Марина Баошић Чворовић: Варнице огњишта

Жељна сам ватре да запуцкета
Бакине мараме и топлог гласа
Жељна сам себе као детета
Кад мало имадох, а осмех таласа

Бакрача пуног, колибе димне
Калица свуда, кајмак мами
Мачак лукаво кроз врата вирне
„Ех, колибо, да ми је да останемо сами!“

Благуља риче, виме јој пуно
Време за мужу, а онда у пашу
Овца ће данас да скине руно
Ми срећни влачамо, уз песму нашу

Ђед у град оде да купи шта треба
Ко је највреднији, награда му следи
Брат ме контролише, грешке вреба
Ал` сам ја вредница, контрола не вреди


Све нам беше лако,тако Бог нам дао
Са песмом птица очи отварали
Нисмо знали шта значи наопак и зао
Планина нас љубила, ми јој узвраћали

Сећања на претек, живе успомене
Често ми из душе уздах среће вине
Лепота детињства освежава и снажи
Сваки дан будућности лепши је и дражи

Зато понекад, кад ме сета крене
Потпалим ватру којој краја нема
Исконска лепота засече ми вене
Крај лепе прошлости, будућност спокојно дрема

Tweet