Петар Милатовић: Бабац писац

   Баба напунила скоро седамдесет лета у временском бурету без дна и решила да постане писац, најпре песник. И уместо да поређа испред себе унучиће и да им прича оно што ће деца да памте пре него оде Богу на истину,  баба после бурне комунистичке вишедеценијске прошлости почела да ниже реч испод речи од врха до дна белог папира  и то јој је поезија. То и није толико забрињавајуће колико њене фотографије на којима себе жели да представи као мислиоца. Да би верификовала себе као писца морала је да се учлани у књижевничку организацију. Зато је морала претходно да приватно штампа две брошурице, малтене као да плаћа музичку жељу на локалној радио-станици,  у којима је нанизала реч испод речи, ругајући су суштини поетике, величанству естетике. И онда свечано постала члан књижевничке организације у сали селендре за празним столовима, застртим карираним црвеним столњацима, док гостима на њеној  паланачкој фешти крче црева од ране зоре до касно у ноћ.
    Кад је и та брука прошла уследила је друга. Изазвана што је ухваћена како се дави у дубини властите плиткоће, бабац писац одмах, на врат на нос, ангажовала челника књижевничке организације да јој напише рецензију, наравно за новац, јер све је данас на продају на пијаци на којој је образ најјефтинији. И врли рецензент без трунке стида и осећања одговорности према себи и другима, лепо бабца-писца упореди са Васком Попом, Момчилом Настасијевићем, Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Станиславом Винавером и многим другим живим члановима књижевничке организације који се сада крсте и левом и десном руком од наопаких чуда које им за свој грош приредила баба луда! Али, није ту крај. Бабац писац већ најављује кандидатуру за управу у књижевничкој организацији. Пожурила пре него се деси оно што мора! Израсли јој нокти  које лакира у разним бојама, најчешће црвену јер то је идеолошка боја њене младости и старости!  И  сада је често видимо како израслим и у црвено офарбаним ноктима хистерично нешто тера од себе речима: „Бежи смрче, пређи смрче на унуче!“

    Треба бабац писац да посвршава још нешто. Да се са оскудним речничким фондом наруга у лице младим ствараоцима,  да до краја искомпромитује уважену књижевничку организацију, а после ње може да наступи и потоп! Тако је бабац-писац парадигма моралне посрнулости писца и урушавања књижевничке организације у паланачку прашину по којој самоуверено газе пробисвети и протуве! Немојте да се изненадите кад ускоро бабац писац почне да скупља плаћене награде! То је бар једноставно. Добитник, односно морални губитник, остави новчани износ члановима жирија који га солидарно поделе, а добитник, односно морални добитник, добија луксузан папир и мисли да је купио улазницу за вечност. Бабац писац већ има разрађену стратегију... О детаљима сада не бих него другом приликом.
   Међутим, као да се заборавља да ће кроз решето времена да прође само оно што је чисто. Свака прљавштина се баца на сметлиште историје, нарочито књижевности!

Tweet