физичким
уништењем док не паднемо испод три посто?
Морамо ли још једном да поновимо да су Срби интегрисани
на Балкану, духовно, културно, просвјетно, економски, наравно
и језички од дванаестог вијека јаче него и један народ у Европи,
али да тај моћни интегративни фактор нису биле култура и
просвјета, па ни економија, него управо светосавље, те да не
постоји други и бољи начин интегрисања Српства, ма колико
вожд атлантосрбистике млатио Вуковом штулом све оне који
дирну у ревизионистички догмат о Србима сва три вјерозакона, те
генетски модификоване идеологије југословенства, редефинисане
према захтјевима јудеоевропљана, која тако погодује нестанку
Срба. Уосталом, та штула одавно се преломила „надвоје-натроје”
и завршила на буњишту друге деценије трећег миленијума
од рођења нашег Спаса, Христа Бога, а „горостас” Вук, према
Маројевићевим неодмјереним суперлативима, који је према
Копитаревом признању„поништио главну препреку за превођење
Срба у римокатоличанство” како би им „Београд, временом, сам
од себе пао у руке” – урушио се под великим турбаном или фесом,
свеједно, као симбол квислиншког Српства, које никако да престане
величати своје изроде као јунаке. До данас, али не и од данас – јер
на мјесту родоначелника српске филологије не сједи Копитаров
шегрт, већ истински горостас филолошке науке, академик Милан
Будимир. Стога, нека нас нико не интегрише по правилима бечко-
америчких империјалних академика, тако блиским позицијама
евро-америчког наднационализма и унијатским принципима
марксистичког (јеврејског) бољшевизма.
Нека имају на уму аманет Светог владике Николаја
Српског – да се чувају јудаизоване европске културе, дубоко
антиклерикалне. Он сам је, с тим у вези, чак предлагао у црквама
молитву против културе.
Двери, „покрет за живот Србије”, као и његово старјешине,
тек треба да васпитавају своју савјест у погледу завјере против
Српства, јер су их њихови „утемељивачи” грдно обманули, те
су стога у великом искушењу да постану још једна генетски
модификована отпорашка варијанта младих, колико год се
представљали као српски патриоти. Уистину су, дакле, унијатски
„патриоти” Срба сва три вјерозакона, програмирани да подрже
стварање нове јудаизоване социјалистичко-комунистичке држане
на тлу Србије. Морају знати да су изум вуковске проевропске и
евроатлантске србистике, исте србистике у оквиру које је дјеловао
и Милош Ковачевић, те за труд и прегалаштво, а у ствари за своје
доказано квислинштво, добио највише награде – америчке и
британске. Давно бијаше 1999. година, кад су студенти србистике
штапмпали „Двери Српске”, да би оне постале један од веома
популарних националистичких часописа. Да ли знају по чијем
обрасцу су настале управо те и такве „Двери Српске”? По угледу
на часопис „Сардонија”, који је издавала библиотека „Мирослав”, а
по захтјеву удружења Србистика из Чикага. Та и таква србистика
српских аутохтоничара постала је у мајсторској радионици
америчких академика еугеничара србистика београдских удбаша,
који су по наређењу служби утемењили двије НВО – Покрет за
обнову србистике и Српски покрет Двери, а у исто вријеме и нову
југославистику, као крило евроатлантистике.
3. Ради преусмјеравања енергије са рјешавања српског
језичког питања на политичка питања била је примијењена
Хелвецијева тактика притиска са факултета, притиска младих у
виду србистичког покрета под именом „Двери српске”, да би се власт
поставила у политичку дилему. Одбијањем захтјева младих, власт
се показивала као неосјетљива за национална питања језика, чему
је ова НВО придодала још бригу о породици, хомосексуалности,
ГМО, показујући да је тадашња политичка власт неосјетљива на све
што је људско. Удовољавање захтјевима студентске групе са катедре
за србистику, која је то одавно престала да буде, а која је проширила
листу својих тражења, имало је за циљ поклањање све веће пажње
и задобијање легитимитета, корак по корак, од стране јавности ове
својеврсне НВО. Њени су се захтјеви ширили на тражење промјена
у друштву у правцу социјалне правде, затим љевичарских захтјева,
увијек конзервативних, налазећи незадовљнике уздуж и попријеко
у друштву, манипулишући њима у функцији политичке пропаганде
планера које ни сами нису знали, а тешко да знају и данас. Све је то
демагогија којој су се Дверџије учене откад су изашли из радионице
зване „Покрет за обнову србистике”, која је уз питање србистике
почела да лијепи социјалне и политичке пароле да би данас Двери
постале политичка партија за посебне циљне групе и подгрупе,
трајно заинтересована за студентску популацију, која је веома
важна стратезима друштвених преокрета зато што је мобилна и
релативно неспутана друштвеним оквирима и обавезама.
Двери су, номинално, дјело троје студената Филолошког
факултета, који су покренули часопис под тим архаичним именом,
а послије је створен и студентски покрет као, наводно, аутентична
и самоникла невладина организација – а уистину организација
задужена за производњу енергије незадовољства и ескалацију
политичке кризе, како би власт одвукли у безброј дефанзивних
акција, прикривајући своје праве циљеве. У политички живот
крочили су под заставом србистике и формално били без
лидера, вођени „старјешинством”, чиме је свјесно означитељски
архаизован овај студентски покрет, који је прерастао у неформалну
политичку странку. Као што су Двери од невладине организације
постали полуполитички субјекат – и покрет и странка, макар
нерегистрована, тако је и србистика из опозиције сербокроатистици
у српским земљама постала позиционо, скоро режимско учење,
али и идеологија. Поред Двери, организована је још једна група за
притисак под називом Отачаствени покрет Образ, под вођством
студентског лидера Небојше Крстића, који је био близак ставовима
Цркве, посебно блаженопочившем владици Данилу Крстићу, који
је у крајње интригантним условима погинуо. Сличној радионици
за обуку и инструментализацију младих активиста припадали
су и они из покрета Отпор, који су се такође представљали као
демократско омладинско удружење, а у ствари су били један добро
подмазан покрет, финансиран милионима долара из САД, што је
„Њујорк тајмс” открио, али тек послије догађаја у новембру 2000.
године.
4. Дошло је вријеме да се планина лажи звана НВО „Покрет
за обнову србистике”, претворен у промотора НАТО идеологије,
уруши под тежином истине. Читава грађевина почивала је
на перманентном процесу „обнове”, али без истинске обнове
србистике и у процесу рестаурације Вука, чиме је и даље била
забављена величањем овог човјека, кога су заклањали за Србе, али
сва три вјерозакона; темељила се на иницијативи Свјетског сабора
Срба као још једне од бројних невладиних организација свјетске
закулисе, у овом као и у свим другим случајевима, организације
гоја, какав је и Хрватски свјетски сабор, потекао из исте ћелије као
и српски, на истим принципима организован, са стручним тимом
за хрватски језик и књижевност. Проблем је наступио кад су негоји
оформили лично свој „хрватски сабор” под називом Хрватски
свјетски конгрес, који је био директна експозитура Свјетског
јеврејског конгреса, да би на концу ове „свјетске”, а уистину
мондијалистичке организације Хрвата, начиниле сепаратни
договор и ујединиле се под именом „сабор” – како би, ваљда,
сакриле своје изворно јеврејско прапоријекло.
Из свега овога може се извући више него поуздан закључак
да је и Свјетски сабор Срба иста експозитура свјетске закулисе,
иза које стоје духом јудејским калајисани Срби, који раде на
успостављању новог свјетског поретка. И код једних и код других
у оптицају је препознатљив архаизовани називник, који само
баца прашину у очи, јер се ради о својеврсним сублимираним
порукама које асоцијативно призивају аутентичност и изворност,
традиционалност и конзервативност, што магови новог доба
свјесно злоупотребљавају. Све остало говори да су у питању
исте ћелије свјетске закулисе, којима по називнику припада и
Српски сабор Двери, настао из Покрета за обнову србистике, а
утемељен по позиву Свјетског сабора Срба, којем је старјешина
био духовни отац Дверјана – Предраг Драгић Кијук. Покојни
Кијук словио је за православног мислиоца, као што су и србисти
названи православним(!) лингвистима, упркос томе што је водећи
квазимистичар Маројевић био психотички укодиран у магију
бројева унутар којих је промишљао односе у свијету, што отвара
сумњу у његово чланство у езотеријској организацији масона.
Кијук је, иначе, према интернет презентацији, био оснивач
бројних НВО – Фонда истине (Београд), Светског сабора Срба
(Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра
за хришћанске студије (Београд), Удружења интелектуалаца
Српска национална свест (Ниш), издавачке куће Еуро Епистел
(Ашафенбург), члан Српског националног одбора свесрпског
конгреса (Чикаго), члан управе Удружења књижевника Србије,
Управног одбора Српске књижевне задруге, оперативни уредник
часописа „Serbian Literary Magazine” (1993–2001) и главни и
одговорни уредник „Књижевних новина” (од 2001). Био је
члан савјета универзитета Републике Српске Крајине и један
од покретача нове серије часописа Хришћанска мисао (1993).
Иницијатор је и један од аутора декларације на пет језика („Слово
о српском језику”, 1998) као и покретач и уредник библиотеке
Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Његова књига
„Кушач и искупитељ” прва у српску есејистику уводи теистички
метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дјела,
док књига „Излазак у огру” (1990) представља култни допринос
европском персонализму.
Док постављамо кијуковско питање: има ли српски народ
уопште право да говори да га је неко бомбардовао? – остајемо без
одговора како је овај свјетлошћу знања илуминизирани србиста
и аутор дјела које има довољно транспарентан назив „Језик и
светлост” успио да тако вјешто рекултивише стару вуковску идеју
братимљења међу Србима без обзира на вјеру, а по масонском
принципу „брат је мио које вјере био” и реинсталише је управо
у схватање језичког идентитета код Срба православаца, који
једини морају да свој идентитет граде на вуковском принципу –
према језику, а друга два, превјерена и однарођена племена, по
јагићевском принципу – преко вјере, будући да је управо Кијук
био иницијатор за настанак „Слова о српском језику” у верзији
Радмила Маројевића, па чак, тврде из „старјешинства” Двери, и
коаутор.
На какву „свјетлост” је мислио тај „хришћанин без Христа”,
како гласи једно његово дјело, којим је чинио директну алузију на
учење Емануела Левинаса, јеврејско-француског филозофа које, на
трагу јеврејске ортодоксије, гласи – „месијанизам без Месије”? Није
ли можда на илуминизирану архијерес, тобож човјекољубиву и
хуманитарну, чији је култ ложа луциферијански култ; на архијерес
са врха глобалне пирамиде, која је надређена чак и ватиканском
клероглобализму откад је 2000. године масонима признат статус
вјерника иако су веома дуго били изопштавани из редова католичке
цркве због свог субверзивног дјеловања? На коју свјетлост у
језику је мислио лучоноша Кијук, „неимар” свјетлости, оснивач
Фонда истине о Србима у Београду и Свјетског сабора Срба у
Хајделбергу, а данас и постхумно духовни отац Српског покрета
Двери кад је институционализовао уз помоћ добрих пријатеља
једно ГМО учење звано „обновљена србистика”; Кијук који је за
живота словио само за потписника „Слова”, али не и за једног од
аутора те лијепо упаковане лажи, да би се временом установило
како је, конспиративно радећи, управо био на врху закулисе која је
иницирала покретање обнове србистике.
5. Вријеме смутње, у којем је дошло до вестернизације
Балкана кроз „хуманитарни рат”, увијек на површину избаци рђаве
људе, јер је то њихово вријеме. Такав је био и високомилитаризовани
англоамерички план, проткан традиционалном србофобијом
(русофобијом), да се овлада српском филологијом преко америчких
дорадника, тако што ће се подоштрити питање штокавице, питање
Вука и његове улоге у српској култури, уз игнорисање свих других
словенских филолога из његовог времена, а посебно Копитара,
Миклошича и Јагића. Умјесто да оснују национални покрет за
духовни препород српског народа, србисти, ти учитељи лажних
доктрина, изродили су се у старту у још један покрет који је под
западном контролом.
Има нас који ни по коју цијену не бисмо учествовали
у етноинжењерингу стварања на српској основи још једног
заједничког језика
102
, а шире, у геоидеологији вестернизације
Балкана, стављеног под филтер који пропушта само латиницу,
посебно у српским земаљама, које су у скорој прошлости
доживјеле ужасни империјални рат под плаштом „хуманитарне
интервенције”. У томе антиправославном рату Муслимани, Хрвати
и Албанци били су представљени као Јевреји, а Срби као нацисти.
Да не бисмо учествовали у том свеопштем антисрбизму,
који подразумијева да су Срби криви само због тога што су
православни, кренули смо у мукотрпни посао раскодирања утваре
зване обновљена србистика. Антисрбизам је присутан на свим
странама, што отвара провокативно питање колико то Србија мора
да буде мала да не би била велика, а јесте велика – поред чињенице
да на хрватским стадионима наша у највећем постотку србофобна
„браћа” римског вјерозакона дивљају уз поклич: „Ми смо Хрвати!”.
Да не би били проглашени националистима и „угрожавали” друге
тако застрашујућим термином
српски језик
, Срби су били спремни
да ублаже име језика сваковрсним каламбурима, обезимењавајући
га оним брозовским српскохрватским/хрватскосрпским, што
би свима осим Србима био политички акт насиља над српским
језиком, док је ћирилица била проглашена за извор великосрпског
шовинизма. Такво стање само је ескалирало у свјетску медијску
сатанизацију Срба, јер су за глобалисте Срби увијек велики зато
што носе вирус противрјечења цијелом свијету, колико год нам
приписивали особине ниже расе, чиме се оправдава свака врста
понашања и даје за право да се самопроглашавају нови језици и
нове нације, како би се тим прије очерупало српско етничко биће,
а притом кривотворила историја и преотимала духовна баштина
оживотворена у језику српском и његовом писму.
У позадини оркестриране свјетске србофобије усташки
пјевач Томпсон подвикује у крвожедном трансу: „Ој, Хрватска,
мати, Србе ћемо клати!”
на површину избацила такве људе који се представљају као
најгорљивији српски националисти, за које је и Војислав Шешељ
– „полупатриота”, а у исти мах их свјетски НАТО колонизатори
награђују наградама „научника XXI вијека”!
Живимо у невремену у којем смо распамећивани до те
мјере да се скоро ишчезла ћирилица „бранила” преко догме
о двоазбучности! Па зар то није крунски доказ да овај свијет
брзо губи памет, а да смо у њему ми Срби изложени магарчењу
здравог разума? То је свијет у којем оне који захтијевају обнову
ћирилице што ишчезава називају ћириломанијацима, док је сам
Павле Ивић, академик САНУ, страховао „да се не претера
са ћирилицом”! Зар се исто не дешава са Србијом која ишчезава: да је
оптужују за Велику Србију? Или да утемељивачи пројекта насилне
екавизације, Ивић и ивићевци, њих осамнаест, скупа са Милком
Ивић, након искључивог залагања за екавицу послије
бранеијекавицу „нарочито инсистирајући на равноправној употреби
ијекавице у српском језику”, претварајући се тако преко ноћи од
прогонитеља у бранитеље; од свеујединитеља преко екавице до
бранитеља равноправности два нарјечја? Све то указује да је од
самог почетка оваква србистика превара посљедњих времена, која
је лукаво припремана да директно води у антисрпски концепт
мишљења, а да тога Срби уопште не буду свјесни.
Атеистички и хегемонистички, вуковски „великосрбиста”
Маројевић провео је у дјело један од најпрљавијих задатака који је
могао да добије један српски интелектуалац највишег академског
звања и неспорне интелигенције. Лажно се представљајући
као ортодоксни антиглобалиста и светосавски националиста,
увукао се у редове српских националиста и изнутра их расточио,
оснивајући, уз инструментализацију властитог научног подмлатка
са факултета, Покрет за живот Србије, политичко крило Српског
сабора Двери, по навођењу Свјетског сабора Срба, али увијек
као покрет без номиналног вође, што је донекле разумљиво, јер
правог вођу нико није ни упознао, осим „гуру” лично! Таква је
пирамидална структура у новосвјетскопоредској власти, у којој је
познат само први који ти је надређен – али не и више.
Утолико, умјесто „вође” влада Управни одбор, којим
координишу сионски мудраци, што су Дверима ставили на
располагање сву најрепрезентативнију српску интелигенцију
с десне обале Дрине. Толика је била моћ новосрбиста и оних
који иза њих стајали – англоциониста! Од Смиље Аврамов,
Чавошког, Ћосића, па до Кијука – сви су били гости Дверџија,
саморекламираних чак као црквени покрет, који је покренуо своју
едицију под именом „Прећутано слово”.
Наше „прећутано слово” о Дверима могло би стане у слоган:
„Кад се млађи паметнији гради!”
Умјесто духовног устанка којије обећавао, овај „сабор”, утемељен под окриљем нове србистике,
пропагирао је низ акција, између осталих оне против ГМО сјемена
и хране, против ЕУ, НАТО-а, ХАРП-а, а као чланови Свјетског
конгреса породица – свјетског породичног покрета, још једне
негојске међународне организације, били су против геј-параде.
Тзв. Дверџије, потекле испод свода Филолошког факултета баш
у вријеме неславно окончаног декановања Радмила Маројевића,
теоретичара србистике, а пред НАТО бомбардовање, засноване
су као студентски покрет који је временом прерастао у политички
покрет, а потом у странку, по фабијанском принципу, корак по
корак, странку која се декларативно заснивала на светосавском
национализму, евроскептицизму и антиглобализму. Нови
србисти, лажно представљени као десничари, поборници
српског национализма и великосрпске идеје – али на вуковским,
натконфесионалним основама (!), били су лобисти овог ГМО
покрета, иако су били апсолутни противници светосавског поимања
Српства, већ тврди заговорници вуковског, аустрославистичког
Српства; и сами дорадници србофобних клероглобалиста који
су утемељили нову србистику да не би била утемељена српска
аутохтоничка историјска и филолошка школа. На концу, и сами
заговорници равноправности писма која тако погодује затирању
ћирилице, како би латиница, тај заштитини знак ЕУнијатске
културе, поништила српску ћирилицу.
Толико о декларативном заговарању светосавља, евро-
скептицизма и антиглобализма код Дверјана, поред ноторне
чињенице да је изворно значење Српства код њихових духовних
учитеља, нових србиста, тих десничара које за њихову борбу за
великосрпске идеје награђују и Великобританци и Американци
(!) у основи дубоко антисветосавско, јер њихово поимање Срба
никад није почивало на православљу, већ на управо супротном
становишту, на хабзбуршком аустрославизму, који је смислио
језуитски догмат о Србима сва три вјерозакона, и њиме вијек и по
искључиво расрбљавао управо Србе светосавце!
Исти законописац је са смислом за архаизовање језика
именовао и осмислио пројугословенски, тачније проевропски
Покрет за обнову србистике и српски покрет Двери, који се
представљају јавности као стожер домаћинске и патриотске
политике, оба као покрете без вође, а само зато што је њихов
стварни вођа екстериторијализован и налази се негдје на потезу
Вашингтон–Брисел. Стога се Дверџије и њихово „старјешинство”
најозбиљније морају преиспитати када су у питању њихови
истински идеолошки темељи, посебно ко су њихови духовници,
те у „Прећутаном слову” то објавити уколико не желе да живе у
лажи. Чије и какво духовно сјеме Србији продају: рекултивисано,
проевропско сјеме глобалиста који самопоричу православне Србе,
а непрестано их генетски модификује према превјереним Србима
католичког и исламског вјерозакона?
Док се издају за антиглобалисте и традиционалисте,
старјешине, који нису прошли период послушања да би били добри
понављају: „Ми нисмо партија!”
Па и нису, већ прије ГМО покрет
изишао из лабораторије америчких еугеничара, који стварају
ропски менталитет код савремених хришћана, контролишући
протесте против суровости новог свјетског поретка, који значи
тотални рат против хришћана. Из такве рабинизоване културе,
која је створила два најпогубнија покрета, ционизам и комунизам,
изашали су и Покрет за обнову србистике и Покрет Двери, и један и
други пред задатком да битно преиспитају своје идеолошке темеље
и одрекну се лажних науковања.
2. Како треба тумачити платформу Двери која гласи: „Наш
национални циљ, и то треба што прије и јавно и гласно истаћи –
јесте српска унија на Балкану, а српске интеграције у духовном,
културном, просвјетном и економском смислу јесу предуслов за
остварење тог циља”? Које су то српске интеграције на Балкану,
чији је циљ стварање српске уније, кад србисти под Србима виде
искључиво оне сва три вјерозакона? Јесу ли свјесни да трабуњају
о ревизионистичкој крњој Југославији у оквиру ЕУ, коју би да
поново утемеље англоционисти? Само такву државну творевину
на Балкану прижељкују Европска унија и идејни и духовни тровачи
европске културе како се Срби нипошто не би ујединили у једну
српску државу на природној основи, као и остали превјерени Срби
који се интегришу по вјери. Једино би Срби на Балкану требало да
се поново интегришу духовно, културно, просвјетно и економски
са својим заклетим непријатељима, што смо у историји већ учинили
двапут, након Првог свјетског рата градећи државу скупа са својим
најљућим непријатељима, па потом и након Другог свјетског рата
прихватајући за предсједника некадашњег непријатељског војника,
па би то требало још једном да урадимо. Није ли прекомјерно
то да Срби улазе у савез једино на основама мултикултурализма
и вишеетничности да би се тако и даље наставило уништавање
православних превјеравањем, расељавањем и физичким
уништењем док не паднемо испод три посто?
Морамо ли још једном да поновимо да су Срби интегрисани
на Балкану, духовно, културно, просвјетно, економски, наравно
и језички од дванаестог вијека јаче него и један народ у Европи,
али да тај моћни интегративни фактор нису биле култура и
просвјета, па ни економија, него управо светосавље, те да не
постоји други и бољи начин интегрисања Српства, ма колико
вожд атлантосрбистике млатио Вуковом штулом све оне који
дирну у ревизионистички догмат о Србима сва три вјерозакона, те
генетски модификоване идеологије југословенства, редефинисане
према захтјевима јудеоевропљана, која тако погодује нестанку
Срба. Уосталом, та штула одавно се преломила „надвоје-натроје”
и завршила на буњишту друге деценије трећег миленијума
од рођења нашег Спаса, Христа Бога, а „горостас” Вук, према
Маројевићевим неодмјереним суперлативима, који је према
Копитаревом признању„поништио главну препреку за превођење
Срба у римокатоличанство” како би им „Београд, временом, сам
од себе пао у руке” – урушио се под великим турбаном или фесом,
свеједно, као симбол квислиншког Српства, које никако да престане
величати своје изроде као јунаке. До данас, али не и од данас – јер
на мјесту родоначелника српске филологије не сједи Копитаров
шегрт, већ истински горостас филолошке науке, академик Милан
Будимир. Стога, нека нас нико не интегрише по правилима бечко-
америчких империјалних академика, тако блиским позицијама
евро-америчког наднационализма и унијатским принципима
марксистичког (јеврејског) бољшевизма.
Нека имају на уму аманет Светог владике Николаја
Српског – да се чувају јудаизоване европске културе, дубоко
антиклерикалне. Он сам је, с тим у вези, чак предлагао у црквама
молитву против културе.
Двери, „покрет за живот Србије”, као и његово старјешине,
тек треба да васпитавају своју савјест у погледу завјере против
Српства, јер су их њихови „утемељивачи” грдно обманули, те
су стога у великом искушењу да постану још једна генетски
модификована отпорашка варијанта младих, колико год се
представљали као српски патриоти. Уистину су, дакле, унијатски
„патриоти” Срба сва три вјерозакона, програмирани да подрже
стварање нове јудаизоване социјалистичко-комунистичке држане
на тлу Србије. Морају знати да су изум вуковске проевропске и
евроатлантске србистике, исте србистике у оквиру које је дјеловао
и Милош Ковачевић, те за труд и прегалаштво, а у ствари за своје
доказано квислинштво, добио највише награде – америчке и
британске. Давно бијаше 1999. година, кад су студенти србистике
штапмпали „Двери Српске”, да би оне постале један од веома
популарних националистичких часописа. Да ли знају по чијем
обрасцу су настале управо те и такве „Двери Српске”? По угледу
на часопис „Сардонија”, који је издавала библиотека „Мирослав”, а
по захтјеву удружења Србистика из Чикага. Та и таква србистика
српских аутохтоничара постала је у мајсторској радионици
америчких академика еугеничара србистика београдских удбаша,
који су по наређењу служби утемењили двије НВО – Покрет за
обнову србистике и Српски покрет Двери, а у исто вријеме и нову
југославистику, као крило евроатлантистике.
3. Ради преусмјеравања енергије са рјешавања српског
језичког питања на политичка питања била је примијењена
Хелвецијева тактика притиска са факултета, притиска младих у
виду србистичког покрета под именом „Двери српске”, да би се власт
поставила у политичку дилему. Одбијањем захтјева младих, власт
се показивала као неосјетљива за национална питања језика, чему
је ова НВО придодала још бригу о породици, хомосексуалности,
ГМО, показујући да је тадашња политичка власт неосјетљива на све
што је људско. Удовољавање захтјевима студентске групе са катедре
за србистику, која је то одавно престала да буде, а која је проширила
листу својих тражења, имало је за циљ поклањање све веће пажње
и задобијање легитимитета, корак по корак, од стране јавности ове
својеврсне НВО. Њени су се захтјеви ширили на тражење промјена
у друштву у правцу социјалне правде, затим љевичарских захтјева,
увијек конзервативних, налазећи незадовљнике уздуж и попријеко
у друштву, манипулишући њима у функцији политичке пропаганде
планера које ни сами нису знали, а тешко да знају и данас. Све је то
демагогија којој су се Дверџије учене откад су изашли из радионице
зване „Покрет за обнову србистике”, која је уз питање србистике
почела да лијепи социјалне и политичке пароле да би данас Двери
постале политичка партија за посебне циљне групе и подгрупе,
трајно заинтересована за студентску популацију, која је веома
важна стратезима друштвених преокрета зато што је мобилна и
релативно неспутана друштвеним оквирима и обавезама.
Двери су, номинално, дјело троје студената Филолошког
факултета, који су покренули часопис под тим архаичним именом,
а послије је створен и студентски покрет као, наводно, аутентична
и самоникла невладина организација – а уистину организација
задужена за производњу енергије незадовољства и ескалацију
политичке кризе, како би власт одвукли у безброј дефанзивних
акција, прикривајући своје праве циљеве. У политички живот
крочили су под заставом србистике и формално били без
лидера, вођени „старјешинством”, чиме је свјесно означитељски
архаизован овај студентски покрет, који је прерастао у неформалну
политичку странку. Као што су Двери од невладине организације
постали полуполитички субјекат – и покрет и странка, макар
нерегистрована, тако је и србистика из опозиције сербокроатистици
у српским земљама постала позиционо, скоро режимско учење,
али и идеологија. Поред Двери, организована је још једна група за
притисак под називом Отачаствени покрет Образ, под вођством
студентског лидера Небојше Крстића, који је био близак ставовима
Цркве, посебно блаженопочившем владици Данилу Крстићу, који
је у крајње интригантним условима погинуо. Сличној радионици
за обуку и инструментализацију младих активиста припадали
су и они из покрета Отпор, који су се такође представљали као
демократско омладинско удружење, а у ствари су били један добро
подмазан покрет, финансиран милионима долара из САД, што је
„Њујорк тајмс” открио, али тек послије догађаја у новембру 2000.
године.
4. Дошло је вријеме да се планина лажи звана НВО „Покрет
за обнову србистике”, претворен у промотора НАТО идеологије,
уруши под тежином истине. Читава грађевина почивала је
на перманентном процесу „обнове”, али без истинске обнове
србистике и у процесу рестаурације Вука, чиме је и даље била
забављена величањем овог човјека, кога су заклањали за Србе, али
сва три вјерозакона; темељила се на иницијативи Свјетског сабора
Срба као још једне од бројних невладиних организација свјетске
закулисе, у овом као и у свим другим случајевима, организације
гоја, какав је и Хрватски свјетски сабор, потекао из исте ћелије као
и српски, на истим принципима организован, са стручним тимом
за хрватски језик и књижевност. Проблем је наступио кад су негоји
оформили лично свој „хрватски сабор” под називом Хрватски
свјетски конгрес, који је био директна експозитура Свјетског
јеврејског конгреса, да би на концу ове „свјетске”, а уистину
мондијалистичке организације Хрвата, начиниле сепаратни
договор и ујединиле се под именом „сабор” – како би, ваљда,
сакриле своје изворно јеврејско прапоријекло.
Из свега овога може се извући више него поуздан закључак
да је и Свјетски сабор Срба иста експозитура свјетске закулисе,
иза које стоје духом јудејским калајисани Срби, који раде на
успостављању новог свјетског поретка. И код једних и код других
у оптицају је препознатљив архаизовани називник, који само
баца прашину у очи, јер се ради о својеврсним сублимираним
порукама које асоцијативно призивају аутентичност и изворност,
традиционалност и конзервативност, што магови новог доба
свјесно злоупотребљавају. Све остало говори да су у питању
исте ћелије свјетске закулисе, којима по називнику припада и
Српски сабор Двери, настао из Покрета за обнову србистике, а
утемељен по позиву Свјетског сабора Срба, којем је старјешина
био духовни отац Дверјана – Предраг Драгић Кијук. Покојни
Кијук словио је за православног мислиоца, као што су и србисти
названи православним(!) лингвистима, упркос томе што је водећи
квазимистичар Маројевић био психотички укодиран у магију
бројева унутар којих је промишљао односе у свијету, што отвара
сумњу у његово чланство у езотеријској организацији масона.
Кијук је, иначе, према интернет презентацији, био оснивач
бројних НВО – Фонда истине (Београд), Светског сабора Срба
(Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра
за хришћанске студије (Београд), Удружења интелектуалаца
Српска национална свест (Ниш), издавачке куће Еуро Епистел
(Ашафенбург), члан Српског националног одбора свесрпског
конгреса (Чикаго), члан управе Удружења књижевника Србије,
Управног одбора Српске књижевне задруге, оперативни уредник
часописа „Serbian Literary Magazine” (1993–2001) и главни и
одговорни уредник „Књижевних новина” (од 2001). Био је
члан савјета универзитета Републике Српске Крајине и један
од покретача нове серије часописа Хришћанска мисао (1993).
Иницијатор је и један од аутора декларације на пет језика („Слово
о српском језику”, 1998) као и покретач и уредник библиотеке
Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Његова књига
„Кушач и искупитељ” прва у српску есејистику уводи теистички
метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дјела,
док књига „Излазак у огру” (1990) представља култни допринос
европском персонализму.
Док постављамо кијуковско питање: има ли српски народ
уопште право да говори да га је неко бомбардовао? – остајемо без
одговора како је овај свјетлошћу знања илуминизирани србиста
и аутор дјела које има довољно транспарентан назив „Језик и
светлост” успио да тако вјешто рекултивише стару вуковску идеју
братимљења међу Србима без обзира на вјеру, а по масонском
принципу „брат је мио које вјере био” и реинсталише је управо
у схватање језичког идентитета код Срба православаца, који
једини морају да свој идентитет граде на вуковском принципу –
према језику, а друга два, превјерена и однарођена племена, по
јагићевском принципу – преко вјере, будући да је управо Кијук
био иницијатор за настанак „Слова о српском језику” у верзији
Радмила Маројевића, па чак, тврде из „старјешинства” Двери, и
коаутор.
На какву „свјетлост” је мислио тај „хришћанин без Христа”,
како гласи једно његово дјело, којим је чинио директну алузију на
учење Емануела Левинаса, јеврејско-француског филозофа које, на
трагу јеврејске ортодоксије, гласи – „месијанизам без Месије”? Није
ли можда на илуминизирану архијерес, тобож човјекољубиву и
хуманитарну, чији је култ ложа луциферијански култ; на архијерес
са врха глобалне пирамиде, која је надређена чак и ватиканском
клероглобализму откад је 2000. године масонима признат статус
вјерника иако су веома дуго били изопштавани из редова католичке
цркве због свог субверзивног дјеловања? На коју свјетлост у
језику је мислио лучоноша Кијук, „неимар” свјетлости, оснивач
Фонда истине о Србима у Београду и Свјетског сабора Срба у
Хајделбергу, а данас и постхумно духовни отац Српског покрета
Двери кад је институционализовао уз помоћ добрих пријатеља
једно ГМО учење звано „обновљена србистика”; Кијук који је за
живота словио само за потписника „Слова”, али не и за једног од
аутора те лијепо упаковане лажи, да би се временом установило
како је, конспиративно радећи, управо био на врху закулисе која је
иницирала покретање обнове србистике.
5. Вријеме смутње, у којем је дошло до вестернизације
Балкана кроз „хуманитарни рат”, увијек на површину избаци рђаве
људе, јер је то њихово вријеме. Такав је био и високомилитаризовани
англоамерички план, проткан традиционалном србофобијом
(русофобијом), да се овлада српском филологијом преко америчких
дорадника, тако што ће се подоштрити питање штокавице, питање
Вука и његове улоге у српској култури, уз игнорисање свих других
словенских филолога из његовог времена, а посебно Копитара,
Миклошича и Јагића. Умјесто да оснују национални покрет за
духовни препород српског народа, србисти, ти учитељи лажних
доктрина, изродили су се у старту у још један покрет који је под
западном контролом.
Има нас који ни по коју цијену не бисмо учествовали
у етноинжењерингу стварања на српској основи још једног
заједничког језика
102
, а шире, у геоидеологији вестернизације
Балкана, стављеног под филтер који пропушта само латиницу,
посебно у српским земаљама, које су у скорој прошлости
доживјеле ужасни империјални рат под плаштом „хуманитарне
интервенције”. У томе антиправославном рату Муслимани, Хрвати
и Албанци били су представљени као Јевреји, а Срби као нацисти.
Да не бисмо учествовали у том свеопштем антисрбизму,
који подразумијева да су Срби криви само због тога што су
православни, кренули смо у мукотрпни посао раскодирања утваре
зване обновљена србистика. Антисрбизам је присутан на свим
странама, што отвара провокативно питање колико то Србија мора
да буде мала да не би била велика, а јесте велика – поред чињенице
да на хрватским стадионима наша у највећем постотку србофобна
„браћа” римског вјерозакона дивљају уз поклич: „Ми смо Хрвати!”.
Да не би били проглашени националистима и „угрожавали” друге
тако застрашујућим термином
српски језик
, Срби су били спремни
да ублаже име језика сваковрсним каламбурима, обезимењавајући
га оним брозовским српскохрватским/хрватскосрпским, што
би свима осим Србима био политички акт насиља над српским
језиком, док је ћирилица била проглашена за извор великосрпског
шовинизма. Такво стање само је ескалирало у свјетску медијску
сатанизацију Срба, јер су за глобалисте Срби увијек велики зато
што носе вирус противрјечења цијелом свијету, колико год нам
приписивали особине ниже расе, чиме се оправдава свака врста
понашања и даје за право да се самопроглашавају нови језици и
нове нације, како би се тим прије очерупало српско етничко биће,
а притом кривотворила историја и преотимала духовна баштина
оживотворена у језику српском и његовом писму.
У позадини оркестриране свјетске србофобије усташки
пјевач Томпсон подвикује у крвожедном трансу: „Ој, Хрватска,
мати, Србе ћемо клати!”
Одбијајући да доприносимо саморазарању властите
духовности релативизовањем питања судбине српског језика
његовим враћањем на преживјели концепт Срба сва три вјерозакона,
устали смо у рушење таквог беспоретка, стајући у одбрану права
Срба на етничку и језичку самобитност у окриљу дејтонски
растављене Босне и Херцеговине. Наше је право са животом
скопчано: да заштитимо српски језик, као семиолошко обиљежје
наше духовности, од даљег девастирања и искорјењивања од стране
неправославаца, који су у својој србофобичности спремни да иду
до затирања и посљедњег православног Србина. Штавише, ништа
се у овом свијету не може мјерити са интензитетом хрватске, али
и бошњачке мржње према Србима. Па ни самим Хрватима никако
није јасно како уопште хоћемо да живимо са њима након што су
у прошлом рату починили геноцид онаквих размјера – да је само
у творници смрти, Јасеновцу, поклано и звјерски уморено 700.000
невиних Божјих јагањаца, а то исто намјеравали су да понове и у
овом посљедњем рату, како би проценат Срба у Хрватској по сваку
цијену пао, по пројекту усташоидног Туђмана, испод занемаривих
3%.
6. Рат је увијек сукоб воља и умова, посебно данас, када
судбина свијета зависи од неколико људи. Шта чине ови европски
националисти из редова обновљене србистике него плански
расрбљавају Србе преко заједничког полицентричног језика, као
моста који директно води у унијатство, и то на очиглед равнодушне
наше научне елите коју не брине опстанак српства? На нама
вјежбају како ће једном да денационализују Русе, припремајући
стратегију сукоба са првом земљом православља. Умјесто да заиста
поведу умну борбу за враћање достојанства српској филологији,
ови герилци су по директиви англо-америчких академика сковали
паклени план, чији је плод било Маројевићево самозванство,
будући да се прогласио законописцем устава о српском језику,
по наводном позиву Свјетског сабора Срба и Предрага Драгића
Кијука. Међутим, ко је стајао иза тог фамозног сабора, досад нисмо
знали, да бисмо тек посредно установили како иза свега стоје
„највиши нивои англо-америчког академизма”, чији је задатак да
„српски рушилачки вирус лијече споља”. Очигледно је да под своју
контролу нису могли ставити све србисте окупљене око листа
„Сардонија” и потписнике из редова српских аутохтоничара, већ
тек понеког унутрашњег сарадника, и то баш оног пристиглог из
отаџбине.
Умјесто да нам врате заборављено памћење на огромну
предвуковску писану традицију, коју је сачувала управо група
српских аутохтоничара, мала, али одабрана, и, наравно, наша
завјетна светосавска црква, с којој смо вијековима опстали под
турским ропством, упркос скрнављењу свега што нам је свето, па
и спаљивању моштију првог српског светитеља и просвјетитеља,
новосрбисти „нас даве у малом мраку, омађијавају нас, као што
свјетлост змијских очију омађијава жабу” (М. Екмечић); још једном
оскрвњују Светог Саву, позивајући се на његово законоправило
и обмотавајући своје памфлетске, јеретичке књиге фототипском
копијом „Крмчије”, саблажњиво истурајући у предњи план, да се
Власи не досјете, светосавље, иако се ради о њиховом коначном
опредјељењу да служе западним интересима, пријетворно се
супротстављајући свему што чини православље српског стила и
искуства, како би код Срба дошло до промјене цивилизацијског
кода преко екуменизованог учења о језику и писму.
7. Када је отпочео рат евроатлантиста против православља,
српска духовна елита још је једном издала своју земљу, продавши
се за трице и кучине западних општељудских вриједности,
покоју награду и предавање уприличено на њиховим водећим
универзитетима. Ослонац Запада у трајним стратешким
циљевима, које они никад у погледу Источног питања не мијењају,
постали су домаћи изабрани псеудонационалисти, почев од Павла
Ивића који је „питање језичког јединства међу Србима”, како
гласи поднаслов његовог програмског текста „Актуелни тренутак
српског књижевног језика”, видио у екавици, а Маројевић, тај
декларативни заговорник евроазијства, а уистину безалтернативни
европејац, у концепту Срба сва три вјерозакона и штокавици!
Овакав пројекат у директној је вези са схватањем високе америчке
политике да су Срби народ који у себи носи опасан вирус, и зато
тај вирус ваља уништити тако што ће се мутирати преко друга два
вируса, ослабљена чином превјеравања, која би ушла у смртоносни
савез против православаца, чему свој „обол” дају лингвисти из
антисрбистичког тријумвирата. Циљ је био уништити српски ген,
а уистину ту врлину Срба да сами крену против читавог свијета,
и баш због тога морали су бити најстроже кажњени, за примјер
свима, бестијалним бомбардовањем, на које су нас осудиле
сатанске силе што стоје иза свевидећег рептилског ока на врху
свјетске пирамидалне власти, како би нас потаманиле као нижу
биолошку врсту! Једини начин да у томе успију, схватили су, прије
коначног обрачуна „перси у перси”, био је да покрену међувјерски
рат инославних против православних, који је потом настављен
перфиднијим средствима познатим као „нови рат за српски језик и
правопис”, држећи Србе у перманентном рату, овога пута за људске
душе, под плаштом новосрбистичког филолошког програма. Тај
филолошки рат, који су покренули атеизовани и глобализовани
Срби по окончању „грађанског” рата, а уочи НАТО агресије,
представља дегенерацију разума, те потврђује како су антисрбисти
у служењу туђим интересима изгубили памет и поштење.
Евроамерички прислужници, ти „десрбизатори” под
контролом жидократије, који су од србистике створила вјештачку
маглу у којој су се многи изгубили као гуске, били су управо по
мјери схватања европског национализма. Преко србистике су
у позадини спроводили реструктурирање власти у складу са
захтјевима србофобних глобалиста, који су мржњу према
Србима одавно изједначили са антисемитизмом, покренувши
процес разбијања Југославије ратним сукобом какав није запамћен
од краја Другог свјетског рата, претварајући је у лабораторију за
инпостовање агенде новог свјетског поретка. Југославија је била
стављена на дневни ред у Мастрихту 9. и 10. децембра 1991. године,
свега два дана послије потписивања Беловешког споразума, који
је значио крај СССР-а. Коначни циљ европских интервенција на
Балкану био је урушавање националних држава, посебно Србије
што је било пројектовано још за Броза, оптерећујући републички
суверенитет Србије постојањем двију аутономних покрајина.
Пројекат је предвиђао сецесију унутар Југославије, па унутар
Србије, као и Босне и Херцеговине. Око Срба се вртио средишњи
план клероглобалиста, који су, на правди Бога, рушили два и по
мјесеца српске градове, чинећи их метом евроатлантског бешчашћа.
8. Човјек дјелује до једне тачке, а потом дјелује Бог, па је тако
било и у моме случају: да сам искусила Божје предузетништво,
а на трагу ријечи Оца Тадеја које опомињу: „Школство је велика
обмана”. Наше школе и факултети центри су лажног знања из
националних дисциплина – језика и историје. „Педесет година
комунизма много је велико зло учинило, веће зло него петсто
година под Турцима”, казује српски прозорљивац. А зашто је то
тако? Зато што је управо толико разорна западна иделогија и њена
експозитура, западна наука, што је заборавила на Христов наук,
на који је нас Србе упозорио вазда будни Св. Владика Николај,
рекавши да „ко нема образа, није образован, па ма гдје живио, ма
какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио”
(Св. Владика Николај). Подједнако тако, није богат онај који нема
Бога у себи.
Шта је савремена наука ако не „галопирајући синкретизам”;
спој разних јереси, каква је и синкретична религија новог доба,
којој ће се клањати хришћани, мухамеданци, јудеји, будисти,
шинтоисти, хиндуси, зороастријанци, конфучионисти – све у
име саблазни екуменизма, у којој ће православци сарађивати са
јеретицима. Једноставно, екуменизам је јарам за руљу, као што је
то и савремена наука, која се сва повукла у тајна знања, како је то
својевремено предлагао и вођа нацизма, Адолф Хитлер. На свијет
руље утиче се преко показне унијатске и цензурисане западне
науке, каква је и обновљена србистика, а прије ње та лажинаука
сербокроатистика, која нивелише религије, изједначавајући на
лажним вуковским принципима православне Србе са отпадницима,
који похулише на вјеру прадједовску. Уистину, „људи су звијери
ако их црква не води правим путем”
(М. Екмечић). Највећа научна
свејерес проноси се континуирано већ читав вијек тзв. модерном
лингвистиком, коју су за потребе совјетизације руског језика и
књижевности створили поборници илумината у својој борби
против православља, сводећи све језике свијета и све књижевности
на унијатску и ништа мање јеретичкутеорију звану „језик као
с и с т е м ” и „књижевност као с и с т е м ”!
9. Расрбљавање српског језика посљедица је, према тумачењу
доктора Иве Вукчевића, српског аутохтоничара из Америке,
националних пројеката у XIX вијеку, када су европске империјалне
силе, Аустрија прије свега, страховале од Срба и Словена,
преувеличавајући страх од проучавања словенске прошлости, и
када је с почетка вијека Павле Соларић почео да истражује утицај
словенског језика на римски, тј. на латински језик, што је послије
игнорисано и није било на прави начин схваћено. Академик
Вукчевић из перспективе Америке могао је да увиди како је
Словенство под нападом на сваком замисливом нивоу. У дјелу
„Словенска Германија” (београдски издавач „Пешић и синови”) он
упозорава да на највишим нивоима англо-америчког академизма
постоје научни покушаји да се помути и отрује дискусија о
штокавском, да се игноришу Дубровски, Колар, Шафарик и још
важнији – Копитар, Миклошич и Јагић, са намјером да се креира
мит о Вуковом великосрпском наклону.
Овај доктор политичких наука са Њујоршког универзитета,
који се посветио истраживању србистике, подсјећа да је страх
од словенства ширио посебно Карл Маркс, бојећи се да ће
Александар Други себе прогласити вођом свеславенског свијета.
Ондашња англоамеричка масонска олигархија жељела је да зна
ко влада Европом, јер се спремала унификација Италије под
масонским вођством, као и доцнија унификација Југославије под
истим вођством. Оживљавање неке будуће Југославије у саставу
ЕУ било би опет проведено под масонским диктатом и под
доминантном западном цивилизацијом, у чему подјела између
католика и православаца ствара непремостив јаз међу словенским
народима. Отуда толики захтјев сила новог свјетског поретка
за екуменизацијом православља, посебно оног српског стила и
искуства. Срби су, наиме, потпуно изопштени из католичке цркве,
будући да сви народи свијета могу да буду католици, само Срби
не, већ се аутоматски преводе у Хрвате, што је само дио велике
стратегије уништења аутохтоних народа превјеравањем, којим се
најпоузданије лијечи српски вирус, због чега западњаци Србе увијек
трпају у Јудин загрљај са расрбљеном разбраћом, у државотворни
или језички савез, а најбоље у оба, што је дио обимног плана, који
поред осталих проводе и антисрбисти из нове србистике.
По други пут у новијој историји Србима је наређено преко
домаћих квислинга да се морају сјединити са својим најљућим
непријатељима: тако је било 1918. Године, кад смо ушли у
мултинационалну државну заједницу звану Краљевина Срба, Хрвата
и Словенаца, у коју су Срби унијели двије своје националне државе,
Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Ушли су у државни
савез са Хрватима, дојучерашњим најљућим непријатељима, који
су нас највише искрвавили у албанској Голготи. Поново нам то
исто траже у Републици Српској самовољни нови србисти – за
разлику од Хрвата и Бошњака, који немају ни минимум националне
свијести о себи као о Србима римског и турског закона, већ свијест
о себи као, малтене, аутохтоним народима, једино православни
Срби морају и даље у њима гледати, наглашавамо ово „морају”,
а под плаштом лажинаучног догмата, српску браћу римског и
турског вјерозакона! Хрвати и Бошњаци, а данас и Црногорци,
могу свој језик да назову по свом скројеном етницитету, јер је то
њихово демократско право, а једино православни Срби
морају, по наређењу американизоване и масонизоване србистике, да свој
језички идентитет граде на концепту заједничког језика. Дакле,
након овог прљавог грађанског рата, који је имао предоминантну
вјерску компоненту, а зове се рат против православља, нови
србисти наступају попут америчких спин-доктора и еугеничара
како би нама православцима промијенили националну свијест
какву смо имали још од времена Светог Саве у свијест о себи
као Србима сва три вјерозакона, како нам је прије 160 година
отпочела да, корак по корак, намеће антисрпска бечко-берлинска
школа преко великог „реформатора” Вука Караџића. Ни онда тај
догмат никога другога није обавезивао до искључиво Србе, којима
је ова мантра усађивана свим средствима присиле, језичком
лажинауком и образовним системом, тако да се поништава наша
аутохтона етничка самосвијест и национални идентитет, трајно
забиљежен у светосављу. Шта је то друго него српска агресија
на српско национално биће, коју проводе над православнима
наши домаћи квислинзи, чинећи највећу националну издају тиме
што траже од нас, преко западних псеудонаучних протокола,
специјално скројених за расрбљавање Срба, да умјесто да сачувамо
у времену зла спасоносни светосавски национализам, да градимо
на масонским евроамеричким протоколима јудеоевропску
културу кроз наднационализам Срба сва три вјерозакона. Којег ли
странпутовања!?
10. Као главни аргумент када је у питању језик Црне Горе први
ратник тзв. oбновљене србистике и инспиратор двије невладине
организације, заодјенут у прозирни огртач српског патриоте,
Радмило Маројевић, узима развијену језичку самосвијест о себи
као говорницима српског језика и каже:
„Језик којим се говори у Црној Гори зове се српски језик
зато што је народ који њиме говори свјестан да припада српском
етносу. У том смислу то је и једини исправан назив и за народни и
за књижевни језик словенског становништва у Црној Гори”.
Али шта бива кад се разодјене појам „српски етнос” и
испод њега види „словенско становништво” које говори српским
језиком, становништво састављено од Срба, Хрвата, Бошњака и
свих осталих словенских народа који су превјеравањем прешли и у
Шиптаре и друге мањинске народе? Притом ни сами православни
Срби неће да се називају Србима и да прихвате српски етнос, већ
се самоидентификују као Црногорци, па чак и као припадници
расколничке црногорске цркве, а камоли да то хоће превјерени
Срби. Једини који уистину имају свијест о себи као Србима и
говорницима српског језика у Црној Гори, а и другдје у српским
земљама, јесу управо православци – светосавци, а баш њима
ови нови еугеничари намећу свим средствима присиле кроз
академски дрил натконфесионалну свијест, срамотно је увијајући
у светосавље! Како оквалификовати упорно настојање да дође
до промјене језичког и етничког свјетоназора који се намеће
православцима преко Дрине и широм српских земаља, иако нико
из хрватског и бошњачког народа нема више ни трунке развијене
свијести о српском етничком јединству, нити допушта да му га ико
покуша да наметне; штавише, оно је толико растурено посљедњим
ратом и претходна два свјетска рата да сваки помен на јединство
аутоматски диже на рат. Посљедњи који су били поклоници
универзалистичке идеје о браћи Србима сва три вјерозакона били
су: Милан Решетар, Осман Ђикић и можда још једино „брат”
Рашо Маројевић, фарисеј који је формирао србистичко братство на
фарисејском принципу, дакле левитском.
Када тврди да је одлука црногорског Министарства просвјете
о преименовању српског језика у „матерњи језик” „црногорској
марионетској власти споља наређена”, није ли се то исто десило и
новим србистима, да им је споља наређено да сви превјерени Срби
штокавци могу да имају свијест о себи као несрбима, а да једино Срби
православци не смију да имају језичку, па тиме и етничку свијест
о себи као Србима православцима! То им споља намећу управо
нови србисти, као марионете агресивних академика атлантиста,
увјерених да треба по сваку цијену уништити српски вирус, као да
се ради о вирусу смртно опасном по човјечанство, а зове се „дух
противрјечења цијелом свијету” (Ж. Дитур); свијету којим влада
шачица окорјелих зликоваца, еугеничара, препаднутих да се тај
српски ген – дух противрјечења пошасти новог свјетског поретка
неће проширити и на друге слободарске народе, који би, понукани
примјером Срба, одбили да буду робље свезано; оних Срба који су
имали прво савршено словенско писмо, азбуку, прије свих других
народа на свијету, што доказује винчанско писмо. Умјесто да за
темељ науке о језику имамо учење српске аутохтоничке школе, по
хитном поступку извршена је ревизија учења унијате Вука, како
нипошто не бисмо стекли свијест о себи као говорницима језика
најстаријег, а који су имали, такође, писмо најстарије.
Као што Маројевић каже: „Узећемо српски, али ћемо га
звати црногорски”. Тако и он узима српски, а мисли на језик
Срба сва три вјерозакона; узима етноним Срби, а мисли на
Србе сва три вјерозакона, коначно негира постојање хрватског,
бошњачког и црногорског језика као политичких језика насталих
преименовањем српског језика, а онда тврди: „Крађа је свакако и
загребачку варијанту српског књижевног језика називати
хрватски књижевни језик али се мора признати да је тај језик нормиран,
кодификован: има своју граматику, рјечник, правопис.”
Шта то другим ријечима значи, осим да се „том језику”, са одредницом
„такозвани” „
мора
признати” да је – нормиран, и да га, као таквог, у
једну руку Маројевић прихвата (по фабијанском принципу, корак
по корак) за језик и признаје. Кодификован је и босански језик,
нормиран, па ће морати и њега да призна јер такође има све те
параметре, колико год тврдио:
„Што се тиче тзв. босанског језика, и то је српски књижевни
језик, али сарајевска варијанта. У историји, међутим није
забиљежено да је неко само на основу територијалног принципа
заговарао преименовање језика.”
114
До сада не, наш је коментар, али кад се мора десрбизовати
српски језик под окриљем новог свјетског поретка, сва правила се
поништавају и уводе нова, преко неког ко најмање има право да
се чуди, јер одлично зна како функционишу законитости покрета
„Ново доба”.
11. Маројевић, дакле, на мала врата уводи постојање
хрватског језика, а с њим и осталих политичких језика, тврдећи
како „се мора признати да је тај језик нормиран, кодификован
јер има своју граматику, рјечник, правопис”. Шта онда да каже
када је у питању српски језик, за који он сам у раду о србистици,
етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба тврди да
од свега има само „солидно написан Увод у србистику. Све остало
би требало урадити: написати научну Граматику српског језика
(дериватологију, морфологију и синтаксу), Историју српског
језика, Версологију српске поезије, комплетирати Историју српске
књижевности, прерадити једнотомни и вишетомни Речник српског
језика. [...] Неодложан је задатак да се иновира Правопис из 1960.
који је бољи од свих каснијих.”
Другим ријечима, док за хрватски, бошњачки/босански и
црногорски језик „мора признати” да су нормирани, кодификовани
– како? – то они најбоље знају, јер имају граматике, рјечнике и
правописе, све то српски језик данас нема. Једино је он, које ли
случајности, остао без граматике, рјечника и правописа и тиме
заслужио да му се, према Маројевићевом суду – „не мора признати
да је нормиран, кодификован”!
Нова србистика, та псеудонаучна инсценација што је
профанизовала светост српског језика, трампећи га за безбожне
бечке догмате, која се према „прецизним” ријечима Р. Маројевића,
„дијелом обнавља, а дијелом заснива на славистичким темељима”, а
која се већ шеснаест година руга нашој здравој памети, намислила
је била да нас поново осуди на обнову робовања под оковима
Нијемаца и аустрославистичке вуковске тзв. србистике, којом се
као учењем новог доба православни Срби потпуно развлашћују
права на свој српски језик, рушећи и вулгаризујући његову главну
духовну вертикалу која све више постаје језик српског народа.
Којег то српског народа? – Па српског народа сва три вјерозакона.
Ово значи само једно: да је одредница за назив језика којим говоре
Срби у Републици Српској – стигла управо преко концепта „Слова
о српском језику”!
Таква окупациона србистика, са препознатљивом језичко-
политичком њу ејџ компонентом, оном наднационалном
и натконфесионалном, има мисионарски задатак да као
дио славистике посије хаос и непримијетно подметне ово
манипулативно западно учење у источне земље, које су се
сепаратисале од Русије након распада СССР-а; да се у продору
Запада на Исток колонизаторска достигнућа тзв. обновљене
србистике интернационализују на славистику и тако свој „хумани”
вирус пренесу на русистику како би у погибељност овог учења
увукла језик највеће православне нације. У том смислу, глобалисти
већ посједују неопходну логистику по правилима новог свјетског
поретка, давно утемељене НВО под именом Међународни фонд
словенске писмености и словенских култура (Москва), чији
је рукавац Српски фонд словенске писмености и словенских
култура (Београд), под „управом” местра Маројевића, упоредног
граматичара словенских језика, који на питање да ли је српски
језик – језик најстарији, одговара као из топа са „и јест и није”. Тако
Маројевић и његови „ученици” припремају одавно свој поход на
Исток, док га у међувремену историчар Владислав Б. Сотировић
кити перјем „православног” лингвисте! Новим србистима, који
своју лажинауку називају „научном србистиком” (Р. Маројевић),
никад доста кокетерије са светачким знаковљем, косовским
завјетом, православљем, светосављем, распетим Косовом, а све
како би, да се Власи не досјете, у име вуковске западне науке корак
по корак, по фабијанској рецептури, гасили националну свијест
Срба, скривајући се иза српских светиња! Зар у научну србистику
спада и то што га је Сотировић у књизи „Социолингвистички
аспекти распада Југославије и српско национално питање”, назвао
„православним” лингвистом; књизи чије је треће допуњено издање,
нимало случајно штампано у Виљнусу 2013. године, у тиражу од чак
50 примјерака (!), у копродукцији са Независним истраживачким
центром за напредне балканске студије „Распето Косово”, који се
по називу може препознати као још један „независан” и „напредан”
и још „балкански”, а уистину само још један гојски центар, зависан
само од негоја, који служи за балканизацију распетим Косовом
не само Срба и српског језика након распада Југославије него
и за балканизацију Руса и руског језика, и то преко литванског
универзитета.
Важно је да је заузврат, за оваку високу етикету коју им је
удијелио, Сотировић као доцент за своју књигу, коју је штампао
Литвански едуколошки универзитет „Едукологија”, добио
рецензију од чак шест (!) доктора наука: Илије Вујачића, Боже
Ћорића, Милоша Ковачевића, (Рурски универзитет у Бохуму)
Радмила Маројевића, Петра Милосављевића и Слободана
Јарчевића.
12. Управник НВО зване Српски фонд словенске писмености
и словенских култура из Београда, Радмило Маројевић, за Петра
Милосављевића, члана србистичког тријумвирата, каже да
је „доајен науке о књижевности”, који је „основао и усмјеравао
Покрет за обнову србистике” као још једну НВО неоколонијалне
закулисе, која је имала програмски задатак промовисања вуковске
тезе о језику Срба сва три вјерозакона и „полицентричности српске
културе”, што је уз још неке елементе кодирања српске свијести
требало да доведе до промјене свјетоназора код Срба, промјене
односа према властитом језику и писму, књижевности, умјетности
и култури уопште. Покрет је основан 1997. Године, са сједиштем у
Приштини, „нашавши упориште у тој старој српској престоници”,
гдје је формирано и Друштво за обнову србистике, као и Центар
у Приштини, промовисан у оквиру Видовданских свечаности,
а наредне године и часопис „Србистика/Serbica”. Пренијевши сву
одговорност за утемељење нове србистике на Милосављевића, гуру
србистике износи да је „на његову (Милосављевићеву) иницијативу
основана катедра за србистику на Филолошком факултету у
Београду”. Ипак, рећи ће, „иницијална идеја о обнови србистике
родила се на новосадском засједању међународног научног скупа
у септембру 1996. године под називом ’Руски језик. Српски језик.
Русистика. Србистика’.”
Одмах упада у очи да је од самог почетка велики експеримент
системског идеологизовања „српског филолошког субјективитета”
(П. Милосављевић) имао у виду руски језик и русистику, што говори
да је паралелно са србистиком припреман терен за спиновање/
дерусификовање русистике, њено реформисање по захтјевима
евроатлантизма, при чему је српски језик требало да послужи
као заморче, како би се стекло знање које би било дјелотворно у
растакању руског језика.
Само дерусификовање руског језика у Русији је већ давно
отпочело јачањем настојања у стварању вјештачке росијске нације
и општеросијског патриотизма као препознатљивих појавних
облика идеологије њу ејџа. На таквој истој платформи дјеловали
су и обновљени србисти, као творци новог језика Срба сва три
вјерозакона, који је ништа друго до тзв. „србијски” језик, којим
говори србијска нација, са својим општесрбијским као дијелом
европског (над)национализма. Све је то дио новосвјетскопоредског
етноинжењеринга, којем је циљ растакање нација и народа који
имају своју душу и карактер, како би то рекао француски великан и
искрени српски пријатељ Жан Дитур, не само малих незаштићених
народа стављених у лонце за таљење већ и великих православних
народа какви су Руси, који се не дају лако генетски модификовати.
Док би да расточе руску нацију стварањем наднације попут
росијске, од таквог технолошког поступка стварања вјештачке
нације би остали поштеђени народи попут Татара и других. И
као што „Росијане”, те безродне империјалне космополите треба
правити само од етничких Руса, тако би се и „Србијани” (Срби сва
три вјерозакона) правили од Срба православаца! У томе правцу
дјелују велики фасификатори србистике, творци антисрбистике,
предвођени политикологом, саморекламираним српским
лексикографом, његошологом, русистом и натруњеним кабалистом
опчињеним магијом бројева и сујевјерјем, који поражава својим
цинизмом када на новинарско питање о етногенези Срба и српског
језика изјављује да српски језик и јест и није стар.
О томе колико је узнапредовао пројекат разградње,
профанизације и окупације аутохтоних православних народа
и нација, којем издајници из окриља тих народа преко науке
дају дигнитет, свједочи намјера водећих руских политичара да у
времену постсоцијализма умјесто руске нације, из наводног страха
од руског национализма и шовинизма, а зарад мањинских народа,
направе некакву „росијску”, а уистину вјештачку нацију као
пандан руској. Она би се, наравно, правила расправослављивањем
и дерусификовањем Руса православаца, а не од националних
мањина, као што се и у двије Југославије управо од Срба правила
нација Југословена.
13. Петар Милосављевић, који тек узгредно помиње
оснивање Института за србистику у Чикагу 1995. године,
квалификујући то као „позитиван знак”, у тексту о Драгославу
Михаиловићу тврди да „нека организована сила спречава повратак
српској филолошкој традицији”, мислећи, наравно, на ону вуковску,
као да никакве друге филолошке традиције Срби немају – а и те
како имају! Као да Срби осим бечких диктата никада ништа друго
нису стекли у својој филолошкој традицији, нити су шта изван
те лажинауке, тог тијесно скројеног туђег колонијалног учења о
српском језику, знали о себи, свом писму и култури. Прећуткује
која је све организована сила стала да спријечи изљечење Срба
од „болести историјског заборава” и повратак Срба јединој
својој изворној српској филолошкој традицији – учењу српских
аутохтоничара, у чему се није презало ни од уцјене давања кредита
Србији, па чак ни пријетње ратом, а чему лично и сам много
доприноси, иако је једини међу србистима признао староставност
српског писма, али не и одрекао се звијери двоазбучја!
Та организована сила која је спријечила повратак српској
филолошкој традицији српских аутохтоничара настојала је да се
истина о нама самима потисне из српске јавности, а да на њено
мјесто дође историја коју су нам ревидирали Јевреји под фирмом
Берлинског конгреса, учинивши да античка српска историја
падне у потпуни заборав. Сва античка историја, у којој се помињу
Срби као староставни подунавски народ, била је прогнана са
полица књижара и библиотека и стављена под строги кључ, врата
издавача затворена, а написане књиге биле склоњене, повучене из
библиотека или „загубљене” да се никад не нађу.
Која ли тек демонска сила у данашњици проводи
интелектуално насиље и омета повратак јединој истинској
филолошкој традицији. Сила којој и сам свесрдно прислужује,
у том прикривеном рату који амерички академици у име
евроатлантског војнополитичког савеза воде против велике
српскословенске културе и цивилизације, спречавајући је да дође
до своје цивилизацијске самосвијести, гурајући је на маргину
како би се Срби и Руси, који имају заједничку античку историју
све до увођења хришћанства код словенских народа, и даље
изгладњивали на бечким криптофилолошким постулатима, који су
били и остали прокатолички и дубоко антиправославни. Како би
Англоамериканци могли да оправдају злочин НАТО пакта кад би се
сазнало да су звјерски бомбардовали најстарију европску културу
за примјер човјечанству – како би утјерали страх у кости свим
непокорним народима, називајући Србе модерним варварима!
Културолошки рат против Српства и Словенства, који и
данас не посустаје, стратешки је рат који подли испирачи српских
(и руских) мозгова воде извана, а подржан је изнутра, да би
унутрашња полуга била покрет за обнову србистике, чији је циљ
превредновање српске православне цивилизације у анационалну и
натконфесионалну културу новог свјетског поретка под контролом
жидократије. У то име основан је Покрет за обнову србистике, као
огранак покрета Новог доба, коме је циљ уништење аутохтоне
словенске културе, која има „карактер и душу” (Ж. Дитур), у првом
реду српске и руске, што је припремљено и осмишљено у највишим
америчким масонизованим академским институцијама, које
своје планове проводе директно преко америчких обавјештајних
служби.
Сам Милосављевић дубоко је свјестан да се „води тајни
рат против Срба и против Србије и то на попришту науке”, што
упућује на то да, по свему судећи, и није свјестан своје неславне
улоге у тзв. обнови србистике, која је својеврсна завјера против
Српства, а у чему је он само „користан” саучесник којег интересују
„Срби ма гдје живјели”. Стога ваља правити разлику између
његовог дјеловања с једне, и илуминизираног Маројевићевог и
англоамеричког Ковачевићевог с друге стране, јер су ова двојица
антисрби увијек и свугдје.
13. Као првоборац „Покрета за обнову србистике”, Маројевић
је од њега направио србистичку парасинагогу, наступајући у
стројевом кораку скупа са англосаксонским империјализмом, који
пријети да промијени свијет. Као и бројни образовани слојеви који
су се листом одрекли Српства, али и „оцрнили образ пред свијетом”,
ни Маројевић не спомиње „Словенске древности”, којима је један
Шафарик посветио свој живот, а чије темељно дјело никад није
преведено на српски нити популарисано, као ни оно Милоша
Милојевића, Олге Луковић Пјановић и Милана Будимира. Међутим,
дошло је вријеме да српски језик коначно буде суверен, као што то
мора да буде и српски народ, како више не би био препуштен туђој
вољи, ни у име некаквих виших циљева, југословенства, вуковског
свесрпства или екуменизма и панславенства. Срби не дају да се
и надаље своде на преписиваче бечко-берлинске школе, и да то
ментално смеће и даље остане важећа теорија о српској историји и
српском језику и писму. Знамо да тешко могу да се исправе Вукове
грешке, али их се за почетак бар морамо одрећи, јер су већ два
пута Срби били заустављени у устоличењу аутохтоне србистике,
чије би заживљавање довело до промјене свијести код Срба о
себи као народу. Оба пута се испријечио Вук, и иза њега западни
академици, прво њемачки, а данас амерички, подржани једним
академиком словенске академије из Москве (Маројевићем), како
би нас на силу држали у незнању, а све по диктату истих тамних
сила свјетске закулисе – јудејских! План је био да се заустављањем
аутохтоничке школе, која је отпочела борбу са лажима и забранама
унутар српске историјске и језичке науке, у којој је велики дио
новије историје језика остао скривен у мраку, а која би брзо довела
до промјене српског погледа на властиту историју, језик и писмо
– пружи алиби новим освајачима Англоамериканцима за њихово
планирано освајање Балкана. Њихово учење своди се на то да Срби
нису одувијек на овим просторима, већ их треба, ако неће да се
покоре, само протјерати одакле су дошли! То је смисао системског
лишавања Срба и осталих православних словенских народа
сопствене старе историје и свијести о староставности језика и
писма. Отуда Маројевићево бацање сумње на староставност Срба
и српског језика. Његово „и јест и није”са становишта науке
лаконски је и потпуно некритичан одговор, управо политикантски
и у очигледном раскораку са властитом савјешћу. То никако није
одговор једног академика Словенске академије наука и умјетности
– посебно не словенске, али свакако јесте оне америчке или
њемачке.
Дотле је стигао овај прислужник Англоамериканаца и
носилац ауторитарне академске титуле, који мније, изједначавајући
и нивелишући „екуменистички” истину са голом лажи. Једино
што је знао било је да сије сумњу, што је право лупештво ума,
које показује да српским изродима ништа није свето и да, кад
се служе два господара, одговор може бити само – „И јест и
није!” Уосталом, српски аутохтоничари знају за овакве појаве, и
отворено их разобличују: „Основни принцип негирања сваког
закључка српске аутохтоничке школе веома је једноставан: свака
чињеница се анализира строго изоловано и додјељује јој се једна
од неколико уобичајених омаловажавајућих карактеристика –
„научно неосновано”, „непоуздан извор”, „случајна сличност”, „у
контрадикцији са научно утврђеним чињеницама” итд.
Да ли смијемо да заборавимо због чега је српска аутохтоничка
школа, предвођена Милошем Милојевићем и Симом Лукиним
Лазићем, на Берлинском конгресу доживјела пораз – само зато
што су оспоравали њемачко тумачење словенске историје, на шта
је Аустроугарска запријетила Србији санкцијама и ускраћивањем
кредита, а пријетила је и оружјем, па су Србију приморали да
пристане и преузме у образовни систем криптоисторију Словена
какву су диктирали из Беча и Берлина. Умјесто да постави питање:
„Како су могли неписмени Словени (новодошли на Балкан)
да науче свом језику писмене и цивилизоване староседеоце?”,
србистика, покрет за успостављање научног беспоретка, одлучила
је да Срби не питају, него да им вјерују на ријеч кад свој суверенитет
над српским језиком по њиховом диктату морају да дијеле са
мањинским, превјереним и однарођеним Србима, и свима
другима који говоре српском штокавицом, међу њима чакавцима
и кајкавцима. Истинска, а не самозвана србистика, нипошто више
не смије шутјети кад треба да говори о овим темама, посебно када
је посриједи данашња натовска поробљивачка аустросрбистика,
јер су нове путеве србистике већ утрли од велики Милан Будимир,
Јована Деретић, Иво Вукчевић, Радивоје Пешић, Олга Луковић
Пјановић, трасирајући нам свима широки
олгијански пут, који јеу славистици прокрчио Олег Николајевич Трубачов. Наше је да,
пуни поуздања у своје велике и храбре претходнике, рашчистимо
пут новим генерацијама, за шта је неопходна ревизија нове
србистике. То је важно како бисмо наставили тамо гдје су стали
српски аутохтоничари у борби против поробљивача, не само
западног него и источног свијета.
14. Стратези глобализма стекли су на примјеру српског народа
непроцјењиво искуство у системском разбијању и раскорјењивању,
расцрковљењу и обесловешћивању, обезимењавању и десуверени-
зовању аутохтоних народа који припадају хришћанској цивили-
зацији, продуковањем по плановима стратега новог свјетског
поретка, јудеобританаца, вјештачких нација и политичких
језика на разним основама, и све то под плаштом демократије,
људских права и слобода, разбијањем националног идентитета
једновјерних народа преко губљења њиховог права на властиту
територију, језик и писмо, књижевност и умјетност, културу и
обичаје, религију и митологију, јер се не поштује ничији језички ни
национални суверенитет ако није спреман да се покори захтјевима
жидократије. Тиме су поставили темеље за легализацију безакоња
сваке врсте, које проводе јудеобанкари, као и њихови послушници,
јудеомасони, а то је безакоње у којем лаж постаје истина, жртва
– злочинац, поробљени народ – поробљивач, протјерани народ –
геноцидни народ.
Суштина владавине новог свјетског поретка огледа се у
давању предности мањини наспрам већине, и у томе су разлози
овако непримјереног страдања српског народа у савременом
добу и растурања српских земаља у корист Запада и католичке
цркве. Србима се на све начине оспорава право водеће нације и у
Републици Српској, заговарањем права на конститутивност у свим
дијеловима БиХ, као и у Србији, фаворизовањем права мањинских
народа науштрб већинског. Плод те немоћи да се, ухваћени у раље
параграфа, Срби наметну као водећа нација, јесте и жалосно стање
у Војводини, у којој се форсирају права мањина над већином. Оно
гдје смо ми погријешили, према ставу Смиље Аврамов, јесте што
поновно нисмо актуелизовали мањинска права, што је Титова
влада својевремено покренула у корист права македонске мањине
у Бугарској и Грчкој, што је довело до преседана. Након рата, према
одлукама Постдамске конференције, шест милиона Нијемаца
преселило се из Пољске, те је она постала етнички чиста земља.
Њемачка мањина била је кажњена за колаборацију против матичне
земље. Захваљујући дубоко антисрпској политици Тита, чији је
прави идентитет и данас непознаница, припадници албанске
мањине, који су се борили у саставу нацистичке војске образујући
дивизију „Скендербег”, нису били кажњени. Штавише, предложио
је у име пројекта Балканске федерације да Албанија буде примљена
у чланство Уједињених нација, а Албанци који су у току рата
населили отете српске куће не само да нису били протјерани већ је
Србима забрањен повратак на Косово. Такође, сви Албанци који су
населили Косово послије 1945. немају статус националне мањине.
Све што је рађено за вријеме Тита било је досљедно антисрпско,
поред осталог и то што се одрекао репарације од стране Бугарске,
док је Енверу Хоџи обећао Косово.
Ту стратегију владара из сјенке, која се огледа у давању
предности мањини наспрам већине, проводе и велики мајстори
србистике, узурпирајући власт над националном филологијом
Њихова стратегија огледа се у власти над дефиницијама које,
претворене у научне догме, имају нормативну вриједност у коју
се не смије сумњати. Влашћу над дефиницијама, посебно оној о
Србима сва три вјерозакона, дали су право Бошњацима и Хрватима,
изврћући наопачке традиционалну норму по којој су Срби само они
који су православни.
Не
, тврдили су још Вук и вуковци. Срби су сви
они који говоре штокавицом, иако ту норму ником нису ни тада
наметали, осим Србима православцима. И тада су у апсолутном
омјеру већински Срби православци морали да прихвате тај догмат
по диктатима бечко-берлинских језичких и правних нормативиста,
да би у години Вукове смрти ти исти бечки нормативисти са
универзитета, предвођени историчаром Ватрославом Јагићем,
умјесто језичке норме увели вјерску, која је за посљедицу имала то
да је огромна популација покатоличених Срба преко ноћи постала
Хрватима, а српско племе губило битку, постајући све мање. Све
то чињено је смишљено, дефиницијама, форсирањем перфидне
колонијалне идеологије давања предности мањини над већином.
Тада, као и сада: у име промовисаног принципа тзв. политичке
коректности већински православни Срби у Републици Српској
не само што не нарушавају демократска права мањинских народа
Хрвата и Бошњака када је у питању њихово право на сопствени
језик него се самим Србима намеће општи језик Срба сва три
вјерозакона; језик који, с друге стране, они никад не могу назвати
српским, осим у интерној употреби. Свезнајући нормативисти са
врха глобалне пирамиде нису им дозволили да у устав унесу да
говоре српским језиком – већ језиком српског народа, који тамо
стоји поред језика хрватског и бошњачког народа. Тако стижемо
до ситуације да српски језик званично не постоји у Републици
Српској, већ је описно именован као језик српског народа, који се
може звати, а по свему судећи то и јесте циљ – свакако, али
српским – никако, јер ће се назив српски језик блокирати позивањем на
институт заштите виталног националног интереса. То значи да
је на дуге стазе потпуно запријечен пут да Срби са лијеве обале
Дрине икад свој језик назову српским.
Стиче се утисак као да у име Срба није имао нико да
прозбори, а и да је имао, био би ућуткан. Дакле, под плаштом
промовисања вриједности угрожених мањинских групација, које
су одмах угрожене јер су мањинске,и заштите њихових виталних
националних интереса, у које спада право да свој језик назову како
желе, у Републици Српској већинском је народу ускраћено право
да свој језик назове по свом етничком имену. Тиме се намјерно
подстицао бијес Срба као већине, обесправљене само зато што се
ради о православнима; бијес који је одавно утихнуо претворивши
нас у покорно стадо, али који се може увијек подстаћи и
претворити у жариште сукоба, што протекторатска власт веома
добро зна и тиме се обилато служи по старом принципу – завади,
па владај. С друге стране, у Федерацији Босне и Херцеговине гдје је
већински народ бошњачки и у коме постоји федерација Бошњака
и Хрвата, испоштована је воља већине, што значи да су свјетски
нормативисти, који су у посједу права на дефиниције, питање
језика дефинисали различито: час штитећи, а час оспоравајући
права мањине. Пошто је у Федерацији мањина српска, то су језик
дефинисали према онима који су у већини, дозволивши им да
своје језике назову хрватским, босанским, па чак и Србима (скоро
непостојећим) дајући право на назив „српски језик”.
Двоструки аршини новосвјетскопоредских нормативиста
иду увијек на штету православних. Па није Билт случајно изјавио
да је Запад узео православље за мету, које су за мету узели и Хрвати
и Бошњаци и читава међународна заједница. Како то да саопштимо
новим србистима – браниоцима угроженог српства и Срба сва три
вјерозакона, онима који хоће да нас спасу од погрома католичког
филолошког програма? Да им саопштимо да нису католичанство
и ислам на мети Запада, већ православље? Да им јавимо да нас не
бране више, јер нас никад нису ни бранили, већ су нас само горко
обмањивали, и зато ће морати да одговарају пред Српством и
моралним судом Историје?
Ако свака угрожена врста има право на слободни избор да
се брани од нестанка, тражимо од нових србиста да у наше име
не воде више нови рат за српски језик и правопис, јер нас воде
директно у истребљење и нестанак, нас православне Србе, „којима
ће бити боље кад ми будемо бољи” (Патријарх Павле). Једино тако
и никако другачије.
духовности релативизовањем питања судбине српског језика
његовим враћањем на преживјели концепт Срба сва три вјерозакона,
устали смо у рушење таквог беспоретка, стајући у одбрану права
Срба на етничку и језичку самобитност у окриљу дејтонски
растављене Босне и Херцеговине. Наше је право са животом
скопчано: да заштитимо српски језик, као семиолошко обиљежје
наше духовности, од даљег девастирања и искорјењивања од стране
неправославаца, који су у својој србофобичности спремни да иду
до затирања и посљедњег православног Србина. Штавише, ништа
се у овом свијету не може мјерити са интензитетом хрватске, али
и бошњачке мржње према Србима. Па ни самим Хрватима никако
није јасно како уопште хоћемо да живимо са њима након што су
у прошлом рату починили геноцид онаквих размјера – да је само
у творници смрти, Јасеновцу, поклано и звјерски уморено 700.000
невиних Божјих јагањаца, а то исто намјеравали су да понове и у
овом посљедњем рату, како би проценат Срба у Хрватској по сваку
цијену пао, по пројекту усташоидног Туђмана, испод занемаривих
3%.
6. Рат је увијек сукоб воља и умова, посебно данас, када
судбина свијета зависи од неколико људи. Шта чине ови европски
националисти из редова обновљене србистике него плански
расрбљавају Србе преко заједничког полицентричног језика, као
моста који директно води у унијатство, и то на очиглед равнодушне
наше научне елите коју не брине опстанак српства? На нама
вјежбају како ће једном да денационализују Русе, припремајући
стратегију сукоба са првом земљом православља. Умјесто да заиста
поведу умну борбу за враћање достојанства српској филологији,
ови герилци су по директиви англо-америчких академика сковали
паклени план, чији је плод било Маројевићево самозванство,
будући да се прогласио законописцем устава о српском језику,
по наводном позиву Свјетског сабора Срба и Предрага Драгића
Кијука. Међутим, ко је стајао иза тог фамозног сабора, досад нисмо
знали, да бисмо тек посредно установили како иза свега стоје
„највиши нивои англо-америчког академизма”, чији је задатак да
„српски рушилачки вирус лијече споља”. Очигледно је да под своју
контролу нису могли ставити све србисте окупљене око листа
„Сардонија” и потписнике из редова српских аутохтоничара, већ
тек понеког унутрашњег сарадника, и то баш оног пристиглог из
отаџбине.
Умјесто да нам врате заборављено памћење на огромну
предвуковску писану традицију, коју је сачувала управо група
српских аутохтоничара, мала, али одабрана, и, наравно, наша
завјетна светосавска црква, с којој смо вијековима опстали под
турским ропством, упркос скрнављењу свега што нам је свето, па
и спаљивању моштију првог српског светитеља и просвјетитеља,
новосрбисти „нас даве у малом мраку, омађијавају нас, као што
свјетлост змијских очију омађијава жабу” (М. Екмечић); још једном
оскрвњују Светог Саву, позивајући се на његово законоправило
и обмотавајући своје памфлетске, јеретичке књиге фототипском
копијом „Крмчије”, саблажњиво истурајући у предњи план, да се
Власи не досјете, светосавље, иако се ради о њиховом коначном
опредјељењу да служе западним интересима, пријетворно се
супротстављајући свему што чини православље српског стила и
искуства, како би код Срба дошло до промјене цивилизацијског
кода преко екуменизованог учења о језику и писму.
7. Када је отпочео рат евроатлантиста против православља,
српска духовна елита још је једном издала своју земљу, продавши
се за трице и кучине западних општељудских вриједности,
покоју награду и предавање уприличено на њиховим водећим
универзитетима. Ослонац Запада у трајним стратешким
циљевима, које они никад у погледу Источног питања не мијењају,
постали су домаћи изабрани псеудонационалисти, почев од Павла
Ивића који је „питање језичког јединства међу Србима”, како
гласи поднаслов његовог програмског текста „Актуелни тренутак
српског књижевног језика”, видио у екавици, а Маројевић, тај
декларативни заговорник евроазијства, а уистину безалтернативни
европејац, у концепту Срба сва три вјерозакона и штокавици!
Овакав пројекат у директној је вези са схватањем високе америчке
политике да су Срби народ који у себи носи опасан вирус, и зато
тај вирус ваља уништити тако што ће се мутирати преко друга два
вируса, ослабљена чином превјеравања, која би ушла у смртоносни
савез против православаца, чему свој „обол” дају лингвисти из
антисрбистичког тријумвирата. Циљ је био уништити српски ген,
а уистину ту врлину Срба да сами крену против читавог свијета,
и баш због тога морали су бити најстроже кажњени, за примјер
свима, бестијалним бомбардовањем, на које су нас осудиле
сатанске силе што стоје иза свевидећег рептилског ока на врху
свјетске пирамидалне власти, како би нас потаманиле као нижу
биолошку врсту! Једини начин да у томе успију, схватили су, прије
коначног обрачуна „перси у перси”, био је да покрену међувјерски
рат инославних против православних, који је потом настављен
перфиднијим средствима познатим као „нови рат за српски језик и
правопис”, држећи Србе у перманентном рату, овога пута за људске
душе, под плаштом новосрбистичког филолошког програма. Тај
филолошки рат, који су покренули атеизовани и глобализовани
Срби по окончању „грађанског” рата, а уочи НАТО агресије,
представља дегенерацију разума, те потврђује како су антисрбисти
у служењу туђим интересима изгубили памет и поштење.
Евроамерички прислужници, ти „десрбизатори” под
контролом жидократије, који су од србистике створила вјештачку
маглу у којој су се многи изгубили као гуске, били су управо по
мјери схватања европског национализма. Преко србистике су
у позадини спроводили реструктурирање власти у складу са
захтјевима србофобних глобалиста, који су мржњу према
Србима одавно изједначили са антисемитизмом, покренувши
процес разбијања Југославије ратним сукобом какав није запамћен
од краја Другог свјетског рата, претварајући је у лабораторију за
инпостовање агенде новог свјетског поретка. Југославија је била
стављена на дневни ред у Мастрихту 9. и 10. децембра 1991. године,
свега два дана послије потписивања Беловешког споразума, који
је значио крај СССР-а. Коначни циљ европских интервенција на
Балкану био је урушавање националних држава, посебно Србије
што је било пројектовано још за Броза, оптерећујући републички
суверенитет Србије постојањем двију аутономних покрајина.
Пројекат је предвиђао сецесију унутар Југославије, па унутар
Србије, као и Босне и Херцеговине. Око Срба се вртио средишњи
план клероглобалиста, који су, на правди Бога, рушили два и по
мјесеца српске градове, чинећи их метом евроатлантског бешчашћа.
8. Човјек дјелује до једне тачке, а потом дјелује Бог, па је тако
било и у моме случају: да сам искусила Божје предузетништво,
а на трагу ријечи Оца Тадеја које опомињу: „Школство је велика
обмана”. Наше школе и факултети центри су лажног знања из
националних дисциплина – језика и историје. „Педесет година
комунизма много је велико зло учинило, веће зло него петсто
година под Турцима”, казује српски прозорљивац. А зашто је то
тако? Зато што је управо толико разорна западна иделогија и њена
експозитура, западна наука, што је заборавила на Христов наук,
на који је нас Србе упозорио вазда будни Св. Владика Николај,
рекавши да „ко нема образа, није образован, па ма гдје живио, ма
какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио”
(Св. Владика Николај). Подједнако тако, није богат онај који нема
Бога у себи.
Шта је савремена наука ако не „галопирајући синкретизам”;
спој разних јереси, каква је и синкретична религија новог доба,
којој ће се клањати хришћани, мухамеданци, јудеји, будисти,
шинтоисти, хиндуси, зороастријанци, конфучионисти – све у
име саблазни екуменизма, у којој ће православци сарађивати са
јеретицима. Једноставно, екуменизам је јарам за руљу, као што је
то и савремена наука, која се сва повукла у тајна знања, како је то
својевремено предлагао и вођа нацизма, Адолф Хитлер. На свијет
руље утиче се преко показне унијатске и цензурисане западне
науке, каква је и обновљена србистика, а прије ње та лажинаука
сербокроатистика, која нивелише религије, изједначавајући на
лажним вуковским принципима православне Србе са отпадницима,
који похулише на вјеру прадједовску. Уистину, „људи су звијери
ако их црква не води правим путем”
(М. Екмечић). Највећа научна
свејерес проноси се континуирано већ читав вијек тзв. модерном
лингвистиком, коју су за потребе совјетизације руског језика и
књижевности створили поборници илумината у својој борби
против православља, сводећи све језике свијета и све књижевности
на унијатску и ништа мање јеретичкутеорију звану „језик као
с и с т е м ” и „књижевност као с и с т е м ”!
9. Расрбљавање српског језика посљедица је, према тумачењу
доктора Иве Вукчевића, српског аутохтоничара из Америке,
националних пројеката у XIX вијеку, када су европске империјалне
силе, Аустрија прије свега, страховале од Срба и Словена,
преувеличавајући страх од проучавања словенске прошлости, и
када је с почетка вијека Павле Соларић почео да истражује утицај
словенског језика на римски, тј. на латински језик, што је послије
игнорисано и није било на прави начин схваћено. Академик
Вукчевић из перспективе Америке могао је да увиди како је
Словенство под нападом на сваком замисливом нивоу. У дјелу
„Словенска Германија” (београдски издавач „Пешић и синови”) он
упозорава да на највишим нивоима англо-америчког академизма
постоје научни покушаји да се помути и отрује дискусија о
штокавском, да се игноришу Дубровски, Колар, Шафарик и још
важнији – Копитар, Миклошич и Јагић, са намјером да се креира
мит о Вуковом великосрпском наклону.
Овај доктор политичких наука са Њујоршког универзитета,
који се посветио истраживању србистике, подсјећа да је страх
од словенства ширио посебно Карл Маркс, бојећи се да ће
Александар Други себе прогласити вођом свеславенског свијета.
Ондашња англоамеричка масонска олигархија жељела је да зна
ко влада Европом, јер се спремала унификација Италије под
масонским вођством, као и доцнија унификација Југославије под
истим вођством. Оживљавање неке будуће Југославије у саставу
ЕУ било би опет проведено под масонским диктатом и под
доминантном западном цивилизацијом, у чему подјела између
католика и православаца ствара непремостив јаз међу словенским
народима. Отуда толики захтјев сила новог свјетског поретка
за екуменизацијом православља, посебно оног српског стила и
искуства. Срби су, наиме, потпуно изопштени из католичке цркве,
будући да сви народи свијета могу да буду католици, само Срби
не, већ се аутоматски преводе у Хрвате, што је само дио велике
стратегије уништења аутохтоних народа превјеравањем, којим се
најпоузданије лијечи српски вирус, због чега западњаци Србе увијек
трпају у Јудин загрљај са расрбљеном разбраћом, у државотворни
или језички савез, а најбоље у оба, што је дио обимног плана, који
поред осталих проводе и антисрбисти из нове србистике.
По други пут у новијој историји Србима је наређено преко
домаћих квислинга да се морају сјединити са својим најљућим
непријатељима: тако је било 1918. Године, кад смо ушли у
мултинационалну државну заједницу звану Краљевина Срба, Хрвата
и Словенаца, у коју су Срби унијели двије своје националне државе,
Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Ушли су у државни
савез са Хрватима, дојучерашњим најљућим непријатељима, који
су нас највише искрвавили у албанској Голготи. Поново нам то
исто траже у Републици Српској самовољни нови србисти – за
разлику од Хрвата и Бошњака, који немају ни минимум националне
свијести о себи као о Србима римског и турског закона, већ свијест
о себи као, малтене, аутохтоним народима, једино православни
Срби морају и даље у њима гледати, наглашавамо ово „морају”,
а под плаштом лажинаучног догмата, српску браћу римског и
турског вјерозакона! Хрвати и Бошњаци, а данас и Црногорци,
могу свој језик да назову по свом скројеном етницитету, јер је то
њихово демократско право, а једино православни Срби
морају, по наређењу американизоване и масонизоване србистике, да свој
језички идентитет граде на концепту заједничког језика. Дакле,
након овог прљавог грађанског рата, који је имао предоминантну
вјерску компоненту, а зове се рат против православља, нови
србисти наступају попут америчких спин-доктора и еугеничара
како би нама православцима промијенили националну свијест
какву смо имали још од времена Светог Саве у свијест о себи
као Србима сва три вјерозакона, како нам је прије 160 година
отпочела да, корак по корак, намеће антисрпска бечко-берлинска
школа преко великог „реформатора” Вука Караџића. Ни онда тај
догмат никога другога није обавезивао до искључиво Србе, којима
је ова мантра усађивана свим средствима присиле, језичком
лажинауком и образовним системом, тако да се поништава наша
аутохтона етничка самосвијест и национални идентитет, трајно
забиљежен у светосављу. Шта је то друго него српска агресија
на српско национално биће, коју проводе над православнима
наши домаћи квислинзи, чинећи највећу националну издају тиме
што траже од нас, преко западних псеудонаучних протокола,
специјално скројених за расрбљавање Срба, да умјесто да сачувамо
у времену зла спасоносни светосавски национализам, да градимо
на масонским евроамеричким протоколима јудеоевропску
културу кроз наднационализам Срба сва три вјерозакона. Којег ли
странпутовања!?
10. Као главни аргумент када је у питању језик Црне Горе први
ратник тзв. oбновљене србистике и инспиратор двије невладине
организације, заодјенут у прозирни огртач српског патриоте,
Радмило Маројевић, узима развијену језичку самосвијест о себи
као говорницима српског језика и каже:
„Језик којим се говори у Црној Гори зове се српски језик
зато што је народ који њиме говори свјестан да припада српском
етносу. У том смислу то је и једини исправан назив и за народни и
за књижевни језик словенског становништва у Црној Гори”.
Али шта бива кад се разодјене појам „српски етнос” и
испод њега види „словенско становништво” које говори српским
језиком, становништво састављено од Срба, Хрвата, Бошњака и
свих осталих словенских народа који су превјеравањем прешли и у
Шиптаре и друге мањинске народе? Притом ни сами православни
Срби неће да се називају Србима и да прихвате српски етнос, већ
се самоидентификују као Црногорци, па чак и као припадници
расколничке црногорске цркве, а камоли да то хоће превјерени
Срби. Једини који уистину имају свијест о себи као Србима и
говорницима српског језика у Црној Гори, а и другдје у српским
земљама, јесу управо православци – светосавци, а баш њима
ови нови еугеничари намећу свим средствима присиле кроз
академски дрил натконфесионалну свијест, срамотно је увијајући
у светосавље! Како оквалификовати упорно настојање да дође
до промјене језичког и етничког свјетоназора који се намеће
православцима преко Дрине и широм српских земаља, иако нико
из хрватског и бошњачког народа нема више ни трунке развијене
свијести о српском етничком јединству, нити допушта да му га ико
покуша да наметне; штавише, оно је толико растурено посљедњим
ратом и претходна два свјетска рата да сваки помен на јединство
аутоматски диже на рат. Посљедњи који су били поклоници
универзалистичке идеје о браћи Србима сва три вјерозакона били
су: Милан Решетар, Осман Ђикић и можда још једино „брат”
Рашо Маројевић, фарисеј који је формирао србистичко братство на
фарисејском принципу, дакле левитском.
Када тврди да је одлука црногорског Министарства просвјете
о преименовању српског језика у „матерњи језик” „црногорској
марионетској власти споља наређена”, није ли се то исто десило и
новим србистима, да им је споља наређено да сви превјерени Срби
штокавци могу да имају свијест о себи као несрбима, а да једино Срби
православци не смију да имају језичку, па тиме и етничку свијест
о себи као Србима православцима! То им споља намећу управо
нови србисти, као марионете агресивних академика атлантиста,
увјерених да треба по сваку цијену уништити српски вирус, као да
се ради о вирусу смртно опасном по човјечанство, а зове се „дух
противрјечења цијелом свијету” (Ж. Дитур); свијету којим влада
шачица окорјелих зликоваца, еугеничара, препаднутих да се тај
српски ген – дух противрјечења пошасти новог свјетског поретка
неће проширити и на друге слободарске народе, који би, понукани
примјером Срба, одбили да буду робље свезано; оних Срба који су
имали прво савршено словенско писмо, азбуку, прије свих других
народа на свијету, што доказује винчанско писмо. Умјесто да за
темељ науке о језику имамо учење српске аутохтоничке школе, по
хитном поступку извршена је ревизија учења унијате Вука, како
нипошто не бисмо стекли свијест о себи као говорницима језика
најстаријег, а који су имали, такође, писмо најстарије.
Као што Маројевић каже: „Узећемо српски, али ћемо га
звати црногорски”. Тако и он узима српски, а мисли на језик
Срба сва три вјерозакона; узима етноним Срби, а мисли на
Србе сва три вјерозакона, коначно негира постојање хрватског,
бошњачког и црногорског језика као политичких језика насталих
преименовањем српског језика, а онда тврди: „Крађа је свакако и
загребачку варијанту српског књижевног језика називати
хрватски књижевни језик али се мора признати да је тај језик нормиран,
кодификован: има своју граматику, рјечник, правопис.”
Шта то другим ријечима значи, осим да се „том језику”, са одредницом
„такозвани” „
мора
признати” да је – нормиран, и да га, као таквог, у
једну руку Маројевић прихвата (по фабијанском принципу, корак
по корак) за језик и признаје. Кодификован је и босански језик,
нормиран, па ће морати и њега да призна јер такође има све те
параметре, колико год тврдио:
„Што се тиче тзв. босанског језика, и то је српски књижевни
језик, али сарајевска варијанта. У историји, међутим није
забиљежено да је неко само на основу територијалног принципа
заговарао преименовање језика.”
114
До сада не, наш је коментар, али кад се мора десрбизовати
српски језик под окриљем новог свјетског поретка, сва правила се
поништавају и уводе нова, преко неког ко најмање има право да
се чуди, јер одлично зна како функционишу законитости покрета
„Ново доба”.
11. Маројевић, дакле, на мала врата уводи постојање
хрватског језика, а с њим и осталих политичких језика, тврдећи
како „се мора признати да је тај језик нормиран, кодификован
јер има своју граматику, рјечник, правопис”. Шта онда да каже
када је у питању српски језик, за који он сам у раду о србистици,
етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба тврди да
од свега има само „солидно написан Увод у србистику. Све остало
би требало урадити: написати научну Граматику српског језика
(дериватологију, морфологију и синтаксу), Историју српског
језика, Версологију српске поезије, комплетирати Историју српске
књижевности, прерадити једнотомни и вишетомни Речник српског
језика. [...] Неодложан је задатак да се иновира Правопис из 1960.
који је бољи од свих каснијих.”
Другим ријечима, док за хрватски, бошњачки/босански и
црногорски језик „мора признати” да су нормирани, кодификовани
– како? – то они најбоље знају, јер имају граматике, рјечнике и
правописе, све то српски језик данас нема. Једино је он, које ли
случајности, остао без граматике, рјечника и правописа и тиме
заслужио да му се, према Маројевићевом суду – „не мора признати
да је нормиран, кодификован”!
Нова србистика, та псеудонаучна инсценација што је
профанизовала светост српског језика, трампећи га за безбожне
бечке догмате, која се према „прецизним” ријечима Р. Маројевића,
„дијелом обнавља, а дијелом заснива на славистичким темељима”, а
која се већ шеснаест година руга нашој здравој памети, намислила
је била да нас поново осуди на обнову робовања под оковима
Нијемаца и аустрославистичке вуковске тзв. србистике, којом се
као учењем новог доба православни Срби потпуно развлашћују
права на свој српски језик, рушећи и вулгаризујући његову главну
духовну вертикалу која све више постаје језик српског народа.
Којег то српског народа? – Па српског народа сва три вјерозакона.
Ово значи само једно: да је одредница за назив језика којим говоре
Срби у Републици Српској – стигла управо преко концепта „Слова
о српском језику”!
Таква окупациона србистика, са препознатљивом језичко-
политичком њу ејџ компонентом, оном наднационалном
и натконфесионалном, има мисионарски задатак да као
дио славистике посије хаос и непримијетно подметне ово
манипулативно западно учење у источне земље, које су се
сепаратисале од Русије након распада СССР-а; да се у продору
Запада на Исток колонизаторска достигнућа тзв. обновљене
србистике интернационализују на славистику и тако свој „хумани”
вирус пренесу на русистику како би у погибељност овог учења
увукла језик највеће православне нације. У том смислу, глобалисти
већ посједују неопходну логистику по правилима новог свјетског
поретка, давно утемељене НВО под именом Међународни фонд
словенске писмености и словенских култура (Москва), чији
је рукавац Српски фонд словенске писмености и словенских
култура (Београд), под „управом” местра Маројевића, упоредног
граматичара словенских језика, који на питање да ли је српски
језик – језик најстарији, одговара као из топа са „и јест и није”. Тако
Маројевић и његови „ученици” припремају одавно свој поход на
Исток, док га у међувремену историчар Владислав Б. Сотировић
кити перјем „православног” лингвисте! Новим србистима, који
своју лажинауку називају „научном србистиком” (Р. Маројевић),
никад доста кокетерије са светачким знаковљем, косовским
завјетом, православљем, светосављем, распетим Косовом, а све
како би, да се Власи не досјете, у име вуковске западне науке корак
по корак, по фабијанској рецептури, гасили националну свијест
Срба, скривајући се иза српских светиња! Зар у научну србистику
спада и то што га је Сотировић у књизи „Социолингвистички
аспекти распада Југославије и српско национално питање”, назвао
„православним” лингвистом; књизи чије је треће допуњено издање,
нимало случајно штампано у Виљнусу 2013. године, у тиражу од чак
50 примјерака (!), у копродукцији са Независним истраживачким
центром за напредне балканске студије „Распето Косово”, који се
по називу може препознати као још један „независан” и „напредан”
и још „балкански”, а уистину само још један гојски центар, зависан
само од негоја, који служи за балканизацију распетим Косовом
не само Срба и српског језика након распада Југославије него
и за балканизацију Руса и руског језика, и то преко литванског
универзитета.
Важно је да је заузврат, за оваку високу етикету коју им је
удијелио, Сотировић као доцент за своју књигу, коју је штампао
Литвански едуколошки универзитет „Едукологија”, добио
рецензију од чак шест (!) доктора наука: Илије Вујачића, Боже
Ћорића, Милоша Ковачевића, (Рурски универзитет у Бохуму)
Радмила Маројевића, Петра Милосављевића и Слободана
Јарчевића.
12. Управник НВО зване Српски фонд словенске писмености
и словенских култура из Београда, Радмило Маројевић, за Петра
Милосављевића, члана србистичког тријумвирата, каже да
је „доајен науке о књижевности”, који је „основао и усмјеравао
Покрет за обнову србистике” као још једну НВО неоколонијалне
закулисе, која је имала програмски задатак промовисања вуковске
тезе о језику Срба сва три вјерозакона и „полицентричности српске
културе”, што је уз још неке елементе кодирања српске свијести
требало да доведе до промјене свјетоназора код Срба, промјене
односа према властитом језику и писму, књижевности, умјетности
и култури уопште. Покрет је основан 1997. Године, са сједиштем у
Приштини, „нашавши упориште у тој старој српској престоници”,
гдје је формирано и Друштво за обнову србистике, као и Центар
у Приштини, промовисан у оквиру Видовданских свечаности,
а наредне године и часопис „Србистика/Serbica”. Пренијевши сву
одговорност за утемељење нове србистике на Милосављевића, гуру
србистике износи да је „на његову (Милосављевићеву) иницијативу
основана катедра за србистику на Филолошком факултету у
Београду”. Ипак, рећи ће, „иницијална идеја о обнови србистике
родила се на новосадском засједању међународног научног скупа
у септембру 1996. године под називом ’Руски језик. Српски језик.
Русистика. Србистика’.”
Одмах упада у очи да је од самог почетка велики експеримент
системског идеологизовања „српског филолошког субјективитета”
(П. Милосављевић) имао у виду руски језик и русистику, што говори
да је паралелно са србистиком припреман терен за спиновање/
дерусификовање русистике, њено реформисање по захтјевима
евроатлантизма, при чему је српски језик требало да послужи
као заморче, како би се стекло знање које би било дјелотворно у
растакању руског језика.
Само дерусификовање руског језика у Русији је већ давно
отпочело јачањем настојања у стварању вјештачке росијске нације
и општеросијског патриотизма као препознатљивих појавних
облика идеологије њу ејџа. На таквој истој платформи дјеловали
су и обновљени србисти, као творци новог језика Срба сва три
вјерозакона, који је ништа друго до тзв. „србијски” језик, којим
говори србијска нација, са својим општесрбијским као дијелом
европског (над)национализма. Све је то дио новосвјетскопоредског
етноинжењеринга, којем је циљ растакање нација и народа који
имају своју душу и карактер, како би то рекао француски великан и
искрени српски пријатељ Жан Дитур, не само малих незаштићених
народа стављених у лонце за таљење већ и великих православних
народа какви су Руси, који се не дају лако генетски модификовати.
Док би да расточе руску нацију стварањем наднације попут
росијске, од таквог технолошког поступка стварања вјештачке
нације би остали поштеђени народи попут Татара и других. И
као што „Росијане”, те безродне империјалне космополите треба
правити само од етничких Руса, тако би се и „Србијани” (Срби сва
три вјерозакона) правили од Срба православаца! У томе правцу
дјелују велики фасификатори србистике, творци антисрбистике,
предвођени политикологом, саморекламираним српским
лексикографом, његошологом, русистом и натруњеним кабалистом
опчињеним магијом бројева и сујевјерјем, који поражава својим
цинизмом када на новинарско питање о етногенези Срба и српског
језика изјављује да српски језик и јест и није стар.
О томе колико је узнапредовао пројекат разградње,
профанизације и окупације аутохтоних православних народа
и нација, којем издајници из окриља тих народа преко науке
дају дигнитет, свједочи намјера водећих руских политичара да у
времену постсоцијализма умјесто руске нације, из наводног страха
од руског национализма и шовинизма, а зарад мањинских народа,
направе некакву „росијску”, а уистину вјештачку нацију као
пандан руској. Она би се, наравно, правила расправослављивањем
и дерусификовањем Руса православаца, а не од националних
мањина, као што се и у двије Југославије управо од Срба правила
нација Југословена.
13. Петар Милосављевић, који тек узгредно помиње
оснивање Института за србистику у Чикагу 1995. године,
квалификујући то као „позитиван знак”, у тексту о Драгославу
Михаиловићу тврди да „нека организована сила спречава повратак
српској филолошкој традицији”, мислећи, наравно, на ону вуковску,
као да никакве друге филолошке традиције Срби немају – а и те
како имају! Као да Срби осим бечких диктата никада ништа друго
нису стекли у својој филолошкој традицији, нити су шта изван
те лажинауке, тог тијесно скројеног туђег колонијалног учења о
српском језику, знали о себи, свом писму и култури. Прећуткује
која је све организована сила стала да спријечи изљечење Срба
од „болести историјског заборава” и повратак Срба јединој
својој изворној српској филолошкој традицији – учењу српских
аутохтоничара, у чему се није презало ни од уцјене давања кредита
Србији, па чак ни пријетње ратом, а чему лично и сам много
доприноси, иако је једини међу србистима признао староставност
српског писма, али не и одрекао се звијери двоазбучја!
Та организована сила која је спријечила повратак српској
филолошкој традицији српских аутохтоничара настојала је да се
истина о нама самима потисне из српске јавности, а да на њено
мјесто дође историја коју су нам ревидирали Јевреји под фирмом
Берлинског конгреса, учинивши да античка српска историја
падне у потпуни заборав. Сва античка историја, у којој се помињу
Срби као староставни подунавски народ, била је прогнана са
полица књижара и библиотека и стављена под строги кључ, врата
издавача затворена, а написане књиге биле склоњене, повучене из
библиотека или „загубљене” да се никад не нађу.
Која ли тек демонска сила у данашњици проводи
интелектуално насиље и омета повратак јединој истинској
филолошкој традицији. Сила којој и сам свесрдно прислужује,
у том прикривеном рату који амерички академици у име
евроатлантског војнополитичког савеза воде против велике
српскословенске културе и цивилизације, спречавајући је да дође
до своје цивилизацијске самосвијести, гурајући је на маргину
како би се Срби и Руси, који имају заједничку античку историју
све до увођења хришћанства код словенских народа, и даље
изгладњивали на бечким криптофилолошким постулатима, који су
били и остали прокатолички и дубоко антиправославни. Како би
Англоамериканци могли да оправдају злочин НАТО пакта кад би се
сазнало да су звјерски бомбардовали најстарију европску културу
за примјер човјечанству – како би утјерали страх у кости свим
непокорним народима, називајући Србе модерним варварима!
Културолошки рат против Српства и Словенства, који и
данас не посустаје, стратешки је рат који подли испирачи српских
(и руских) мозгова воде извана, а подржан је изнутра, да би
унутрашња полуга била покрет за обнову србистике, чији је циљ
превредновање српске православне цивилизације у анационалну и
натконфесионалну културу новог свјетског поретка под контролом
жидократије. У то име основан је Покрет за обнову србистике, као
огранак покрета Новог доба, коме је циљ уништење аутохтоне
словенске културе, која има „карактер и душу” (Ж. Дитур), у првом
реду српске и руске, што је припремљено и осмишљено у највишим
америчким масонизованим академским институцијама, које
своје планове проводе директно преко америчких обавјештајних
служби.
Сам Милосављевић дубоко је свјестан да се „води тајни
рат против Срба и против Србије и то на попришту науке”, што
упућује на то да, по свему судећи, и није свјестан своје неславне
улоге у тзв. обнови србистике, која је својеврсна завјера против
Српства, а у чему је он само „користан” саучесник којег интересују
„Срби ма гдје живјели”. Стога ваља правити разлику између
његовог дјеловања с једне, и илуминизираног Маројевићевог и
англоамеричког Ковачевићевог с друге стране, јер су ова двојица
антисрби увијек и свугдје.
13. Као првоборац „Покрета за обнову србистике”, Маројевић
је од њега направио србистичку парасинагогу, наступајући у
стројевом кораку скупа са англосаксонским империјализмом, који
пријети да промијени свијет. Као и бројни образовани слојеви који
су се листом одрекли Српства, али и „оцрнили образ пред свијетом”,
ни Маројевић не спомиње „Словенске древности”, којима је један
Шафарик посветио свој живот, а чије темељно дјело никад није
преведено на српски нити популарисано, као ни оно Милоша
Милојевића, Олге Луковић Пјановић и Милана Будимира. Међутим,
дошло је вријеме да српски језик коначно буде суверен, као што то
мора да буде и српски народ, како више не би био препуштен туђој
вољи, ни у име некаквих виших циљева, југословенства, вуковског
свесрпства или екуменизма и панславенства. Срби не дају да се
и надаље своде на преписиваче бечко-берлинске школе, и да то
ментално смеће и даље остане важећа теорија о српској историји и
српском језику и писму. Знамо да тешко могу да се исправе Вукове
грешке, али их се за почетак бар морамо одрећи, јер су већ два
пута Срби били заустављени у устоличењу аутохтоне србистике,
чије би заживљавање довело до промјене свијести код Срба о
себи као народу. Оба пута се испријечио Вук, и иза њега западни
академици, прво њемачки, а данас амерички, подржани једним
академиком словенске академије из Москве (Маројевићем), како
би нас на силу држали у незнању, а све по диктату истих тамних
сила свјетске закулисе – јудејских! План је био да се заустављањем
аутохтоничке школе, која је отпочела борбу са лажима и забранама
унутар српске историјске и језичке науке, у којој је велики дио
новије историје језика остао скривен у мраку, а која би брзо довела
до промјене српског погледа на властиту историју, језик и писмо
– пружи алиби новим освајачима Англоамериканцима за њихово
планирано освајање Балкана. Њихово учење своди се на то да Срби
нису одувијек на овим просторима, већ их треба, ако неће да се
покоре, само протјерати одакле су дошли! То је смисао системског
лишавања Срба и осталих православних словенских народа
сопствене старе историје и свијести о староставности језика и
писма. Отуда Маројевићево бацање сумње на староставност Срба
и српског језика. Његово „и јест и није”са становишта науке
лаконски је и потпуно некритичан одговор, управо политикантски
и у очигледном раскораку са властитом савјешћу. То никако није
одговор једног академика Словенске академије наука и умјетности
– посебно не словенске, али свакако јесте оне америчке или
њемачке.
Дотле је стигао овај прислужник Англоамериканаца и
носилац ауторитарне академске титуле, који мније, изједначавајући
и нивелишући „екуменистички” истину са голом лажи. Једино
што је знао било је да сије сумњу, што је право лупештво ума,
које показује да српским изродима ништа није свето и да, кад
се служе два господара, одговор може бити само – „И јест и
није!” Уосталом, српски аутохтоничари знају за овакве појаве, и
отворено их разобличују: „Основни принцип негирања сваког
закључка српске аутохтоничке школе веома је једноставан: свака
чињеница се анализира строго изоловано и додјељује јој се једна
од неколико уобичајених омаловажавајућих карактеристика –
„научно неосновано”, „непоуздан извор”, „случајна сличност”, „у
контрадикцији са научно утврђеним чињеницама” итд.
Да ли смијемо да заборавимо због чега је српска аутохтоничка
школа, предвођена Милошем Милојевићем и Симом Лукиним
Лазићем, на Берлинском конгресу доживјела пораз – само зато
што су оспоравали њемачко тумачење словенске историје, на шта
је Аустроугарска запријетила Србији санкцијама и ускраћивањем
кредита, а пријетила је и оружјем, па су Србију приморали да
пристане и преузме у образовни систем криптоисторију Словена
какву су диктирали из Беча и Берлина. Умјесто да постави питање:
„Како су могли неписмени Словени (новодошли на Балкан)
да науче свом језику писмене и цивилизоване староседеоце?”,
србистика, покрет за успостављање научног беспоретка, одлучила
је да Срби не питају, него да им вјерују на ријеч кад свој суверенитет
над српским језиком по њиховом диктату морају да дијеле са
мањинским, превјереним и однарођеним Србима, и свима
другима који говоре српском штокавицом, међу њима чакавцима
и кајкавцима. Истинска, а не самозвана србистика, нипошто више
не смије шутјети кад треба да говори о овим темама, посебно када
је посриједи данашња натовска поробљивачка аустросрбистика,
јер су нове путеве србистике већ утрли од велики Милан Будимир,
Јована Деретић, Иво Вукчевић, Радивоје Пешић, Олга Луковић
Пјановић, трасирајући нам свима широки
олгијански пут, који јеу славистици прокрчио Олег Николајевич Трубачов. Наше је да,
пуни поуздања у своје велике и храбре претходнике, рашчистимо
пут новим генерацијама, за шта је неопходна ревизија нове
србистике. То је важно како бисмо наставили тамо гдје су стали
српски аутохтоничари у борби против поробљивача, не само
западног него и источног свијета.
14. Стратези глобализма стекли су на примјеру српског народа
непроцјењиво искуство у системском разбијању и раскорјењивању,
расцрковљењу и обесловешћивању, обезимењавању и десуверени-
зовању аутохтоних народа који припадају хришћанској цивили-
зацији, продуковањем по плановима стратега новог свјетског
поретка, јудеобританаца, вјештачких нација и политичких
језика на разним основама, и све то под плаштом демократије,
људских права и слобода, разбијањем националног идентитета
једновјерних народа преко губљења њиховог права на властиту
територију, језик и писмо, књижевност и умјетност, културу и
обичаје, религију и митологију, јер се не поштује ничији језички ни
национални суверенитет ако није спреман да се покори захтјевима
жидократије. Тиме су поставили темеље за легализацију безакоња
сваке врсте, које проводе јудеобанкари, као и њихови послушници,
јудеомасони, а то је безакоње у којем лаж постаје истина, жртва
– злочинац, поробљени народ – поробљивач, протјерани народ –
геноцидни народ.
Суштина владавине новог свјетског поретка огледа се у
давању предности мањини наспрам већине, и у томе су разлози
овако непримјереног страдања српског народа у савременом
добу и растурања српских земаља у корист Запада и католичке
цркве. Србима се на све начине оспорава право водеће нације и у
Републици Српској, заговарањем права на конститутивност у свим
дијеловима БиХ, као и у Србији, фаворизовањем права мањинских
народа науштрб већинског. Плод те немоћи да се, ухваћени у раље
параграфа, Срби наметну као водећа нација, јесте и жалосно стање
у Војводини, у којој се форсирају права мањина над већином. Оно
гдје смо ми погријешили, према ставу Смиље Аврамов, јесте што
поновно нисмо актуелизовали мањинска права, што је Титова
влада својевремено покренула у корист права македонске мањине
у Бугарској и Грчкој, што је довело до преседана. Након рата, према
одлукама Постдамске конференције, шест милиона Нијемаца
преселило се из Пољске, те је она постала етнички чиста земља.
Њемачка мањина била је кажњена за колаборацију против матичне
земље. Захваљујући дубоко антисрпској политици Тита, чији је
прави идентитет и данас непознаница, припадници албанске
мањине, који су се борили у саставу нацистичке војске образујући
дивизију „Скендербег”, нису били кажњени. Штавише, предложио
је у име пројекта Балканске федерације да Албанија буде примљена
у чланство Уједињених нација, а Албанци који су у току рата
населили отете српске куће не само да нису били протјерани већ је
Србима забрањен повратак на Косово. Такође, сви Албанци који су
населили Косово послије 1945. немају статус националне мањине.
Све што је рађено за вријеме Тита било је досљедно антисрпско,
поред осталог и то што се одрекао репарације од стране Бугарске,
док је Енверу Хоџи обећао Косово.
Ту стратегију владара из сјенке, која се огледа у давању
предности мањини наспрам већине, проводе и велики мајстори
србистике, узурпирајући власт над националном филологијом
Њихова стратегија огледа се у власти над дефиницијама које,
претворене у научне догме, имају нормативну вриједност у коју
се не смије сумњати. Влашћу над дефиницијама, посебно оној о
Србима сва три вјерозакона, дали су право Бошњацима и Хрватима,
изврћући наопачке традиционалну норму по којој су Срби само они
који су православни.
Не
, тврдили су још Вук и вуковци. Срби су сви
они који говоре штокавицом, иако ту норму ником нису ни тада
наметали, осим Србима православцима. И тада су у апсолутном
омјеру већински Срби православци морали да прихвате тај догмат
по диктатима бечко-берлинских језичких и правних нормативиста,
да би у години Вукове смрти ти исти бечки нормативисти са
универзитета, предвођени историчаром Ватрославом Јагићем,
умјесто језичке норме увели вјерску, која је за посљедицу имала то
да је огромна популација покатоличених Срба преко ноћи постала
Хрватима, а српско племе губило битку, постајући све мање. Све
то чињено је смишљено, дефиницијама, форсирањем перфидне
колонијалне идеологије давања предности мањини над већином.
Тада, као и сада: у име промовисаног принципа тзв. политичке
коректности већински православни Срби у Републици Српској
не само што не нарушавају демократска права мањинских народа
Хрвата и Бошњака када је у питању њихово право на сопствени
језик него се самим Србима намеће општи језик Срба сва три
вјерозакона; језик који, с друге стране, они никад не могу назвати
српским, осим у интерној употреби. Свезнајући нормативисти са
врха глобалне пирамиде нису им дозволили да у устав унесу да
говоре српским језиком – већ језиком српског народа, који тамо
стоји поред језика хрватског и бошњачког народа. Тако стижемо
до ситуације да српски језик званично не постоји у Републици
Српској, већ је описно именован као језик српског народа, који се
може звати, а по свему судећи то и јесте циљ – свакако, али
српским – никако, јер ће се назив српски језик блокирати позивањем на
институт заштите виталног националног интереса. То значи да
је на дуге стазе потпуно запријечен пут да Срби са лијеве обале
Дрине икад свој језик назову српским.
Стиче се утисак као да у име Срба није имао нико да
прозбори, а и да је имао, био би ућуткан. Дакле, под плаштом
промовисања вриједности угрожених мањинских групација, које
су одмах угрожене јер су мањинске,и заштите њихових виталних
националних интереса, у које спада право да свој језик назову како
желе, у Републици Српској већинском је народу ускраћено право
да свој језик назове по свом етничком имену. Тиме се намјерно
подстицао бијес Срба као већине, обесправљене само зато што се
ради о православнима; бијес који је одавно утихнуо претворивши
нас у покорно стадо, али који се може увијек подстаћи и
претворити у жариште сукоба, што протекторатска власт веома
добро зна и тиме се обилато служи по старом принципу – завади,
па владај. С друге стране, у Федерацији Босне и Херцеговине гдје је
већински народ бошњачки и у коме постоји федерација Бошњака
и Хрвата, испоштована је воља већине, што значи да су свјетски
нормативисти, који су у посједу права на дефиниције, питање
језика дефинисали различито: час штитећи, а час оспоравајући
права мањине. Пошто је у Федерацији мањина српска, то су језик
дефинисали према онима који су у већини, дозволивши им да
своје језике назову хрватским, босанским, па чак и Србима (скоро
непостојећим) дајући право на назив „српски језик”.
Двоструки аршини новосвјетскопоредских нормативиста
иду увијек на штету православних. Па није Билт случајно изјавио
да је Запад узео православље за мету, које су за мету узели и Хрвати
и Бошњаци и читава међународна заједница. Како то да саопштимо
новим србистима – браниоцима угроженог српства и Срба сва три
вјерозакона, онима који хоће да нас спасу од погрома католичког
филолошког програма? Да им саопштимо да нису католичанство
и ислам на мети Запада, већ православље? Да им јавимо да нас не
бране више, јер нас никад нису ни бранили, већ су нас само горко
обмањивали, и зато ће морати да одговарају пред Српством и
моралним судом Историје?
Ако свака угрожена врста има право на слободни избор да
се брани од нестанка, тражимо од нових србиста да у наше име
не воде више нови рат за српски језик и правопис, јер нас воде
директно у истребљење и нестанак, нас православне Србе, „којима
ће бити боље кад ми будемо бољи” (Патријарх Павле). Једино тако
и никако другачије.
Србистичка „слијепа публика”
1. Србистичка „слијепа публика” – тако би се могло
оквалификовати жалосно стање српске филологије у Републици
Српској, филологије којом владају отац и син србистике.
Наметнувши се самодопадно за оца обновљене србистике,
Маројевић је по угледу на Вука такође стекао свога вјерног
подражаваоца, Милоша Ковачевића, који га је веома дуго у стопу
слиједио, док у једном часу своје „србовање” није пожелио да
наплати кандидујући се за члана Академије наука и умјетности
Републике Српске. Нико боље не денунцира праве намјере Вукове
од Даничића, колико год србисти кројили и ретуширали слику која
се, упркос свему, није дала уљепшати – слику о Вуку, приученом
лингвисти, чије су идеје и ставови производ поља утицаја бројних
европских лингвиста; том покорном Копитаревом дораднику и
аустријском агенту, кога на Бечком договору под контролом држи
Франц Миклошич.
2. Тако је и са Маројевићевим „реформаторским” радом,
који је он, вулгарно претенциозно, на Даничићевом трагу назвао
„новим” ратом за српски језик и правопис. Нико тај његов
наводни „рат” боље не раскринкава од његове десне руке и
најватренијег сљедбеника и епигона. Тај, давно се испоставило,
Евро-србин Ковачевић, није био промотор никаквог рата за
српски језик и правопис у корист Срба, већ у славу и на понос
британске и американизоване евРОБске србистике, а никада и
нигдје истинске србистике, у којој је најтеже било бити Србин. Из
те Ковачевићеве себељубиве „одбране језика српског – и даље”,
насловљене на трагу учитељевог „новог рата за српски језик и
правопис”, провијава авет титоизма, од које овај некадашњи члан
градског комитета Града Сарајева никада није успио да се ослободи.
А оба наслова, и учитељев и учеников, заправо су само вербална
пиратерија и обијесно шенлучење двојице агената од утицаја, који
су договорили примопредају акредитива на српски језик и писмо,
српску књижевност, културу и традицију између сербокроатиста и
нових господара евроатлантиста, Ни по чему оригинални, штавише
досадни Ковачевић, са својим декларативним и епигонским
текстовима, у којима бескрајно оправдава и велича к.у.к. утвару
звану Вук, понављајући попут политичког секретара једне те исте
секташке ставове, који су комбинација слободно интерпретираних
„истина” оца евроунијатске србистике, Маројевића, и бескрајне
благоглагољивости тврдоглавог горштака, који не види да се одавно
узлагао у своме удбашком србовању. Попут каквог спин-доктора,
он је своја лажна увјерења пропагирао са усрдношћу јеретика,
проскитавши их галамџијски по бројним трибинама, скуповима,
рефератима, иако је управо он широм отворио врата србистике
утицају Запада, показујући да србистика уопште није српска него
натовска.
Обновљени србисти у ствари су преобраћеници из комунизма
у атлантизам, а њихов сам документ, „Слово о српском језику”,
раскодирала. То су, наиме, колаборационисти евроатлантиста, који
вјерују у благодет двојности, бахати хвалисавци српством, који
се скривају иза крупних ријечи кад нападају друге, чије обмане
и лажи морамо без остатка раскринкати, јер су у својој моралној
равнодушности толико много наудили отачаству као постмодерни
окупационисти, самовољно узевши на себе реформаторска
овлашћења да препарирају истину о српском језику и писму,
српској књижевности, култури и традицији, посебно у величању
Вука са типично хабзбуршким постулатима типа: „Србија је
незаконита држава”, „Срби немају ни законско ни морално право
на сопствену државу”, те, на крају, „Срби немају право да се бране”.
На такво хабзбуршко резоновање позивају се ови „србисти” кад
траже да се вратимо Вуковој србистици, узурпирајући нам свако
право да се бранимо, а и кад год се бранимо, тиме чинимо злочин
с предумишљајем.
Њихову громопуцатељну „српску” филологију и њене
сљедбенике можемо поредити са Хомеровом слијепом публиком,
алудирајући на дјело Роберта Салинаса Прајса, који је тврдио
да Троја није у Малој Азији, већ у долини Неретве, код Габеле, у
подручју рађања свјетске цивилизације, доказујући да су Илијада и
Одисеја писане на језику наших предака, на словенском дијалекту,
а тек доцније да су биле преведене на Хомеров грчки језик. Тако
је и са србистиком, коју смо у наивној свијести приписивали
тријумвирату освијештених Срба, који су обећавали да ће српску
науку о језику вратити кући из дугог изгнанства, а српски језик
ослободити подаништва католичком фиололошком програму.
Нажалост, само су се смијенили јахачи апокалипсе, па су
умјесто масонизованих бечких катедриста, који су 150 година
владали преко сербокроатистике, наступили србисти, и то по
директиви америчких академика и катедриста. Ако је Вук био
агент аустријског режима и ушао у друштво европске масонске
елите, која је сва била прожета просвјетитељским слободарским
идејама, подучен под будном присмотром ове друштвене групе
масонских окултиста, данашњи тријумвират чине агенти
режима новог свјетског поретка, који теже стварању једне
свјетске државе по тежњама јудеомасонских олигарха. Њих чине
евроамерички јудеоунијате, чије је дјело посљедња илуминатска
револуција против свеколиког православља и словенства, која
је отпочела балканизацијом православља, како би нас вратили у
претхришћанско вријеме. Другим ријечима, откад је Запад обзнанио
да је узео православље за мету, свима мора да постане бјелодано да је
овај посљедњи рат против Српства и православља имао прије свега
карактер крсташког рата. Међутим, „све је подложно промјенама
када се изнесу ваљани документи”, рекао је слободоумни Р. С.
Прајса. Тако је подложна промјенама и тзв. обновљена србистика,
која мора бити не само подвргнута десрборкоатизацији, јер је само
незнатно реформисала старо учење, селективно подржајући њене
главне догмате, већ је ваља одбацити као псеудофилолошко учење
чији су крајњи циљ обесловешћивање Срба затирањем српске
ћирилице, расрбљавање кроз екуменизацију са инославнима и,
наравно, расцрковљење светосавља, као православља српског
стила и искуства.
3. Спремајући се духовно и морално за вријеме које долази
и у коме ће се неизбјежно одиграти армагедонска битка између
сила новог ционистичког поретка и православља, морамо што
прије да се одијелимо од овог лажиучења питајући се: Шта су
плодови глобализаторске србистике? Лук и вода! По плодовима
ћете их познати, говори Свето писмо.
Шта су плодови србистике?
Само то што су, захваљујући њој, атлантисти зацарили латиницу,
остављајући ћирилицу затурену између вјекова, како је то
пројектовао Бжежински. Увјерена сам да будућност српске науке
о језику Срби неће гледати кроз таму американизоване србистике.
Стратешки значај Срба на Балкану превелик је да бисмо били
остављени од наше руске браће. Осим тога, заборавља се да су
Срби имали највише ослободилачких покрета у Европи – па ево,
спрема се још један ослободилачки покрет, онај за ослобођење
србистике од американизованих србиста. Јесмо ли то требали,
ми Срби православци, да идемо мирно на своје заклање, да сви
болујемо од синдрома наклане овце, па да нас вукови србистике,
који се куну у хромог Вука, третирају као јариће? Или смо спремни
сваком тирјанству стати ногом за врат?
Аутохтона србистика, као својеврстан ослободилачки
покрет који је увијек дјеловао у окриљу Српства и који има
своје многобројне сљедбенике, али и достојне учитеље, отјераће
ово англоамеричко ментално робље, које је хтјело да обнови
западни колонијализам над науком о српском језику. Умјесто да
раде на националном самоосвјешћењу, задатак србиста био је да
умртвљују националну идеју Срба, парализујући народне масе
и рад аутохтоничке школе, уводећи нас тако на велика врата у
ново робовласничко друштво и нову религију. Стога, да не бисмо
којекакве свјетске „беспослице у поса’ окрећали”, што би рекао
Његош у писму Вуку Караџићу из 1834, јер – „што би вам дуже писа,
све би замршеније било...– вријеме је да дамо коначни суд о овој
такозваној србистици, с којом се већ сада опраштамо ријечима: –
С Богом,
американизована србистико!
Нови србисти кренули су путем западног одметништва од
истине, а за корист моћних мањина на глобалном кормилу власти,
јудејске понајприје, себељубиво заинтересоване за водеће мјесто
међу народима, како би засвојатали и по сваку цијену од Срба
преотели атрибут народа најстаријег. То је више него добро знао
лингвиста, политиколог и „доброжелатељ” Англоамериканаца,
Радмило Маројевић, чије дјеловање смо помно „истражили” –
дјеловање једнога новосрбисте, мондијалисте, новог комунисте
горег но стари, фабијанисте, евроатлантисте којем је универзитет
послужио као индоктринацијско-селекцијски полигон за избор
подобног новосрбистичког подмлатка, антиаутохтонисте који
није хтио да само промијени српски вјероназор већ свјетоназор,
што је циљ који себи могу да поставе само сујете сујетства и
високошколовани мајстори спиновања, тј. манипулације. Све то
био је уистину мој некадашњи учитељ србистике, од кога сам стекла
прва знања о законитостима дјеловања новог свјетског поретка, а
на кога би се могле односити ријечи из Јеванђеља по Луки: „Тешко
вама законици што узесте кључ од знања; сами не уђосте, а који
шћедијаху да уђу, забранисте им”.
Кључе од знања он ми, наравно, никада не би повјерио ни предао, али ипак су она на неки чудесан начин до мене доспјела, на основу његових шкртих изјава, које сам каткад више интуитивно поимала и потом провјеравала у пракси, учећи се законитостима глобализма, несвјесна да се и сама налазим у епицентру завјере против Српства. Често сам се питала
шта ће ми то знање које сам годинама надограђивала, а које само онеспокојава, али сам сад спознала да сам га скупљала како бих се оспособила, па да могу помоћи своме распетом Српству, стати у његову одбрану, како би изашло из раља клерглобализма, као лучезарни свјетилник који ће свијетлити изнад Истока и Запада, колико год нас просвијетљени господари планете буду стављали
за мету.
Казујем стога још једно хвала непријатељима Српства, јер су ме управо они привели спознанију праве истине о томе ко је вјера, а ко је невјера.
оквалификовати жалосно стање српске филологије у Републици
Српској, филологије којом владају отац и син србистике.
Наметнувши се самодопадно за оца обновљене србистике,
Маројевић је по угледу на Вука такође стекао свога вјерног
подражаваоца, Милоша Ковачевића, који га је веома дуго у стопу
слиједио, док у једном часу своје „србовање” није пожелио да
наплати кандидујући се за члана Академије наука и умјетности
Републике Српске. Нико боље не денунцира праве намјере Вукове
од Даничића, колико год србисти кројили и ретуширали слику која
се, упркос свему, није дала уљепшати – слику о Вуку, приученом
лингвисти, чије су идеје и ставови производ поља утицаја бројних
европских лингвиста; том покорном Копитаревом дораднику и
аустријском агенту, кога на Бечком договору под контролом држи
Франц Миклошич.
2. Тако је и са Маројевићевим „реформаторским” радом,
који је он, вулгарно претенциозно, на Даничићевом трагу назвао
„новим” ратом за српски језик и правопис. Нико тај његов
наводни „рат” боље не раскринкава од његове десне руке и
најватренијег сљедбеника и епигона. Тај, давно се испоставило,
Евро-србин Ковачевић, није био промотор никаквог рата за
српски језик и правопис у корист Срба, већ у славу и на понос
британске и американизоване евРОБске србистике, а никада и
нигдје истинске србистике, у којој је најтеже било бити Србин. Из
те Ковачевићеве себељубиве „одбране језика српског – и даље”,
насловљене на трагу учитељевог „новог рата за српски језик и
правопис”, провијава авет титоизма, од које овај некадашњи члан
градског комитета Града Сарајева никада није успио да се ослободи.
А оба наслова, и учитељев и учеников, заправо су само вербална
пиратерија и обијесно шенлучење двојице агената од утицаја, који
су договорили примопредају акредитива на српски језик и писмо,
српску књижевност, културу и традицију између сербокроатиста и
нових господара евроатлантиста, Ни по чему оригинални, штавише
досадни Ковачевић, са својим декларативним и епигонским
текстовима, у којима бескрајно оправдава и велича к.у.к. утвару
звану Вук, понављајући попут политичког секретара једне те исте
секташке ставове, који су комбинација слободно интерпретираних
„истина” оца евроунијатске србистике, Маројевића, и бескрајне
благоглагољивости тврдоглавог горштака, који не види да се одавно
узлагао у своме удбашком србовању. Попут каквог спин-доктора,
он је своја лажна увјерења пропагирао са усрдношћу јеретика,
проскитавши их галамџијски по бројним трибинама, скуповима,
рефератима, иако је управо он широм отворио врата србистике
утицају Запада, показујући да србистика уопште није српска него
натовска.
Обновљени србисти у ствари су преобраћеници из комунизма
у атлантизам, а њихов сам документ, „Слово о српском језику”,
раскодирала. То су, наиме, колаборационисти евроатлантиста, који
вјерују у благодет двојности, бахати хвалисавци српством, који
се скривају иза крупних ријечи кад нападају друге, чије обмане
и лажи морамо без остатка раскринкати, јер су у својој моралној
равнодушности толико много наудили отачаству као постмодерни
окупационисти, самовољно узевши на себе реформаторска
овлашћења да препарирају истину о српском језику и писму,
српској књижевности, култури и традицији, посебно у величању
Вука са типично хабзбуршким постулатима типа: „Србија је
незаконита држава”, „Срби немају ни законско ни морално право
на сопствену државу”, те, на крају, „Срби немају право да се бране”.
На такво хабзбуршко резоновање позивају се ови „србисти” кад
траже да се вратимо Вуковој србистици, узурпирајући нам свако
право да се бранимо, а и кад год се бранимо, тиме чинимо злочин
с предумишљајем.
Њихову громопуцатељну „српску” филологију и њене
сљедбенике можемо поредити са Хомеровом слијепом публиком,
алудирајући на дјело Роберта Салинаса Прајса, који је тврдио
да Троја није у Малој Азији, већ у долини Неретве, код Габеле, у
подручју рађања свјетске цивилизације, доказујући да су Илијада и
Одисеја писане на језику наших предака, на словенском дијалекту,
а тек доцније да су биле преведене на Хомеров грчки језик. Тако
је и са србистиком, коју смо у наивној свијести приписивали
тријумвирату освијештених Срба, који су обећавали да ће српску
науку о језику вратити кући из дугог изгнанства, а српски језик
ослободити подаништва католичком фиололошком програму.
Нажалост, само су се смијенили јахачи апокалипсе, па су
умјесто масонизованих бечких катедриста, који су 150 година
владали преко сербокроатистике, наступили србисти, и то по
директиви америчких академика и катедриста. Ако је Вук био
агент аустријског режима и ушао у друштво европске масонске
елите, која је сва била прожета просвјетитељским слободарским
идејама, подучен под будном присмотром ове друштвене групе
масонских окултиста, данашњи тријумвират чине агенти
режима новог свјетског поретка, који теже стварању једне
свјетске државе по тежњама јудеомасонских олигарха. Њих чине
евроамерички јудеоунијате, чије је дјело посљедња илуминатска
револуција против свеколиког православља и словенства, која
је отпочела балканизацијом православља, како би нас вратили у
претхришћанско вријеме. Другим ријечима, откад је Запад обзнанио
да је узео православље за мету, свима мора да постане бјелодано да је
овај посљедњи рат против Српства и православља имао прије свега
карактер крсташког рата. Међутим, „све је подложно промјенама
када се изнесу ваљани документи”, рекао је слободоумни Р. С.
Прајса. Тако је подложна промјенама и тзв. обновљена србистика,
која мора бити не само подвргнута десрборкоатизацији, јер је само
незнатно реформисала старо учење, селективно подржајући њене
главне догмате, већ је ваља одбацити као псеудофилолошко учење
чији су крајњи циљ обесловешћивање Срба затирањем српске
ћирилице, расрбљавање кроз екуменизацију са инославнима и,
наравно, расцрковљење светосавља, као православља српског
стила и искуства.
3. Спремајући се духовно и морално за вријеме које долази
и у коме ће се неизбјежно одиграти армагедонска битка између
сила новог ционистичког поретка и православља, морамо што
прије да се одијелимо од овог лажиучења питајући се: Шта су
плодови глобализаторске србистике? Лук и вода! По плодовима
ћете их познати, говори Свето писмо.
Шта су плодови србистике?
Само то што су, захваљујући њој, атлантисти зацарили латиницу,
остављајући ћирилицу затурену између вјекова, како је то
пројектовао Бжежински. Увјерена сам да будућност српске науке
о језику Срби неће гледати кроз таму американизоване србистике.
Стратешки значај Срба на Балкану превелик је да бисмо били
остављени од наше руске браће. Осим тога, заборавља се да су
Срби имали највише ослободилачких покрета у Европи – па ево,
спрема се још један ослободилачки покрет, онај за ослобођење
србистике од американизованих србиста. Јесмо ли то требали,
ми Срби православци, да идемо мирно на своје заклање, да сви
болујемо од синдрома наклане овце, па да нас вукови србистике,
који се куну у хромог Вука, третирају као јариће? Или смо спремни
сваком тирјанству стати ногом за врат?
Аутохтона србистика, као својеврстан ослободилачки
покрет који је увијек дјеловао у окриљу Српства и који има
своје многобројне сљедбенике, али и достојне учитеље, отјераће
ово англоамеричко ментално робље, које је хтјело да обнови
западни колонијализам над науком о српском језику. Умјесто да
раде на националном самоосвјешћењу, задатак србиста био је да
умртвљују националну идеју Срба, парализујући народне масе
и рад аутохтоничке школе, уводећи нас тако на велика врата у
ново робовласничко друштво и нову религију. Стога, да не бисмо
којекакве свјетске „беспослице у поса’ окрећали”, што би рекао
Његош у писму Вуку Караџићу из 1834, јер – „што би вам дуже писа,
све би замршеније било...– вријеме је да дамо коначни суд о овој
такозваној србистици, с којом се већ сада опраштамо ријечима: –
С Богом,
американизована србистико!
Нови србисти кренули су путем западног одметништва од
истине, а за корист моћних мањина на глобалном кормилу власти,
јудејске понајприје, себељубиво заинтересоване за водеће мјесто
међу народима, како би засвојатали и по сваку цијену од Срба
преотели атрибут народа најстаријег. То је више него добро знао
лингвиста, политиколог и „доброжелатељ” Англоамериканаца,
Радмило Маројевић, чије дјеловање смо помно „истражили” –
дјеловање једнога новосрбисте, мондијалисте, новог комунисте
горег но стари, фабијанисте, евроатлантисте којем је универзитет
послужио као индоктринацијско-селекцијски полигон за избор
подобног новосрбистичког подмлатка, антиаутохтонисте који
није хтио да само промијени српски вјероназор већ свјетоназор,
што је циљ који себи могу да поставе само сујете сујетства и
високошколовани мајстори спиновања, тј. манипулације. Све то
био је уистину мој некадашњи учитељ србистике, од кога сам стекла
прва знања о законитостима дјеловања новог свјетског поретка, а
на кога би се могле односити ријечи из Јеванђеља по Луки: „Тешко
вама законици што узесте кључ од знања; сами не уђосте, а који
шћедијаху да уђу, забранисте им”.
Кључе од знања он ми, наравно, никада не би повјерио ни предао, али ипак су она на неки чудесан начин до мене доспјела, на основу његових шкртих изјава, које сам каткад више интуитивно поимала и потом провјеравала у пракси, учећи се законитостима глобализма, несвјесна да се и сама налазим у епицентру завјере против Српства. Често сам се питала
шта ће ми то знање које сам годинама надограђивала, а које само онеспокојава, али сам сад спознала да сам га скупљала како бих се оспособила, па да могу помоћи своме распетом Српству, стати у његову одбрану, како би изашло из раља клерглобализма, као лучезарни свјетилник који ће свијетлити изнад Истока и Запада, колико год нас просвијетљени господари планете буду стављали
за мету.
Казујем стога још једно хвала непријатељима Српства, јер су ме управо они привели спознанију праве истине о томе ко је вјера, а ко је невјера.
У следећем наставку
ПАРАЛИНГВИСТИКА НОВИХГ СИМОНИСТА
Нема коментара:
Постави коментар