Прима га као пшеницу белицу,
отпадају болни делови
расипају се као киша.
Сваки ситан,
а хиљаду пута преживљен
увијен сузом тужбалицом.
Ноћи окрећу тежак, воденични камен...
јутру остане истањено тело,
честице по кревету котрљају
поверење дато људима
да се играју...
Нек престане и остави тело
моје да живи мирно
и спокојно усни!
Не дам да ме меље
свака изговорена реч
и скине са мене
све лепо и чедно.
Одлазим из ове воденице,
која ме меље.
Прхнућу крилом оголелим,
скупићу последњи
замајац који ми живот крати,
за једно мирно, старо, нежно око
које само у мене гледа.
Стари смо да не говоримо истину...
Нема коментара:
Постави коментар