Упознај дух времена и проучи га
да би, ако је могуће,
избјегао његов утицај.
Св. Игњатије
Брјанчанинов
Мрзе се само оне нације и људи
који имају душу и карактер.
Жан Дитур
да би, ако је могуће,
избјегао његов утицај.
Св. Игњатије
Брјанчанинов
Мрзе се само оне нације и људи
који имају душу и карактер.
Жан Дитур
Нови крсташки рат
против Српства и православља
Ако су се досад помно сакривали узроци посљедњег рата демонолошког Запада против Српства и Словенства, сада су коначно јавно обзнањени. Учинио је то недавно некадашњи високи представник Међународне заједнице за Босну и Херцеговину Карл Билт, изјавивши отворено да је Запад узео православље за мету.
Из тога исказа могуће је сасвим поуздано одредити прави карактер посљедњег антисрпског рата и суштину преломних догађаја у посљедњих двадесет и више година који су кулминирали НАТО акцијом бомбардовања 19 најбогатијих и, према ратној техници, најмодернијих земаља свијета, тих моралних наказа, без објаве рата, без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, „нелегитимно, злочиначки, крвнички”. Била је то „најмонструознија завјера у историји свијета” (Ч. Дамјановић), у којој је у два и по мјесеца ратне кампање, какву свијет дотад није видио, уједињени Запад у својој србомржњи бљувао бомбе са осиромашеним уранијумом по свему што је српско. Тако је отпочео нови крсташки рат против православља, у којем су се удружили наши непријатељи и наши савезници у оба рата, само зато што су се Срби као носиоци православне духовности и представници ћириличке цивилизације, усудили да успротиве англоамеричким завојевачима у њиховим геостратешком плановима успостављања новог свјетског поретка на простору бивше Југославије.
Нови крсташки рат против Истока који „за Запад никада неће бити добар јер је православни, чак ако би им дали цијелу нашу земљу, а себе претворили у њихове робове” (В. Путин), договорен је био још давно, између САД, Ватикана и Њемачке, склопљен 1976. године као тајни споразум у 11 тачака, а једна од главних теза овог споразума била је она о федерализацији свијета.
Том приликом одлучено је да православље мора бити уништено и избачено из свјетских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат код православних земља који има политичке димензије. Без уништења православља глобализација не би успјела. Стога су убачене тешке паре да би се придобили поједини водећи представници православља и на тај начин уништила срж теологије православне цркве. Потом је 7. јуна 1982. године у Апостолској библиотеци Ватикана скован „свети савез” између Ватикана и Вашингтона, папе Војтиле и Роналда Регана, у четири ока, те најављен велики идеолошки рат против Источног блока, али и трасиран „пут за Русију”, као једину силу која омета доминацију западног свијета над читавим човјечанством. Том приликом Реган, тај политичар међу глумцима, изјавио је да је СССР „концентрат зла у савременом свијету”; онај исти који је прекршио договор са Горбачовом да НАТО неће примати у свој савез источноевропске земље Пољску, Мађарску, Бугарску, Румунију и доћи на границе Русије, а данас евроатлантисти већ цинично и дрско кроз прљави рат увлаче у своје редове Грузију и Украјину како би могли први да изврше ракетни удар на руску земљу.
Крах СССР-а изазван интервецијом извана, а подржан силама изнутра, имао је катастрофалне посљедице по судбину свих православних народа. Пратио га је раст религиозног екстремизма у дјеловању римокатоличке цркве, која је одлучно подржала и помогла разбијање Југославије и сецесију Словеније и Хрватске, са искључивим циљем разбијања Србије и Српства. Онтогенеза јављања србофобије у свијету не може се ваљано интерпретирати без узимања у обзир свих тих преломних догађаја, распада Источног блока и рушења Берлинског зида, након чега су се Срби први нашли на мети НАТО-савеза у његовом незајажљивом продору на Исток. Остало је дуго без одговора питање како је било могуће да амерички предсједник, кршећи устав, преговара са предводником једне црквене организације, што је дотад у историји Америке као секуларне државе било незамисливо? Било је могуће зато што је римокатоличка црква признала масонску организацију, чему се она дуго опирала и била против масонства, да би папа Војтила дозволио учешће католика у раду масонских ложа. Од тада је Ватикан постао instrumentum imperii за ново освајање свијета.
Штавише, гласови не говоре само о удруживању католичке цркве и (јудео)масонерије у борби против православља већ и о сарадњи а исламом на остварењу истог циља.
Нови рат против Српства, отпочет међувјерским сукобом деведесетих година по плановима стратега евроатлантизма, био је својеврстан наставак Четвртог крсташког рата, који је Ватикан повео 1202. године са папским благословом, не да би се ослободио Jерусалима, већ да би се поробили источни хришћани и Цариград.
Покренут против Византије, Четврти крсташки рат имао је као резултат то да је папска војска у опљачканом Цариграду устоличила тзв. Латинско царство, а на патријаршијски трон у Цариграду био је постављен римски патријарх. Овај велики поновљени ратни поход на православље у данашњици, у којој је још једном Запад кренуо у расцрковљење Богочовјечанске Цркве Христове, која се пројављује кроз Свете Апостоле, Свете Оце и Саборе о јеретицима, како бипомутио кроз екуменски покрет Свето Богочовјечанско Предање, јединствено и неизмијењено, које просијава спасоносну љубав према цијелој васељени и свим створењима Божјим, директно је антихристовски рат који се перманентно води против Српства још од времена великог црквеног раскола 1054. године ради уништења источног хришћанства. Томе циљу римокатолички Запад не посустајући тежи, користећи сва разорна средства, поред осталих и западну науку, као моћно средство манипулације људском вијешћу.
Нови рат против православља, који најозбиљније пријетиПапа Климент XII својом булом „In eminenti” из 1738. године осудио је „перверзно удруживање” масона, а чланови масонских ложа у ватиканској држави били су изложени порузи. И папа Лео XIII у енциклици „Humanum Genus” из 1884. године изрекао је највећу осуду масонерије због инсистирања на секуларизацији школског система и строгој одвојености цркве и државе.
Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији 1914. године, те изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србима. Зажалио је што је Аустругарска пропустила да на вријеме „егземпларно казни свог опасног подунавског сусједа”.
Силама новог свјетског поретка није стало до трајног мира, који није само немогућ него, по њиховом суду, и непотребан модерним друштвима, која једино признају рат. У извјештају петнаесторице америчких научника са „Гвоздене планине” , познатих као Хадсонов институт, један од најважнијих америчких трустова мозгова закључио је да је рат, како у древним да прерасте у трећи свјетски рат, изазван људском похлепом и, у крајњој линији, отпадањем од Бога, покренуо је „замјеник Господа”, папа, чија сила почива у догмату о непогрешивости, догмату у којем се налази највећа погрешивост. По свим наговјештајима, рат би требало да ескалира у сукоб са првом земљом православља, Русијом. Комадајући дио по дио српства, по принципу „Локализуј, изолуј и уништи”, послије физичке агресије, рат се на нашим просторима наставио одвијати на другом плану, мање видљивом, али по посљедицама чак и погубнијем. Тај закулисни рат води се за људске душе како би се њима овладало и како би се успоставио потпуни надзор над свјетовном науком, претвореном у слагалиште сплетки против истине. Духовно покоравање, као вид специјалног рата за душе, воде црни магови глобалне геополитике, и то извиканом западном науком и њеним неупитним догматима, у чију је истинитост забрањено сумњати, већ им се мора слијепо потчињавати. Таква је била и сербокроатистика – наука о једном народу са два имена, једном језику са два имена, а данас једном језику са четири имена којим говоре четири народа!
Нови крсташки рат против Истока који „за Запад никада неће бити добар јер је православни, чак ако би им дали цијелу нашу земљу, а себе претворили у њихове робове” (В. Путин), договорен је био још давно, између САД, Ватикана и Њемачке, склопљен 1976. године као тајни споразум у 11 тачака, а једна од главних теза овог споразума била је она о федерализацији свијета.
Том приликом одлучено је да православље мора бити уништено и избачено из свјетских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат код православних земља који има политичке димензије. Без уништења православља глобализација не би успјела. Стога су убачене тешке паре да би се придобили поједини водећи представници православља и на тај начин уништила срж теологије православне цркве. Потом је 7. јуна 1982. године у Апостолској библиотеци Ватикана скован „свети савез” између Ватикана и Вашингтона, папе Војтиле и Роналда Регана, у четири ока, те најављен велики идеолошки рат против Источног блока, али и трасиран „пут за Русију”, као једину силу која омета доминацију западног свијета над читавим човјечанством. Том приликом Реган, тај политичар међу глумцима, изјавио је да је СССР „концентрат зла у савременом свијету”; онај исти који је прекршио договор са Горбачовом да НАТО неће примати у свој савез источноевропске земље Пољску, Мађарску, Бугарску, Румунију и доћи на границе Русије, а данас евроатлантисти већ цинично и дрско кроз прљави рат увлаче у своје редове Грузију и Украјину како би могли први да изврше ракетни удар на руску земљу.
Крах СССР-а изазван интервецијом извана, а подржан силама изнутра, имао је катастрофалне посљедице по судбину свих православних народа. Пратио га је раст религиозног екстремизма у дјеловању римокатоличке цркве, која је одлучно подржала и помогла разбијање Југославије и сецесију Словеније и Хрватске, са искључивим циљем разбијања Србије и Српства. Онтогенеза јављања србофобије у свијету не може се ваљано интерпретирати без узимања у обзир свих тих преломних догађаја, распада Источног блока и рушења Берлинског зида, након чега су се Срби први нашли на мети НАТО-савеза у његовом незајажљивом продору на Исток. Остало је дуго без одговора питање како је било могуће да амерички предсједник, кршећи устав, преговара са предводником једне црквене организације, што је дотад у историји Америке као секуларне државе било незамисливо? Било је могуће зато што је римокатоличка црква признала масонску организацију, чему се она дуго опирала и била против масонства, да би папа Војтила дозволио учешће католика у раду масонских ложа. Од тада је Ватикан постао instrumentum imperii за ново освајање свијета.
Штавише, гласови не говоре само о удруживању католичке цркве и (јудео)масонерије у борби против православља већ и о сарадњи а исламом на остварењу истог циља.
Нови рат против Српства, отпочет међувјерским сукобом деведесетих година по плановима стратега евроатлантизма, био је својеврстан наставак Четвртог крсташког рата, који је Ватикан повео 1202. године са папским благословом, не да би се ослободио Jерусалима, већ да би се поробили источни хришћани и Цариград.
Нови рат против православља, који најозбиљније пријетиПапа Климент XII својом булом „In eminenti” из 1738. године осудио је „перверзно удруживање” масона, а чланови масонских ложа у ватиканској држави били су изложени порузи. И папа Лео XIII у енциклици „Humanum Genus” из 1884. године изрекао је највећу осуду масонерије због инсистирања на секуларизацији школског система и строгој одвојености цркве и државе.
Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији 1914. године, те изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србима. Зажалио је што је Аустругарска пропустила да на вријеме „егземпларно казни свог опасног подунавског сусједа”.
Силама новог свјетског поретка није стало до трајног мира, који није само немогућ него, по њиховом суду, и непотребан модерним друштвима, која једино признају рат. У извјештају петнаесторице америчких научника са „Гвоздене планине” , познатих као Хадсонов институт, један од најважнијих америчких трустова мозгова закључио је да је рат, како у древним да прерасте у трећи свјетски рат, изазван људском похлепом и, у крајњој линији, отпадањем од Бога, покренуо је „замјеник Господа”, папа, чија сила почива у догмату о непогрешивости, догмату у којем се налази највећа погрешивост. По свим наговјештајима, рат би требало да ескалира у сукоб са првом земљом православља, Русијом. Комадајући дио по дио српства, по принципу „Локализуј, изолуј и уништи”, послије физичке агресије, рат се на нашим просторима наставио одвијати на другом плану, мање видљивом, али по посљедицама чак и погубнијем. Тај закулисни рат води се за људске душе како би се њима овладало и како би се успоставио потпуни надзор над свјетовном науком, претвореном у слагалиште сплетки против истине. Духовно покоравање, као вид специјалног рата за душе, воде црни магови глобалне геополитике, и то извиканом западном науком и њеним неупитним догматима, у чију је истинитост забрањено сумњати, већ им се мора слијепо потчињавати. Таква је била и сербокроатистика – наука о једном народу са два имена, једном језику са два имена, а данас једном језику са четири имена којим говоре четири народа!
Западни антихришћански расизам
У времену кад већ, ево, преко двадесет година „зли дуси” Запада, Англосаксонци, ти антихришћански расисти, воде отворени колонијални антиправославни рат против Српства и Словенства, које никад нису доживљавали као дијелом европских народа, третирајући их као да нису прави Европљани, а све зарад доминације западне јудеокршћанске над источнохришћанском цивилизацијом, рат који се у свој гнусоби објавио звјерском НАТО акцијом, којом је отпочео западни пут у апокалипсу, проводио се и онај мање видљив, рат за душе, који је почивао на превари, а по својим посљедицама био каткад и разорнији него сама физичка деструкција. Реализовао се нарочито кроз дјеловање западне науке, као моћног средства промоције западне свевласти и њене наводне супериорности над православним Истоком. На својој кожи осјетили смо шта значи западни расизам, који се тако и у савременим друштвима, омогућавао систем стабилизације и контроле државних економија. Осим тога, рат омогућује антидруштвеним елементима да нађу прихватљиву улогу у структури друштва. Поред осталог, закључак је америчких научних експерата – рат је главна мотивациона снага за развој науке.
Намјесничка србистика, под фирмом обновљене националне филологије, дио је велике глобалне културолошке револуције којој је циљ да разбије природно државно јединство српског народа на основама православља. Стога је, служећи се рецептима мађарског Јевреја Венијамина Калаја, управника окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја XIX вијека,
дограђујући његов окупационизам, првенствено српства,Титовим идеолошким темељима, одлучила да изради још једну синтетичку нацију, поред македонске, бошњачке, црногорске, косовске, па чак и „санџаклијске”, која би била „србијска нација”, нација Срба сва три вјерозакона, на вуковским отпадничким темељима, чиме би била окончана производња нација са исфабрикованим идентитетом.
Агресија Запада на српско национално биће и планско разбијање српског националног простора отпочела је након пада Берлинског зида 1989. године, када је на темељима „преминуле државне творевине СФРЈ” у вези са територијалном организацијом Србије и српских земаља успостављена нова културна и научна парадигма, отворено антихришћанска, предвођена моћним мањинама на кормилу глобалне власти, која је одавно пружила пипке према српском народу, испројектовавши какав Срби морају имати однос према властитом језику и писму. Та стратегија националне и територијалне дезинтеграције и децентрализације Српства проводи се већ вијек и по, према захтјевима извана, а подржанима изнутра – српским одметницима од истине.
У данашњици нова србистика утемељена је да буде дио свјетске синтетичне науке, чија је површина екуменизам, а реални садржај учење њу ејџа, које представља насљеђе вишевјековног западног колонизовања преко науке, што чини основу учења већине данашњих тзв. научних покрета, па и Покрета за обнову србистике. Покрет је функционисао као секташко друштво одабраних, које има своје ауторитете, тројицу, додуше, од којих се сваки представљао за врховног учитеља, да би временом у међусобној борби за превласт били спремни да подривају једни друге, а и остале из покрета, који су одбијали да буду њихова слијепа публика састављена од млађих чланова изложених сваковрсном мобингу. Да би се успоставила контрола свијести над члановима србистичког клана, за шта је било неопходно велико знање у области технике управљања људима, нови србисти су га успоставили тзв. законоправилом званим „Слово о српском језику”, које је имало снагу новог језичког устава, изрекламираног на пет језика и у броју од наводних 300.000 примјерака, што само собом повлачи питање: одакле потреба да се интернационализује српско језичко питање? На то питање одговор се може дати једино уђе ли се у само значење ријечи „српски”, да би се испоставило како се ради о промоцији новог глобалистичког учења о језику Срба сва три вјерозакона, за шта се одмах нашао новац, који и иначе никада није проблем кад су у питању послови свјетске закулисе, па ни рекламирање у водећим листовима, присуство у медијима и на научним скуповима, све с јасним циљем – да се српско језичко питање по могућности мондијализује и пренесе на нову русистику.
У „Слову” је укратко дефинисано и разрађено ново реформисано учење о српском језику, које је искључиво обавезивало Србе православце, а почивало је наекуменском концепту Срба сва три вјерозакона. Представљало је компилацију и својеврсну реинкарнацију претходног сербокроатистичког вјерују, уз инсистирање на атрибутима „српски”, „српска”, „српско” на мјесту гдје је некад стајало „српскохрватски”, при чему је тај нови, превредновани појам „српски” био предзнак за Србе сва три вјерозакона, а никада за Србе православце – оне којима је била оспорена конститутивност и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, што је било повод овом посљедњем антисрпском рату. Другим ријечима, западни су мудраци у стратегији разбијања Југославије, као суверено признате државе која је западњацима ваљала док је у њој био обуздаван српски чинилац – не „Срба сва три вјерозакона“, већ свјесних себе, Срба светосаваца – управо заиграли на карту два различита и управо супротна бечка концепта у схватању нације, вуковски – језички и јагићевски – вјерски критеријум, при чему су се српски конвертити и даље самоидентификовали преко вјере, да би само православним Србима новим учењем био натуран.
Тако и Босна и Херцеговина као дејтонска творевина служи једино да би се у њој обуздавао српски чинилац и српски ентитет, Република Српска, изложена немилосрдној унитаризацији.
Тајна семиотичке диверзије намјесничке „нове” србистике садржана је у томе што су редефинисали/реформисали централни појам – „српски”, схваћен светосавски као језик, народ, књижевност, историју, митологију православних Срба, приписујући му значење претходног појма „српскохрватски”; што су некадашње југословенство и србохрватство упаковали у вуковски схваћено српство и обланду некаквог мутног и псеудонационалистичког „великодржавног” концепта „Срба сва три вјерозакона”. При том је све оно што чини духовну баштину светосавских Срба превредновано/денационализовано у баштину унитарног и интегралног свесрпства, тј. баштину Срба православаца, католика и муслимана, а да то превредновање нигдје није наглашено, већ се оно у дубинској структури текста „Слова о српском језику” на перфидан начин „подразумијевало”. Под маском свесрпства, које се лажно представљало као светосавско српство, новосрбисти су се од почетка перманентно и управо богохулно позивали на Светог Саву, док су се опсјенарски и свјесно играли изворним значењем етнонима „Срби”. Њихово лупештво огледало се у томе што су клонирали свијест својих присталица двопланским значењем етнонима „Срби”, оног светосавског и значењски превреднованог вуковског српства, при чему су се, на истом принципу поигравали и у тумачењу главних догмата нове србистике, час их се чврсто држећи, а кад „ствар” захтијева, спремно их релативизујући, па су тако у пазличитим текстовима и различитим поводима давали управо супротне изјаве, зависно од опортунизма, посебно кад је у питању борба за очување ћирилице. Табуизовање новог садржаја под етнонимским означитељем „Срби” толико је разорно дјеловало на свијест србистичких сљедбеника да се нико није усуђивао ићи у правцу разобличавања те дрске преваре упркос свом радикализму којим се овај концепт наметао – просто, били су кодирани на подаништво научним ауторитетима, и никоме није падало на
памет да у мишљењу крену у страну, јер су сви прошли неизбјежни дрил послушности, лишени своје воље да размишљају критички.
Појмовник у коме су новосрбисти мислили имао је за средишњи стожер значењски „реформисану” и манипулативним техникама спиновану ријеч „српски”, па тиме и појам „Срби”, а остало је било већ кудикамо лакше реализовати, почев од јеретичког превредновања „Слова о правој вјери” Светог Саве у „Слово о српском језику”, што може да служи на срамоту уставописцима „Слова”, јер су управо они светосавске Србе попут правих језуита идеолошки „пресвукли” у анационалне и натконфесионалне вуковске Србе спектакуларним публиковањем овог језичког законоправила, којим је најављена посљедња окупација српског језика од стране нових српских сионских мудраца, глобалиста, а није се радило ни о каквом ослобођењу српског језика од подаништва католичком филолошком програму.
Умјесто „враћања српског језика из давног изгнанства” у свебиће наше православно-светосавско, српски језик је упао у још дубље ропство англоционистичких клероглобалиста и њихових дорадника у виду нове пете колоне српске филологије. Тако је Слово било управо вјеровјесник новог утамничења, погубнијег по посљедицама него сва дотадашња: ропства под окриљем новог јудаизованог свјетског поретка!
Новосрбистички покрет од почетка је у први план увео индивидуализам својих вођа, тако да нико у њему није препознао тоталитарни покрет новог доба, који је имао свој појмовник и начин мишљења изашао из окриља окултног секташтва, које опако спинује и злонамјерним архаизовањем у патриотско рухо преодијева окупационистичку идеологију с циљем поновног обједињавања након посљедњег рата разједињеног Српства, светосавског, дакако, али не у његовом симплификованом значењу православних Срба у јагићевском смислу, већ значењски додатно „оплемењеног” семантемом вуковских Срба сва три вјерозакона.
Нови србисти су неопростивим и јеретичким (!) сматрали свођење етнонима Срби искључиво на Србе православног вјерозакона, те за тај лош „обичај” спремно су сву кривицу сваљивали на православну цркву, која, ето, у својој ускогрудости одбија да под Србима прихвати иког другог осим православце, те зато у православљу, тј. светосављу, србисти виде главне кривце што су Срби „спали” на свега неколико милиона. Притом се прећуткује да је управо католичка црква Свехрватским конгресом 1900. године наредила да сви католици на Балкану има да пређу у Хрвате! У свему томе се заборавља да је Српство утемељено на православљу и озаконио код Срба управо Свети Сава, ујединивши нас у јединствену нацију према источном обреду, а у чију Крмчију главни гуру њу ејџ србистике, Радмило Маројевић, нимало случајно, већ управо опсјенарски, увија своју књигу – „Српски језик данас”; књигу у којој одредницу „Срби” и „српски” спинује вуковски, он који је Цркви Светих Отаца и Светог Саве пришао у шестој деценији свога живота, али који се као политиколог непрестано у промоцији нове србистике приземно лукаво поштапао светосављем, док га је, у другу руку, подривао и поништавао, што му се, поред осталог, никако не може заборавити.
Нова србистика узела је била за циљ да након међувјерског рата, посрамљујући здрав разум, изнова уједини Српство на вуковском концепту језика, по екуменистичком принципу, заснованом на универзалистичкој идеји српског језика као штокавице. Изграђивање новог погледа на свијест код Срба православаца, који вјерују у Духа Истине, концептом Срба
сва три вјерозакона, у чему је садржано легитимисање тајне безакоња, која дејствује већ скоро десетљеће и по кроз промоцију србистике као нове науке о српском језику, значило је надрастање вјерске раздијељености коју је требало да смијени идеја о новој колективизацији без обзира на вјеру, понајприје, па потом и на двојност писма, те, на концу, ијекавско-екавску двојност у изговору.
Радило се о изворном учењу њу ејџа , чији је смјер неумољив – иде ка томе да укине вјерске разлике међу нацијама и народима у име наводног свесрпског, а онда и европског и свјетског братства и јединства под јудеомасонском палицом. При том се имало у виду укидање управо православља, те његово подвођење под скуте Alter Christus-a.
Њу ејџ покрет звани „србистика” код Срба је православаца требало да редефинише и формира нови беспоредак, нови тип духовности, плуралистички универзализам, што је одлика свеколике западне културе, која слиједи глобалистички начин мишљења. Зацртаним циљем, који није лишен натруха просвјетитељског хуманизма, заговарало се „свесрпско уједињење преко штокавице”, које толико подсјећа на оно под палицом Павла Ивића – „свесрпско уједињење преко екавице”, што је категорија којом се покрет није само поштапао, већ свјесно кренуо у још једно обмањивање православних Срба. Притом је свесрпско уједињење преко екавице имало у виду јагићевски схваћене Србе православце, који би се ујединили преко екавице, док је уједињење преко штокавице по замислима нових србиста имало у виду вуковске Србе сва три вјерозакона, што би као концепт био наметнут искључиво православним Србима. Ово доказује колико су „павлобранитељи” били у кудикамо мањем одступништву од српства, иако им се не може нипошто амнестирати трговање српском ијекавицом са Хрватима и Бошњацима. Ту није крај овој подмуклости, коју је у тами окултних друштава, ругајући се здравом разуму, смислило езотеријско братство „Ново доба”, као центар подривачке дјелатности, отворено за распростирање идеја о свејединству, свеопштој интеграцији народа и нација, који упркос својој разноликости треба да дјелују у правцу заједничког човјечанства, и то нарочито кроз интеграцију путем науке, која великим инквизиторима са Запада служи као моћно средство глобализације.
Од својих чланова „покрет” србистике тражио је потпуну лојалност „породици”, што се постизало својеврсном изолацијом тзв. србиста од лингвиста етикетираних као „сербокроатисти”, иако су управо од њих преузели своје главне догмате: први, догмат о Вуковој непогрешивости, којим је Вук сакрализован као неприкосновени ауторитет у науци о српском језику, други, о етногенези Срба сва три вјерозакона и трећи
угаони камен, онај о благодети српског двоазбучја. Таква србистика постала је скоро режимско учење на катедрама за српски језик у Републици Српској, тероришући преко теорије дефиниционизма младе нараштаје тезом о наднационалним и натконфесионалним Србима, и тиме
успјела да на скоро опсјенарски начин приведе под скуте западне науке нашу науку о језику, што је и био циљ евроатлантиста у садашњој фази колонизовања и својеврсног европеизовања српске науке о језику с лијеве обале Дрине. Уосталом, није случајно током Другог свјетског рата Рандолф Черчил , син масонизованог англоционисте Винстона Черчила, чија се улога настојала У писму оцу, овај Черчилов син за Тита тврди да је „већи антиправославац и антикомуниста од нас самих”.
Флагрантна је истина да је путем тзв. обновљене србистике настављено провођење пројекта католизације српског језика, коју под фирмом науке воде двојица саморекламираних промотора лажног антикатоличког филолошког програма, што је право лупештво ума достојно да им Американци и Британци додијеле највише награде, као што и јесу, али не за допринос лингвистичкој науци, већ за мајсторство обмане, те да их сврстају у велике илузионисте XXI вијека. Овај двојац без кормилара (кормилар навигава из Америке!) пуних је шеснаест година, правећи на
све стране буку и бијес, секташки промовисао своје потшиљене „истине” о Србима сва три вјерозакона, ругајући се у лице онима који су у посљедњем антисрпском рату изгубили све, па и своје најмилије, само зато што бијаху православци. Тако је овај покрет одавно био прерастао у носиоца препознатљиве унијатско- глобалистичке идеологије, у којој смо повјеровали на ријеч овим шпекулантима који су се поигравали са највећим српским светињама, тим фаустовским спин-докторима, који ниједном не помислише да се покају за свој гријех, што само собом говори о дубини њиховог духовног пада: да су крочили у отпадништво од истине и да им повратка са тог пута националне издаје нема!
По плодовима се дрво познаје, па тако и ови прикривени промотори ногог дрштвеног поретка, који су пристали да буду дио завјере Запада против православног Истока. Препознају се по доминантном европском дискурсу – екуменистичком, који тако добро погодује стварању новог српског идентитета лишеног светосавља, али и прогону свега што нас чини православцима српског стила и искуства, а то су наша вјера, наш језик и писмо. Истом циљу стремили су и србистички претходници, сербокроатисти, са својим екуменистичким варијететима у учењу, у којима је преовлађивала протестантска и унијатска идеологија моста међу православцима и католицима, провођенa под окриљем монархистичког франмасонског југословенства или братствојединственог титоизма, а на основу којега западни колонизатори доминирају и владају Србима већ више од 160 година, колико се налазимо на потезу „цивилизацијске” мисије привођења западном погледу на свијет, милом или силом!
Екуменизам се у данашњици прводи двоплански, у духовној сфери , али и свјетовној, а почива на постулату да колонизатор и колонизовани буду што сличнији – али никако идентични, већ да стално између колонизатора и потчињеног, колонизованог, постоји битна разлика. Ово инсистирање на малој културној разлици баца сјенку на идеју о заједничким културним вриједностима, будући да примјетна разлика увијек мора остати. Ту је садржана суштина јудејске варијанте екуменизма, о којој се мало зна, а у којој би се све религије промијениле – реформисале, постајући једно, док би у свему томе једино јудаизам остао непромијењен. Дакле, све друге религије кроз њихову реформацију („очишћење”) претвориле би се у јудаизам за нејевреје, у јудејски монотеизам за читаво човјечанство. Међутим, он ће увијек остати препознатљив по разликама у односу на свјетског колонизатора и његову религију.
Католицизам је у том погледу већ јудаизован, као и многи правци протестантизма, тако да још предстоји јудаизација православља кроз екуменизам, која претпоставља прихватање поједностављене кабале за невјернике. Циљ екуменизације у новом свјетском поретку јесте да читаво човјечанство добровољно прихвати старјешинство талмудског јудаизма и Јудејаца као народа свештеника.
Екуменизам је заштитни знак нове империјалне идеологије, која се пројектује на све српство, не само преко Свјетског савеза цркава већ и преко националне филологије коју су њени западни покровитељи успјели исувише лако да колонизују, набијајући православним Србима комплекс инфериорности и обавезу да говоре само о ономе што их спаја са превјереном „разбраћом” , а не о оном што их раздваја. Екуменизмом, који има за циљ поновно збратимљење дојучерашње разбраће, кроји се нови
постколонијални идентитет Срба, док се у исто вријеме, којег ли преварантства, на наше очи затире стари српски национални идентитет, сачуван у светосављу, српском језику и ћирилици, у којој је садржан српски генетски код. Директна посљедица оваквог екуменистичког проповиједања језичког братства међу „Србима сва три вјерозакона”, и то након што је Дејтонским споразумом признато распарчавање српског језика у нове политичке језике – садржано је главно одступништво од светосавске истине, по којој су Срби само они осољени Духом Светим. Стога је поновно актуализовање старе јозефинистичке тезе у садашњици својеврсна најава будућих планова који ће се, вјерујем, изјаловити, а према којима би требало да се оствари ново интегрисање политичких језика насталих преименовањем српског језика, али исто тако и хришћанских цркава екуменским дијалогом, а он се не би водио само међу хришћанима него и осталим народима и религијама ради стварања свејединства у једној свјетској религији, која би почивала на религиозном синкретизму. Екуменизација је глобални процес који није само у служби пропагирања старог унијатског начела римокатоличке цркве „сједињења несједињених” већ има за циљ вјерско јединство хришћана са нехришћанима, у првом реду муслиманима, што би за посљедицу имало, у првој фази, признање преимућства Христовог викара на земљи, папе, од стране православних, а у коначници, устоличење новог владаоца свијета, Антихриста.
Суштина најновије екуменске свејереси, којој су Срби изложени на бројним плановима, преко вјерског приближавања православних и католика, али и екуменизовањем свих осталих духовних сфера, чак и науком, садржана је у тежњи Берлина, Беча и других центара моћи са Запада да окрену Србе од Истока, да се одрекну православља. Посебно је у првој фази важно покидати везе Срба у Републици Српској – коју на сваки
начин настоје конституисати уз помоћ англоамеричких србиста као мултиетничку провинцију, и то концептом Срба сва три вјерозакона – са братском Србијом, а онда и Русима, јер се прибојавају да би на основу руско-српске вјерске и историјске блискости Срби свој брод навезли пут Истока и евроазијства. Зато Србима сламају кичму колонизаторском и спонзорисаном србистиком, која, користећи етноинжењеринг калајевског типа, настоји конституисати наднационалну науку о језику, пројектујући нам какав однос морамо имати према властитом језику и писму, као и свему што чини наш традиционални православни поглед на свијет, налажући нам поновно окретање браћи Србима римског и турског вјерозакона!
У сламању српског националног и језичког идентитета, свим силама квазинаучних протокола, настоје да нас везују језички, културно и духовно за „браћу” Хрвате и Бошњаке, не би ли још једном, као што је то учинила и Вукова реформа – одвојили Србе од своје српске браће преко Дрине, те пресјекли наше српско свејединство са једнородном светосавским народом, али и са братском Русијом.
Широко заснован пројекат коначног рјешења српског питања на Балкану сеже од физичког до духовног поробљавања Срба православаца, којима је намијењена судбина Курда, с перспективом да буду истријебљени брже јер их је мање, а и простор за кретање им је мањи – у чему се у постратном добу најдјелотворнијим показао поступак екуменизације. Ова јерес, која је зацарила и у новокомпонованој српској филологији, изашлој испод сјенке америчке злоупотребе науке, резултат је претходног вишедеценијског кротитељског сламања српске кичме унијатским, а по исходиштима и масонским увјерењем да је брат мио ма које вјере био, из времена опијености југословенском илузијом, од које нас није могао излијечити ни усташко-хрватски геноцид током Другог свјетског рата. У данашњици, екуменизам је узео за мету само срце нашег духовног спасења, светосавље, то православље српског стила и искуства, које на специфичан начин боји наше поимање Свете православне цркве Истока, цркве Светих Отаца и Васељенских сабора. Светосавље је најчвршће присутно у нашем поимању српства, које нам је преко „Номоканона” („Крмчије”)
Највећа Вукова „заслуга” била је у томе што је тзв. реформом,
која је значила враћање на народни језик, како би се тим прије изједначили штокавски католици и православци, покидао рускословенске и српскословенске везе са Русијом. За разбијање језичког савеза Срба са Русијом добио је од масонске петроградске браће руску пензију и чланство у руској академији наука!
„Номоканон” или „Крмчија” (потиче од ријечи крма, мјеста са кога се управља чамцем) један је од најкомплетнијих правних зборника у православној цркви, познат као „Законоправило” Светог Саве. Представља
избор текстова грађанских и црквених прописа из византијских правних зборника које је одабрао и превео Свети Сава, да би их приредио док још није била издејствована аутокефалност Српске православне цркве. „Крмчија” или „Законоправило” први је српски правни акт који представља српски устав: имао је 60 глава, 6 уводних, 44 из црквеног и 20 из свјетовног права. У своје утемељио у законоправило и у насљеђе оставио Свети Сава, учинивши дјело које приличи само светитељу, „генију и хероју”: да све Србе уједини преко источне православне вјере, те то чудо
уједињења 1219. запечати издејствованом аутокефалношћу и самосталном архиепископијом.
Откуда међу потомцима Светог Саве једномишљашчи Синан-паше? Откуда пристајање да се оно што је највредније од српске духовности – светосавље, а са њим и српски језик и његово писмо, још једном, као некоћ у Бечу, ставе на листу за одстрел, и то од стране оних који би требало више него ико други да схватају пресудни допринос Светог Саве нашем духовном опстанку под Турцима? Коначно, ко је осмислио план праве диверзије и безусловне капитулације, у којој се српско национално питање на Балкану још једном рјешава тако да се Срби уништавају помоћу страног фактора, а по старом принципу да једну трећину побију, једну покатоличе, а једну трећину протјерају?
– Јудеомасони – одговарамо – који добро знају колика је моћ образовног система, посебно западног знања на нашим универзитетима, у формирању свијести оних који ће сутра одгајати младе нараштаје. Отпадање од истине нових србиста, који су, као сваки издајници – прво издали себе, а потом и све остало – у том је погледу управо било разорно по наше младе кадрове, који су прошли високошколски дрил на студијама српског језика и књижевности на два универзитета у Републици Српској. И данас, као у вријеме бечких академика, сва подметачина огледала се у томе што су тачку гледишта са које ће Срби посматрати сопствени идентитет помјерили са увијек осјетљивог вјерског питања на мање болно, језичко питање, а за корист, у првом реду, католика из јужних илирских провинција, будући да је Аустроугарска била који би да склоне Српство са пута Светог Саве тврдњом да Свети Сава нема смисао и значај за друге народе и цркве, па тако ни за Црногорце, који су га већ избацили из црквеног календара тзв.црногорске цркве.
Екуменизација значи потпуни нестанак Срба лишавањем српског православља његове светодуховне димензије трајно записане у светосављу, што Србе води у сигурну духовну смрт – на широки пут у пропаст по захтјевима нових јудеокршћанских владара из сјенке, за које је незападна и некатоличка култура и даље примитивна, шизматичка и полудивљачка. Колико пута смо ми Срби слушали оптужбу којом се директно терети Српска православна црква што је Србе свела само на православце, оптужујући управо православне за гријех раздвајања – као да није католичанство отпало од православља, а Рим од Цариграда? Стога, да се тобожњи србисти, ти национал-сепаратисти, који изграђују још једну синтетичку нацију на српској родној подлози, ону звану „Срби сва три вјерозакона”, који желе да одвоје Републику Српску од браће у Србији, везујући нас трулим вуковским везама са српским конвертитима – да се не би и надаље наслађивали својом некажњивошћу за непочинство учињено
под плаштом националне филологије, слуђујући млади научни подмладак у Републици Српској и лишавајући га природног осјећања за самоодржање, ваља им прочитати разрешну молитву како се њихов дух никада више не би повампирио. С њима ће се десити оно исто што и са изнуђеном унијом православних са католицима на Флорентинском сабору у Ферари и Фиренци 1438– 39, када је папа Евгеније Четврти, видјевши да на попису недостаје име Св. Марка Ефеског, с очајањем узвикнуо:
– Елем, ништа неучинисмо!
Нова србистика имала је задатак да изврши институционалну промјену наше свијести, нашег свјетоназора, па и вјероназора о томе ко су Срби, какав морају имати однос премаХрватима и Бошњацима, какав опет према српском језику и писму, српској духовности и култури и традицији. Екуменизмом, који се проводи под фирмом демократије и људских права, стварао се нови постколонијални идентитет Срба као колонизованог народа и српског језика као колонизованог језика који се вјештим начином, екуменским дискурсом скројеним по новим европским нормама,
носио на ноге римском папи. Када сам спознала неоколонијализам екуменске јереси „Срба сва три вјерозакона”, коју је некоћ спремно прихватио Вук унијата, а којом би Срби православци, баштиници праве и истините вјере која је на седам светих васељенских сабора потврђена, још једном били у инфериорном положају у односу на српске конвертите и све остале народе који говоре српским језиком, при чему бисмо понајприје на олтар екуменизма морали принијети своју, српску ћирилицу, од тада сам била спремна да обзнаним сву софистерију нових србиста, који су нам препарирали ум како бисмо тим лакше прихватили још један прохрватски јарам под фирмом екуменизма.
Поробљавање здравог разума проводило се код Срба исувише дуго, преко луциферијанског комунизма, али и најновијег ционизма, преко тих идеолошких близанаца које промовишу истомишљеници Запада међу нама самима, научени како да кроз скривено знање владају масама и народима, сервирајући им заглупљујућа, испразна квазизнања под плаштом науке, којом кормиларе невидљиви владари, окупирајући нам дефиницијама ставове и увјерења о националној филологији, при чему не презају ни од најбешчаснијег манипулисања подсвијешћу, која алузивно поистовјећује екуменистичку тезу о Србима сва три вјерозакона са још неумрлом идеологијом југословенства, на коју Срби никако да буду имуни. Колонизацију свијести или, просто казано, уроту против Срба путем србистике проводе компромитовани послушници, који су трампили савјест за извикано мјесто предводника евроатлантистичке србистике. Понизно пристајући да испуњавају вољу невидљивих владара, сакривених иза америчких академичара, те горде марионете глобалиста и тајне злокобне жидовске секте илумината, радиле су – али више неће – управо супротно од оног за шта су се декларативно залагали: колонизовали преко концепта Срба сва три вјерозакона управо православне Србе, које је демонијачки Запад узео за мету. При томе су тврдили да Србе, народ најхомогенијег националног поријекла, за разлику од данашњих хетерогених Хрвата, који представљају примјер вјештачке ватиканске нације јер не говоре само трима различитим језицима већ и групама језика – извлаче испод сужањства католичком филолошком програму, а уистину су били врхунски хипокрити који су нам углавили тројанског коња под именом србистике, да би наставили духовно уништење властите нације, које би нас одвело у ропство евроатлантистима. Успут, да би то остварили, требало је обавити неке предрадње, уништити Србима властито разумијевање језика и писма.
Ништа мање важно било је и нијекање доћириловске словенске писмености, што је било дио концепта поништавања културе старих Словена на Балкану и на Подунављу као прапостојбине свих данашњих Словена. Ову тезу, супротно званичној историографији, заговарао је Олег Николајевич Трубачов, наводећи у свом лингвистичком истраживању етногенезе и културе Старих Словена да је српски језик основа свих словенских језика, на шта би слависта, русиста, србиста, лексикограф, политиколог и оснивач два српска покрета, двије НВО, за србистику и за живот Србије, Маројевић, лаконски одговорио: – „И јест, и није!”
Овај његов одговор на питање о староставности српског језика потврђује како србистичкој секти никада није ни било до истине, да проносе једно стабилно и објективно сазнање , већ до изругивања и изједначавања истине и лажи. Шта рећи осим: „Знајте да свијет не распиње на крст онога који мири истину са неистином, и свјетлост са тамом, и добро са злом. А Христа је распео на крст јер није уједначавао, није мешао, није са истином
политизовао.”
Управо изједначавање истине са полуистинама и неистинама познати је метод србистичког тријумвирата како би се по пројектима евроатланстистичке жидократије затро српски језик као језик најстарији, којим се говорило у колијевци европске цивилизације.
Нови србисти су неопростивим и јеретичким (!) сматрали свођење етнонима Срби искључиво на Србе православног вјерозакона, те за тај лош „обичај” спремно су сву кривицу сваљивали на православну цркву, која, ето, у својој ускогрудости одбија да под Србима прихвати иког другог осим православце, те зато у православљу, тј. светосављу, србисти виде главне кривце што су Срби „спали” на свега неколико милиона. Притом се прећуткује да је управо католичка црква Свехрватским конгресом 1900. године наредила да сви католици на Балкану има да пређу у Хрвате! У свему томе се заборавља да је Српство утемељено на православљу и озаконио код Срба управо Свети Сава, ујединивши нас у јединствену нацију према источном обреду, а у чију Крмчију главни гуру њу ејџ србистике, Радмило Маројевић, нимало случајно, већ управо опсјенарски, увија своју књигу – „Српски језик данас”; књигу у којој одредницу „Срби” и „српски” спинује вуковски, он који је Цркви Светих Отаца и Светог Саве пришао у шестој деценији свога живота, али који се као политиколог непрестано у промоцији нове србистике приземно лукаво поштапао светосављем, док га је, у другу руку, подривао и поништавао, што му се, поред осталог, никако не може заборавити.
Нова србистика узела је била за циљ да након међувјерског рата, посрамљујући здрав разум, изнова уједини Српство на вуковском концепту језика, по екуменистичком принципу, заснованом на универзалистичкој идеји српског језика као штокавице. Изграђивање новог погледа на свијест код Срба православаца, који вјерују у Духа Истине, концептом Срба
сва три вјерозакона, у чему је садржано легитимисање тајне безакоња, која дејствује већ скоро десетљеће и по кроз промоцију србистике као нове науке о српском језику, значило је надрастање вјерске раздијељености коју је требало да смијени идеја о новој колективизацији без обзира на вјеру, понајприје, па потом и на двојност писма, те, на концу, ијекавско-екавску двојност у изговору.
Радило се о изворном учењу њу ејџа , чији је смјер неумољив – иде ка томе да укине вјерске разлике међу нацијама и народима у име наводног свесрпског, а онда и европског и свјетског братства и јединства под јудеомасонском палицом. При том се имало у виду укидање управо православља, те његово подвођење под скуте Alter Christus-a.
Њу ејџ покрет звани „србистика” код Срба је православаца требало да редефинише и формира нови беспоредак, нови тип духовности, плуралистички универзализам, што је одлика свеколике западне културе, која слиједи глобалистички начин мишљења. Зацртаним циљем, који није лишен натруха просвјетитељског хуманизма, заговарало се „свесрпско уједињење преко штокавице”, које толико подсјећа на оно под палицом Павла Ивића – „свесрпско уједињење преко екавице”, што је категорија којом се покрет није само поштапао, већ свјесно кренуо у још једно обмањивање православних Срба. Притом је свесрпско уједињење преко екавице имало у виду јагићевски схваћене Србе православце, који би се ујединили преко екавице, док је уједињење преко штокавице по замислима нових србиста имало у виду вуковске Србе сва три вјерозакона, што би као концепт био наметнут искључиво православним Србима. Ово доказује колико су „павлобранитељи” били у кудикамо мањем одступништву од српства, иако им се не може нипошто амнестирати трговање српском ијекавицом са Хрватима и Бошњацима. Ту није крај овој подмуклости, коју је у тами окултних друштава, ругајући се здравом разуму, смислило езотеријско братство „Ново доба”, као центар подривачке дјелатности, отворено за распростирање идеја о свејединству, свеопштој интеграцији народа и нација, који упркос својој разноликости треба да дјелују у правцу заједничког човјечанства, и то нарочито кроз интеграцију путем науке, која великим инквизиторима са Запада служи као моћно средство глобализације.
Од својих чланова „покрет” србистике тражио је потпуну лојалност „породици”, што се постизало својеврсном изолацијом тзв. србиста од лингвиста етикетираних као „сербокроатисти”, иако су управо од њих преузели своје главне догмате: први, догмат о Вуковој непогрешивости, којим је Вук сакрализован као неприкосновени ауторитет у науци о српском језику, други, о етногенези Срба сва три вјерозакона и трећи
угаони камен, онај о благодети српског двоазбучја. Таква србистика постала је скоро режимско учење на катедрама за српски језик у Републици Српској, тероришући преко теорије дефиниционизма младе нараштаје тезом о наднационалним и натконфесионалним Србима, и тиме
успјела да на скоро опсјенарски начин приведе под скуте западне науке нашу науку о језику, што је и био циљ евроатлантиста у садашњој фази колонизовања и својеврсног европеизовања српске науке о језику с лијеве обале Дрине. Уосталом, није случајно током Другог свјетског рата Рандолф Черчил , син масонизованог англоционисте Винстона Черчила, чија се улога настојала У писму оцу, овај Черчилов син за Тита тврди да је „већи антиправославац и антикомуниста од нас самих”.
Флагрантна је истина да је путем тзв. обновљене србистике настављено провођење пројекта католизације српског језика, коју под фирмом науке воде двојица саморекламираних промотора лажног антикатоличког филолошког програма, што је право лупештво ума достојно да им Американци и Британци додијеле највише награде, као што и јесу, али не за допринос лингвистичкој науци, већ за мајсторство обмане, те да их сврстају у велике илузионисте XXI вијека. Овај двојац без кормилара (кормилар навигава из Америке!) пуних је шеснаест година, правећи на
све стране буку и бијес, секташки промовисао своје потшиљене „истине” о Србима сва три вјерозакона, ругајући се у лице онима који су у посљедњем антисрпском рату изгубили све, па и своје најмилије, само зато што бијаху православци. Тако је овај покрет одавно био прерастао у носиоца препознатљиве унијатско- глобалистичке идеологије, у којој смо повјеровали на ријеч овим шпекулантима који су се поигравали са највећим српским светињама, тим фаустовским спин-докторима, који ниједном не помислише да се покају за свој гријех, што само собом говори о дубини њиховог духовног пада: да су крочили у отпадништво од истине и да им повратка са тог пута националне издаје нема!
По плодовима се дрво познаје, па тако и ови прикривени промотори ногог дрштвеног поретка, који су пристали да буду дио завјере Запада против православног Истока. Препознају се по доминантном европском дискурсу – екуменистичком, који тако добро погодује стварању новог српског идентитета лишеног светосавља, али и прогону свега што нас чини православцима српског стила и искуства, а то су наша вјера, наш језик и писмо. Истом циљу стремили су и србистички претходници, сербокроатисти, са својим екуменистичким варијететима у учењу, у којима је преовлађивала протестантска и унијатска идеологија моста међу православцима и католицима, провођенa под окриљем монархистичког франмасонског југословенства или братствојединственог титоизма, а на основу којега западни колонизатори доминирају и владају Србима већ више од 160 година, колико се налазимо на потезу „цивилизацијске” мисије привођења западном погледу на свијет, милом или силом!
Екуменизам се у данашњици прводи двоплански, у духовној сфери , али и свјетовној, а почива на постулату да колонизатор и колонизовани буду што сличнији – али никако идентични, већ да стално између колонизатора и потчињеног, колонизованог, постоји битна разлика. Ово инсистирање на малој културној разлици баца сјенку на идеју о заједничким културним вриједностима, будући да примјетна разлика увијек мора остати. Ту је садржана суштина јудејске варијанте екуменизма, о којој се мало зна, а у којој би се све религије промијениле – реформисале, постајући једно, док би у свему томе једино јудаизам остао непромијењен. Дакле, све друге религије кроз њихову реформацију („очишћење”) претвориле би се у јудаизам за нејевреје, у јудејски монотеизам за читаво човјечанство. Међутим, он ће увијек остати препознатљив по разликама у односу на свјетског колонизатора и његову религију.
Екуменизам је заштитни знак нове империјалне идеологије, која се пројектује на све српство, не само преко Свјетског савеза цркава већ и преко националне филологије коју су њени западни покровитељи успјели исувише лако да колонизују, набијајући православним Србима комплекс инфериорности и обавезу да говоре само о ономе што их спаја са превјереном „разбраћом” , а не о оном што их раздваја. Екуменизмом, који има за циљ поновно збратимљење дојучерашње разбраће, кроји се нови
постколонијални идентитет Срба, док се у исто вријеме, којег ли преварантства, на наше очи затире стари српски национални идентитет, сачуван у светосављу, српском језику и ћирилици, у којој је садржан српски генетски код. Директна посљедица оваквог екуменистичког проповиједања језичког братства међу „Србима сва три вјерозакона”, и то након што је Дејтонским споразумом признато распарчавање српског језика у нове политичке језике – садржано је главно одступништво од светосавске истине, по којој су Срби само они осољени Духом Светим. Стога је поновно актуализовање старе јозефинистичке тезе у садашњици својеврсна најава будућих планова који ће се, вјерујем, изјаловити, а према којима би требало да се оствари ново интегрисање политичких језика насталих преименовањем српског језика, али исто тако и хришћанских цркава екуменским дијалогом, а он се не би водио само међу хришћанима него и осталим народима и религијама ради стварања свејединства у једној свјетској религији, која би почивала на религиозном синкретизму. Екуменизација је глобални процес који није само у служби пропагирања старог унијатског начела римокатоличке цркве „сједињења несједињених” већ има за циљ вјерско јединство хришћана са нехришћанима, у првом реду муслиманима, што би за посљедицу имало, у првој фази, признање преимућства Христовог викара на земљи, папе, од стране православних, а у коначници, устоличење новог владаоца свијета, Антихриста.
начин настоје конституисати уз помоћ англоамеричких србиста као мултиетничку провинцију, и то концептом Срба сва три вјерозакона – са братском Србијом, а онда и Русима, јер се прибојавају да би на основу руско-српске вјерске и историјске блискости Срби свој брод навезли пут Истока и евроазијства. Зато Србима сламају кичму колонизаторском и спонзорисаном србистиком, која, користећи етноинжењеринг калајевског типа, настоји конституисати наднационалну науку о језику, пројектујући нам какав однос морамо имати према властитом језику и писму, као и свему што чини наш традиционални православни поглед на свијет, налажући нам поновно окретање браћи Србима римског и турског вјерозакона!
У сламању српског националног и језичког идентитета, свим силама квазинаучних протокола, настоје да нас везују језички, културно и духовно за „браћу” Хрвате и Бошњаке, не би ли још једном, као што је то учинила и Вукова реформа – одвојили Србе од своје српске браће преко Дрине, те пресјекли наше српско свејединство са једнородном светосавским народом, али и са братском Русијом.
Широко заснован пројекат коначног рјешења српског питања на Балкану сеже од физичког до духовног поробљавања Срба православаца, којима је намијењена судбина Курда, с перспективом да буду истријебљени брже јер их је мање, а и простор за кретање им је мањи – у чему се у постратном добу најдјелотворнијим показао поступак екуменизације. Ова јерес, која је зацарила и у новокомпонованој српској филологији, изашлој испод сјенке америчке злоупотребе науке, резултат је претходног вишедеценијског кротитељског сламања српске кичме унијатским, а по исходиштима и масонским увјерењем да је брат мио ма које вјере био, из времена опијености југословенском илузијом, од које нас није могао излијечити ни усташко-хрватски геноцид током Другог свјетског рата. У данашњици, екуменизам је узео за мету само срце нашег духовног спасења, светосавље, то православље српског стила и искуства, које на специфичан начин боји наше поимање Свете православне цркве Истока, цркве Светих Отаца и Васељенских сабора. Светосавље је најчвршће присутно у нашем поимању српства, које нам је преко „Номоканона” („Крмчије”)
Највећа Вукова „заслуга” била је у томе што је тзв. реформом,
која је значила враћање на народни језик, како би се тим прије изједначили штокавски католици и православци, покидао рускословенске и српскословенске везе са Русијом. За разбијање језичког савеза Срба са Русијом добио је од масонске петроградске браће руску пензију и чланство у руској академији наука!
„Номоканон” или „Крмчија” (потиче од ријечи крма, мјеста са кога се управља чамцем) један је од најкомплетнијих правних зборника у православној цркви, познат као „Законоправило” Светог Саве. Представља
избор текстова грађанских и црквених прописа из византијских правних зборника које је одабрао и превео Свети Сава, да би их приредио док још није била издејствована аутокефалност Српске православне цркве. „Крмчија” или „Законоправило” први је српски правни акт који представља српски устав: имао је 60 глава, 6 уводних, 44 из црквеног и 20 из свјетовног права. У своје утемељио у законоправило и у насљеђе оставио Свети Сава, учинивши дјело које приличи само светитељу, „генију и хероју”: да све Србе уједини преко источне православне вјере, те то чудо
уједињења 1219. запечати издејствованом аутокефалношћу и самосталном архиепископијом.
Откуда међу потомцима Светог Саве једномишљашчи Синан-паше? Откуда пристајање да се оно што је највредније од српске духовности – светосавље, а са њим и српски језик и његово писмо, још једном, као некоћ у Бечу, ставе на листу за одстрел, и то од стране оних који би требало више него ико други да схватају пресудни допринос Светог Саве нашем духовном опстанку под Турцима? Коначно, ко је осмислио план праве диверзије и безусловне капитулације, у којој се српско национално питање на Балкану још једном рјешава тако да се Срби уништавају помоћу страног фактора, а по старом принципу да једну трећину побију, једну покатоличе, а једну трећину протјерају?
– Јудеомасони – одговарамо – који добро знају колика је моћ образовног система, посебно западног знања на нашим универзитетима, у формирању свијести оних који ће сутра одгајати младе нараштаје. Отпадање од истине нових србиста, који су, као сваки издајници – прво издали себе, а потом и све остало – у том је погледу управо било разорно по наше младе кадрове, који су прошли високошколски дрил на студијама српског језика и књижевности на два универзитета у Републици Српској. И данас, као у вријеме бечких академика, сва подметачина огледала се у томе што су тачку гледишта са које ће Срби посматрати сопствени идентитет помјерили са увијек осјетљивог вјерског питања на мање болно, језичко питање, а за корист, у првом реду, католика из јужних илирских провинција, будући да је Аустроугарска била који би да склоне Српство са пута Светог Саве тврдњом да Свети Сава нема смисао и значај за друге народе и цркве, па тако ни за Црногорце, који су га већ избацили из црквеног календара тзв.црногорске цркве.
Екуменизација значи потпуни нестанак Срба лишавањем српског православља његове светодуховне димензије трајно записане у светосављу, што Србе води у сигурну духовну смрт – на широки пут у пропаст по захтјевима нових јудеокршћанских владара из сјенке, за које је незападна и некатоличка култура и даље примитивна, шизматичка и полудивљачка. Колико пута смо ми Срби слушали оптужбу којом се директно терети Српска православна црква што је Србе свела само на православце, оптужујући управо православне за гријех раздвајања – као да није католичанство отпало од православља, а Рим од Цариграда? Стога, да се тобожњи србисти, ти национал-сепаратисти, који изграђују још једну синтетичку нацију на српској родној подлози, ону звану „Срби сва три вјерозакона”, који желе да одвоје Републику Српску од браће у Србији, везујући нас трулим вуковским везама са српским конвертитима – да се не би и надаље наслађивали својом некажњивошћу за непочинство учињено
под плаштом националне филологије, слуђујући млади научни подмладак у Републици Српској и лишавајући га природног осјећања за самоодржање, ваља им прочитати разрешну молитву како се њихов дух никада више не би повампирио. С њима ће се десити оно исто што и са изнуђеном унијом православних са католицима на Флорентинском сабору у Ферари и Фиренци 1438– 39, када је папа Евгеније Четврти, видјевши да на попису недостаје име Св. Марка Ефеског, с очајањем узвикнуо:
– Елем, ништа неучинисмо!
Нова србистика имала је задатак да изврши институционалну промјену наше свијести, нашег свјетоназора, па и вјероназора о томе ко су Срби, какав морају имати однос премаХрватима и Бошњацима, какав опет према српском језику и писму, српској духовности и култури и традицији. Екуменизмом, који се проводи под фирмом демократије и људских права, стварао се нови постколонијални идентитет Срба као колонизованог народа и српског језика као колонизованог језика који се вјештим начином, екуменским дискурсом скројеним по новим европским нормама,
носио на ноге римском папи. Када сам спознала неоколонијализам екуменске јереси „Срба сва три вјерозакона”, коју је некоћ спремно прихватио Вук унијата, а којом би Срби православци, баштиници праве и истините вјере која је на седам светих васељенских сабора потврђена, још једном били у инфериорном положају у односу на српске конвертите и све остале народе који говоре српским језиком, при чему бисмо понајприје на олтар екуменизма морали принијети своју, српску ћирилицу, од тада сам била спремна да обзнаним сву софистерију нових србиста, који су нам препарирали ум како бисмо тим лакше прихватили још један прохрватски јарам под фирмом екуменизма.
Поробљавање здравог разума проводило се код Срба исувише дуго, преко луциферијанског комунизма, али и најновијег ционизма, преко тих идеолошких близанаца које промовишу истомишљеници Запада међу нама самима, научени како да кроз скривено знање владају масама и народима, сервирајући им заглупљујућа, испразна квазизнања под плаштом науке, којом кормиларе невидљиви владари, окупирајући нам дефиницијама ставове и увјерења о националној филологији, при чему не презају ни од најбешчаснијег манипулисања подсвијешћу, која алузивно поистовјећује екуменистичку тезу о Србима сва три вјерозакона са још неумрлом идеологијом југословенства, на коју Срби никако да буду имуни. Колонизацију свијести или, просто казано, уроту против Срба путем србистике проводе компромитовани послушници, који су трампили савјест за извикано мјесто предводника евроатлантистичке србистике. Понизно пристајући да испуњавају вољу невидљивих владара, сакривених иза америчких академичара, те горде марионете глобалиста и тајне злокобне жидовске секте илумината, радиле су – али више неће – управо супротно од оног за шта су се декларативно залагали: колонизовали преко концепта Срба сва три вјерозакона управо православне Србе, које је демонијачки Запад узео за мету. При томе су тврдили да Србе, народ најхомогенијег националног поријекла, за разлику од данашњих хетерогених Хрвата, који представљају примјер вјештачке ватиканске нације јер не говоре само трима различитим језицима већ и групама језика – извлаче испод сужањства католичком филолошком програму, а уистину су били врхунски хипокрити који су нам углавили тројанског коња под именом србистике, да би наставили духовно уништење властите нације, које би нас одвело у ропство евроатлантистима. Успут, да би то остварили, требало је обавити неке предрадње, уништити Србима властито разумијевање језика и писма.
Ништа мање важно било је и нијекање доћириловске словенске писмености, што је било дио концепта поништавања културе старих Словена на Балкану и на Подунављу као прапостојбине свих данашњих Словена. Ову тезу, супротно званичној историографији, заговарао је Олег Николајевич Трубачов, наводећи у свом лингвистичком истраживању етногенезе и културе Старих Словена да је српски језик основа свих словенских језика, на шта би слависта, русиста, србиста, лексикограф, политиколог и оснивач два српска покрета, двије НВО, за србистику и за живот Србије, Маројевић, лаконски одговорио: – „И јест, и није!”
Овај његов одговор на питање о староставности српског језика потврђује како србистичкој секти никада није ни било до истине, да проносе једно стабилно и објективно сазнање , већ до изругивања и изједначавања истине и лажи. Шта рећи осим: „Знајте да свијет не распиње на крст онога који мири истину са неистином, и свјетлост са тамом, и добро са злом. А Христа је распео на крст јер није уједначавао, није мешао, није са истином
политизовао.”
Управо изједначавање истине са полуистинама и неистинама познати је метод србистичког тријумвирата како би се по пројектима евроатланстистичке жидократије затро српски језик као језик најстарији, којим се говорило у колијевци европске цивилизације.
Истина без наличја
До 1860. свјетска култура полазила је од тога да је нација заједница једног језика. Од тада се на Западу мијења слика српског простора и побјеђује начело да је религија вододјелница нација.
Све то чине како би нас уништили „не зато што смо глупи него што много знамо. Са нашим знањем ми смо реметилачки фактор на Балкану. Опасан елемент. Зараза.”
Дефинитивно, јудеохришћанска нова србистика не зна у шта да вјерује – зар у догмат Срба сва три вјерозакона, у чијем духу одгаја филолошки подмладак српских поданика глобализму, а у који ама баш нико не вјерује? Као ни у догмат о двоазбучности – да су латиница и ћирилица подједнако српска писма? Или да вјерујемо у догмат о Вуковој непогрешивости који је своју „непогрешивост” утемељио на претходна два погрешна догмата. Познато је да лажна претпоставка неизбјежно доводи до лажног закључка.
Културну револуцију која се спроводила паралелно са ратном и постратном деструкцијом пратио је мит о научној неутралности, јер је мало ко вјеровао да се и наука глобализује скупа са културом. Тако је својевремено могло проћи незапажено да је генерација маја 1968, која је предводила културну револуцију уз инструментализацију студентског бунта, у садашњости заузела кључне позиције у Уједињеним нацијама и њиховим бројним специјализованим европским државним организацијама као дио умрежене међународне бирократије. Културну револуцију, проведену па фабијанском принципу, корак по корак, па стога
скоро и непримјетну, пратила је својеврсна „научна” револуција, чији је циљ био стварање глобалне наднауке у којој је водеће мјесто заузела управо лингвистика, створивши ново глобално нормативно научно лидерство, сачињено од скривене мањине модерних мудраца, тих идеолошких технократа који прекрајају свеколико знање за потребе глобалног поробљавања науком.
У то име установљене су бројне НВО које функционишу као невладини „партнери”, једнаки владиним организацијама које се баве облашћу образовања, посебно оног високог. Такав је и Покрет за обнову србистике, који је у хијерархији позициониран чак изнад универзитета и министарстава науке.
Нова србистика имала је задатак да минуциозно деконструише многа претходна учења, па и вуковско схватање језика, премда она сама, као што је наглашено, не зна у шта да вјерује јер и нема своје праве изворе. Њене су темеље конструисали утемељивачи извана, да би њихови преносиоци у српство пренијели и одлуку да се те нове норме морају примијенити без претходног темељног анализирања њиховог поријекла и импликација. Специфичност србистичке керигме (проповиједања јеванђеља) јесте у томе што не престаје да се поштапа светосављем. То је врхунац неетичности, ријетко виђен у цијелом Српству, при чему су свјесно и злонамјерно помијешане парадигме њу ејџ културе са доктрином православне цркве – она вуковска, бечко-берлинска парадигма о Србима сва три вјерозакона, са староставном, светосавском, по којој су Срби само они православни, те да у томе замешатељству, под кринком ђавоље науке, Срби полако изгубе здраво расуђивање, свијест о томе ко су као народ и шта чини њихов културни и национални идентитет.
Рат против Српства и православља, отпочет 90-их година одмах по најави краја Хладног рата, паралелно је пратила културолошка револуција, која се ширила појавом бројних нових концепата у култури и образовању чији су агенти промјена били и нови србисти, послушници архитеката постмодерног деконструктивизма, који по диктату глобалиста растачу
радиционалне истине, што води ка произвољности и мијешању истине и лажи. Стварни домашаји ове својеврсне реформе били су ипак краткорочни: да добаце до времена кад ће бити утемељен заједнички полицентрични језик за цијело штокавско подручје, које би потом било примљено у Европску унију, а тај језик нипошто се неће звати српски, јер то просто не би дозволили они „вуковски Срби” римскога и турскога вјерозакона. Тако су србисти од ријешених питања поново правили вересију, преусмјеравајући по задатку глобалних „служби” токове српске језичке науке, посебно након што се сазнало да се у Чикагу окупио скуп еминентних српских научника и утемељио Завод за србистику, наравно –
аутохтону.
Неопростиво дуго, као прави србистички полетарац коме је подметнуто било да потпише „Слово о српском језику”, нисам видјела оно што ми је толике године било пред носом – та вјештачки креирана научна обмана, прожета духом лажи, чијем сам култу личности доприносила стављајући се у службу креирања једне лажинауке под окриљем евроантлантиста, а у славу овоземљаског цара и папоцезаристичког „месије”, којег ишчекују јудеопротестанти. Умјесто да буду сијачи утјехе након овог страшног рата, дволични су србисти са високим степеном радикализма у интерпретацији, који је потекао из тоталитарног мишљења, наставили да нас жалосте таштим мудровањем, мијешајући лаж са истином. У многе саблазни ових самопроглашених „вукобранитеља”, наспрам њихових вајних опонената – „павлобранитеља”, спада та бескрупулозна, срачуната злоупотреба младих сарадника, којима су подметнули кукољ умјесто жита. И управо због овог ти сијачи кукоља не могу да се надају опросту. Они су, дакле, од властите колаборације начинили катедарску србистику, митологизујући свој духовни пад, претварајући га у борбу за Српство – али сва три вјерозакона, као што су митологизовали и вуково колаборантство у корист Аустроугарске, величајући овог царског жбира, којег је врбовао спретни Копитар, главни цензор, тј. обавјештајац царевине за словенске провинције.
Бог увијек помаже и долази на вријеме, али је потребно
стрпљење. Тако је било и у моме случају. Ђавола треба отјерати
стрпљењем и благошћу. Свему дође крај, па и робовању
позападњаченом фарисејизму ових нових реформатора, који су
сусретљиво гледали на свакога ко је бранио латиницу као српско
писмо, а попријеко и љутито сваког онога ко је искључиво у
ћирилици видио српско писмо и чувара наше меморије. Више
не постоје те лукаве творевине људи да нас обмањују и бацају у
прелест. То су били ждерачи српске позитивне енергије, крвопије
које су се храниле нашим родољубљем и страдалништвом. Својим
су безосјећајним хладним погледима заваравали научни подмладак
Републике Српске, усађујући у њега синдром наклане овце коју вук
води куда год хоће, а она само покорно слиједи свога убицу.
Господ, прије или касније, уништава оне који говоре лажи.
Отац небески каткад је спор у давању одговора, али све се дешава
по Његовој благодети – да нам се наједном отворе двери сазнања
која је тако дуго ненавидник добра био сакрио од наших очију, а
била су ту, пред нама, толика љета. И у чему се састојала сва њихова
„реформа” осим у обнови култа масонског безбожја и њихових
постулата о једнакости и братству? Јер, не једном, те су ложе
публиковале књиге у којима су била формулисана њихова учења
под плаштом историјских, философских и лингвистичких научних
издања. Такво је и „Слово о српском језику”. Управо је масонска
теза о правима српских конвертита да као мањина имају право да
српски језик засвојатају била спретно осмишљена како би Србе
православце увела у лавиринт савременог безбожја и увукла их у
духовни сумрак, гдје мањина влада над већином. Сама организација
покрета србистике била је у виду тројства, при чему је само
један од тројице знао свог надређеног члана, високопостављеног
руководиоца коме су се у конспирацији подносили извјештаји и
из Бање Луке, са бројних трибина које сам организовала, уредно
ношени примјерци плаката да документовано свједоче о урађеном
послу. Потреба да се други чланови србистичког братства (секте)
прате, као и то да се званично заклињу у високоморалне принципе
обновљене србистике, својствено је управо масонству.
Срби ни овога пута не смију да забораве да су управо
водећи европски јудеомасони, под највећом пријетњом Краљевини
Србији, која је подразумијевала санкције, ускраћивање кредита,
па чак и војну акцију, спријечили дјеловање српске аутохтоничке
школе предвођене Милошем Милојевићем, како наш народ не би
сазнао које је његово право мјесто у укупној европској и свјетској
култури и цивилизацији. Србија, фасцинирана добијањем
статуса краљевине од стране великих сила, предвођених управо
јудеомасонима, преко Стојана Новаковића, поклекла је тада и
повила врат, што се нипошто не смије поновити у данашњици, ни
у Републици Српској, ни у Србији, као ни у ширим словенским
просторима, понајвише у Русији. Али историја се поновила.
Наиме, кад су се српски аутохтоничари по други пут скупили, и то
далеко од домовине, у Чикагу, не би ли српски народ под истински
обновљеном србистиком, а не козметички превреднованом
сербокроатистиком, скинуо коначно мрак са очију и у пуном
свјетлу сагледао ко је и шта је у тој старој крезубој Европи, поново
су се исти пипци устремили на Србе, као некоћ у вријеме бечко-
берлинског академизма, у име масонског јудаизма и оних који су
себи ставили за циљ да униште хришћанство и створе свјетску
републику без тронова и олтара, намећући мишљење да су управо
они народ најстарији. Циљ је био спријечити Србима још једном
пут ка изворима сазнања о себи и великој цивилизацијској мисији
коју су имали у прошлости, а коју Европа одбија да види и да
призна.
Ропске су способности различите, у шта сам се, као
присталица србистичког агитпропа, сама увјерила. Њега је лично,
психотички фиксиран на кабалистичку нумерологију, организовао
Маројевић, који је по позиву германизованог Свјетског сабора
Срба са сједиштем у Хајделбергу, а уистину њихових ментора из
свјетске закулисе, сачинио србистичко
вјерују – „Слово о српском језику”. Имао је реформаторске претензије
да његово „Слово” има препознатљиве алузије на „Слово Светог Саве”,
упркос томе што ону свом тексту исписује филипике аустругарском
колаборационисти Вуку Караџићу. Спознавши да србистички догмат двоазбучја
није ништа друго до звијер двоазбучја, звијер која, као медијум
за окупацију православаца, отвара простор програмираној даљој
латинизацији, коју су некоћ вршили крвожедни Аустроугари и
југословенствујушћи монархисти и комунисти, а данас србофобни
евроатлантисти, треснула сам ропским ланцима о земљу, одлучна
да раскринкам ове србистичке варалице, чиме сам стала своме
сужањству у крај.
Као судионик и свједок једне погубне епизоде у покушају
поробљавања српског језика од стране расрбљених филолога,
схватила сам колико су њихови планови били ужасни по својој
суровости и коначним циљевима, управо зато што су заробљавали
младе људе у раној, студентској доби, кодирајући им и колонизујући
свијест кроз науку, обешчашћујући тако часни и високоодговоран
професорски позив. Они сами били су изразито агресивни и
нападачки у обрачуну са Ивићем и ивићевцима, иако сами нису
учинили ништа друго већ рестаурирали стара неоколонијална
правила, која је потписао тај вјерни Копитаров шпијун и дорадник,
чија је највећа врлина била то што је овог умио беспоговорно
слушати.
Оваква „србистика” никада није била српска, ни она
вуковска ни ова евроатлантска, што је сазнање које се више не може
прекрити ћутањем, као ни лично искуство обмануте особе, зарад
чега сам своје младе сараднике са факултета жељела да заштитим
понављања поразног искуства злоупотријебљеног пропагандисте,
који годинама није био свјестан замешатељства у које је упао. Стога
сам кренула у декодирање ове грађевине лажи, спремна да се као
старији учитељ борим против даљег поробљавања младих нараштаја
на филолошким факултетима наша два универзитета у Републици
Српској, нараштаја који су вјеровали на ријеч својим професорима.
Они су, нажалост, сметнули с ума да „учење духовно није игра, ни
безумље људских мисли”, на шта нас је упозоравао вјечно живи
Свети Сава у својој „Жичкој бесједи о правој вјери” из године 1220.
У часу спознаје срушила се та страшна грађевина бесмисла звана
„србистика”, од крова до темеља као кула близнакиња, а са њим и
ово искварено лажиучење, чији су промотори давно осјетили да ја
нисам спремна да радим оно што они раде, безочно трујући све око
себе, а то духовно тровање увијајући у „Крмчију” Светога Саве.
Промјеноумље које је наступило претворило ме је у отвореног
истинотражитеља недјела ове тројице врбованих послушника,
који су играли своје задате улоге обмањивача од заната, по налогу
америчких академика и свјетске владајуће елите, иза које у исходу
стоји левитско свештенство, оно које „кроји планове педесет
година, а наредних сто педест их проводи”.
Истина о Србима опасна је и забрањена. Тој забрани
велики допринос дао је унутрашњи окупатор у виду масонизоване
српске интелигенције, која се у данашњици још једном пробудила.
Кад сам као главни и одговорни уредник часописа „Актуелности”,
пишући о зборнику радова посвећених Светом владици Николају,
поменула масонизовану српску интелигенцију његовог времена,
која је, по свему судећи, допринијела убиству патријарха Варнаве
и његова два брата у вријеме конкордатске кризе, невидљива
рука извршила је дискретну цензуру у корист прозване „браће”
и израз масонизована интелигенција вјешто преправила у
„машинизована”(!), тако да је испало да се ради о нехотичној
словној грешци!
Бесједа о правој филолошкој и историјској науци без
наличја већ је отпочела, и на њу ваља упутити младе нараштаје,
колико год се „машинизована” срска филологија томе опирала.
Младим србистима прави пут трасирали су велики преци; тај
пут је светосавски пут, пут онога који од 1594. године није међу
нама са својим земним прахом, али који је душом живљи од свих
нас заједно, јер је у Богу живом. Зле силе, колико год дејствовале,
а демони черечили народну свијест, мало шта могу, јер ми сву
наду положимо у Бога, трезвено сабирући своје снаге како бисмо
окренули нови лист на којем треба да испишемо нашу будућност,
те тако будемо достојни страдања које нас је снашло. Само уколико
остваримо спасоносну побједу тако што сами себе побиједимо,
можемо учинити узалудном гордост која се надала да ће код Срба
саздати себи дом. Обновљена србистика као огранак науке новог
доба, што служи за магарчење и залуђивање људи, проказана је,
а „Слово о српском језику” спало је на празне параграфе. Важно
је да оставимо и бацимо на буњиште прошлости предање Вука
и његових србофобичних јозефинистичких компањона, попут
Мажуранића, који су забрањивали и сам помен српског имена и
употребу наше ћирилице. Још је важније да чинимо даље оно што
треба да чинимо.
Кад се скину све маске са овог својеврсног покрета лажних
дисидената и бивших омладинских функционера који се изродио
у секту, он не заслужује никакво оправдање. Посебно га не
заслужује првосвештеник екуменске јереси зване нова србистика,
који ју је био узаконио некаквом универзалистичком идејом о три
вјерозакона, заробљеници чега су постали само православци. Сви
они који прихватају овај колонизаторски промасонски догмат
чине својеврсну секту јудеомислећих новосрбиста, који морају да
доживе промјеноумље, као отпадници од истине који не прежу
ни од највећег ругања светосављу, помажући тиме директно да
духовно изгладњивани „липшемо као пас испред ногу њиховог
папе”, као што је језиво, али пророчки говорила старица Пелагија
Рјазанска 1965. године митрополиту Никодиму (Ротову),
перјаници екуменизма у РПЦ. Они Србе скрећу с пута сазнања да су
староставни народ, који је свјетској цивилизацији подарио највеће
достигнуће културе – слово. Управо древност српског језика и
слова новосрбисти трампе за звекетаве награде и унапређења
у више степене завјере против хришћанства, што у основи чини
масонство. То проводи у дјело онај (Р. Маројевић) који је више него
добро упознат са древношћу нашег језика и учењем подунавске
школе, јер је докторирао на вокализацији прасловенског полугласа
и предавао упоредну граматику словенских језика, али који на
питање о древности српског језика одговара фарисејски –
и јест и није древан!
Деценија и по већ је прошла – а као да је гавран махнуо
крилом, како је српским универзитетима шпартала дилиџанса,
одводећи и доводећи новосрбистичке лобисте и америчке кртице
у наше редове, како би од српског језика правили дроњке док смо
ми у њима гледали спасиоце. Срећом, дошло је вријеме буђења
из идеолошке утопије, вријеме самоосвјешћења и ослобађања од
њихове неславне квазинаучне подметачине, учињене за рачун
америчких академика, препаднутих да свијет не би сазнао истину
– како су Срби, ти „варвари новог доба”, најоклеветанији народ на
планети, у ствари народ најстарији, народ који је свијету подарио
писменост и високу цивилизацију! Требало је по сваку цијену
забранити да та истина исплива на свјетлост дана, скрајнути је и
вратити у закључане депое, како би била доступна само највишим
степенима левитског масонства, које се свим силама бори да
за јудејски народ издејствује то повлашћено и водеће мјесто у
историји цивилизације.
Покрет за обнову србистике, као завјернички покрет
масонско-лихварске свјетске врхушке, који је на перфидан начин
злоупотријебио српство, није имао никакву визију шта учинити
против политике распарчавања српског језика као посљедице
територијалног распарчавања, већ је, служећи планерима глобалне
империје, усмјерио сав свој рад како би код Срба
помутио питање
нациналне самодентификације – присиљавајући их да се по
упутама добијеним „одозго” самоидентификују преко језика, а
нипошто преко вјере.
Српско посртање између Истока и Запада резултовало
је тиме да се Запад у нашем времену престао плашити српског
слободарства, па нас је зато престао и поштовати. Запад српске
територије жели да претвори у зону трајног ратног сукоба, што
би новим окупаторима пружило алиби за даљи останак, не зна
се докад, на овим нашим миленијумским просторима. Томе
на руку иде марионетска власт, која се не успијева ослободити
терета примитивног политичког ачења, гарантујући све само не
мир, и тражећи од свих нас лојалност окупатору, уз национално
понижење, растурање језика и писма, сијање страха од тога да
слободно искажемо властито мишљење о националној историји
и филологији, те да се и надаље уздамо у благодети западне
просвијећености.
Све то чине како би нас уништили „не зато што смо глупи него што много знамо. Са нашим знањем ми смо реметилачки фактор на Балкану. Опасан елемент. Зараза.”
Дефинитивно, јудеохришћанска нова србистика не зна у шта да вјерује – зар у догмат Срба сва три вјерозакона, у чијем духу одгаја филолошки подмладак српских поданика глобализму, а у који ама баш нико не вјерује? Као ни у догмат о двоазбучности – да су латиница и ћирилица подједнако српска писма? Или да вјерујемо у догмат о Вуковој непогрешивости који је своју „непогрешивост” утемељио на претходна два погрешна догмата. Познато је да лажна претпоставка неизбјежно доводи до лажног закључка.
Културну револуцију која се спроводила паралелно са ратном и постратном деструкцијом пратио је мит о научној неутралности, јер је мало ко вјеровао да се и наука глобализује скупа са културом. Тако је својевремено могло проћи незапажено да је генерација маја 1968, која је предводила културну револуцију уз инструментализацију студентског бунта, у садашњости заузела кључне позиције у Уједињеним нацијама и њиховим бројним специјализованим европским државним организацијама као дио умрежене међународне бирократије. Културну револуцију, проведену па фабијанском принципу, корак по корак, па стога
скоро и непримјетну, пратила је својеврсна „научна” револуција, чији је циљ био стварање глобалне наднауке у којој је водеће мјесто заузела управо лингвистика, створивши ново глобално нормативно научно лидерство, сачињено од скривене мањине модерних мудраца, тих идеолошких технократа који прекрајају свеколико знање за потребе глобалног поробљавања науком.
У то име установљене су бројне НВО које функционишу као невладини „партнери”, једнаки владиним организацијама које се баве облашћу образовања, посебно оног високог. Такав је и Покрет за обнову србистике, који је у хијерархији позициониран чак изнад универзитета и министарстава науке.
Нова србистика имала је задатак да минуциозно деконструише многа претходна учења, па и вуковско схватање језика, премда она сама, као што је наглашено, не зна у шта да вјерује јер и нема своје праве изворе. Њене су темеље конструисали утемељивачи извана, да би њихови преносиоци у српство пренијели и одлуку да се те нове норме морају примијенити без претходног темељног анализирања њиховог поријекла и импликација. Специфичност србистичке керигме (проповиједања јеванђеља) јесте у томе што не престаје да се поштапа светосављем. То је врхунац неетичности, ријетко виђен у цијелом Српству, при чему су свјесно и злонамјерно помијешане парадигме њу ејџ културе са доктрином православне цркве – она вуковска, бечко-берлинска парадигма о Србима сва три вјерозакона, са староставном, светосавском, по којој су Срби само они православни, те да у томе замешатељству, под кринком ђавоље науке, Срби полако изгубе здраво расуђивање, свијест о томе ко су као народ и шта чини њихов културни и национални идентитет.
Рат против Српства и православља, отпочет 90-их година одмах по најави краја Хладног рата, паралелно је пратила културолошка револуција, која се ширила појавом бројних нових концепата у култури и образовању чији су агенти промјена били и нови србисти, послушници архитеката постмодерног деконструктивизма, који по диктату глобалиста растачу
радиционалне истине, што води ка произвољности и мијешању истине и лажи. Стварни домашаји ове својеврсне реформе били су ипак краткорочни: да добаце до времена кад ће бити утемељен заједнички полицентрични језик за цијело штокавско подручје, које би потом било примљено у Европску унију, а тај језик нипошто се неће звати српски, јер то просто не би дозволили они „вуковски Срби” римскога и турскога вјерозакона. Тако су србисти од ријешених питања поново правили вересију, преусмјеравајући по задатку глобалних „служби” токове српске језичке науке, посебно након што се сазнало да се у Чикагу окупио скуп еминентних српских научника и утемељио Завод за србистику, наравно –
аутохтону.
Неопростиво дуго, као прави србистички полетарац коме је подметнуто било да потпише „Слово о српском језику”, нисам видјела оно што ми је толике године било пред носом – та вјештачки креирана научна обмана, прожета духом лажи, чијем сам култу личности доприносила стављајући се у службу креирања једне лажинауке под окриљем евроантлантиста, а у славу овоземљаског цара и папоцезаристичког „месије”, којег ишчекују јудеопротестанти. Умјесто да буду сијачи утјехе након овог страшног рата, дволични су србисти са високим степеном радикализма у интерпретацији, који је потекао из тоталитарног мишљења, наставили да нас жалосте таштим мудровањем, мијешајући лаж са истином. У многе саблазни ових самопроглашених „вукобранитеља”, наспрам њихових вајних опонената – „павлобранитеља”, спада та бескрупулозна, срачуната злоупотреба младих сарадника, којима су подметнули кукољ умјесто жита. И управо због овог ти сијачи кукоља не могу да се надају опросту. Они су, дакле, од властите колаборације начинили катедарску србистику, митологизујући свој духовни пад, претварајући га у борбу за Српство – али сва три вјерозакона, као што су митологизовали и вуково колаборантство у корист Аустроугарске, величајући овог царског жбира, којег је врбовао спретни Копитар, главни цензор, тј. обавјештајац царевине за словенске провинције.
Бог увијек помаже и долази на вријеме, али је потребно
стрпљење. Тако је било и у моме случају. Ђавола треба отјерати
стрпљењем и благошћу. Свему дође крај, па и робовању
позападњаченом фарисејизму ових нових реформатора, који су
сусретљиво гледали на свакога ко је бранио латиницу као српско
писмо, а попријеко и љутито сваког онога ко је искључиво у
ћирилици видио српско писмо и чувара наше меморије. Више
не постоје те лукаве творевине људи да нас обмањују и бацају у
прелест. То су били ждерачи српске позитивне енергије, крвопије
које су се храниле нашим родољубљем и страдалништвом. Својим
су безосјећајним хладним погледима заваравали научни подмладак
Републике Српске, усађујући у њега синдром наклане овце коју вук
води куда год хоће, а она само покорно слиједи свога убицу.
Господ, прије или касније, уништава оне који говоре лажи.
Отац небески каткад је спор у давању одговора, али све се дешава
по Његовој благодети – да нам се наједном отворе двери сазнања
која је тако дуго ненавидник добра био сакрио од наших очију, а
била су ту, пред нама, толика љета. И у чему се састојала сва њихова
„реформа” осим у обнови култа масонског безбожја и њихових
постулата о једнакости и братству? Јер, не једном, те су ложе
публиковале књиге у којима су била формулисана њихова учења
под плаштом историјских, философских и лингвистичких научних
издања. Такво је и „Слово о српском језику”. Управо је масонска
теза о правима српских конвертита да као мањина имају право да
српски језик засвојатају била спретно осмишљена како би Србе
православце увела у лавиринт савременог безбожја и увукла их у
духовни сумрак, гдје мањина влада над већином. Сама организација
покрета србистике била је у виду тројства, при чему је само
један од тројице знао свог надређеног члана, високопостављеног
руководиоца коме су се у конспирацији подносили извјештаји и
из Бање Луке, са бројних трибина које сам организовала, уредно
ношени примјерци плаката да документовано свједоче о урађеном
послу. Потреба да се други чланови србистичког братства (секте)
прате, као и то да се званично заклињу у високоморалне принципе
обновљене србистике, својствено је управо масонству.
Срби ни овога пута не смију да забораве да су управо
водећи европски јудеомасони, под највећом пријетњом Краљевини
Србији, која је подразумијевала санкције, ускраћивање кредита,
па чак и војну акцију, спријечили дјеловање српске аутохтоничке
школе предвођене Милошем Милојевићем, како наш народ не би
сазнао које је његово право мјесто у укупној европској и свјетској
култури и цивилизацији. Србија, фасцинирана добијањем
статуса краљевине од стране великих сила, предвођених управо
јудеомасонима, преко Стојана Новаковића, поклекла је тада и
повила врат, што се нипошто не смије поновити у данашњици, ни
у Републици Српској, ни у Србији, као ни у ширим словенским
просторима, понајвише у Русији. Али историја се поновила.
Наиме, кад су се српски аутохтоничари по други пут скупили, и то
далеко од домовине, у Чикагу, не би ли српски народ под истински
обновљеном србистиком, а не козметички превреднованом
сербокроатистиком, скинуо коначно мрак са очију и у пуном
свјетлу сагледао ко је и шта је у тој старој крезубој Европи, поново
су се исти пипци устремили на Србе, као некоћ у вријеме бечко-
берлинског академизма, у име масонског јудаизма и оних који су
себи ставили за циљ да униште хришћанство и створе свјетску
републику без тронова и олтара, намећући мишљење да су управо
они народ најстарији. Циљ је био спријечити Србима још једном
пут ка изворима сазнања о себи и великој цивилизацијској мисији
коју су имали у прошлости, а коју Европа одбија да види и да
призна.
Ропске су способности различите, у шта сам се, као
присталица србистичког агитпропа, сама увјерила. Њега је лично,
психотички фиксиран на кабалистичку нумерологију, организовао
Маројевић, који је по позиву германизованог Свјетског сабора
Срба са сједиштем у Хајделбергу, а уистину њихових ментора из
свјетске закулисе, сачинио србистичко
вјерују – „Слово о српском језику”. Имао је реформаторске претензије
да његово „Слово” има препознатљиве алузије на „Слово Светог Саве”,
упркос томе што ону свом тексту исписује филипике аустругарском
колаборационисти Вуку Караџићу. Спознавши да србистички догмат двоазбучја
није ништа друго до звијер двоазбучја, звијер која, као медијум
за окупацију православаца, отвара простор програмираној даљој
латинизацији, коју су некоћ вршили крвожедни Аустроугари и
југословенствујушћи монархисти и комунисти, а данас србофобни
евроатлантисти, треснула сам ропским ланцима о земљу, одлучна
да раскринкам ове србистичке варалице, чиме сам стала своме
сужањству у крај.
Као судионик и свједок једне погубне епизоде у покушају
поробљавања српског језика од стране расрбљених филолога,
схватила сам колико су њихови планови били ужасни по својој
суровости и коначним циљевима, управо зато што су заробљавали
младе људе у раној, студентској доби, кодирајући им и колонизујући
свијест кроз науку, обешчашћујући тако часни и високоодговоран
професорски позив. Они сами били су изразито агресивни и
нападачки у обрачуну са Ивићем и ивићевцима, иако сами нису
учинили ништа друго већ рестаурирали стара неоколонијална
правила, која је потписао тај вјерни Копитаров шпијун и дорадник,
чија је највећа врлина била то што је овог умио беспоговорно
слушати.
Оваква „србистика” никада није била српска, ни она
вуковска ни ова евроатлантска, што је сазнање које се више не може
прекрити ћутањем, као ни лично искуство обмануте особе, зарад
чега сам своје младе сараднике са факултета жељела да заштитим
понављања поразног искуства злоупотријебљеног пропагандисте,
који годинама није био свјестан замешатељства у које је упао. Стога
сам кренула у декодирање ове грађевине лажи, спремна да се као
старији учитељ борим против даљег поробљавања младих нараштаја
на филолошким факултетима наша два универзитета у Републици
Српској, нараштаја који су вјеровали на ријеч својим професорима.
Они су, нажалост, сметнули с ума да „учење духовно није игра, ни
безумље људских мисли”, на шта нас је упозоравао вјечно живи
Свети Сава у својој „Жичкој бесједи о правој вјери” из године 1220.
У часу спознаје срушила се та страшна грађевина бесмисла звана
„србистика”, од крова до темеља као кула близнакиња, а са њим и
ово искварено лажиучење, чији су промотори давно осјетили да ја
нисам спремна да радим оно што они раде, безочно трујући све око
себе, а то духовно тровање увијајући у „Крмчију” Светога Саве.
Промјеноумље које је наступило претворило ме је у отвореног
истинотражитеља недјела ове тројице врбованих послушника,
који су играли своје задате улоге обмањивача од заната, по налогу
америчких академика и свјетске владајуће елите, иза које у исходу
стоји левитско свештенство, оно које „кроји планове педесет
година, а наредних сто педест их проводи”.
Истина о Србима опасна је и забрањена. Тој забрани
велики допринос дао је унутрашњи окупатор у виду масонизоване
српске интелигенције, која се у данашњици још једном пробудила.
Кад сам као главни и одговорни уредник часописа „Актуелности”,
пишући о зборнику радова посвећених Светом владици Николају,
поменула масонизовану српску интелигенцију његовог времена,
која је, по свему судећи, допринијела убиству патријарха Варнаве
и његова два брата у вријеме конкордатске кризе, невидљива
рука извршила је дискретну цензуру у корист прозване „браће”
и израз масонизована интелигенција вјешто преправила у
„машинизована”(!), тако да је испало да се ради о нехотичној
словној грешци!
Бесједа о правој филолошкој и историјској науци без
наличја већ је отпочела, и на њу ваља упутити младе нараштаје,
колико год се „машинизована” срска филологија томе опирала.
Младим србистима прави пут трасирали су велики преци; тај
пут је светосавски пут, пут онога који од 1594. године није међу
нама са својим земним прахом, али који је душом живљи од свих
нас заједно, јер је у Богу живом. Зле силе, колико год дејствовале,
а демони черечили народну свијест, мало шта могу, јер ми сву
наду положимо у Бога, трезвено сабирући своје снаге како бисмо
окренули нови лист на којем треба да испишемо нашу будућност,
те тако будемо достојни страдања које нас је снашло. Само уколико
остваримо спасоносну побједу тако што сами себе побиједимо,
можемо учинити узалудном гордост која се надала да ће код Срба
саздати себи дом. Обновљена србистика као огранак науке новог
доба, што служи за магарчење и залуђивање људи, проказана је,
а „Слово о српском језику” спало је на празне параграфе. Важно
је да оставимо и бацимо на буњиште прошлости предање Вука
и његових србофобичних јозефинистичких компањона, попут
Мажуранића, који су забрањивали и сам помен српског имена и
употребу наше ћирилице. Још је важније да чинимо даље оно што
треба да чинимо.
Кад се скину све маске са овог својеврсног покрета лажних
дисидената и бивших омладинских функционера који се изродио
у секту, он не заслужује никакво оправдање. Посебно га не
заслужује првосвештеник екуменске јереси зване нова србистика,
који ју је био узаконио некаквом универзалистичком идејом о три
вјерозакона, заробљеници чега су постали само православци. Сви
они који прихватају овај колонизаторски промасонски догмат
чине својеврсну секту јудеомислећих новосрбиста, који морају да
доживе промјеноумље, као отпадници од истине који не прежу
ни од највећег ругања светосављу, помажући тиме директно да
духовно изгладњивани „липшемо као пас испред ногу њиховог
папе”, као што је језиво, али пророчки говорила старица Пелагија
Рјазанска 1965. године митрополиту Никодиму (Ротову),
перјаници екуменизма у РПЦ. Они Србе скрећу с пута сазнања да су
староставни народ, који је свјетској цивилизацији подарио највеће
достигнуће културе – слово. Управо древност српског језика и
слова новосрбисти трампе за звекетаве награде и унапређења
у више степене завјере против хришћанства, што у основи чини
масонство. То проводи у дјело онај (Р. Маројевић) који је више него
добро упознат са древношћу нашег језика и учењем подунавске
школе, јер је докторирао на вокализацији прасловенског полугласа
и предавао упоредну граматику словенских језика, али који на
питање о древности српског језика одговара фарисејски –
и јест и није древан!
Деценија и по већ је прошла – а као да је гавран махнуо
крилом, како је српским универзитетима шпартала дилиџанса,
одводећи и доводећи новосрбистичке лобисте и америчке кртице
у наше редове, како би од српског језика правили дроњке док смо
ми у њима гледали спасиоце. Срећом, дошло је вријеме буђења
из идеолошке утопије, вријеме самоосвјешћења и ослобађања од
њихове неславне квазинаучне подметачине, учињене за рачун
америчких академика, препаднутих да свијет не би сазнао истину
– како су Срби, ти „варвари новог доба”, најоклеветанији народ на
планети, у ствари народ најстарији, народ који је свијету подарио
писменост и високу цивилизацију! Требало је по сваку цијену
забранити да та истина исплива на свјетлост дана, скрајнути је и
вратити у закључане депое, како би била доступна само највишим
степенима левитског масонства, које се свим силама бори да
за јудејски народ издејствује то повлашћено и водеће мјесто у
историји цивилизације.
Покрет за обнову србистике, као завјернички покрет
масонско-лихварске свјетске врхушке, који је на перфидан начин
злоупотријебио српство, није имао никакву визију шта учинити
против политике распарчавања српског језика као посљедице
територијалног распарчавања, већ је, служећи планерима глобалне
империје, усмјерио сав свој рад како би код Срба
помутио питање
нациналне самодентификације – присиљавајући их да се по
упутама добијеним „одозго” самоидентификују преко језика, а
нипошто преко вјере.
Српско посртање између Истока и Запада резултовало
је тиме да се Запад у нашем времену престао плашити српског
слободарства, па нас је зато престао и поштовати. Запад српске
територије жели да претвори у зону трајног ратног сукоба, што
би новим окупаторима пружило алиби за даљи останак, не зна
се докад, на овим нашим миленијумским просторима. Томе
на руку иде марионетска власт, која се не успијева ослободити
терета примитивног политичког ачења, гарантујући све само не
мир, и тражећи од свих нас лојалност окупатору, уз национално
понижење, растурање језика и писма, сијање страха од тога да
слободно искажемо властито мишљење о националној историји
и филологији, те да се и надаље уздамо у благодети западне
просвијећености.
Нови рат против српског језика
Поход Запада на Исток отпочео је у нашем времену
преко хрватских крсташа који су преко ноћи поништили Србима
у Хрватској конститутивност и сувереност. Тако су још једном
православце на списак за одстрел ставили фанатичне неоусташе
и њихови помагачи, еврократе, трилатералци и билдерберговци,
као и сви други који су се заклањали иза замјеника Христовог
на земљи – иза папе. Циљ им је био озападњење сва три српска
предања, што је у пракси значило хрватизовање Срба стављањем
римског печата на српски језик, писмо и вјеру, изложену правој
духовној агресији, при чему се није презало ни од својатања
ћирилице (називана је хрватском ћирилицом), као ни од отимања
свега што је било створено на српском језику, посебно западно
од Дрине. Присвајање српског идентитета, његово калајисање
латинским духом и присаображење вјештачкој хрватској нацији и
култури, перманентно се проводи већ вијек и по да би се изгубио
српски национални идентитет, те поништиле разлике – језичке,
културне и вјерске – између Срба и Хрвата, а сада већ и Бошњака.
Ако се озападњење источне цркве проводи кроз екуменизам,
тај псеудохришћански покрет који је заједнички именитељ за
привођење православља под скуте маловјерне римске цркве, онда
је бечко-берлинско учење о српској историји и српском језику
заједничко име за западноевропску псеудонауку, која симболизује
отпадништво од истине, истине која се рапидно почела урушавати
од времена бечких катедриста и просвјетитеља.
2. Шта је просвјетитељство у којем се појавио реформатор
Вук из Копитаревог шињела? То је европски хуманизам са
папизмом на челу! Тај „хуманизам” Срби су осјетили на својој
кожи кроз реформаторски рад приписан Вуку Караџићу, а који
је за посљедицу имао унијаћење источнохришћана и њихово
привођење под скуте непогрешивог папе. „Нема битне разлике
између папизма, протестантизма, екуменизма и властитих секти
чије је име легеон”, учи нас новојављени српски светитељ Ава
Јустин Ћелијски.
Још је двадесетих година XX вијека руски филолог и
лингвиста Николај Трубецкој уочио да је „постојани сан сваког
Европљанина потпуно обезличење свих народа на земаљској
кугли, рушење свих самосталних и оригиналних националних
облика и култура, осим једне, европске, која је сама, у суштини,
такође национална [...] али жели да ужива глас општељудске”.
У име ширења тих „општељудских” вриједности отпочео је,
предвођен Англоамериканцима, нови крсташки рат, који је значио
и нови рат против српског језика и српског писма – ћирилице. У
име врлог новог свијета, а против духовног предања светосавске
цркве, по којем су Срби православци и не треба их мијешати са
давно превјереним и однарођеним Србима, који из дна душе
мрзе православље, повели су га ти тобожњи србисти, а уистину
лажиучитељи, назвавши га без саблажњивости и хипокризије,
новим ратом „за” српски језик и правопис. Умјесто обећане обнове
националне филологије, србистике, лингвистички тријумвират
наставио је даље обезличавање нашег језика и културе по
рецептури добијеној од планера свјетске империје, који су
Дејтонским мировним споразумом легитимисали преименовање
српског језика у тзв. политичке језике.
Тај нови рат водио се под фирмом „обновљене србистике”,
а уистину глобалне западне науке, којој би понајприје одговарао
назив „евроатлантистика”. Ови позападњачени научни стратези
сламали су постепено српску језичку и етничку самосвијест, у
првом реду у Републици Српској, зарад успостављања контроле
над српским језиком и писмом с лијеве обале Дрине. Тако је српски
језик, чија је свака друга ријеч старија од педесет вијекова, како је
доказивао академик Милан Будимир, неочекивано био претворен
у заморче сурове неоколонијалне језичке политике, чиме је
потврђена истина да Запад мрзи само оне нације и људе који имају
душу и карактер, како је то за нас говорио неумрли пријатељ Срба
и великан француске академије наука, Жан Дитур.
Нови рат, али изнутра, против српског језика као најважније
националне одреднице српске духовности, покренуо је под високим
покровитељством „вавилонског” братства америчких академичара
србо-југословенски тријумвират, који већ двадесет година
учествује у „змешанцији” српског језика, писма и књижевности
на основама вуковске тезе о Србима сва три вјерозакона, а на
платформи Новосадског договора, који је почивао на закључку да
је језик Хрвата, Срба и Црногораца један и јединствен језик са два
равноправна изговора, ијекавским и екавским, и два равноправна
писма, ћирилици и латиници.
Овај посљедњи лингвистички ратумјесто да се води на трагу духовног
предања Српске православнецркве и њеног духовног оца, Светог Саве,
у ситуацији када јенападнуто само православље српског стила и искуства,
водиосе у име земаљске мудрости и три преживјела ревизионистичка
догмата највећег непријатеља Словенства и Српства, бечко-
берлинске историјске школе: првог, о преимућству у србистици и
непогрешивости Вука Караџића, другог, у име старог унијатског
догмата о Србима сва три вјерозакона и трећег, најпоганијег лажног
догмата, који посредно убија нашу староставну вишемиленијумску
ћирилицу – догмата о благодети двоазбучности, који је врхунац
дволичности тзв. србистике.
„Нову” србистику, ту лингвистику без лица под маском
глобализма, која је требало да буде она дуго очекивана свјетлост
послије тамне ноћи отпадништва од српства и православља,
по начелима палог разума повела су три „њихова” човјека,
пропагирајући ту бласфемичну србокомунистичку и анационалну
самообману звану србистика, која је на наше очи опсјенарски
спиновала свеспасавајућу идеологију светосавља у антихристовску
идеологију глобализма и владавине једног господара, једног
суверена, који читав свијет подучава демократији, програмирано
му испирајући мозак. Та наднационална „евроатлантистика”, чије
су окупационе намјере очигледне, значила је још једно командовање
споља, које би имало за посљедицу релативно брзо растајање
Срба са сопственим језиком и писмом, а тиме и сопствном
историјом, традицијом и навикама, али и књижевношћу, уз
селекцију националног идентитета и његово свођење на фолклор.
Ту субверзивну тзв. србистику, као и ону стару бечку и масонску
„аустросрбистику”, проводила су у дјело два „њихова” човјека,
Вук и Даничић, преплавивши српску филологију као горка
вода апокалипсе. Осмислили су је западни мудраци у својим
алхемијским радионицама, показујући на примјеру српске науке о
језику како лаж може да се преодјене у „научно” утврђену истину,
како неколико „њихових” људи у нашим редовима, који чврсто
дјелују у складу са помно смишљаним налозима својих господара,
у овом случају америчких академика, може да кроји капу читавом
једном народу. Кроз самозвано законоправило„Слово о српском
језику”, у којем су лупешки узели спољашњи изглед светосавља
и укодиран ехо „Номоканона” („Законоправила”) Светога Саве,
издиктирали су Србима окупаторске намјере: какав то морају да
имају однос према властитом језику, писму, а какав опет према
српској књижевности и културној баштини, у најширем смислу
те ријечи; посебно – како морају да се односе према Хрватима,
Бошњацима, Црногорцима и осталим вјештачким нацијама, које су
западни еугеничари у својим опскурним лабораторијама генетски
модификовали искључиво од српске (и руске) нације, правећи од
њих у правом смислу ГМО нације с циљем уништења српскога
генетског кода.
Сва кротитељска моћ ових краснорјечивих лицемјера, који
су тобожњом љубављу према српству оковали душе напаћених
православних Срба, остављајући их да и даље дријемају у апатији
и незнању док им се поништава национални идентитет по диктату
Евроамериканаца, огледа се баш у томе што су нам преко научних
дефиниција, скованих још у вријеме јозефинистичких и језуитских
бечких катедриста, покорили памет, присиливши нас да, посрћући
између Истока и Запада, у својим крвним непријатељима Хрватима
и Бошњацима, па и оним напола однарођеним Црногорцима (и то
након нетом завршеног антисрпског рата, који је по броју земаља
које су у њему учествовале имао одлику свјетског антисрпског
рата), гледамо српску браћу другог вјерозакона, Србе католике
(римског вјерозакона) и Србе мухамеданце (турског вјерозакона),
јер ћемо у супротном још једном морати да понесемо колективну
кривицу за разбијање јединственог полицентричног језика; да у
латиници такође морамо да видимо српско, а нипошто хрватско
писмо, које је као такво равноправно са ћирилицом, јер су, тврди
водећи еугеничар Маројевић – оба писма подједнако српска, поред
очигледног изумирања Богом нам дане ћирилице.
Циљ је био да у коначници више вјерујемо њима него
властитим очима, јер су они носиоци катедарске лингвистике,
универзитетске, а Маројевић и члан Словенске академије наука.
При томе су нас присиљавали да им у том походу на здрави разум,
који би нас претворио у мазохисте, вјерујемо (на ријеч) како су
управо они наши спасиоци из канџи католичког филолошког
програма и ватиканске завјере, и то не више оне која стиже из
Загреба него оне која нам се намеће из Београда, преко САНУ. Ни ту
се нису заустављали ови богоборци, већ су ту своју нечасну работу,
којом нас уводе у нови комунизам, а које би се и ђаво постидио,
осијали пурпурним свјетлом највишег родољубља и патриотског
самопрегора, проглашавајући своју издају за језички устав раван
„Крмчији” првог српског светитеља и просвјетитеља Светог Саве!
4. Одбрана је с животом скопчана, те је стога наша дужност да
по сваку цијену одбранимо српски језик од ових псеудопатриотских
субверзија које нам је смислио невидљиви окупатор, спољни и
унутрашњи, познат као „пета колона”, а који је већ починио толике
културне издаје, равне највећој националној издаји; све како бисмо
се трајно растали од свог језика, језика најстаријег, тог „језика
муња”, како га је од миља назвао јасновидац Тесла. Толике сплетке
против властитог језика учињене су с једним јединим циљем: да
српски језик никада више не буде суверен, како никад не бисмо
слободно могли крочити у тамни, забрањени предио његове
славне прошлости, коју су нам завјеренички били поништили
Аустроугари у XIX вијеку, када је хрватско име приписано свим
католицима у јужним илирским провинцијама, па и оним српским
конвертитима, а Српство почело рапидно да се смањује. Са њим су
се брисали небројени докази о аутохтоности Срба на Балкану од
предгрчког и предримског времена, па тим слиједом у све ближу
прошлост.
Шта је циљ нових србиста, тих у правом смислу „лажних
пророка”, о којима говори Света књига? Да од Срба православаца
преко вуковског концепта Срба сва три вјерозакона поново праве
Југословене, а за потребе новог комунистичког и ционистичког
поретка.
Већ 160 година Срби су жртве ватиканско-бечко-берлинске школе
мишљења и њених псеудонаучних језичких протокола, скројених својевремено
на Бечком књижевном договору, којим нам је на превару преотето наше историјско право
на српски језик, тј. штокавицу, коју су бечки администранти
с предумишљајем помијешали са хрватском чакавицом и
новохрватском кајкавицом, те тако смијешане поново дијелили,
али не по језику, него по вјери. Тиме смо као народ изгубили
суверенитет над својим српским језиком, који је постао својина и
несрба, да би га они одмах засвојатали, пришивши му хрватско име.
Потом су нам на Берлинском конгресу 1878, под покровитељством
тих истих Германа, велике силе кроз изнуђене тајне параграфе
преотели историјско право на античку Србију, а уз њу још толико
тога да је могло да стане једино у накнадно потписану Тајну
конвенцију, за коју се у Србији сазнало тек 1903, након пуних
двадесет година! Њоме су нас Нијемци присилили да се одрекнемо
историјског права на своје вајкадашње српске територије, преко
Дрине, Саве и Дунава, те да пристанемо на историјски фалсификат
о некаквом фабулозном досељавању Срба на Балкан у VII вијеку.
Преко прекројене историје забранили су нам да ишта знамо о
преднемањићком пероду, посебно не да смо одувијек овдје на
простору Подунавља били и остали своји на своме. Све то дато је
како би заузврат велике силе признале суверенитет новоутемељене
Краљевине Србије!
У пројектованом затирању српске, а шире словенске
староставне духовности, које су се западњаци плашили, нарочито
је на удару био српски језик, некоћ веома распрострањен европски
језик, који је у посљедње двије деценије био изложен перманентном
и немилосрдном „калајисању”, обезимењавању и похрваћењу, што
најозбиљније угрожава његов опстанак на језичкој карти Европе.
Прави погром спроводио се и над нашом вишемиленијумском
ћирилицом, без које се српски народ трајно обесловешћује, као,
уосталом, и други словенски православни народи, изложени
непосустајућој латинизацији од стране Европске уније, мегадржаве
под вођством Германа и Рима, а без Словена, бар не православних,
већ по могућности поунијаћених. Затирањем ћирилице, као
писма словенског народа који је био носилац најстарије европске
писмености, били бисмо трајно одвојени од својих најдубљих
културних и духовних коријена, који сежу до винчанске и културе
Лепенског вира, али и од руске браће, која пишу ћирилицом, што
би значило ненадокнадив губитак за укупну ћириличну словенску
цивилизацију.
Живимо у свијету у коме истинита наука нестаје и који
неопозиво тоне у тоталитаризам. Једино истина може да спријечи
даље неразумијевање разлога који су довели до оваквог трагичног
отуђења Срба од српског језика, писма и своје вјере праотачке,
отуђења народа који је, као ниједан у свијету, ујединио један
истински светитељ и први српски просвјетитељ, Свети Сава, још
у XII вијеку, спасоносном вјером православном, изборивши се за
аутокефаклност српске помјесне цркве, и тиме учинио дјело које
приличи само генију и хероју. Тако нешто остало је недосањан
сан многих европских народа којима то није пошло за руком: ни
јансенистима да у XVII вијеку у Француској начине галиканску
националну цркву и извуку је испод окриља Рима, а ни Хитлеру,
који је 1933. потписао конкордат са Ватиканом не би ли Њемачку
успио да уједини у једној вјери, јер је знао да би тек тада сви Нијемци
уистину били један народ, са једним вођом и једним језиком, али
му је тај покушај, по властитом признању – пропао.
До постепеног разарања и затирања сва три српска предања
која чине наш духовни интегритет и која су нас држала усправним
кроз вијекове довело нас је наше поуздање у доброхотност европске
римокатоличко-протестантске цивилизације и истинитост западне
науке. Нисмо увиђали колико је она прожета папоцентричном,
отровном мржњом према православљу и његовим светињама, као и
безбожним еволуционизмом и јереси дарвинизма и материјализма.
Кодирани да беспоговорно прихватимо сервиране западне научне
истине, нисмо имали одважности да увидимо како је та и таква наука
још једна у низу западних архијереси, почев од оне која се најшире
примила, папске архијереси, потом лутеранске, калвинистичке,
суботарске и тако редом, све до екуменске свејереси, да би конац
свих тих јереси завршио са атеизмом, којим је прожета сва западна
наука, те бројним другим, отворено богоборачким, а кадшто и
сатанистичким, учењима западних еугеничара.
7. Ми Срби били смо непосредне жртве западне операције
даљег разбијања српског народа путем српског језика, наметнуте
помоћу националне филологије и историје, којима се перфидно
проводила контрола ума појединца преко вјере у истинитост
науке, а наше се жртвовање и данас наставља новом „србистиком”,
која је одбила да буде врлинска наука
48
и испољи храброст
да буде у нескладу са духом времена, а коју је по препоруци
српских мондијалиста обновио политиколингвистички горди
тријумвират Радмило Маројевић, Милош Ковачевић и Петар
Милосављевић, и то у крајње изнуђеним околностима – уочи
тоталног рата против Срба који је водила НАТО алијанса
1999. године. Атлантисти су нам, наиме, већ тада, 1998. године,
октроисали језички устав, а он је и овога пута био дубоко
колонијалан, као што је био и претходни, аустрославистички и
јансенистички устав Вука Караџића. Направљена по мјерилима
свјетских планера, нова је србистика пропустила прилику свога
уозбиљења – да стоји у истини, а не лажи, када је умјесто да надиђе
Вукову унијатску аустрославистику и еманципује се од хабзбуршке
сербокроатистике, у своме „прогресивном” ходу унатраг упала у
нови/стари мит о Вуку. Дрилована по нордијској методологији,
која и данас даје своје резултате, једино је умјела да се врати на
богомрску југословенствујушћу аустросрбистику како бисмо се
и у будућности вртјели у кругу старих, задатих к. у. к. протокола
бечко-берлинске школе, која је негирала пресудан допринос Срба,
и уопште Словена, европској култури.
Њихов се значај потцјењивао, као и занимање за словенску
историју и цивилизацију, поред осталог и зато да се не бисмо
суочили са Словенском Германијом, како је гласио назив за
територије до Рајне које су до осмог и деветог вијека биле
словенске. Нова србистика добила је задатак, закључујемо то по
тврдњама доктора Иве Вукчевића, аутора „Словенске Германије”,
„да помути и отрује дискусије о штокавици”. Највиши нивои
англо-америчког академизма, што су још од краја Другог свјетског
рата били и остали под одлучним утицајем научника избјеглих из
Аустрије и Мађарске који су имали јака антисловенска осјећања
и битно утицали на ставове Американаца, као неоконзервативци
препали су се чињенице да је седамнаестог марта 1995. године у
Чикагу основана једна нова српска културна научна установа под
именом „Сардонија” – Завод за србистику.
Утемељена је била с циљем да кроз свеобухватни истраживачки рад и културно-научну
дјелатност успостави истина о српској историји, језику и култури,
те да се утврди и објелодани мјесто и допринос српског народа
европској и свјетској култури и цивилизацији. Завод за србистику
требало је да васпитним и просвјетним радом створи услове за
општи културни препород српског народа. Њен покретач био је
Јован И. Деретић, водећи српски аутохтоничар, а међу оснивачима
се налазила Олга Луковић Пјановић.
На највишим нивоима америчког академизма постојао
је страх од проучавања словенске прошлости, посебно српске
прошлости, и сва истраживања на том пољу у јавности су
прећуткивана или претварана у некакву „мистерију” о словенској
староставности, како би се прикрила пуна истина о питањима
српског вишемиленијумског постојања на ширим европским
просторима; тим прије што су на овом пројекту прихватили да раде
многи озбиљни научници, академици, професори универзитета,
доктори наука широм свијета, како би младе нараштаје упознали
са славном историјом велике српско-словенске заједнице, која је
описменила, словима научила своје бројне несловенске сусједе.
Међу члановима стручног колегија налазио се и Радмило Маројевић,
који ће номинално да прихвати начела српске аутохтоничке школе,
да би их доцније у својој „мајсторској” радионици превредновао,
до краја релативизујући учење аутохтоничара.
Појава „Слова о српском језику”, чије ауторство Маројевић
приписује себи, значила је не само директно супротстављање
српској аутохтоничкој школи, чије учење сеже до Јована Рајића
који је 1794. године издао у Бечу „Историју разних словенских
народа, Бугара, Хрвата и Срба”; Милоша Милојевића са
„Одломцима историје Срба и српских-југословенских земаља у
Турској и Аустрији”, 1872. године, Мавра Орбина, Андрије Качића
Миошића, Грубишића, Раковског и других. Ова школа снажно је
опредијелила руске историчаре словенства, Татишчева, Ламанског,
Болтина, Данилевског, око којих се створио интелектуални покрет
под именом Славенофилство. Њему су се придружили и Пољаци
Адам Мицкијевич, Суровјецки, Лелевељ, Мацјејовски, Клечевски
и други. Од Чеха су се истакли Папанек и Шафарик, који је до 1828.
године био под утицајем српске аутохтоничке школе, а другим
дијелом се од ње одвојио, 1837. године.
Против ове школе одмах се појавила, као оштра реакција,
њемачка бечко-берлинска школа, која и данас тријумфује на свим
нашим катедрама историје и филологије, па и у новој србистици,
а која је у своме србофобичном застрањењу ишла дотле да је стала
на гледишту како су Црногорци, на примјер, Црногорци, и да не
могу бити Словени. Историја, према њиховом суду, почиње тамо
гдје почињу писани споменици и онако како је ти споменици
представљају, па је, а приори, одбацила традицију као извор
историје и заузела становиште да се Словени морају схватати као
варвари на оним мјестима на којима их је означио готски калуђер
Јорданис у шестом вијеку, као и други љетописци, а њихово
надирање на Балкан треба да се рачуна од Јустинијановог доласка
на престо, послије године 527.
Њемачка школа пала је, међутим, у једну велику грешку
селективног приступа старим љетописима што се клонила
словенских љетописаца, да би поклонила повјерење искључиво
оним другим, несловенским изворима.
9. Манипулисање Србима преко Вука, тог беспоговорног
послушника бечке школе, и данас се наставља као што је то
било и у прошлости, када се под његовим именом промовисала
југословенска идеја братства и јединства Срба и Хрвата, која му
је била приписана у првој и другој Југославији, премда је Вук био
поборник аустрославистичке идеје потчињавања Јужних Словена
Аустрији. Дјелимично стајући у Вукову одбрану, Ранко Гојковић
ће поводом годишњице смрти Предрага Драгића Кијука изрећи
мисао да можда Вук није био свјестан политичко-религиозне
злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке
гледишта може изгледати као духовна надградња, али по својим
религиозно-политичким посљедицама допринијела је значајније
ширењу папизма од свих вишевјековних покушаја унијаћења Срба.
Наше је становиште да је Вук свјесно направио велике
компромисе са властитом савјешћу већ тиме што је свјесно пристао
на обезимењавање језика који је реформисао Бечким договором,
али да није могао ни да наслути до које ће мјере његово име и
укупни рад бити злоупотријебљен, а његова улога преувеличавана,
посебно на српској страни. Умјесто да донесе одговоре на акутно
стање расрбљености српског народа, које се проводило вуковским
схватањем српског језика, американизована је србистика након
сепаратног примирја са сербокроатистиком поновно устоличила
њене главне догмате, посебно онај о Вуковој непогрешивости,
догмат о Србима сва три вјерозакона и о равноправности
ћирилице и латинице као српских писама, што за собом повлачи
питање: да ли је то аустријским србофобима икад било стало до
утемељења аутентичне српске националне филологије кад се већ
нови србисти на њу враћају, или су управо они из страха од српске
аутохтоничке школе учинили оно што је лапидарно пројектовао
Копитар, учинивши највише ствари у корист папизма, као да
Вукова (вуковска) тзв. реформа, која је доживјела ренесансу, није
била пуки инструмент Беча у расрбљавању, обезимењавању и
обесловешћивању Срба православаца преко унијатског концепта
Срба сва три вјерозакона?
Стога је позивање на некакву Вукову србистику усађивање
у српски ум још једног ненормалног култа мултиетничности
и својеврсна је доктрина цијашке борбе против православног
Истока; западнопоклоништво јесте и савезништво са нордијцима
како би се разорило традиционално схватање српства на основама
светосавља и угасила национална свијест, а, рекли бисмо, и шамар
здравом разуму – да су нам аустријски шовинисти, који су први у
свијету посебно за Србе смислили концлогор Маутхаузен у Првом
свјетском рату, да су нам баш они у име западног „хуманизма”
преко Вука утемељили српску националну филологију? Нису ли
управо они били толико србофобични да су били спремни да
анатемишу сваки помен српског имена и да се сам Вук „својим
чланком ’Срби сви и свуда’ (1849) замјерио Илирцима (Хрватима)
и донекле изазвао сумњу у добре намјере језичког јединства Срба
и Хрвата”, иако под појмом Срби Вук никада, али никада није
мислио искључиво на Србе православце, већ увијек и свугдје
на Србе сва три вјерозакона. Такво је стање и у садашњој тзв.
србистици, и ту је садржан сав њен проказани језуитизам. Данас
смо дошли до тога да се аустрославистички концепт Срба сва три
вјерозакона, којим је отпочео плански рат против Српства, не
намеће српскојезичким католицима и муслиманима, као што није
ни у Вуково вријеме, већ само и искључиво Србима православцима
и то првенствено у Републици Српској, у којој нова србистика
постепено постаје режимско учење, при чему је овај унијатски
концепт скоро подигнут у ранг националног филолошког програма
Срба православаца!
У исто вријеме ступа на сцену њемачка социолингвистика,
и у свом пројекту унитаризације БиХ поново предлаже скрајање
новог „заједничког” полицентричног језика намјесто постојећа три
политичка језика у БиХ, што је управо концепт који нови србисти
непосредно промовишу, али под, условно говорећи, српским
именом, поред голе чињенице да српски конвертити, а ни остали
српскојезички говорници на то никад неће пристати, као што нису
пристали ни у Бечу, тим прије што смо већ имали у авнојевској
БиХ и Југославији српскохрватски језик као полицентрични језик,
који се као заједнички језик Срба, Хрвата и Муслимана (као и
Црногораца) распао са пуцњем у српског свата на Башчаршији,
априла 1992. године.
Како су то планирали да се језички ујединимо, не само у
Босни и Херцеговини и, на концу, зашто – питамо горде Германе
и њихове домаће прислужнике, вајне србисте – кад је код већине
превјерених Срба скоро потпуно ишчезла свијест о себи као
Србима; штавише, Србе доживљавају као своје најљуће непријатеље
као што православни Срби и њих доживљавају? Зашто да се поново
уједињујемо кад је српски језик Дејтонским документом, којим
је завршен рат у Босни и Херцеговини, већ довољно обезимењен
легитимисањем босанског/бошњачког и хрватског језика у тој
истој БиХ, поред српског, сведеног искључиво на екавицу и
ћирилицу, а којим се говори само у Федерацији БиХ, док се у
Републици Српској, по уставу, говори језиком српског народа, иако
је дејтонски закључак предвиђао постојање српског језика? Зар
то све непорециво не свједочи ону српску народну мудрост која
је казивала да је боље да нас Турци муче него Латини уче? Да ли
се то уједињена Европа сметнула с ума, па ће зарад љубави према
Србима, под којима је доживљавала само, једино и увијек Србе
православце, пристати да језик Срба сва три вјерозакона назове
српским језиком?
Не заваравајмо се: тој истој Европи, која затире све што
је српско, коначни је циљ планирано даље обезимењавање Срба
православаца, посебно у Републици Српској, те потпуно брисање
имена српског језика и његово коначно претакање у хрватски језик.
Управо такву евроунијатску србистику устоличавају тзв. србисти,
на трагу Вуковог схватања српског језика изнесеног у спису из
1836, а објављеном тек 1849. у Бечу, под именом „Срби сви и свуда”;
србистику која би дала неопходни „научни” легитимитет највећем
филолошком бешчашћу, уједињењу не Срба сва три вјерозакона,
већ штокавске територије у наредном прекомпоновању Балкана,
прије него што је, најстрожим условљавањем у првом реду Срба
православаца, прихвате у чланство у Европској унији. У томе се
огледа суштина западне науке, која је сва у служби еунијатске
неоколонијалне политике.
Како би се, дакле, звао тај јединствени језик Срба сва три
вјерозакона и свих других српскојезичких становника који живе
на овом балканском „апокалиптичком архипелагу” (С. Кољевић)?
Па вјероватно
бе - ха - ес, или можда „штокавски”, како би се затро и
посљедњи етнонимски траг који би водио ка српском поријеклу. То
би, у коначници, био резултат дјеловања вајних србиста и њихове
наводне борбе за обнову српске националне филологије!
Нова србистика хоће да сагради нешто што се не дâ саградити,
осим под великом политичком присилом Европске уније и њених
лингвополитичких диктата, који траже једностране уступке само
од Срба, па и онај да се Срби одрекну имена српски језик
желе ли да крену европским путем. Штавише, ти Европејци неће нас ни
питати, као што нас нису питали ни Хрвати и Муслимани, а ни
Црногорци, кад су декларацијама и позивањем на своја „језичка
самоосјећања” самопроглашавали „своје” језике.
Да би се правилно тумачила платформа „Слова о српском
језику”, мора се увијек имати у виду да је тзв. језичко законоправило
предвиђено искључиво за Србе православце, како би се, тим више,
управо они расрбили још једном подгријаном вуковском тезом
о Србима сва три вјерозакона, која је, којег ли преваранства,
била обавезујућа само до Вукове смрти, и никада није значила
србизовање Срба католика и Срба мухамеданаца. Штавише, они су
ту тезу одиозно одбијали. Задатак нових „србиста”, који су уграбили
прилику да ту и такву бечку „србистику” помпезно инсталишу
прије него што то успију учинити српски аутохтоничари био је
европеизација и американизација српске националне филологије
у правцу наднационалне и натконфесионалне (глобалне) науке о
српском језику. При томе су, као генији манипулације, опсјенарски
успјели да вуковском концепту дају светосавску и скоро па
великосрпску ауру, упркос томе што то противрјечи самој бити
вуковске реформе, од које Србима никакво национално укрепљење
није могло доћи, већ само расрбљење, будући да је Вук био први
српски Еуропејац.
Свака манипулација људском свијешћу има своје
границе, посебно кад је у питању манипулација окултне србистичке
елите језичком науком. Код већине је српских филолога, наиме,
сазрела свијест о сербокроатистичком замешатељству и правом
менталном инжењерингу, којем смо као народ били изложени,
тако да смо веома дуго били у невјерици – не наставља ли се то
још перфиднијим средствима исти процес. Пред тим сазнањем
сада стојимо као пред готовим фактом, свјесни да смо насјели на
лукаво ширену фаму о србистима као спаситељима Српства, а не
његовим унизитељима, као и сазнањем да смо непромишљено и
олако прихватили ово учење, које је на спектакуларан начин било
пуштено у српски народ преко листа „Политика”, што говори о томе
да је медијски оно било унапријед помно припремљено како би се
на њега „примили” прије свега Срби православци. Показало се да
србистика није ни непромишљено ни брзо пуштена у народ, већ
да је утемељена према старим неоколонијалним методама бечко-
берлиске школе, које су биле прекомбиноване за ново вријеме и нове
обичаје, при чему су се србисти понашали као самоиницијативна
тројка хвалисаваца, која се заклињала иза најтежих изјава типа:
„Културна издаја равна је највећој националној издаји”, како је
гласио наслов интервјуа који је Р. Маројевић својевремено дао
бањалучком „Гласу Српске”. На срећу, већина српских филолога
одавно је схватила сву погубност асимилаторске, прозелитске
и унификаторске сербокроатистичке идеологије, усмјерене
ка затирању српског језичког идентитета упркос ужасној
индоктринацији том мисионарском братствојединственом
унијатском идеологијом, али и најнемилосрднијој атеизацији,
која је значила погреб православља и светосавља, преко кога је
сачувана аутокефалност наше православне цркве. Утемељење ове
и овакве европеизоване србистике, препуне лажних информација
и противрјечности, на основама југокомунистичког српско-
хрватско-босанско-црногорског језичког јединства, значило би
још једно самопоништење српског језика, али и пристанак на
европеизовање славистике, по принципу спојених посуда, како би
се и она инфицирала духом анационализма, те неминовно била
раслабљена пресељењем ове лингвистичке патологије из српске
филологије на рускословенске просторе. Стога је пресијецање
пацовских канала ка славистици овог ГМО учења прворазредни
задатак аутохтоне србистике. Умјесто одлучног заокрета од старог
„заједничког” српскохрватског концепта и утемељења аутентичне
српске националне филологије, створен је по диктату евроунијата
само за Србе мит о миту: ново/старо идеологизовање најбољег
ђака бечких катедриста, Вука Караџића, кроз обновљену „теорију”
о Србима свима и свуда, а простор „уже Југославије”, на којем се
говори штокавицом, претворен је у terra misionis евроатлантиста,
све кроз тезу о српском књижевном језику као културном добру
свих, као што је и сва српска култура тако третирана.
Дух самопорицања наметнут кроз тезу о Србима три
вјерозакона мач је који поуздано Србима тако сијече главу да се
од њега не могу никако сачувати. У пракси, он значи да све што је
српско треба свести не на православно, већ србијанско, како би и
у том србијанском духовни корифеји били не православни Срби
већ они „који се Србима осјећају”, попут Андрића и Селимовића.
Унијаћење православних пријети да пуна истина о српском језику,
без које ће се у будућности Српство докрајчити, никада не изађе
на видјело, све зато што је истина о српском језику и писму била
најстроже чувана тајна, која је и данас под пуном контролом и
забрањена је. Очигледно да се у српству у посљедња два вијека
ништа није промијенило, осим јахача овог слуђеног народа. Као
да Срби још нису сазрели за толико добро, да коначно задобију
суверенитет над својим староставним језиком и писмом, те својом
украденом миленијумском историјом.
преко хрватских крсташа који су преко ноћи поништили Србима
у Хрватској конститутивност и сувереност. Тако су још једном
православце на списак за одстрел ставили фанатичне неоусташе
и њихови помагачи, еврократе, трилатералци и билдерберговци,
као и сви други који су се заклањали иза замјеника Христовог
на земљи – иза папе. Циљ им је био озападњење сва три српска
предања, што је у пракси значило хрватизовање Срба стављањем
римског печата на српски језик, писмо и вјеру, изложену правој
духовној агресији, при чему се није презало ни од својатања
ћирилице (називана је хрватском ћирилицом), као ни од отимања
свега што је било створено на српском језику, посебно западно
од Дрине. Присвајање српског идентитета, његово калајисање
латинским духом и присаображење вјештачкој хрватској нацији и
култури, перманентно се проводи већ вијек и по да би се изгубио
српски национални идентитет, те поништиле разлике – језичке,
културне и вјерске – између Срба и Хрвата, а сада већ и Бошњака.
Ако се озападњење источне цркве проводи кроз екуменизам,
тај псеудохришћански покрет који је заједнички именитељ за
привођење православља под скуте маловјерне римске цркве, онда
је бечко-берлинско учење о српској историји и српском језику
заједничко име за западноевропску псеудонауку, која симболизује
отпадништво од истине, истине која се рапидно почела урушавати
од времена бечких катедриста и просвјетитеља.
2. Шта је просвјетитељство у којем се појавио реформатор
Вук из Копитаревог шињела? То је европски хуманизам са
папизмом на челу! Тај „хуманизам” Срби су осјетили на својој
кожи кроз реформаторски рад приписан Вуку Караџићу, а који
је за посљедицу имао унијаћење источнохришћана и њихово
привођење под скуте непогрешивог папе. „Нема битне разлике
између папизма, протестантизма, екуменизма и властитих секти
чије је име легеон”, учи нас новојављени српски светитељ Ава
Јустин Ћелијски.
Још је двадесетих година XX вијека руски филолог и
лингвиста Николај Трубецкој уочио да је „постојани сан сваког
Европљанина потпуно обезличење свих народа на земаљској
кугли, рушење свих самосталних и оригиналних националних
облика и култура, осим једне, европске, која је сама, у суштини,
такође национална [...] али жели да ужива глас општељудске”.
У име ширења тих „општељудских” вриједности отпочео је,
предвођен Англоамериканцима, нови крсташки рат, који је значио
и нови рат против српског језика и српског писма – ћирилице. У
име врлог новог свијета, а против духовног предања светосавске
цркве, по којем су Срби православци и не треба их мијешати са
давно превјереним и однарођеним Србима, који из дна душе
мрзе православље, повели су га ти тобожњи србисти, а уистину
лажиучитељи, назвавши га без саблажњивости и хипокризије,
новим ратом „за” српски језик и правопис. Умјесто обећане обнове
националне филологије, србистике, лингвистички тријумвират
наставио је даље обезличавање нашег језика и културе по
рецептури добијеној од планера свјетске империје, који су
Дејтонским мировним споразумом легитимисали преименовање
српског језика у тзв. политичке језике.
Тај нови рат водио се под фирмом „обновљене србистике”,
а уистину глобалне западне науке, којој би понајприје одговарао
назив „евроатлантистика”. Ови позападњачени научни стратези
сламали су постепено српску језичку и етничку самосвијест, у
првом реду у Републици Српској, зарад успостављања контроле
над српским језиком и писмом с лијеве обале Дрине. Тако је српски
језик, чија је свака друга ријеч старија од педесет вијекова, како је
доказивао академик Милан Будимир, неочекивано био претворен
у заморче сурове неоколонијалне језичке политике, чиме је
потврђена истина да Запад мрзи само оне нације и људе који имају
душу и карактер, како је то за нас говорио неумрли пријатељ Срба
и великан француске академије наука, Жан Дитур.
Нови рат, али изнутра, против српског језика као најважније
националне одреднице српске духовности, покренуо је под високим
покровитељством „вавилонског” братства америчких академичара
србо-југословенски тријумвират, који већ двадесет година
учествује у „змешанцији” српског језика, писма и књижевности
на основама вуковске тезе о Србима сва три вјерозакона, а на
платформи Новосадског договора, који је почивао на закључку да
је језик Хрвата, Срба и Црногораца један и јединствен језик са два
равноправна изговора, ијекавским и екавским, и два равноправна
писма, ћирилици и латиници.
Овај посљедњи лингвистички ратумјесто да се води на трагу духовног
предања Српске православнецркве и њеног духовног оца, Светог Саве,
у ситуацији када јенападнуто само православље српског стила и искуства,
водиосе у име земаљске мудрости и три преживјела ревизионистичка
догмата највећег непријатеља Словенства и Српства, бечко-
берлинске историјске школе: првог, о преимућству у србистици и
непогрешивости Вука Караџића, другог, у име старог унијатског
догмата о Србима сва три вјерозакона и трећег, најпоганијег лажног
догмата, који посредно убија нашу староставну вишемиленијумску
ћирилицу – догмата о благодети двоазбучности, који је врхунац
дволичности тзв. србистике.
„Нову” србистику, ту лингвистику без лица под маском
глобализма, која је требало да буде она дуго очекивана свјетлост
послије тамне ноћи отпадништва од српства и православља,
по начелима палог разума повела су три „њихова” човјека,
пропагирајући ту бласфемичну србокомунистичку и анационалну
самообману звану србистика, која је на наше очи опсјенарски
спиновала свеспасавајућу идеологију светосавља у антихристовску
идеологију глобализма и владавине једног господара, једног
суверена, који читав свијет подучава демократији, програмирано
му испирајући мозак. Та наднационална „евроатлантистика”, чије
су окупационе намјере очигледне, значила је још једно командовање
споља, које би имало за посљедицу релативно брзо растајање
Срба са сопственим језиком и писмом, а тиме и сопствном
историјом, традицијом и навикама, али и књижевношћу, уз
селекцију националног идентитета и његово свођење на фолклор.
Ту субверзивну тзв. србистику, као и ону стару бечку и масонску
„аустросрбистику”, проводила су у дјело два „њихова” човјека,
Вук и Даничић, преплавивши српску филологију као горка
вода апокалипсе. Осмислили су је западни мудраци у својим
алхемијским радионицама, показујући на примјеру српске науке о
језику како лаж може да се преодјене у „научно” утврђену истину,
како неколико „њихових” људи у нашим редовима, који чврсто
дјелују у складу са помно смишљаним налозима својих господара,
у овом случају америчких академика, може да кроји капу читавом
једном народу. Кроз самозвано законоправило„Слово о српском
језику”, у којем су лупешки узели спољашњи изглед светосавља
и укодиран ехо „Номоканона” („Законоправила”) Светога Саве,
издиктирали су Србима окупаторске намјере: какав то морају да
имају однос према властитом језику, писму, а какав опет према
српској књижевности и културној баштини, у најширем смислу
те ријечи; посебно – како морају да се односе према Хрватима,
Бошњацима, Црногорцима и осталим вјештачким нацијама, које су
западни еугеничари у својим опскурним лабораторијама генетски
модификовали искључиво од српске (и руске) нације, правећи од
њих у правом смислу ГМО нације с циљем уништења српскога
генетског кода.
Сва кротитељска моћ ових краснорјечивих лицемјера, који
су тобожњом љубављу према српству оковали душе напаћених
православних Срба, остављајући их да и даље дријемају у апатији
и незнању док им се поништава национални идентитет по диктату
Евроамериканаца, огледа се баш у томе што су нам преко научних
дефиниција, скованих још у вријеме јозефинистичких и језуитских
бечких катедриста, покорили памет, присиливши нас да, посрћући
између Истока и Запада, у својим крвним непријатељима Хрватима
и Бошњацима, па и оним напола однарођеним Црногорцима (и то
након нетом завршеног антисрпског рата, који је по броју земаља
које су у њему учествовале имао одлику свјетског антисрпског
рата), гледамо српску браћу другог вјерозакона, Србе католике
(римског вјерозакона) и Србе мухамеданце (турског вјерозакона),
јер ћемо у супротном још једном морати да понесемо колективну
кривицу за разбијање јединственог полицентричног језика; да у
латиници такође морамо да видимо српско, а нипошто хрватско
писмо, које је као такво равноправно са ћирилицом, јер су, тврди
водећи еугеничар Маројевић – оба писма подједнако српска, поред
очигледног изумирања Богом нам дане ћирилице.
Циљ је био да у коначници више вјерујемо њима него
властитим очима, јер су они носиоци катедарске лингвистике,
универзитетске, а Маројевић и члан Словенске академије наука.
При томе су нас присиљавали да им у том походу на здрави разум,
који би нас претворио у мазохисте, вјерујемо (на ријеч) како су
управо они наши спасиоци из канџи католичког филолошког
програма и ватиканске завјере, и то не више оне која стиже из
Загреба него оне која нам се намеће из Београда, преко САНУ. Ни ту
се нису заустављали ови богоборци, већ су ту своју нечасну работу,
којом нас уводе у нови комунизам, а које би се и ђаво постидио,
осијали пурпурним свјетлом највишег родољубља и патриотског
самопрегора, проглашавајући своју издају за језички устав раван
„Крмчији” првог српског светитеља и просвјетитеља Светог Саве!
4. Одбрана је с животом скопчана, те је стога наша дужност да
по сваку цијену одбранимо српски језик од ових псеудопатриотских
субверзија које нам је смислио невидљиви окупатор, спољни и
унутрашњи, познат као „пета колона”, а који је већ починио толике
културне издаје, равне највећој националној издаји; све како бисмо
се трајно растали од свог језика, језика најстаријег, тог „језика
муња”, како га је од миља назвао јасновидац Тесла. Толике сплетке
против властитог језика учињене су с једним јединим циљем: да
српски језик никада више не буде суверен, како никад не бисмо
слободно могли крочити у тамни, забрањени предио његове
славне прошлости, коју су нам завјеренички били поништили
Аустроугари у XIX вијеку, када је хрватско име приписано свим
католицима у јужним илирским провинцијама, па и оним српским
конвертитима, а Српство почело рапидно да се смањује. Са њим су
се брисали небројени докази о аутохтоности Срба на Балкану од
предгрчког и предримског времена, па тим слиједом у све ближу
прошлост.
Шта је циљ нових србиста, тих у правом смислу „лажних
пророка”, о којима говори Света књига? Да од Срба православаца
преко вуковског концепта Срба сва три вјерозакона поново праве
Југословене, а за потребе новог комунистичког и ционистичког
поретка.
Већ 160 година Срби су жртве ватиканско-бечко-берлинске школе
мишљења и њених псеудонаучних језичких протокола, скројених својевремено
на Бечком књижевном договору, којим нам је на превару преотето наше историјско право
на српски језик, тј. штокавицу, коју су бечки администранти
с предумишљајем помијешали са хрватском чакавицом и
новохрватском кајкавицом, те тако смијешане поново дијелили,
али не по језику, него по вјери. Тиме смо као народ изгубили
суверенитет над својим српским језиком, који је постао својина и
несрба, да би га они одмах засвојатали, пришивши му хрватско име.
Потом су нам на Берлинском конгресу 1878, под покровитељством
тих истих Германа, велике силе кроз изнуђене тајне параграфе
преотели историјско право на античку Србију, а уз њу још толико
тога да је могло да стане једино у накнадно потписану Тајну
конвенцију, за коју се у Србији сазнало тек 1903, након пуних
двадесет година! Њоме су нас Нијемци присилили да се одрекнемо
историјског права на своје вајкадашње српске територије, преко
Дрине, Саве и Дунава, те да пристанемо на историјски фалсификат
о некаквом фабулозном досељавању Срба на Балкан у VII вијеку.
Преко прекројене историје забранили су нам да ишта знамо о
преднемањићком пероду, посебно не да смо одувијек овдје на
простору Подунавља били и остали своји на своме. Све то дато је
како би заузврат велике силе признале суверенитет новоутемељене
Краљевине Србије!
У пројектованом затирању српске, а шире словенске
староставне духовности, које су се западњаци плашили, нарочито
је на удару био српски језик, некоћ веома распрострањен европски
језик, који је у посљедње двије деценије био изложен перманентном
и немилосрдном „калајисању”, обезимењавању и похрваћењу, што
најозбиљније угрожава његов опстанак на језичкој карти Европе.
Прави погром спроводио се и над нашом вишемиленијумском
ћирилицом, без које се српски народ трајно обесловешћује, као,
уосталом, и други словенски православни народи, изложени
непосустајућој латинизацији од стране Европске уније, мегадржаве
под вођством Германа и Рима, а без Словена, бар не православних,
већ по могућности поунијаћених. Затирањем ћирилице, као
писма словенског народа који је био носилац најстарије европске
писмености, били бисмо трајно одвојени од својих најдубљих
културних и духовних коријена, који сежу до винчанске и културе
Лепенског вира, али и од руске браће, која пишу ћирилицом, што
би значило ненадокнадив губитак за укупну ћириличну словенску
цивилизацију.
Живимо у свијету у коме истинита наука нестаје и који
неопозиво тоне у тоталитаризам. Једино истина може да спријечи
даље неразумијевање разлога који су довели до оваквог трагичног
отуђења Срба од српског језика, писма и своје вјере праотачке,
отуђења народа који је, као ниједан у свијету, ујединио један
истински светитељ и први српски просвјетитељ, Свети Сава, још
у XII вијеку, спасоносном вјером православном, изборивши се за
аутокефаклност српске помјесне цркве, и тиме учинио дјело које
приличи само генију и хероју. Тако нешто остало је недосањан
сан многих европских народа којима то није пошло за руком: ни
јансенистима да у XVII вијеку у Француској начине галиканску
националну цркву и извуку је испод окриља Рима, а ни Хитлеру,
који је 1933. потписао конкордат са Ватиканом не би ли Њемачку
успио да уједини у једној вјери, јер је знао да би тек тада сви Нијемци
уистину били један народ, са једним вођом и једним језиком, али
му је тај покушај, по властитом признању – пропао.
До постепеног разарања и затирања сва три српска предања
која чине наш духовни интегритет и која су нас држала усправним
кроз вијекове довело нас је наше поуздање у доброхотност европске
римокатоличко-протестантске цивилизације и истинитост западне
науке. Нисмо увиђали колико је она прожета папоцентричном,
отровном мржњом према православљу и његовим светињама, као и
безбожним еволуционизмом и јереси дарвинизма и материјализма.
Кодирани да беспоговорно прихватимо сервиране западне научне
истине, нисмо имали одважности да увидимо како је та и таква наука
још једна у низу западних архијереси, почев од оне која се најшире
примила, папске архијереси, потом лутеранске, калвинистичке,
суботарске и тако редом, све до екуменске свејереси, да би конац
свих тих јереси завршио са атеизмом, којим је прожета сва западна
наука, те бројним другим, отворено богоборачким, а кадшто и
сатанистичким, учењима западних еугеничара.
7. Ми Срби били смо непосредне жртве западне операције
даљег разбијања српског народа путем српског језика, наметнуте
помоћу националне филологије и историје, којима се перфидно
проводила контрола ума појединца преко вјере у истинитост
науке, а наше се жртвовање и данас наставља новом „србистиком”,
која је одбила да буде врлинска наука
48
и испољи храброст
да буде у нескладу са духом времена, а коју је по препоруци
српских мондијалиста обновио политиколингвистички горди
тријумвират Радмило Маројевић, Милош Ковачевић и Петар
Милосављевић, и то у крајње изнуђеним околностима – уочи
тоталног рата против Срба који је водила НАТО алијанса
1999. године. Атлантисти су нам, наиме, већ тада, 1998. године,
октроисали језички устав, а он је и овога пута био дубоко
колонијалан, као што је био и претходни, аустрославистички и
јансенистички устав Вука Караџића. Направљена по мјерилима
свјетских планера, нова је србистика пропустила прилику свога
уозбиљења – да стоји у истини, а не лажи, када је умјесто да надиђе
Вукову унијатску аустрославистику и еманципује се од хабзбуршке
сербокроатистике, у своме „прогресивном” ходу унатраг упала у
нови/стари мит о Вуку. Дрилована по нордијској методологији,
која и данас даје своје резултате, једино је умјела да се врати на
богомрску југословенствујушћу аустросрбистику како бисмо се
и у будућности вртјели у кругу старих, задатих к. у. к. протокола
бечко-берлинске школе, која је негирала пресудан допринос Срба,
и уопште Словена, европској култури.
Њихов се значај потцјењивао, као и занимање за словенску
историју и цивилизацију, поред осталог и зато да се не бисмо
суочили са Словенском Германијом, како је гласио назив за
територије до Рајне које су до осмог и деветог вијека биле
словенске. Нова србистика добила је задатак, закључујемо то по
тврдњама доктора Иве Вукчевића, аутора „Словенске Германије”,
„да помути и отрује дискусије о штокавици”. Највиши нивои
англо-америчког академизма, што су још од краја Другог свјетског
рата били и остали под одлучним утицајем научника избјеглих из
Аустрије и Мађарске који су имали јака антисловенска осјећања
и битно утицали на ставове Американаца, као неоконзервативци
препали су се чињенице да је седамнаестог марта 1995. године у
Чикагу основана једна нова српска културна научна установа под
именом „Сардонија” – Завод за србистику.
Утемељена је била с циљем да кроз свеобухватни истраживачки рад и културно-научну
дјелатност успостави истина о српској историји, језику и култури,
те да се утврди и објелодани мјесто и допринос српског народа
европској и свјетској култури и цивилизацији. Завод за србистику
требало је да васпитним и просвјетним радом створи услове за
општи културни препород српског народа. Њен покретач био је
Јован И. Деретић, водећи српски аутохтоничар, а међу оснивачима
се налазила Олга Луковић Пјановић.
На највишим нивоима америчког академизма постојао
је страх од проучавања словенске прошлости, посебно српске
прошлости, и сва истраживања на том пољу у јавности су
прећуткивана или претварана у некакву „мистерију” о словенској
староставности, како би се прикрила пуна истина о питањима
српског вишемиленијумског постојања на ширим европским
просторима; тим прије што су на овом пројекту прихватили да раде
многи озбиљни научници, академици, професори универзитета,
доктори наука широм свијета, како би младе нараштаје упознали
са славном историјом велике српско-словенске заједнице, која је
описменила, словима научила своје бројне несловенске сусједе.
Међу члановима стручног колегија налазио се и Радмило Маројевић,
који ће номинално да прихвати начела српске аутохтоничке школе,
да би их доцније у својој „мајсторској” радионици превредновао,
до краја релативизујући учење аутохтоничара.
Појава „Слова о српском језику”, чије ауторство Маројевић
приписује себи, значила је не само директно супротстављање
српској аутохтоничкој школи, чије учење сеже до Јована Рајића
који је 1794. године издао у Бечу „Историју разних словенских
народа, Бугара, Хрвата и Срба”; Милоша Милојевића са
„Одломцима историје Срба и српских-југословенских земаља у
Турској и Аустрији”, 1872. године, Мавра Орбина, Андрије Качића
Миошића, Грубишића, Раковског и других. Ова школа снажно је
опредијелила руске историчаре словенства, Татишчева, Ламанског,
Болтина, Данилевског, око којих се створио интелектуални покрет
под именом Славенофилство. Њему су се придружили и Пољаци
Адам Мицкијевич, Суровјецки, Лелевељ, Мацјејовски, Клечевски
и други. Од Чеха су се истакли Папанек и Шафарик, који је до 1828.
године био под утицајем српске аутохтоничке школе, а другим
дијелом се од ње одвојио, 1837. године.
Против ове школе одмах се појавила, као оштра реакција,
њемачка бечко-берлинска школа, која и данас тријумфује на свим
нашим катедрама историје и филологије, па и у новој србистици,
а која је у своме србофобичном застрањењу ишла дотле да је стала
на гледишту како су Црногорци, на примјер, Црногорци, и да не
могу бити Словени. Историја, према њиховом суду, почиње тамо
гдје почињу писани споменици и онако како је ти споменици
представљају, па је, а приори, одбацила традицију као извор
историје и заузела становиште да се Словени морају схватати као
варвари на оним мјестима на којима их је означио готски калуђер
Јорданис у шестом вијеку, као и други љетописци, а њихово
надирање на Балкан треба да се рачуна од Јустинијановог доласка
на престо, послије године 527.
Њемачка школа пала је, међутим, у једну велику грешку
селективног приступа старим љетописима што се клонила
словенских љетописаца, да би поклонила повјерење искључиво
оним другим, несловенским изворима.
9. Манипулисање Србима преко Вука, тог беспоговорног
послушника бечке школе, и данас се наставља као што је то
било и у прошлости, када се под његовим именом промовисала
југословенска идеја братства и јединства Срба и Хрвата, која му
је била приписана у првој и другој Југославији, премда је Вук био
поборник аустрославистичке идеје потчињавања Јужних Словена
Аустрији. Дјелимично стајући у Вукову одбрану, Ранко Гојковић
ће поводом годишњице смрти Предрага Драгића Кијука изрећи
мисао да можда Вук није био свјестан политичко-религиозне
злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке
гледишта може изгледати као духовна надградња, али по својим
религиозно-политичким посљедицама допринијела је значајније
ширењу папизма од свих вишевјековних покушаја унијаћења Срба.
Наше је становиште да је Вук свјесно направио велике
компромисе са властитом савјешћу већ тиме што је свјесно пристао
на обезимењавање језика који је реформисао Бечким договором,
али да није могао ни да наслути до које ће мјере његово име и
укупни рад бити злоупотријебљен, а његова улога преувеличавана,
посебно на српској страни. Умјесто да донесе одговоре на акутно
стање расрбљености српског народа, које се проводило вуковским
схватањем српског језика, американизована је србистика након
сепаратног примирја са сербокроатистиком поновно устоличила
њене главне догмате, посебно онај о Вуковој непогрешивости,
догмат о Србима сва три вјерозакона и о равноправности
ћирилице и латинице као српских писама, што за собом повлачи
питање: да ли је то аустријским србофобима икад било стало до
утемељења аутентичне српске националне филологије кад се већ
нови србисти на њу враћају, или су управо они из страха од српске
аутохтоничке школе учинили оно што је лапидарно пројектовао
Копитар, учинивши највише ствари у корист папизма, као да
Вукова (вуковска) тзв. реформа, која је доживјела ренесансу, није
била пуки инструмент Беча у расрбљавању, обезимењавању и
обесловешћивању Срба православаца преко унијатског концепта
Срба сва три вјерозакона?
Стога је позивање на некакву Вукову србистику усађивање
у српски ум још једног ненормалног култа мултиетничности
и својеврсна је доктрина цијашке борбе против православног
Истока; западнопоклоништво јесте и савезништво са нордијцима
како би се разорило традиционално схватање српства на основама
светосавља и угасила национална свијест, а, рекли бисмо, и шамар
здравом разуму – да су нам аустријски шовинисти, који су први у
свијету посебно за Србе смислили концлогор Маутхаузен у Првом
свјетском рату, да су нам баш они у име западног „хуманизма”
преко Вука утемељили српску националну филологију? Нису ли
управо они били толико србофобични да су били спремни да
анатемишу сваки помен српског имена и да се сам Вук „својим
чланком ’Срби сви и свуда’ (1849) замјерио Илирцима (Хрватима)
и донекле изазвао сумњу у добре намјере језичког јединства Срба
и Хрвата”, иако под појмом Срби Вук никада, али никада није
мислио искључиво на Србе православце, већ увијек и свугдје
на Србе сва три вјерозакона. Такво је стање и у садашњој тзв.
србистици, и ту је садржан сав њен проказани језуитизам. Данас
смо дошли до тога да се аустрославистички концепт Срба сва три
вјерозакона, којим је отпочео плански рат против Српства, не
намеће српскојезичким католицима и муслиманима, као што није
ни у Вуково вријеме, већ само и искључиво Србима православцима
и то првенствено у Републици Српској, у којој нова србистика
постепено постаје режимско учење, при чему је овај унијатски
концепт скоро подигнут у ранг националног филолошког програма
Срба православаца!
У исто вријеме ступа на сцену њемачка социолингвистика,
и у свом пројекту унитаризације БиХ поново предлаже скрајање
новог „заједничког” полицентричног језика намјесто постојећа три
политичка језика у БиХ, што је управо концепт који нови србисти
непосредно промовишу, али под, условно говорећи, српским
именом, поред голе чињенице да српски конвертити, а ни остали
српскојезички говорници на то никад неће пристати, као што нису
пристали ни у Бечу, тим прије што смо већ имали у авнојевској
БиХ и Југославији српскохрватски језик као полицентрични језик,
који се као заједнички језик Срба, Хрвата и Муслимана (као и
Црногораца) распао са пуцњем у српског свата на Башчаршији,
априла 1992. године.
Како су то планирали да се језички ујединимо, не само у
Босни и Херцеговини и, на концу, зашто – питамо горде Германе
и њихове домаће прислужнике, вајне србисте – кад је код већине
превјерених Срба скоро потпуно ишчезла свијест о себи као
Србима; штавише, Србе доживљавају као своје најљуће непријатеље
као што православни Срби и њих доживљавају? Зашто да се поново
уједињујемо кад је српски језик Дејтонским документом, којим
је завршен рат у Босни и Херцеговини, већ довољно обезимењен
легитимисањем босанског/бошњачког и хрватског језика у тој
истој БиХ, поред српског, сведеног искључиво на екавицу и
ћирилицу, а којим се говори само у Федерацији БиХ, док се у
Републици Српској, по уставу, говори језиком српског народа, иако
је дејтонски закључак предвиђао постојање српског језика? Зар
то све непорециво не свједочи ону српску народну мудрост која
је казивала да је боље да нас Турци муче него Латини уче? Да ли
се то уједињена Европа сметнула с ума, па ће зарад љубави према
Србима, под којима је доживљавала само, једино и увијек Србе
православце, пристати да језик Срба сва три вјерозакона назове
српским језиком?
Не заваравајмо се: тој истој Европи, која затире све што
је српско, коначни је циљ планирано даље обезимењавање Срба
православаца, посебно у Републици Српској, те потпуно брисање
имена српског језика и његово коначно претакање у хрватски језик.
Управо такву евроунијатску србистику устоличавају тзв. србисти,
на трагу Вуковог схватања српског језика изнесеног у спису из
1836, а објављеном тек 1849. у Бечу, под именом „Срби сви и свуда”;
србистику која би дала неопходни „научни” легитимитет највећем
филолошком бешчашћу, уједињењу не Срба сва три вјерозакона,
већ штокавске територије у наредном прекомпоновању Балкана,
прије него што је, најстрожим условљавањем у првом реду Срба
православаца, прихвате у чланство у Европској унији. У томе се
огледа суштина западне науке, која је сва у служби еунијатске
неоколонијалне политике.
Како би се, дакле, звао тај јединствени језик Срба сва три
вјерозакона и свих других српскојезичких становника који живе
на овом балканском „апокалиптичком архипелагу” (С. Кољевић)?
Па вјероватно
бе - ха - ес, или можда „штокавски”, како би се затро и
посљедњи етнонимски траг који би водио ка српском поријеклу. То
би, у коначници, био резултат дјеловања вајних србиста и њихове
наводне борбе за обнову српске националне филологије!
Нова србистика хоће да сагради нешто што се не дâ саградити,
осим под великом политичком присилом Европске уније и њених
лингвополитичких диктата, који траже једностране уступке само
од Срба, па и онај да се Срби одрекну имена српски језик
желе ли да крену европским путем. Штавише, ти Европејци неће нас ни
питати, као што нас нису питали ни Хрвати и Муслимани, а ни
Црногорци, кад су декларацијама и позивањем на своја „језичка
самоосјећања” самопроглашавали „своје” језике.
Да би се правилно тумачила платформа „Слова о српском
језику”, мора се увијек имати у виду да је тзв. језичко законоправило
предвиђено искључиво за Србе православце, како би се, тим више,
управо они расрбили још једном подгријаном вуковском тезом
о Србима сва три вјерозакона, која је, којег ли преваранства,
била обавезујућа само до Вукове смрти, и никада није значила
србизовање Срба католика и Срба мухамеданаца. Штавише, они су
ту тезу одиозно одбијали. Задатак нових „србиста”, који су уграбили
прилику да ту и такву бечку „србистику” помпезно инсталишу
прије него што то успију учинити српски аутохтоничари био је
европеизација и американизација српске националне филологије
у правцу наднационалне и натконфесионалне (глобалне) науке о
српском језику. При томе су, као генији манипулације, опсјенарски
успјели да вуковском концепту дају светосавску и скоро па
великосрпску ауру, упркос томе што то противрјечи самој бити
вуковске реформе, од које Србима никакво национално укрепљење
није могло доћи, већ само расрбљење, будући да је Вук био први
српски Еуропејац.
Свака манипулација људском свијешћу има своје
границе, посебно кад је у питању манипулација окултне србистичке
елите језичком науком. Код већине је српских филолога, наиме,
сазрела свијест о сербокроатистичком замешатељству и правом
менталном инжењерингу, којем смо као народ били изложени,
тако да смо веома дуго били у невјерици – не наставља ли се то
још перфиднијим средствима исти процес. Пред тим сазнањем
сада стојимо као пред готовим фактом, свјесни да смо насјели на
лукаво ширену фаму о србистима као спаситељима Српства, а не
његовим унизитељима, као и сазнањем да смо непромишљено и
олако прихватили ово учење, које је на спектакуларан начин било
пуштено у српски народ преко листа „Политика”, што говори о томе
да је медијски оно било унапријед помно припремљено како би се
на њега „примили” прије свега Срби православци. Показало се да
србистика није ни непромишљено ни брзо пуштена у народ, већ
да је утемељена према старим неоколонијалним методама бечко-
берлиске школе, које су биле прекомбиноване за ново вријеме и нове
обичаје, при чему су се србисти понашали као самоиницијативна
тројка хвалисаваца, која се заклињала иза најтежих изјава типа:
„Културна издаја равна је највећој националној издаји”, како је
гласио наслов интервјуа који је Р. Маројевић својевремено дао
бањалучком „Гласу Српске”. На срећу, већина српских филолога
одавно је схватила сву погубност асимилаторске, прозелитске
и унификаторске сербокроатистичке идеологије, усмјерене
ка затирању српског језичког идентитета упркос ужасној
индоктринацији том мисионарском братствојединственом
унијатском идеологијом, али и најнемилосрднијој атеизацији,
која је значила погреб православља и светосавља, преко кога је
сачувана аутокефалност наше православне цркве. Утемељење ове
и овакве европеизоване србистике, препуне лажних информација
и противрјечности, на основама југокомунистичког српско-
хрватско-босанско-црногорског језичког јединства, значило би
још једно самопоништење српског језика, али и пристанак на
европеизовање славистике, по принципу спојених посуда, како би
се и она инфицирала духом анационализма, те неминовно била
раслабљена пресељењем ове лингвистичке патологије из српске
филологије на рускословенске просторе. Стога је пресијецање
пацовских канала ка славистици овог ГМО учења прворазредни
задатак аутохтоне србистике. Умјесто одлучног заокрета од старог
„заједничког” српскохрватског концепта и утемељења аутентичне
српске националне филологије, створен је по диктату евроунијата
само за Србе мит о миту: ново/старо идеологизовање најбољег
ђака бечких катедриста, Вука Караџића, кроз обновљену „теорију”
о Србима свима и свуда, а простор „уже Југославије”, на којем се
говори штокавицом, претворен је у terra misionis евроатлантиста,
све кроз тезу о српском књижевном језику као културном добру
свих, као што је и сва српска култура тако третирана.
Дух самопорицања наметнут кроз тезу о Србима три
вјерозакона мач је који поуздано Србима тако сијече главу да се
од њега не могу никако сачувати. У пракси, он значи да све што је
српско треба свести не на православно, већ србијанско, како би и
у том србијанском духовни корифеји били не православни Срби
већ они „који се Србима осјећају”, попут Андрића и Селимовића.
Унијаћење православних пријети да пуна истина о српском језику,
без које ће се у будућности Српство докрајчити, никада не изађе
на видјело, све зато што је истина о српском језику и писму била
најстроже чувана тајна, која је и данас под пуном контролом и
забрањена је. Очигледно да се у српству у посљедња два вијека
ништа није промијенило, осим јахача овог слуђеног народа. Као
да Срби још нису сазрели за толико добро, да коначно задобију
суверенитет над својим староставним језиком и писмом, те својом
украденом миленијумском историјом.
Нема ново вино у старе мијехове
Збирка текстова коју дајемо на просуђивање настала
је против завјере ћутања о „благодетима” нове србистике,
потврђујући како у борби за српски језик, која је једнака борби за
српски народ, не смије да буде табу тема, посебно не у данашњици, у
којој је „фонд часова српског језика изједначен са страним језиком,
а историја постала изборни предмет” (В. Крестић). Овом књигом
устајем против завјере порицања српске староставности како би
престала политичка и свака друга трговина српским светињама,
које нико нема право да у наше име приватизује, трампи и поклања,
јер су то свјетлила нашег свенародног почела, а нису на лицитацији
и на продаји. Српски језик нипошто више не смије да доспије у
руке усамљеног појединца, Вука, или било које тројке која би се
према њему и српској духовности, у најширем смислу те ријечи,
опходила као према властитој прћији; да самовољно, за нечије
туђе колонијалне интересе, узима право да кроји некакву нову/
стару истину о српском језику и писму, а под фирмом борбе за тај
исти језик, као што то чини већ увелико катедарска србистика у
Републици Српској.
Уистину, гдје се могло десити, осим у колонизованим
банана-државама, да организована тројка узме на себе прерогативе
државе и највиших националних и културних институција, те
далеко од јавности, у конспирацији, прекраја по новим шавовима
српски језик, књижевност и свеколику српску културу? Сама по
себи, та застрашујућа самовоља води у тоталитаризам своје врсте,
свједочећи о бескрупулозности и деспотизму актера ове посљедње
смуте, што су се самољубиво и претенциозно саморекламирали
као борци који су повели „нови рат за српски језик и правопис”.
Тај „нови” лингвистички рат, сада је већ сасвим јасно, поведен
је по наговору антисрпских колаборациониста и глобалиста из
Свјетског сабора Срба, поданика евроатлантизма, да би, у борби
за прејемство, србисти почели да ратују и између себе. Српска
филологија је овој тројки послужила као мост да догматизују
властито издајство у корист нових освајача српства, да би за
исказану борбеност и вјештину у манипулацији науком један од
претендената на вођство у новој србистици, Милош Ковачевић,
био награђен највишим признањима Велике Британије и САД.
У историји културе, за вријеме Октобарске револуције,
десио се случај да су руски језик и књижевност допали шака групе
тзв. руских формалиста и њихове материјалистичке теорије, у којој
су претпоставили твар Творцу, а према којој је књижевна умјетност
дефинисана као „поступак”. Руски формалисти добили су задатак
да, по диктату западне науке, преко тзв. модерне линвистике,
чија је поставка о језику као систему била пренесена у поетику,
совјетизују руску књижевност, а са њом и њену православну
културу и у буквалном смислу те ријечи изврше промјену
дотадашњег традиционалног погледа на свијет. Урадили су то
тако што су са „Пароброда савремености” бацили у блато свеце
руске књижевности – Пушкина, Гогоља, Толстоја и Достојевског,
претпоставивши им један, на примјер, авантуристички роман,
који је са формалног становишта кадшто знао бити комплекснији
него покоји роман ових књижевних великана.
Ужасно је и помислити да је српски језик допао ропства
српских „формалиста”, тројице богоборачких србистичких
варалица, који себе славодобитно називају „обновитељима”
србистике, а који су мутљагом од „Слова о српском језику“,
тог ремек-дјела прозападњачког удворишта, поставили основе за још
један душегубни тзв. полицентрични језик, на основама српске
штокавице. Управо такав језик од нас захтијева нова њемачка
неоколонијална социолингвистика, која нам у садашњости намеће
лингвистички образац по којем претходно уситњени четвероимени
српски језик сада ваља наново унитаризовати, да би као такав
опслуживао неколико држава и народа који говоре штокавицом.
Прихватање полицентричног језика један је од услова уколико
желимо да се прикључимо Европској унији. Реформаторски посао
по жељама евроатлантиста већ је на „српској” страни урађен
тако што је на сербокроатистичком идолу, вуковском копнцепту
„Срба сва три вјерозакона”, устоличен нови српски језик, који
има равноправна два изговора, екавски и ијекавски, и два писма
– ћирилицу и латиницу, при чему ни изговор ни писмо не смију
да буду диференцијална црта према којој ће се Срби сва три
вјерозакона издвајати по било којој, посебно не конфесионалној
основи. Тај захтјев за прекомпоновањем језика испоручен је не
толико Хрватској, која је примљена у ЕУ, већ првенствено Босни
и Херцеговини, Србији и Црној Гори. Он би значио утемељење,
прије свега у православним земљама, још једне сербокроатистичке
доктрине под фирмом србистике, те одлучан корак даље у
расрбљавању српског језика.
3. Узурпирајући власт над дефиницијама, па и оној о наводној
равноправности писама, ћирилице и латинице, као подједнако
српских писама, ти фарисеји на питање шта да се ради са српском
ћирилицом, која на наше очи умире, почињу одреда да ламентирају
над њеном судбином, иако су је управо они оставили на раскршћу
вјекова, да свако може да је гази, системски сузбивши ширење
овог већ потпуно скрајнутог писма кроз догмат о двоазбучности,
који је у себи садржавао свјесно уграђену противрјечност да
час ћирилицу могу проглашавати равноправном са „српском”
латиницом, а час латиницу, у зависности од опортуности тренутка,
називати, што је на рубу фарсе, алтернативним српским писмом,
са веома суженим спектром употребе. Сва је обновљена србистика
таква, дволична, а како и не би била кад почива на подмуклој
стратегији рестаурирања Вукових аустросрбистичких завјештања,
уз покоју унијатску новотарију у промјени дефиниција, коју прати
превредновање његове улоге учитеља сербокроатистике у оца
обновљене србистике.
Умјесто да унаприједе сазнања о Вуковој превратничкој
улози рушитеља српског моста према Русији, званог славеносрпски
језик, и „зидања” по слободарским /слободнозидарским
принципима мостобрана према католицима, преко заједничког
језика са Хрватима у намјери да Србе тим прије поунијате и
покатоличе, Вук је поново смјештен у новоизграђену митологику
звану „обновљена србистика”, насталу по жељама вашингтонско-
ватиканске коалиције, чији је водећи догмат постао онај о Вуковој
непогрешивости. Други догмат „обновљене” србистике јесте онај
проунијатски – о Србима сва три вјерозакона, којим је српски језик
још једном послужио као мост према отпадницима од српства, од
православне и светосавске вјере, покатоличеним и исламизованим
Србима, који се Србима нити зову нити осјећају, а трећи онај звани
„звијер двоазбучја”, у који, чим се дирне, с друге стране проговара
разљућени синедрион пресвучених сербокроатиста, који углас
опомињу како ће нам на тај начин, одрекнемо ли се латинице, бити
покрадено све наше српско латиничко насљеђе.
За јадно стање у коме се нашао наш рођени српски
језик није крив само „неко други”, германска филолошка школа,
на примјер, већ је највећи ударац српском језику и писму увијек
задавала сама српска филологија, која се зарад политичке
опортуности, личних каријеристичких разлога, грабећи се за
власт или, просто, по задатку својих ментора, лаћала још једног
прекомпоновања, деконструкције или, просто казано, расрбљавања
Срба преко „реформисања” језика и писма, а тај њен чин, по свему
издајнички, ни по коју цијену се не може аболирати. Да би се стигло
до дна истине о српском језику и писму, његовој староставности
и важности у оквирима европске културе и цивилизације, без
политичког мијешања и посљедица таквог мијешања на његову
судбину, никакав напор не смије се штедјети, све како би се стало
украј томе да се Срби свагда уче, али никако да дођу до спознања
истине, која је чекала у маглини вијекова, разасута по свјетским
јавним, полујавним и тајним библиотекама, у археолошким
ископинама, да би у данашњици коначно угледала свјетло дана,
захваљујући великој пожртвованости усамљених појединаца из
аутохтоничке српске историјске школе, који су на своја плећа
узели задатак да на свјетлост дана изнесу забрањену и забрављену
српску истину о нашем језику и писму, нашој историји, дивонији /
митологији и свему осталом, са сазнањем да народ који не познаје
своју прошлост не може имати ни будућности. Једино научним
методама и доказима можемо доћи до изворне српске филологије
како би наше узице ума биле привезане за небозрачну истину, а не
за зарђале аустрославистичке кантаре бечко-берлинске школе, чији
је циљ био да се „научно” оправдају освајачки пројекти њемачког
Drang nach Osten -a, ширења на рачун српских и словенских земаља,
чију је експанзивну политику ваљало одбранити свим средствима,
па и покраденoм и кривотвореном српском историографијом и
филологијом.
Србистика, оваква какава је данашња, настала по жељама
Романо-германа, испрва се споља показивала као исправна, али је
изнутра била веома кварна. Већ тиме што се повратила на Вука,
она је само наставила истим средствима да оправдава планирани
њемачки експанзионизам на рачун Срба, што нас гони да подвучемо
црту, трезвено приберемо све снаге и окренемо лист на коме
морамо да испишемо нову будућност србистике, која би значила
спасоносну побједу над самима собом, нашим бројним заблудама
и слабостима проистеклим из стошездесетогодишњег робовања
диктатима нордијске школе мишљења. Као народ налазимо
се на трагичном свршетку америчко-европског рата против
Српства, када су у најпрљавијем грађанском рату послије распада
југословенске заједнице, вођеном искључиво на српским етничким
просторима, сурово поништене тековине једноиповјековне српске
борбе за националну и културну еманципацију. Притом су пропале
многе вриједности, али се мит о Вуку, том аустријском агенту од
утицаја, који се својом контрашпијунажом у корист Копитара
одржао кроз прву и другу Југославију, а спрема се да васкрсне и у
трећој, коју евроатлантисти већ кроје на увијек распетом Балкану,
упркос свеопштем расапу вриједности, грчевито одржао, само зато
што Вук и Хрвати на превратничком Бечком договору године 1850.
нису били супарничке стране, већ су били на истој страни, радећи
за корист србофобичне Аустрије.
Све лингвистичке ратове вођене против Срба
православаца и светосаваца, и једино против њих, Срби су одреда
изгубили. Тачније, они су их унапријед изгубили зато што су
српски језик у име Срба бранили вуковски братствојединствени
Срби, којима национални идентитет није био у вјери, као код
католика и мухамеданаца, већ у језику! Треба бити слијеп, па не
видјети да су Хрвати и Муслимани као новоформирани народи
на Балкану настали изједначавањем религије и нације, док
вуковски Срби, који воде српску филологију, намећу Србима
да се национално изједначе са својом разбраћом и само њима
намјењују потпуно другачији облик националне идентификације,
тражећи да у име европског хуманизма из Вуковог времена, који
је промијенио ћурак чим је Вук умро, себе самоидентификујемо
кроз језик. Штавише, у свом дегенеративном моралу србисти као
да су изгубили сву памет и поштење, умишљајући да нико неће
увидјети недосљедност и противрјечност у лупештву које свјесно
раде: да се називају „српским патриотама, а потом патриотама
Републике Српске” , штавише, „православним” (!) лингвистима,
који вуковски национализам, што је ништа друго до некакав
троимени српски национализам југословенске провенијенције,
тј. интернационализам Срба сва три вјерозакона, потурају под
светосавским национализмом. Ниједан став нових србиста није
јасан ни коначан, па ни онај о националном идентитету Срба, али
ни о питању српског писма, јер су спремни да час тврде како су
оба писма српска, а час, кад буду притијешњени чињеницом да
ћирилица изумире – како је латиница алтернативно писмо, па до
тога да је само ћирилица српско писмо! Тако је могуће да у исто
вријеме србисти буду и националисти (вуковски, дакако, а никад
светосавски), а и интернационалисти.
„Може ли то бити?” – питао се сличним поводом Св.
владика Николај? Може, зато што се ради о представницима
богоборачке и колаборационистичке црвене интернационале,
који су само промијенили дрес и прешли под плаво-жути барјак,
тако да су црвени комунисти постали жути комунисти. Такав
је и некрунисани вођа вуковских србиста, који се хвали својом
преважном улогом у устоличењу љевичара Валерија Зјуганова
на руској политичкој позорници. Заједничка им је борба против
православља и светосавља, као и против ћирилице, као заштитног
знака православних Срба.
6. Кажу: кад Бог неког хоће да казни, прво му узме памет.
Ова библијска порука потпуно се обистињује на поклоницима
„србистике”, како су је зазвали у свом непоштењу они из
тријумвирата, лативши се задатка да ломе карактер рођеној
нацији, коју нису могли да сломе ни завојевачи ни окупације
ни дуговјековна робовања, а могу властити частохлепни тамни
синови Српства, који живе од продаје прежваканих лажи, који све
што дотакну унизе, отворивши преко глобалне науке, филологије,
још једном све капије према разорној западној политици, огрезлој
у србофобији, пуштајући је да стане чврсто ногом на српској
земљи. „И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови
Светосавске цркве који себе називају националистима. Нека је
срам таквим православцима и таквим Србима. Зашто јачати једну
интернационалу у нашој земљи на рачун нашег дивног и чистог
национализма?” – казивао је ове богомудре ријечи у своје доба
Св. владика Николај, ријечи које ни за јоту не треба мијењати у
данашњици, у којој су бројни „изгубили памет и родољубље и
поштење”.
Нова србистика, понижена од сопствених синова, на наше
је очи обрађивала свијест младих нараштаја у Републици Српској
и широм српских земаља кроз универзитетско образовање,
радећи са студентском омладином, пуном повјерења према својим
професорима, а посебно са перспективним научним подмлатком,
који се у будућности могао искористити, а неки већ и јесу, да кобно
денационализују српски језик кроз тезу о троименим Србима, како
би се омекшали православци и увели у орбиту скупа са католицима
и муслиманима. Све то могло се десити због нашег лакоумног
поуздања у ученост и патриотизам најобразованијих српских
синова, који су укаљали образ пред науком. Стога је задњи час да
се позове на окуп српски род, против безумља нових србиста, који
су само глинени голубови атлантиста у њиховој мисији против
православља.
Сензационално звучи да је српски краљ Петар Први
Ослободилац, кога сматрају највећим Србином над Србима мада
се радило о француском масону, са Ватиканом 1914. године, четири
дана прије напада Аустроугара на Србију направио споразум,
који се тицао католика у Србији и Срба на територији ондашње
Аустроугарске, конкордат који је предвиђао да свака особа која
није римокатолик, а склопи брак са римокатликом, мора прећи
у римокатоличку вјеру; да се краљевина мора третирати као
подручје мисије католичке цркве. Ништа мање масонско чудо
није ни Нишка декларација из 1915. и најава Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца у вези с тим да ће нестати српска држава у
којој је становништво било скоро 100% православно и у којој је
православље престало да буде државна вјера, а свим осталим
вјерама биће загарантована равноправност, нарочито католицима.
Тако је било и са новом србистиком, којом мишљасмо да се
извучемо из сербокроатистичког ропства, а оно упадосмо у још
дубље душегупство под евроатлантистима, а све под фирмом
екуменистичке филолошке псеудонауке.
Свети Јустин Ћелијски одлучан је био против екуменизма,
сматрајући га највећом јереси нашег вијека, јер кобно изједначава
исповиједање вјере православне са католичким полувјерјем,
које уништава аутокефалност православних цркава, док у исто
вријеме промовише „племените” идеје да волимо једни друге, да
имамо са римокатолицима заједничке молитву јер, тобоже, оне
налазе пут до Бога. Таква је и екуменистичка идеја братства Срба
сва три вјерозакона, уграђена у лингвистичку платформу нових
„србиста”, који су повели најновији лингвистички рат против
српског језика, рат што је по својој идеолошкој суштини и по
начину како је вођен вишеструко проблематичан, поред ноторне
чињенице да се српска држава на Балкану потискује и смањује.
овео га је „нови Даничић”, политиколог и фарисеј Радмило
Маројевић, заговорник интегралног српства, али никако оног
које би почивало на православним Србима, већ у заједници са
превјереним Србима, који су похулили на вјеру прадједовску,
бранећи вуковски концепт језика кроз који проговара зао дух
ватиканских реформских концила, а нипошто дух васељенских
сабора. Док о Вуку пише искључиво панегирике, дотле селективно
критикује Даничића, дијелећи га на „доброг” и „лошег”, прије и
послије пресељења у Загреб, умјесто да их се напокон одрекнемо са
свијешћу да је Вуково „послање” било само једна нужна степеница,
веома важна, у еманципацији српског језика у хрватски – и ништа
друго! И док тзв. србисти у свом непочинству, нудећи ирационалну
визију српског језика под диктатом вјерске толерантности, ласкају
себи да држе до „оца” србистике, а остављају по страни „сина”
Даничића, дотле се одричу потписа осталих сербокроатиста који
су подржали марионетског Вука и његову унијатску платформу
запечаћену латиничким парафом на Бечком договору. Заборављају
у својој беспринципијелности да, подржавају ли Вука, морају да
подрже и Мажуранића, који је као хрватски бан забрањивао да се
употребљава име „српски језик” и ћирилица, па и само српско име
за народ, већ су Срби морали да се називају „гркоисточњацима”.
Преко Вука подржавају и првосвештеника вуковске окупационе
србистике, Копитара, и свеколику аустрославистику, којој је
циљ био да затре по сваку цијену могуће установљење аутохтоне
славистике. Цинизам је своје врсте, у који су нас спремно
убјеђивали нови бечкопоштоватељи: да су некадашњи бечки
катедристи, попут Миклошича, били чувари српског предања
о језику, као и њихов штићеник Вук, кога писац новог језичког
законоправила проглашава горостасом, док Даничића хвали и
куди? Једно знамо: као што не иде ново вино у старе мјехове, тако
нема обнове србистике у оковима колонијалне аустрославистике.
У циљу озакоњења аутохтоне србистике за коју се
залажемо, у борби против грабежљиве домаће лингвистичке
псеудоелите, која је умислила да има божанско право да влада
српским језиком преко полуистина и ноторних лажи, настојећи
да измијени свијест Срба према сопственом језику претварањем
српског језика у глобалистичку лабораторију; зарад духовног
препорода помоћу аутохтоне србистике неопходно је повратити
свијест о староставности српског језика и писма, свијест о њиховој
вишемиленијумској прошлости; да Срби „потичу из прадавних
времена кад су се српским именом називали садашњи Словени,
прије него што је постало словенско име”, како је тврдио чешки
историчар и филолог Јан Добровски, 1827. године – како бисмо
били свјесни тога да смо своји на своме, и то одвајкада, на овим
нашим подунавским просторима. У томе нам помажу резултати
српске аутохтоничке историјске школе, која је великим напором
групе, мале али одабране, српских аутохтоничара учинила
епохално дјело: изнијела на видјело многобројне непорециве, не
само историјске него и палеолингвистичке научне доказе, које више
нико не може да врати у депо тајних и забрањених докумената, те
тиме разбила у парампарчад фалсификовану српску истину, коју
је пласирала бечко-берлинска школа. Зарад тог високог циља,
утемељења аутохтоне србистике, морамо сви да будемо посвећени
добру, а имуни на зло, у чему су нам покајање и промјеноумље
једне од најсветијих ријечи. Оно нам је вапијуће потребно и у
вези са Бечким књижевним договором, којим је српски језик и
књижевност допао руку појединаца којима су пренесена толика
овлашћења да могу да одлучују о њиховој судбини. Српско језичко
питање од тада се рјешава на аустроугарски, а касније, за Тита, на
аустромарксистички начин. Данас се рјешава на евроатлантистички,
а уистину на германски начин, при чему се поново заклања иза
Вуковог споменика, којег су подигли масонизовани Срби у двије
Југославије.
За све ово вријеме од Бечког договора, српски језик тавори у
простору беззавичајности: нити ко зна, а нити хоће да зна колико
је тај језик стар, коме је припадао и од када, као што мало ко пита за
судбину његовог писма, ћирилице, којој још и сад официјелна наука
одбија да призна предћириловску прошлост, иако је камење одавно
проговорило, а натписи посвједочили њену милемијумску старину.
Спектакуларни преображај титографске сербокроатистикее у
србистику, најављен „Словом о српском језику”,био је ништа друго
до гласник буке и бијеса. Био је то преображај аутрославистичке
сербокроатистике у ту исту аустроатлантистичку србистику,
тачније мондијалистику, којом опет владају масонски садукеји,
који српском филологијом из почетка управљају, тако да нико не
може да буде њен предводник ако није завршио масонске школе.
И данас је пред србистиком избор хоће ли бити под масонском
контролом или неће. Као борац за истину о српским светињама,
на чију би душу и душу моје генерације могла пасти клетва да смо
ћутали и пасивно посматрали у времену свеопште србофобије, тог
расизма новог свјетског поретка, шта се све са српским језиком,
писмом и српском културом дешава, не могу да се помирим са
новим протоколима тзв. србистике и чињеницом да Срби нису
изгубили једну, двије, три битке са Хрватима, већ да губимо рат за
српски језик. Зарад те одсудне битке одбијамо да будемо корисне
будале, које ће пристати да подржавају србистику у којој нису
само одговори забрањени него и питања, посебно оно о очувању
суверенитета над српским језиком.
Налазимо се у времену дуго планираног „коначног
рјешења српског питања” са заједничким злочиначким циљем
уништења српске државе и Српства у цјелини. За тако високи
циљ одбране српских светих предања неопходна је истрајност у
борби да бисмо је једном у будућности и окончали, а неопходна
је усмјереност свих виталних енергија на дјело, како нас опомиње
богомудри наш Тесла, који је разговарао са муњама и громовима.
На питање на ком језику је разговарао, одговорио је: „Најчешће на
мом матерњем!”
Да ли је могуће бити на челу најперфидније борбе против
Бога и притом служити Богу? Одговор је: „Није могуће!”
Да ли је могуће бити на челу најперфидније борбе против
Српства и притом тврдити да служите Српству? – Немогуће, осим
ако нисте толики фарисеји као обновљени србисти!
Умјесто да буду гробари сербокроатистичке крвопије,
богоборни и кадшто фолклороидни србисти, поклоници хромог
Вука у фесу, само су покварили националну филологију, споља
проносећи горду свијест о своме послању и дјелу које треба
да изврше – да ослободе србистику подаништва католичком
филолошком програму и тако, пјеснички казано, српски језик
„врате из дугог изгнанства” (М. Бећковић), док су изнутра
били не њени обновитељи и модернизатори, већ манипулатори
Српством, не помишљајући да све има своје границе па и
тзв. обновљена србистика, сушичава псеудонаука, производ
савременог екуменизма, секташко учење чији коријени сежу
до бечко-берлинске школе фалсификата, у којој се десио први
велики пад у србистици, онај под Вуком, други под Белићем и
трећи под „србистичким тријумвиратом”, који су чинили Радмило
Маројевић, Милош Ковачевић и Петар Милосављевић, који су у
правом смислу те ријечи савремени „нови Даничићи”. Умјесто да
понуде нов научни програм изван већ познатих шаблонизованих
модела и исконструисаних лажних теорија, програм који би
омогућио продор до нових извора знања о српском језику и
писму и откривање правих, научно утврђених, али прикривених
и фалсификованих истина, које би нам дале вјеродостојну слику о
далекој прошлости нашега језика и писма и пресудном доприносу
Срба укупној европској култури и цивилизацији, празњикави „нови
Даничићи” још су нас једном мислили спријечити да изађемо из
оквира догматског схватања Вука по себрокроатистичким узусима.
Заборавили су само на једно: да Срби нису протестанти, који се
држе начела несупротстављања, већ да посједују неподношљиву
особину – „дух противрјечења” сваком злу и сваком ропству, па и
овом под колонијалним диктатима евроунијата.
је против завјере ћутања о „благодетима” нове србистике,
потврђујући како у борби за српски језик, која је једнака борби за
српски народ, не смије да буде табу тема, посебно не у данашњици, у
којој је „фонд часова српског језика изједначен са страним језиком,
а историја постала изборни предмет” (В. Крестић). Овом књигом
устајем против завјере порицања српске староставности како би
престала политичка и свака друга трговина српским светињама,
које нико нема право да у наше име приватизује, трампи и поклања,
јер су то свјетлила нашег свенародног почела, а нису на лицитацији
и на продаји. Српски језик нипошто више не смије да доспије у
руке усамљеног појединца, Вука, или било које тројке која би се
према њему и српској духовности, у најширем смислу те ријечи,
опходила као према властитој прћији; да самовољно, за нечије
туђе колонијалне интересе, узима право да кроји некакву нову/
стару истину о српском језику и писму, а под фирмом борбе за тај
исти језик, као што то чини већ увелико катедарска србистика у
Републици Српској.
Уистину, гдје се могло десити, осим у колонизованим
банана-државама, да организована тројка узме на себе прерогативе
државе и највиших националних и културних институција, те
далеко од јавности, у конспирацији, прекраја по новим шавовима
српски језик, књижевност и свеколику српску културу? Сама по
себи, та застрашујућа самовоља води у тоталитаризам своје врсте,
свједочећи о бескрупулозности и деспотизму актера ове посљедње
смуте, што су се самољубиво и претенциозно саморекламирали
као борци који су повели „нови рат за српски језик и правопис”.
Тај „нови” лингвистички рат, сада је већ сасвим јасно, поведен
је по наговору антисрпских колаборациониста и глобалиста из
Свјетског сабора Срба, поданика евроатлантизма, да би, у борби
за прејемство, србисти почели да ратују и између себе. Српска
филологија је овој тројки послужила као мост да догматизују
властито издајство у корист нових освајача српства, да би за
исказану борбеност и вјештину у манипулацији науком један од
претендената на вођство у новој србистици, Милош Ковачевић,
био награђен највишим признањима Велике Британије и САД.
У историји културе, за вријеме Октобарске револуције,
десио се случај да су руски језик и књижевност допали шака групе
тзв. руских формалиста и њихове материјалистичке теорије, у којој
су претпоставили твар Творцу, а према којој је књижевна умјетност
дефинисана као „поступак”. Руски формалисти добили су задатак
да, по диктату западне науке, преко тзв. модерне линвистике,
чија је поставка о језику као систему била пренесена у поетику,
совјетизују руску књижевност, а са њом и њену православну
културу и у буквалном смислу те ријечи изврше промјену
дотадашњег традиционалног погледа на свијет. Урадили су то
тако што су са „Пароброда савремености” бацили у блато свеце
руске књижевности – Пушкина, Гогоља, Толстоја и Достојевског,
претпоставивши им један, на примјер, авантуристички роман,
који је са формалног становишта кадшто знао бити комплекснији
него покоји роман ових књижевних великана.
Ужасно је и помислити да је српски језик допао ропства
српских „формалиста”, тројице богоборачких србистичких
варалица, који себе славодобитно називају „обновитељима”
србистике, а који су мутљагом од „Слова о српском језику“,
тог ремек-дјела прозападњачког удворишта, поставили основе за још
један душегубни тзв. полицентрични језик, на основама српске
штокавице. Управо такав језик од нас захтијева нова њемачка
неоколонијална социолингвистика, која нам у садашњости намеће
лингвистички образац по којем претходно уситњени четвероимени
српски језик сада ваља наново унитаризовати, да би као такав
опслуживао неколико држава и народа који говоре штокавицом.
Прихватање полицентричног језика један је од услова уколико
желимо да се прикључимо Европској унији. Реформаторски посао
по жељама евроатлантиста већ је на „српској” страни урађен
тако што је на сербокроатистичком идолу, вуковском копнцепту
„Срба сва три вјерозакона”, устоличен нови српски језик, који
има равноправна два изговора, екавски и ијекавски, и два писма
– ћирилицу и латиницу, при чему ни изговор ни писмо не смију
да буду диференцијална црта према којој ће се Срби сва три
вјерозакона издвајати по било којој, посебно не конфесионалној
основи. Тај захтјев за прекомпоновањем језика испоручен је не
толико Хрватској, која је примљена у ЕУ, већ првенствено Босни
и Херцеговини, Србији и Црној Гори. Он би значио утемељење,
прије свега у православним земљама, још једне сербокроатистичке
доктрине под фирмом србистике, те одлучан корак даље у
расрбљавању српског језика.
3. Узурпирајући власт над дефиницијама, па и оној о наводној
равноправности писама, ћирилице и латинице, као подједнако
српских писама, ти фарисеји на питање шта да се ради са српском
ћирилицом, која на наше очи умире, почињу одреда да ламентирају
над њеном судбином, иако су је управо они оставили на раскршћу
вјекова, да свако може да је гази, системски сузбивши ширење
овог већ потпуно скрајнутог писма кроз догмат о двоазбучности,
који је у себи садржавао свјесно уграђену противрјечност да
час ћирилицу могу проглашавати равноправном са „српском”
латиницом, а час латиницу, у зависности од опортуности тренутка,
називати, што је на рубу фарсе, алтернативним српским писмом,
са веома суженим спектром употребе. Сва је обновљена србистика
таква, дволична, а како и не би била кад почива на подмуклој
стратегији рестаурирања Вукових аустросрбистичких завјештања,
уз покоју унијатску новотарију у промјени дефиниција, коју прати
превредновање његове улоге учитеља сербокроатистике у оца
обновљене србистике.
Умјесто да унаприједе сазнања о Вуковој превратничкој
улози рушитеља српског моста према Русији, званог славеносрпски
језик, и „зидања” по слободарским /слободнозидарским
принципима мостобрана према католицима, преко заједничког
језика са Хрватима у намјери да Србе тим прије поунијате и
покатоличе, Вук је поново смјештен у новоизграђену митологику
звану „обновљена србистика”, насталу по жељама вашингтонско-
ватиканске коалиције, чији је водећи догмат постао онај о Вуковој
непогрешивости. Други догмат „обновљене” србистике јесте онај
проунијатски – о Србима сва три вјерозакона, којим је српски језик
још једном послужио као мост према отпадницима од српства, од
православне и светосавске вјере, покатоличеним и исламизованим
Србима, који се Србима нити зову нити осјећају, а трећи онај звани
„звијер двоазбучја”, у који, чим се дирне, с друге стране проговара
разљућени синедрион пресвучених сербокроатиста, који углас
опомињу како ће нам на тај начин, одрекнемо ли се латинице, бити
покрадено све наше српско латиничко насљеђе.
За јадно стање у коме се нашао наш рођени српски
језик није крив само „неко други”, германска филолошка школа,
на примјер, већ је највећи ударац српском језику и писму увијек
задавала сама српска филологија, која се зарад политичке
опортуности, личних каријеристичких разлога, грабећи се за
власт или, просто, по задатку својих ментора, лаћала још једног
прекомпоновања, деконструкције или, просто казано, расрбљавања
Срба преко „реформисања” језика и писма, а тај њен чин, по свему
издајнички, ни по коју цијену се не може аболирати. Да би се стигло
до дна истине о српском језику и писму, његовој староставности
и важности у оквирима европске културе и цивилизације, без
политичког мијешања и посљедица таквог мијешања на његову
судбину, никакав напор не смије се штедјети, све како би се стало
украј томе да се Срби свагда уче, али никако да дођу до спознања
истине, која је чекала у маглини вијекова, разасута по свјетским
јавним, полујавним и тајним библиотекама, у археолошким
ископинама, да би у данашњици коначно угледала свјетло дана,
захваљујући великој пожртвованости усамљених појединаца из
аутохтоничке српске историјске школе, који су на своја плећа
узели задатак да на свјетлост дана изнесу забрањену и забрављену
српску истину о нашем језику и писму, нашој историји, дивонији /
митологији и свему осталом, са сазнањем да народ који не познаје
своју прошлост не може имати ни будућности. Једино научним
методама и доказима можемо доћи до изворне српске филологије
како би наше узице ума биле привезане за небозрачну истину, а не
за зарђале аустрославистичке кантаре бечко-берлинске школе, чији
је циљ био да се „научно” оправдају освајачки пројекти њемачког
Drang nach Osten -a, ширења на рачун српских и словенских земаља,
чију је експанзивну политику ваљало одбранити свим средствима,
па и покраденoм и кривотвореном српском историографијом и
филологијом.
Србистика, оваква какава је данашња, настала по жељама
Романо-германа, испрва се споља показивала као исправна, али је
изнутра била веома кварна. Већ тиме што се повратила на Вука,
она је само наставила истим средствима да оправдава планирани
њемачки експанзионизам на рачун Срба, што нас гони да подвучемо
црту, трезвено приберемо све снаге и окренемо лист на коме
морамо да испишемо нову будућност србистике, која би значила
спасоносну побједу над самима собом, нашим бројним заблудама
и слабостима проистеклим из стошездесетогодишњег робовања
диктатима нордијске школе мишљења. Као народ налазимо
се на трагичном свршетку америчко-европског рата против
Српства, када су у најпрљавијем грађанском рату послије распада
југословенске заједнице, вођеном искључиво на српским етничким
просторима, сурово поништене тековине једноиповјековне српске
борбе за националну и културну еманципацију. Притом су пропале
многе вриједности, али се мит о Вуку, том аустријском агенту од
утицаја, који се својом контрашпијунажом у корист Копитара
одржао кроз прву и другу Југославију, а спрема се да васкрсне и у
трећој, коју евроатлантисти већ кроје на увијек распетом Балкану,
упркос свеопштем расапу вриједности, грчевито одржао, само зато
што Вук и Хрвати на превратничком Бечком договору године 1850.
нису били супарничке стране, већ су били на истој страни, радећи
за корист србофобичне Аустрије.
Све лингвистичке ратове вођене против Срба
православаца и светосаваца, и једино против њих, Срби су одреда
изгубили. Тачније, они су их унапријед изгубили зато што су
српски језик у име Срба бранили вуковски братствојединствени
Срби, којима национални идентитет није био у вјери, као код
католика и мухамеданаца, већ у језику! Треба бити слијеп, па не
видјети да су Хрвати и Муслимани као новоформирани народи
на Балкану настали изједначавањем религије и нације, док
вуковски Срби, који воде српску филологију, намећу Србима
да се национално изједначе са својом разбраћом и само њима
намјењују потпуно другачији облик националне идентификације,
тражећи да у име европског хуманизма из Вуковог времена, који
је промијенио ћурак чим је Вук умро, себе самоидентификујемо
кроз језик. Штавише, у свом дегенеративном моралу србисти као
да су изгубили сву памет и поштење, умишљајући да нико неће
увидјети недосљедност и противрјечност у лупештву које свјесно
раде: да се називају „српским патриотама, а потом патриотама
Републике Српске” , штавише, „православним” (!) лингвистима,
који вуковски национализам, што је ништа друго до некакав
троимени српски национализам југословенске провенијенције,
тј. интернационализам Срба сва три вјерозакона, потурају под
светосавским национализмом. Ниједан став нових србиста није
јасан ни коначан, па ни онај о националном идентитету Срба, али
ни о питању српског писма, јер су спремни да час тврде како су
оба писма српска, а час, кад буду притијешњени чињеницом да
ћирилица изумире – како је латиница алтернативно писмо, па до
тога да је само ћирилица српско писмо! Тако је могуће да у исто
вријеме србисти буду и националисти (вуковски, дакако, а никад
светосавски), а и интернационалисти.
„Може ли то бити?” – питао се сличним поводом Св.
владика Николај? Може, зато што се ради о представницима
богоборачке и колаборационистичке црвене интернационале,
који су само промијенили дрес и прешли под плаво-жути барјак,
тако да су црвени комунисти постали жути комунисти. Такав
је и некрунисани вођа вуковских србиста, који се хвали својом
преважном улогом у устоличењу љевичара Валерија Зјуганова
на руској политичкој позорници. Заједничка им је борба против
православља и светосавља, као и против ћирилице, као заштитног
знака православних Срба.
6. Кажу: кад Бог неког хоће да казни, прво му узме памет.
Ова библијска порука потпуно се обистињује на поклоницима
„србистике”, како су је зазвали у свом непоштењу они из
тријумвирата, лативши се задатка да ломе карактер рођеној
нацији, коју нису могли да сломе ни завојевачи ни окупације
ни дуговјековна робовања, а могу властити частохлепни тамни
синови Српства, који живе од продаје прежваканих лажи, који све
што дотакну унизе, отворивши преко глобалне науке, филологије,
још једном све капије према разорној западној политици, огрезлој
у србофобији, пуштајући је да стане чврсто ногом на српској
земљи. „И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови
Светосавске цркве који себе називају националистима. Нека је
срам таквим православцима и таквим Србима. Зашто јачати једну
интернационалу у нашој земљи на рачун нашег дивног и чистог
национализма?” – казивао је ове богомудре ријечи у своје доба
Св. владика Николај, ријечи које ни за јоту не треба мијењати у
данашњици, у којој су бројни „изгубили памет и родољубље и
поштење”.
Нова србистика, понижена од сопствених синова, на наше
је очи обрађивала свијест младих нараштаја у Републици Српској
и широм српских земаља кроз универзитетско образовање,
радећи са студентском омладином, пуном повјерења према својим
професорима, а посебно са перспективним научним подмлатком,
који се у будућности могао искористити, а неки већ и јесу, да кобно
денационализују српски језик кроз тезу о троименим Србима, како
би се омекшали православци и увели у орбиту скупа са католицима
и муслиманима. Све то могло се десити због нашег лакоумног
поуздања у ученост и патриотизам најобразованијих српских
синова, који су укаљали образ пред науком. Стога је задњи час да
се позове на окуп српски род, против безумља нових србиста, који
су само глинени голубови атлантиста у њиховој мисији против
православља.
Сензационално звучи да је српски краљ Петар Први
Ослободилац, кога сматрају највећим Србином над Србима мада
се радило о француском масону, са Ватиканом 1914. године, четири
дана прије напада Аустроугара на Србију направио споразум,
који се тицао католика у Србији и Срба на територији ондашње
Аустроугарске, конкордат који је предвиђао да свака особа која
није римокатолик, а склопи брак са римокатликом, мора прећи
у римокатоличку вјеру; да се краљевина мора третирати као
подручје мисије католичке цркве. Ништа мање масонско чудо
није ни Нишка декларација из 1915. и најава Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца у вези с тим да ће нестати српска држава у
којој је становништво било скоро 100% православно и у којој је
православље престало да буде државна вјера, а свим осталим
вјерама биће загарантована равноправност, нарочито католицима.
Тако је било и са новом србистиком, којом мишљасмо да се
извучемо из сербокроатистичког ропства, а оно упадосмо у још
дубље душегупство под евроатлантистима, а све под фирмом
екуменистичке филолошке псеудонауке.
Свети Јустин Ћелијски одлучан је био против екуменизма,
сматрајући га највећом јереси нашег вијека, јер кобно изједначава
исповиједање вјере православне са католичким полувјерјем,
које уништава аутокефалност православних цркава, док у исто
вријеме промовише „племените” идеје да волимо једни друге, да
имамо са римокатолицима заједничке молитву јер, тобоже, оне
налазе пут до Бога. Таква је и екуменистичка идеја братства Срба
сва три вјерозакона, уграђена у лингвистичку платформу нових
„србиста”, који су повели најновији лингвистички рат против
српског језика, рат што је по својој идеолошкој суштини и по
начину како је вођен вишеструко проблематичан, поред ноторне
чињенице да се српска држава на Балкану потискује и смањује.
овео га је „нови Даничић”, политиколог и фарисеј Радмило
Маројевић, заговорник интегралног српства, али никако оног
које би почивало на православним Србима, већ у заједници са
превјереним Србима, који су похулили на вјеру прадједовску,
бранећи вуковски концепт језика кроз који проговара зао дух
ватиканских реформских концила, а нипошто дух васељенских
сабора. Док о Вуку пише искључиво панегирике, дотле селективно
критикује Даничића, дијелећи га на „доброг” и „лошег”, прије и
послије пресељења у Загреб, умјесто да их се напокон одрекнемо са
свијешћу да је Вуково „послање” било само једна нужна степеница,
веома важна, у еманципацији српског језика у хрватски – и ништа
друго! И док тзв. србисти у свом непочинству, нудећи ирационалну
визију српског језика под диктатом вјерске толерантности, ласкају
себи да држе до „оца” србистике, а остављају по страни „сина”
Даничића, дотле се одричу потписа осталих сербокроатиста који
су подржали марионетског Вука и његову унијатску платформу
запечаћену латиничким парафом на Бечком договору. Заборављају
у својој беспринципијелности да, подржавају ли Вука, морају да
подрже и Мажуранића, који је као хрватски бан забрањивао да се
употребљава име „српски језик” и ћирилица, па и само српско име
за народ, већ су Срби морали да се називају „гркоисточњацима”.
Преко Вука подржавају и првосвештеника вуковске окупационе
србистике, Копитара, и свеколику аустрославистику, којој је
циљ био да затре по сваку цијену могуће установљење аутохтоне
славистике. Цинизам је своје врсте, у који су нас спремно
убјеђивали нови бечкопоштоватељи: да су некадашњи бечки
катедристи, попут Миклошича, били чувари српског предања
о језику, као и њихов штићеник Вук, кога писац новог језичког
законоправила проглашава горостасом, док Даничића хвали и
куди? Једно знамо: као што не иде ново вино у старе мјехове, тако
нема обнове србистике у оковима колонијалне аустрославистике.
У циљу озакоњења аутохтоне србистике за коју се
залажемо, у борби против грабежљиве домаће лингвистичке
псеудоелите, која је умислила да има божанско право да влада
српским језиком преко полуистина и ноторних лажи, настојећи
да измијени свијест Срба према сопственом језику претварањем
српског језика у глобалистичку лабораторију; зарад духовног
препорода помоћу аутохтоне србистике неопходно је повратити
свијест о староставности српског језика и писма, свијест о њиховој
вишемиленијумској прошлости; да Срби „потичу из прадавних
времена кад су се српским именом називали садашњи Словени,
прије него што је постало словенско име”, како је тврдио чешки
историчар и филолог Јан Добровски, 1827. године – како бисмо
били свјесни тога да смо своји на своме, и то одвајкада, на овим
нашим подунавским просторима. У томе нам помажу резултати
српске аутохтоничке историјске школе, која је великим напором
групе, мале али одабране, српских аутохтоничара учинила
епохално дјело: изнијела на видјело многобројне непорециве, не
само историјске него и палеолингвистичке научне доказе, које више
нико не може да врати у депо тајних и забрањених докумената, те
тиме разбила у парампарчад фалсификовану српску истину, коју
је пласирала бечко-берлинска школа. Зарад тог високог циља,
утемељења аутохтоне србистике, морамо сви да будемо посвећени
добру, а имуни на зло, у чему су нам покајање и промјеноумље
једне од најсветијих ријечи. Оно нам је вапијуће потребно и у
вези са Бечким књижевним договором, којим је српски језик и
књижевност допао руку појединаца којима су пренесена толика
овлашћења да могу да одлучују о њиховој судбини. Српско језичко
питање од тада се рјешава на аустроугарски, а касније, за Тита, на
аустромарксистички начин. Данас се рјешава на евроатлантистички,
а уистину на германски начин, при чему се поново заклања иза
Вуковог споменика, којег су подигли масонизовани Срби у двије
Југославије.
За све ово вријеме од Бечког договора, српски језик тавори у
простору беззавичајности: нити ко зна, а нити хоће да зна колико
је тај језик стар, коме је припадао и од када, као што мало ко пита за
судбину његовог писма, ћирилице, којој још и сад официјелна наука
одбија да призна предћириловску прошлост, иако је камење одавно
проговорило, а натписи посвједочили њену милемијумску старину.
Спектакуларни преображај титографске сербокроатистикее у
србистику, најављен „Словом о српском језику”,био је ништа друго
до гласник буке и бијеса. Био је то преображај аутрославистичке
сербокроатистике у ту исту аустроатлантистичку србистику,
тачније мондијалистику, којом опет владају масонски садукеји,
који српском филологијом из почетка управљају, тако да нико не
може да буде њен предводник ако није завршио масонске школе.
И данас је пред србистиком избор хоће ли бити под масонском
контролом или неће. Као борац за истину о српским светињама,
на чију би душу и душу моје генерације могла пасти клетва да смо
ћутали и пасивно посматрали у времену свеопште србофобије, тог
расизма новог свјетског поретка, шта се све са српским језиком,
писмом и српском културом дешава, не могу да се помирим са
новим протоколима тзв. србистике и чињеницом да Срби нису
изгубили једну, двије, три битке са Хрватима, већ да губимо рат за
српски језик. Зарад те одсудне битке одбијамо да будемо корисне
будале, које ће пристати да подржавају србистику у којој нису
само одговори забрањени него и питања, посебно оно о очувању
суверенитета над српским језиком.
Налазимо се у времену дуго планираног „коначног
рјешења српског питања” са заједничким злочиначким циљем
уништења српске државе и Српства у цјелини. За тако високи
циљ одбране српских светих предања неопходна је истрајност у
борби да бисмо је једном у будућности и окончали, а неопходна
је усмјереност свих виталних енергија на дјело, како нас опомиње
богомудри наш Тесла, који је разговарао са муњама и громовима.
На питање на ком језику је разговарао, одговорио је: „Најчешће на
мом матерњем!”
Да ли је могуће бити на челу најперфидније борбе против
Бога и притом служити Богу? Одговор је: „Није могуће!”
Да ли је могуће бити на челу најперфидније борбе против
Српства и притом тврдити да служите Српству? – Немогуће, осим
ако нисте толики фарисеји као обновљени србисти!
Умјесто да буду гробари сербокроатистичке крвопије,
богоборни и кадшто фолклороидни србисти, поклоници хромог
Вука у фесу, само су покварили националну филологију, споља
проносећи горду свијест о своме послању и дјелу које треба
да изврше – да ослободе србистику подаништва католичком
филолошком програму и тако, пјеснички казано, српски језик
„врате из дугог изгнанства” (М. Бећковић), док су изнутра
били не њени обновитељи и модернизатори, већ манипулатори
Српством, не помишљајући да све има своје границе па и
тзв. обновљена србистика, сушичава псеудонаука, производ
савременог екуменизма, секташко учење чији коријени сежу
до бечко-берлинске школе фалсификата, у којој се десио први
велики пад у србистици, онај под Вуком, други под Белићем и
трећи под „србистичким тријумвиратом”, који су чинили Радмило
Маројевић, Милош Ковачевић и Петар Милосављевић, који су у
правом смислу те ријечи савремени „нови Даничићи”. Умјесто да
понуде нов научни програм изван већ познатих шаблонизованих
модела и исконструисаних лажних теорија, програм који би
омогућио продор до нових извора знања о српском језику и
писму и откривање правих, научно утврђених, али прикривених
и фалсификованих истина, које би нам дале вјеродостојну слику о
далекој прошлости нашега језика и писма и пресудном доприносу
Срба укупној европској култури и цивилизацији, празњикави „нови
Даничићи” још су нас једном мислили спријечити да изађемо из
оквира догматског схватања Вука по себрокроатистичким узусима.
Заборавили су само на једно: да Срби нису протестанти, који се
држе начела несупротстављања, већ да посједују неподношљиву
особину – „дух противрјечења” сваком злу и сваком ропству, па и
овом под колонијалним диктатима евроунијата.
Наставиће се
(ПОЛУДЈЕЛА ЕВРОПСКА НАУКА)
(ПОЛУДЈЕЛА ЕВРОПСКА НАУКА)
Нема коментара:
Постави коментар