Милица Јефтимијевић Лилић: "Косово равно, рано крвава"

Косовски бој

ЛЕС БИВШЕГ ЖИВОТА

Могу се поново окућити, удомити,
Ко што се птице изнова гнезде,
Могу се поново веселити
И кад на небу засузе звезде .

Али, на дну мене за свагда
Остаће лес бившег живота.
Гозбе младости, смеха за трпезом,
Суседа што у злу прискачу,
Белине недеље у дечјој соби,
Бадње вечери, Цвети, бехара пре кућом,
Ускршње литургије у Грачаници
Којом је душа трајно вазнесена,
Ђурђевског уранка у Грмији,

Мириса липа што се градом шири
Ко радост заљубљених погледом,
Приштинских свитања, Вучитрнског моста,
Што уводио је у доба славно,
Царске чесме, спаљеног Зочишта,
Јечмопоља и Мраморног стуба
На ком се душе непролазних стане
Ко света тајна између писмена
Што живом водом поји умируће.

Могу се опет родити из леса
Кад подигну се рањена небеса.

ВОЉА КАО ШТИТ

Сви ми, као Аска
у Андрићевој причи
Играмо заводљиву игру
У нади да има спаса
Мада видимо крупне очи звери,
Крвожедног вука,
 Наш елан не посустаје,
То једино од нас зависи
И не одричемо га  се
До задњег даха.

А провалија све ближа
И дах звери све врелији.
Но, не зна она нашу снагу
Да уморена мора клонути
Да њена глад
Не може бити већа
Од наше жеђи
За животом.
Нек само насрће,
Непробојан је штит воље.
И Месец се сву ноћ шепури-
Пред Сунцем устукне!

 

ПЕСНИКОВА СОБА

      Слободану Ракитићу

Песник се узнео
Господом призван.
Напуштене занемеле су књиге
на полицама, столу, поду
што затрпаваху га,
спутаваху  док тражио је речи
да своје тело у биће песме прелије
духом узвишен  од ретка првог
под снажним дејством
 речи - магије.

Вазнела се душа његова
светлости пуна
до часа рођења
те пут свој нађе у Слову,
лепоти  осећаја,
буђења узаврелих мисли
што расле су у  певу о смрти.

Сад кад с висине, очију смирених.
собу надзире,  пита се,
откуд толико њега ту где више крочити неће,
у простор пун  плеса смрти
што порече све истрајну борбу,
заблуде о трајању.
Само изневерене књиге
с полице искачу гневно
тражећи руку што миловала их,
присан додир очију, песников дах.

А, он, пред Господа ступивши
у четрдесети дан рече :
«Право си судио,Оче,
чињах што најбоље могах,
крилату посејах душу,
земаљско пропатих време
идејом стварања вођен
винух се створеним рођен.»
 
АКО ТЕ ОТУЂЕ

"Смрт моја зависи од певања птица
 а немам ја дома ни имена ."
Сад кад измакла сам снајперу,
Комшијској ками,
Нахушканој хорди
Смрт моја је небитна,
небитнија од титраја сенке
под Месецом
што над свима је,
јер моје име без твог не опстаје
нит моје било без твога се чује
нит ум мој без тебе умствује,
"Косово равно, рано крвава".

Ако те отуђе замреће
Молитве апостола пред Творцем,
Ослепеће Тројеручица свевида
А прогледаће Дечански
Да зло види.


Ако те одсеку,
Нећемо зацелити ко рука Дамаскину
Јер нема силе да ту рану споји.
Ако те отуђе Косово,
Никада више нећемо бити своји, цели
Нити ће бити исти свемир васцели.
 

ОДВИЈАЊЕ СВИТКА

АЗ
БУКИ
ВЈЕДИ...
тако се одвија свитак
јазика рода мога.
Аз свитак Господњи јесам,
тама ме одмотава.
Што ближе крају течем,
то се Почелу враћам,
поимам закон дат ми
у часу рођења мога:
енигма бићеш до краја,
шапнуше трећег ми дана.

Добро чух тај глас
док очи не стекох још.

Проговори и знаћеш ко си:
све је у теби,
све си донела сад,
даћеш што већ имаш.
Упорно следи траг,
Свитак се споро чита.

Растеш да одгонеташ
винчанско писмо свето
што ти из вена капље.
У послушање се примаш
у Мисир Великог Јаства.

Пергамент небо твори,
твоји су само прсти.
Не слаби вид у бдењу,
очи нам скрама штити
од светла неумерног.
Копрену скидамо споро
слој по слој с кожом.
Великом Светлу ближе
сваког смо дана.
По комад себе приносимо.

Кад крајњи скине се повез
бићемо Тамо
и сами светлост.
Тад задњи жртвени обред
збиће се.
Таме лишени
цели с Једним
за нама траг прве стопе
у њему Свитак

што тражи очи.
 
 СЛАВА ТЕБИ


Слава, Теби Господе,
На вјеки вјеков,
чудесну моћ даде ми
Да рађам као земља,
Преображавам се
Ко вода у вино освештано
Свемоћном искром такнута.

Слава Теби, Господе,
На вјеки вјеков,
Што тело  умножи моје
Љубављу поседнуто,
У мила лица пренесено -
те обасјаше ме
Ко светлост таворска
Непролазна што сија.
Слава, Теби Господе,
На вјеки вјеков
Што Логосом узвиси ме
Да сежем неслућено,
Драгуље ума збирам
У  ниску ванвремену
Да Тобом светли
На вјеки.
Слава, Теби Господе,
На вјеки вјеков
Што љубављу  подари ме
Свемилосном
Па блистам прозрачена
Присуством Твојим
хвалећи Твоју моћ
Удивљена Усудом
својим.

Слава, Теби Господе,
На вјеки вјеков
Што сродисмо се
Словом прожети!


МОЛИТВА ЗА НЕРОЂЕНЕ
 
      Св. Петки

Премоћна, љубави препуна,
Моли се за нерођене,
за нас већ, чини се,
спаса нема,
превише видесмо зла.
Али нерођени,
Нек не стигну
Пре но свет се смири,
Пре но очисти се земља
Отровом натопљена
Да не расту окужени,
Умиру пре зрења
Болешћу страшном
Сламани.

Моли се за чисто јутро
Где само сунце господариће
И нико ником претити неће
Бомбама, изопштењем, глађу,
Кад свако имаће дом,
Слободу, љубав ближњих
Као у храму небеском.

Моли се,
Љубави препуна,
Да опет завлада љубав
Ко на почетку,
Ко пре искушења.

Моли се за нерођене,
За нас већ спаса бити неће,
Твоја молитва има моћ,
Да знамо да биће боље
Недужнима,
Гресима искупљеним,
Онима што ће доћ'
 

СУСРЕТ С ПЕСНИКОМ

         Јовану Дучићу

Препознах своје ливе у твоме
у огледалу Требишњице,
Грачанице, доме светлости
у ванвременом оку поете
што нађе сањани мир
под кровом Леотара.

 И плану жуђа детиња, стара
за песмом што од нас дуже траје
васкрсава нас целосне, горке,
опаке, раскућене и после предаје,
јер не мре слово Богом зачето,
у време пропето из ко знаа ког оснутка.

И видим кроз слику таласа
стоструке наше ране
у бићу наслагане
за неки наук нови.
Но, силан мук одасвуд слови.
Ал пренух се на крик песме
ко да крш се обруши на час.
То јечи силан пркос
из неког дома што живот слави
спасен из свих олуја.

И моје биће кликну,
као да ми сви се преци
пресуше у живо било,
ко да се ништа није поломило
у грому историје,
ко да већ дуго само ништавило,
не пирује цестама овим
на које бичем нас гоне,
немоћне, посрнуле,
потонућу склоне,

И видех и Тебе у води,
лепореки, леполики, нетрулежни,
што показа ми пут
још пре но појмих ко сам,
истину бића шапну милозвучно
да своје посртање мучно
у смисао зденем у склад.

Од Грачанице у Пољу,
до Грачанице на брду,
подерах илузије,
потврдих судбину, име
а одгонетку ће донети време.

Из алхемије љубави
врисну сам живот
у брују што са висина пада
и силан смисао ума, вере,
Творчеве милости, тада
просветли наша мрења,
вековне жудње,
потоње усхите нове.

И груну песма васељенска
с куполе грачаничке обновљена,
што као река проби се из мене
дубоком сумњом изморене.

А Ти бдијућ у слову
што опомене шаље
знајућ да ништа коначно није
немо ме гледаш и питаш :
"Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је"?

    Милица Јефтимијевић – Лилић, рођена 28. августа 1953. године у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији од мајке Илинке и оца Томислава Јефтимијевића. Завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини. Била је дугогодишњи уредник у Телевизији Београд и телевизијски критичар. Аутор је бројних значајних емисија из културе и књижевности.

   Објавила је збирке песама: „Мрак, избављење“ (1995) КОВ, Вршац, Хибернација, (1998) КОВ, Вршац, „ Путопис коже“2003, СКЗ, Београд и поему Чарање (2007) „Панорама“, Приштина, Београд, збирку прозе Сиже случаја ,(2002),“Просвета“, Београд, као и књиге критика: Поетика слутње (2004),  Књижевно друштво писаца Косова и Метохије, Кос. Митровица и Епистемолошка осветљавања (2007), “Мали Немо“, Панчево, Одвијање свитка, сабране и нове песме, Друштво писаца Косова и Метохије и Рашка школа, 2009., Критички темељи и домети, студија о Сими Цуцићу, Банаски културни центар, 2011., „Жубор ума“ (Il gorgoglio della mеnte“ – двојезично, српски и италијански) Смедерево, 2012. „Тетоважа ума“, (поезија),Свет књиге, Београд, 2012.“Мозаикот на создателот“, Струга, 2012, „Das mysreium der liebe“, песме на немачком, Банатски култруни центар Ново Милошево, 2012. По мери мита,  поезија, Бндер, Београд 2014., „По мери мита“, сатиричн апоезија, Биндер, Београд, 2014, „Очи у очи са судбином „,приче, „Филип Вишњић“, Београ,2014.
    Добитник је значајних награда и признања: ,,Песничка повеља“ у Звечану, „Змај Огњени Вук“ на међународном фестивалу поезије“Смедеревска песничка јесен“, „Koндир Косовке девојке“ на Песничком причешћу у Грачаници за најбољу песничку књигу између две манифестације, „Бронзани Орфеј“ у Франкфурту на међународном фестивалу поeзије дијаспоре за најбољу песму, ,,Медаља са ликом Нерона“ у Италији, „Сребрно перо које лети“ у Бугарској, „Златна значка“ и „Златни беочуг“ за допринос култури  Србије, „Citta del Gale- teo“ у Италији, Цар Кoнстантин и Златник цара Константина у Нишу... и многе друге.
    Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, ром- ски, румунски,  словачки, бугарски, мађарски, турски, македонски, немачки,пољски и друге језике. Критике на: енглески, италијански, македонски, шпански, ромски ид руге језике.
    Члан је је Удружења књижевника  Србије, Удружења новинара Србије, Књижевног друшта   писаца Косова и Метохија.

 

Tweet