Слепа зависност и послушност у српској лингвистици и, уопште, међу Србима негују се деценијама. То, ваљда, никоме здравог ума није спорно као лако доказива истина. Новосадски договор је производ слепе послушности лингвистике и лингвиста у Југославији. А чињеница да је та идеологија умртвљена разбијањем Југославије није још довела до отрежњења у Србији.
То се лепо види на примеру настављања затирања српске ћирилице. На примеру решења питања писма имамо буквално „слепу послушност“ наопакој језичкој теорији о нормирању српског језика и решењу у њему питања писма међу Србима. У целој Европи и целом свету постоји једно једино решење питања писма у књижевном /стандардном језику. То је једноазбучје. Код нас се смишљено све време после Новосадског договора (1954) Србима намеће уникатно решење питања писма –двоазбучје. И тако добијамо једну апсурдну ситуацију у вези са српском ћирилицом. Јасна у читању уставна одредба (Члан 10) и европска и светска пракса нуде једино исправно и могуће решење у корист српске азбуке (једно писмо, ћириличко), а српска лингвистичка квазинаука, сербокроатистичка теорија, сходно забележеном налогу из времена Новосадског договора (1954) о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“, нуди наставак хиљадугодишњег насилног (из времена окупација Срба) латиничења Срба, задржавање два писма у коме се по инерцији, наравно, наставља довршавање латиничења Срба и тако убијање српског идентитета преко ћирилицоцида, који нити је случајан, нити је могућ ако није смишљен, планиран, договорен, наложен.
И нико из лингвистичке струке и науке (осим једног Збиљића) не сме да каже да је једноазбучје једини могући спас, тј. природно, уобичајено у Европин и свету, решење за српску потиснуту азбуку у 90-ак одсто случајева јавне употребе писаног језика Срба.
Нико то у институцијама лингвистике још не сме да јавно каже у области српске језичке науке и струке и да се за то нормално решење питања писма залаже, осим, ето, наше маленкости. А, да будемо искрени, сумњамо и у себе да ли бисмо се и ми овако слободно изјашњавали за ово нормално решење питања писма да смо у некој лингвистилчкој институцији? (Хоћу, овом сумњом у себе да сукажем разумевање за људе који не смеју да се изјасне о томе јер су ојковани страхом. Верујем да је страх већи од могућег и незнања.) И нормално је што смо, онда, нападани из „баражне ватре“ квазијезичара, квазиправописаца и квазистручњака или слепих и застрашених послушника из наших језичких институција. Зато ми немамо ниједбног познатијег лингвисту од нас у језичкој струци и науци који сме да се јавно залаже за нормално и једино могуће решење питања писма, које у Срба није решено на једини нормалан начин већ седамдесетак година.
И тако и зато Срби губе своје писмо и постају једини народ кога и данас погрешно уче које је његово традиционално писмо за писање свога језика. А сви, они, без ефекта, углас вичу: „Треба (са)чувати српску ћирилицу“, али нико не сме, неће или не зна који је једини могући начин у стандардизацији језика и писма да би се српско писмо заиста (са)чувало. Они виде да писмо нестаје (то само слепац не види). А сви подржавају, на пример, правописно решење из Матице српске у коме су стандардна два писма за писање језика Срба: српска ћирилица и хрватска латиница, коју они у Матици околишно зову „Латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр. 17. најновијег издања Правописа српског језика из 2010). Реч је, дакле, о противуставном, противевропског и противсветског начина решавања питања писма у општој пракси решења питања писма кроз српско решење у постојању писма и параписма, кроз алтернацију ћирилици, одузимајући јој природан уставни, практични, светски и европски у пракси суверенитет у језику Срба. То је као кад оно нека девојка каже момку: „Ради то, али пази да останем невина!“ Они јесу за ћирилицу, али јесу и за хрватско параписмо за писање језика у Срба
Тако се, дакле, као лажна „невина девојка“ понашају и српски језички стручњаци (сербокроатисти) у српским језичким институцијама. Српске лингвистичке институције (из страха или из незнања, неразунмевања – свеједно ) не дају ћирилици да васкрсне и да живи!
И нико из лингвистичке струке и науке (осим једног Збиљића) не сме да каже да је једноазбучје једини могући спас, тј. природно, уобичајено у Европин и свету, решење за српску потиснуту азбуку у 90-ак одсто случајева јавне употребе писаног језика Срба.
Нико то у институцијама лингвистике још не сме да јавно каже у области српске језичке науке и струке и да се за то нормално решење питања писма залаже, осим, ето, наше маленкости. А, да будемо искрени, сумњамо и у себе да ли бисмо се и ми овако слободно изјашњавали за ово нормално решење питања писма да смо у некој лингвистилчкој институцији? (Хоћу, овом сумњом у себе да сукажем разумевање за људе који не смеју да се изјасне о томе јер су ојковани страхом. Верујем да је страх већи од могућег и незнања.) И нормално је што смо, онда, нападани из „баражне ватре“ квазијезичара, квазиправописаца и квазистручњака или слепих и застрашених послушника из наших језичких институција. Зато ми немамо ниједбног познатијег лингвисту од нас у језичкој струци и науци који сме да се јавно залаже за нормално и једино могуће решење питања писма, које у Срба није решено на једини нормалан начин већ седамдесетак година.
И тако и зато Срби губе своје писмо и постају једини народ кога и данас погрешно уче које је његово традиционално писмо за писање свога језика. А сви, они, без ефекта, углас вичу: „Треба (са)чувати српску ћирилицу“, али нико не сме, неће или не зна који је једини могући начин у стандардизацији језика и писма да би се српско писмо заиста (са)чувало. Они виде да писмо нестаје (то само слепац не види). А сви подржавају, на пример, правописно решење из Матице српске у коме су стандардна два писма за писање језика Срба: српска ћирилица и хрватска латиница, коју они у Матици околишно зову „Латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр. 17. најновијег издања Правописа српског језика из 2010). Реч је, дакле, о противуставном, противевропског и противсветског начина решавања питања писма у општој пракси решења питања писма кроз српско решење у постојању писма и параписма, кроз алтернацију ћирилици, одузимајући јој природан уставни, практични, светски и европски у пракси суверенитет у језику Срба. То је као кад оно нека девојка каже момку: „Ради то, али пази да останем невина!“ Они јесу за ћирилицу, али јесу и за хрватско параписмо за писање језика у Срба
Тако се, дакле, као лажна „невина девојка“ понашају и српски језички стручњаци (сербокроатисти) у српским језичким институцијама. Српске лингвистичке институције (из страха или из незнања, неразунмевања – свеједно ) не дају ћирилици да васкрсне и да живи!
(13. април 2015)
За Удружење „Ћирилица“
Драгољуб Збиљић
За Удружење „Ћирилица“
Драгољуб Збиљић
Нема коментара:
Постави коментар