УМЕМ ДА ЋУТИМ
Умем да ћутим
и да чекам
тихо
и стрпљиво
баш као маслачак
мало јачи ветар...
И кад он дође
ја умем да
раширим крила,
да у трену обиђем свет
и сва она места
где нисам била...
Умем да уђем
у нечији сан
да спасим
дворац од песка
којег морски талас
од шале руши....
Умем неким
чудом
да причам са звездама
и замолим их да
додиром љубави
оставе траг у твојој души!
Зграбио је загрљајем,
зарио нежно канџе у срце,
просуо из њега, сва блага
у тиркизно море...
које својим новим сјајем
учини да њена душа драга
по површини плута,
да би она сама,уплашена, јадна
у то море заронила
по сто пута надајући се
да препозна делиће
свог звезданог капута...
А њега баш брига,
ено га и даље иде по сред пута,
не испушта њено срце поцепано,
зна он да је њој мило
јер ће морати због њега
да по свету лута!
КАДА
Када се распори срце
и разапну осећања
као веш од нота
на конопцима судбине,
онда се деси
да се превише сања,
па летом до висина
душа,од чежње уморна,
зађе у тајанствене дубине
чистог мора љубави
и плива снажно и радосно
тихо молећи бога
да се у тој лепоти не удави...
Кад згрчено тело са сузама заспи
са мислима да је он сам једна луда,
да нема наде и спасења,
тад крила анђела дотакну раме
и уснули човек ће од сутра
веровати у чуда...
Не мора знати да анђео је тај
што му даде светла уверења!
Не мора знати ни одакле му снага
ни лепота живота,ни смисао свега,
само мисао дивна тада се рађа
да може свој живот љубављу
и вером да мења!
Нема коментара:
Постави коментар