субота, 11. април 2015.

Бранка Јелић: Божанске честице православља

   Сваке године прослављамо Васкрсење Господње и увек са истом молитвом на срцу и души да и овoг лета Господњег будемо достојни људског рода и радости васкрслог Господа. Чинећи добра дела, не заборављајући на наш овоземаљски пут, који подразумева свеобухватно давање и помоћ свима око нас. Дочекавши поруке и здравице и овога пута ћемо се на кратко запитати докле смо стигли српским народом, бригом о породици, нашем духовном уздизању. Одговор ће бити само утешан да се ништа није много променило, али ми верујемо у то да ће бити боље.. Ето, мора и ово проћи помирљивост наших сунорадника, биће као одговор и значење да можда тако мора бити. Из те помирљивости управо долази и неприхватање одговорности.
    Жеља за променом почиње прво од нас самих. То је утихнуло у многима данас, као да су се „потрошили,“ док трпељивост из године у годину постаје све слабија. Оглушили смо се на много тога, па и на нашу православну веру. И она добија контекст, који не заслужује. Видимо да је сваки истински смисао изврнут руглу. Баш као и наш православни човек, борац и добротвор, који је осуђиван и разапињан у сваком новом времену. Васкрсли Господ је доказао на свом примеру да и ми то можемо, односно да се наш овоземаљски живот треба да своди на васкрсење.

   Шта је,  у ствари, сврха живљења данашњег човека? Да ли је та сврха данас изгубила вишу димензију постајања и свела се само на пуки материјализам и духовну празнину божанског бића. Духовна нега је потребна исто, као и физичка, само што на духовном плану „препарати за негу“ су другачији, окренути божанском; посту, молитви, праштању, давању и одрицању, а све то чини практични део вере. Није довољно славити само зато што то други раде. Васкрсење славимо уз запитаност да ли су наше душе сваке године ближе или даље вечном животу. Можемо ли увек  да осетимо дар, који долази са поновним васкрсењем и његову радост. Да, ако смо довољно отворени и пуни љубави прему Богу и људима, моћи ћемо да осетимо овај божији дар на прави начин. Испразне и ситне душе никада не могу да учествују и приме овакву благодат, јер је њима то непознато и страно.
    Треба да се помолимо и за све оне који су осиромашени  духом и телом, за поткупљиве и злобне, љубоморне и пакосне, баш зато што они од своје пакости и сујете никада неће моћи да досегну ниво пожртвованог и искреног верника. Ако нешто траје толико хиљада година, не изгубивши смисао и не трошећи речи на узалудна трагања, онда је на нама да му се бар поклонимо и поносно, пуног срца станемо задовољни што припадамо баш ту. Благословени уз овакву веру увек имамо  изнова разлог да се радујемо да ли је то због Рођења Господа Исуса Христа или његовог Васкрсења.
    Наше православље је веома слојевито и у целом свом богаству даје нам слободу да бирамо хоћемо ли изабрати виши смисао живљења или утопити у море својих заблуда, бежећи од своје вере и традиције, бежимо од самих себе.
   За нас који се радујемо сваком сусрету са Васкрслим Господом мало је благодати са којом можемо поредити оно што нам храни душу и испуњава је огромним миром, безграничном вером и сигурношћу да и ако смо сада стали скрушено и недостојно величини и задатку која је пред нама. За други сусурет ћемо се припремити сигурно боље. Савест нам неће допустити да поновимо исти пропуст. Борићемо се да допринесемо нешто своје у сваком новом дану, а да испунимо бар део божанског плана због кога смо послати у ову свету веру.
 
 

                                                                                                 О Васкрсу, 2015.
                                                                                                    
 
 
 
 



Нема коментара:

Постави коментар